Kič u medijima, primeri i kritika

transcript

Kič u medijima, primeri, kritika

Đorđe Luković

Istorija kiča............................................................2Pojava kiča u medijima...................................................3

Šund- kič literatura.....................................................4Kič na radiju............................................................7

Kič na televiziji........................................................8Pojava interneta i kič..................................................12

Kič ili kič-čovek?......................................................13Literatura:.............................................................14

Istorija kiča

U današnje vreme vlada mišljenje da je bolje ne raspravljati o

ukusima jer svaka osoba doživljava lepo na sebi svojstven način.

Granica između estetskog, kao ličnog čulnog doživljaja, i

estetičkog, teorijskog gledišta lepog, iz dana u dan postaje sve

nezahvalnija tema za diskutovanje. Određivanje kojem od ova dva

shvatanja i razumevanja lepog dati primat vodi u beskonačnu

rasparvu, a protkano mnogim poprečnim mišljenjima zapada u ogromnu

rupu različitih struja mišljenja kojoj nema kraja. I pored

vladajućeg mišljenja estetičari, filozofi, sociolozi i psiholozi se

ipak bave ljudskim ukusom. Fenomen kiča budi interesovanje kod

mnogih ljudi, što zbog poštovanja, uživanja u njemu, što zabog

kritičkog promatranja kiča kao subkulture i pripadnika iste.

Razvoj medija i olakšana dostupnost svakojakom sadržaju kič se

veoma vešto, uz pomoć raznih kanala, implantirao u našu

svakodnevnicu. Svaki tip medija je napredovao do te mere da je

dostupan svakome, koherentni su međusobno i toliko su se integrisali

u naše živote da postajemo zavisni od njih. Upadamo u narkozu

medija, potrebna nam je dnevna doza pogleda u svet, u svet obasut

jeftinim, sladunjavim, šarenim, sadržajem. Mnogi se prepuštaju

upravo takvom sadržaju, toj jeftinoj, dopadljivoj zabavi,

jednostavno uživaju u kiču. Kada govorimo o uživaocu ovakvog vida

razonode govorimo o kič-čoveku1 . Broh, jedan od najuticajnijih pisaca

Austrije XX veka, uvodi ovaj pojam kako bi imenovao deo publike čiji

je ukus i osećaj za lepo, po opšteprihvaćenim pravilima, potpuno

pogrešan i neprihvatljv. Sredinom XX veka Broh kič-čoveka opisuje

kao osobu čija su čula otupela i u umetnosti traži isključivo

sladunjave, dopadljive, prijatne prizore, a dobro umetničko delo, po

kič-čoveku, treba da ima ulogu statusnog simbola, da bude lako

razumljivo i bude jeftina replika, obavezno dorađena i zakićena,

pravog umetničkog dela. Nakon pedeset godina od Borhove definicije

postavlja se pitanje šta se sada dešava, da li je čovek evoluirao,

da li je umetnost evouluirala, a shvatanje nje se promenilo. Šta je

danas kič, a šta ne? Danas se neretko dovodi u pitanje definicija

Bohovog kič-čoveka, da li ovakvi pojedinci stvaraju kič sadržaj ili

su oni stvoreni njime.

Kako bismo najbolje pristupili problemu kiča u medijima i

analizi kiča kao subkulture treba krenuti od same definicije i

istorije ovog fenomena. Postoji više mišljenja o poreklu reči kič.

Po jednoj teoriji vuče korene od engleske reči sketch2 (grub ili

nezavršen crtež ili slika). Koristila se u slučaju kada je kupcima

iz Amerike slika koju su želeli da kupe bila skupa tražili su samo

njenu skicu-sketch. Druga reči, čijom evolucijom je verovatno

nastala reč kič, vodi poreklo od nemačke reči kitschen3 što znači

1 Herman Broh, Einige Bemergungen zum problem des (Cirih: Kitsches Dichten und Erkennen,1955.) sv. 1 str. 2952 Compact Edition of the Oxford English Dictionay, s.vv. „sketch, n.“3 Babylon 6, s.vv. ,,kitschen, n”

đubre, jeftino, imitacija. Koju god od ovih teorija prihvatili

istorijska činjanica je da kič nastaje na ulicama Minhena

sedamdesetih godina XIX veka. Usled idustrijalizacije Nemačke, a i

čitave Evrope, ljudi postaju imućniji, javlja se potreba za

kulturnim uzdizanjem i dokazivanjem. Kako i dalje samo jako mali

broj ljudi ceni kvalitetno umetničko deleo, a još manji broj je u

mogućnosti da ga kupi, dolazi do jeftinih replika koje su namenjene

tom novom soju ljudi koji počinje da se interesuju za umetnost.

Replike ulaze u masovnu proizvodnju, jeftine su, na brzinu

pravljene, dodati su ukrasi koji se ne nalaze na originalu kako bi

se dopale budućem vlasniku. Na ovaj način se javlja kič koji se

prevashodno vezuje za likovnu umetnost, a zatim prenosi na ostale

aspekte života. Sadržaj se pravi da bude lako dopadljiv, prividni

kvaliteti se hiperbolizuju, a ideja je da budu uočljivi na prvi

pogled, dok se suština gubi, a trud i cenjenje istog više ne

postoje. Ove osobine su dovele do toga da se čovek personifikuje sa

novom kulturom. Ističe ono čime se ponosi, nedostatke vešto maskira

šumovima, suština i dubina se gube dok blještavilo i bombastičnost

treba da nadomeste nedostatak pravih kvaliteta i iskonskih

vrednosti. Kič društvo postaje uniformisana masa istog fizičkog

izgleda, sličnih mišljenja i životnog stila.

Pojava kiča u medijima

Prvo sredstvo masovne komunikacije, koje je i dan danas u

manje-više istom obliku prisutno, jesu novine. Primarna uloga

novina, i izvorna ideja, je informisanje ljudi. Preteče novina se

mogu naći još u periodu pre nove ere. Prva vest, koja je bila od

značaja za celo društvo jeste ona o ishodu bitke na Maratonskom

polju još u staroj Grčkoj. Sposobni atleta je pretrčao 42 kilometra

kako bi vest stigla u Atinu. Nakon epskog događaja možemo naći

veliki broj primera infomacija klesanih u stubove i zidove, pokušaje

umnožavanja pergamenta kako bi bitne informacije bile dostavljene

svakoj porodici. Do prave revolucije dolazi otkrivajem Gutenbergove

štamparije 144o. koja će konačno olakšati umnožavanje teksta.

Zahvaljujući Gutenbergu dolazi do popularizacije štampanog medija, a

zatim i usavršavanja mašina za umnožavanje teksta. Ekspanzija štampe

je trajala do bliske prošlosti kada je počela da biva zamenjena

novim, savremenijim medijima.

Ideja o načinu na koji će svaki čovek moći da dobije dnevnu ili

nedeljnu dozu informacija na tako jednostavan i jeftin način, koji

je štampa nudila, otvara mnoga vrata drugim delatnostima, ali i

olakšava život običnom čoveku. Od samog nastanka novina više sile,

poput vlasti i moćnih ljudi, vrši manipulaciju i određuje šta će

biti plasirano i na koji način, jednostavno rečeno, pakovali su

stvarnost. Par vekova nakon pojavljivanja revolucionarnog medija

masovne komunikacije dolazimo u situaciju da na tržištu ima bezbroj

novina i magazina različite tematike, formata i sadržaja. Uslovljen

konkurencijom na tržištu ovaj format postaje dovoljno jeftin i

postaje dostupan apsolutno svakome. Kako bi izdavačke kuće ostvarile

profit, privlačenjem oglašivača da reklmiraju svoje usluge i

proizvode, moraju sebi da obezbede veliki tiraž, a to se postiže

zanimljivim i bombastičnim pričama koje će privući kupca da kupi baš

njihove novine. Iz tog razloga se pored osnovnih informacija u

novine obogaćuju rubrikama o estradnim zvezdama, kolumnama i

tekstovima pisanim od strane ljudi iz sveta poznatih kojima se,

naravno, uvek veruje. Preduzimaju se razna sredstva kako bi se

razlikovali i izdvojili iz mora dnevnika i nedeljnika. Usled toga

novine gube svoju primarnu ulogu i postaju šarlatanski listovi na

kojima su ispisane kojekakve trivijalne priče. Ovako nešto opstaje

jer postoji potražnja. Neretko se dešava da čak i ozbiljni listovi

pribegavaju ovom principu kako bi zadržali stare, a dobili i nove

čitatelje.

Šund- kič literatura

Ako govorimo o pisanju banalnih, slatkih i ne uvek istinitih

tekstova, čija je jedina uloga da se dopadnu prosečnom čitaocu koji

želi da se razonodi čitajući priču koja je irelevantna za njegov

život, napisanu jednostavnim jezikom govorimo o kiču u štampanim

medijima. Zapravo ne govorimo o kiču već o šundu, podvrsti kiča koji

se odnosi isključivo na literarna dela-šund literatura. Šund se

pojavljuje u književnosti u obliku mnogih knjiga koje su doživele

veliku popuarnost zahvaljujući jednostavnom, provokativnom i

banalizovanom sadržaju. Knjige ovog tipa, srpski bestseleri, bi bili

,,Šampanjac mog života“ Marijane Mateus, svi delovi ,,Tajne srpskog

džet-seta“ Saše Ignjatovića, ,,Grabljivica“ Simonide Milojković kao

i mnoge druge. Knjige ovakvog i sličnog sadrža imaju dobru

prolaznost kod ljudi jer svako želi da pročita o razumevanju sveta i

života afirmisane kretorke koja odlučuje da podeli iskustva sa

običnim smrtnicima, koji nemaju taj problem da žive u kući od 2000

metara kvadratnih i da se osećaju usamljeno, kako navodi u svojoj

knjizi. Ljudi takođe vole da čitaju o prljavštinama pozantih osoba,

uživaju u detaljno opisanim seksualnim iskustvima jedne nimfomanke i

poistovećavanju se sa silikonskom lepoticom iz kraja.

Drugi pravac šunda je onaj koji se svakodnevno javlja u

novinama što ga čini daleko zastupljenijim. Postoje magazini koji su

se odavno afirmisali na tržištu kao show-biz magazini. Uzimajući u

obzir ko je naša estrada, ko se sve ubraja u tu elitu poznatog

sveta, ko piše tekstove i kome su namenjeni, dolazimo do kiča u

skoro izvornom obliku. Jedan od takvih magazina je ,,Scandal“.

Pokrenut je 2004. godine i, kako navode na svom portalu, ubrzo je

postao jedan od najtiražnijih tabloida u Srbiji. „Soraja: Ivan

Ivanović je moj fan. Anastasija je ljubomorna“; „Zabranjena ljubav!

Cecin sin morao da raskine sa devojkom.“; „Rada: Neću sutra da me

sin bije“; „Vlada i Bojana: Poljubac pomirenja ili farsa?!“;

„Estrada šokirana Indirinom pesmom. Lukas: Imamo bolida i slučajeva

koliko hoćeš“. Ovo su samo neki od naslova koji su se našli na

naslovnicama pomenutog tabloida u proteklih par nedelja. Već na prvi

pogled primećujemo forsiranje nekakvih tragičnih priča, problema,

svađa u najavi, teorija zavera. Ovakvo štivo odgovara ljudima jer

istovremeno zadovoljava ljudsku potrebu za voajerizmom kao i

naslađivanje tuđim problemima i na taj način zanemarivanje

sopstvenih. Ove zvezde bivaju toliko forsirane da je teško zamisliti

dan bez njih, prikazuju se kao uspešni ljudi čiji primer treba da

slede svi mladi ljudi, postaju idoli na koje se deca ugledaju.

Toliko su zastupljeni da se od nas očekuje da znamo ko je Soraja, da

znamo ko je njen fan i pretpostavimo zašto bi neka Anastasija bila

ljubomorna na nju. Ljubavni problemi su nas uvek zanimali, a

specijalno interesovanje bude oni protkani konspiracijom. Konačno je

Cecin sin stasao pa možemo da pratimo njegov životni put, kao da nam

životni put njegove majke nije bilo dovoljno. Dok Ceca rešava

sinovljeve ljubavne probleme, Vlada i Bojana žele da prevare ceo

Balkan svojim poljupce, ako je do njega uopšte došlo. Rada ipak ima

najveći problem. Naime, ne želi da je sin bije kad odraste, tako

nešto bi trebalo vaspitanje da reguliše, a ne žaljenje u tabloidima.

Velika prašina se digla oko pesme koju je Indira Radić snimaila na

francuskom jeziku pa je svako imao nešto ka kaže povodom toga.

Vodile su se polemike o pomenutoj pesmi, o tome ko je šta obukao ili

nije, gde je ko otišao, šta je rekao, a šta ne. Jedni su se

pljuvali, drugi bili, a treći sve to beležili i stavljali u novine

kako bismo mi eksluzivno dobijali sve skandalozne informacije.

Nekada ozloglašeni tabloid ,,Svet“ je nedevno doživeo

prosvetljenje i postao jedan od onih ,,kulturnih“ magazina koji su

iz inostranstva došli kod nas putem licence. Iako preporođen teško

je osloboditi se starih navika pa pored očekivanih naslova o životu

poznatih, o njihovim svadbama, porođajima, razvodima i bolestima,

koje nesebično dele sa nama, provuče se po neki naslov koji podseća

na klasičan naslov žute štampe. Izvesna Anastasija Buđić je izjavila

,,Niko ne sme da me zove drocom“, dalje slede naslovi kao što

su: ,,Milan Stanković se ubucio!“ i „Ceca Kitić i njen muž u seksi

akciji“. Ovo su neki od naslova koji se mogu pronaći u porodično-

zabavno preorjentisanom magazinu kao što je „Svet“. Problem ne bi

bio veliki da su ovakvi sadržaji rezervisani isključivo za tabloide,

ali dolazimo do novina koje za sebe tvrde da su ozbiljan list čiji

je zadatak da građanima Srbije saopštava isključivo istinu, ma

koliko ona bila bolna. Dnevne novine ,,Kurir“ su toliko pominjane i

kritikovane da prelaze u kliše, ali nijedna analiza medija u Srbiji

ne bi bila potpuna bez njih. Ovo je list koji prednjači u

nepoštovanju profesionalnog kodeksa, objavljivanjem neistinitih

priča, bavljenjem „rekla-kazala“ temama i ,,pakovanjem“ istine na

specifičan način. Jedna od najupečatljivijih naslovnica koja je

osvanula bila je ona sa Čedomirom Jovanovićem pored čije slike je

dominirao naslov ,,Uhapšen Čedomir Jovanović!“. Ako prelistamo

novine videćemo da nije reč o političaru, već čoveku od 54 godine iz

Šabca koji igrom slučaja nosi isto ime i prezime, a slika sa

naslovne strane se odnosi na drugi, znatno manji, naslov. „Kurir“ je

poznat po svojim kolumnama koje su vodile estradni umetnici, među

njima i Jelena Karleuša koja je koristila svaku priliku da širi

netrpeljivost koju oseća prema kolegama i rešava krucijalne probleme

naše zemlje. Redakcija odlično poznaje ljudske potrebe i sklapa

priče koje će zainteresovati svakoga. Svako želi da pročita o

najnovijoj zaveri da Toše Proeski nije mrtav već je sklonjen u

manastir kako bi izbegao hapšenje zbog utaje poreza ili kako svi

naši političari sarađuju sa nekom masonskom organizacijom sa

sedištem u Americi. Svaka priča je potkovana dokazima dobijenim od

„proverenog“ izvora. Veliki uticaj mnogobrojnih faktora i ljudi

uslovljava da se list poput ovog prodaje na kartu iznošenja isitine,

razotkrivanja svih prevara, ali u pauzama daje savete kako da

izgledamo kao omiljena pevačica ili kako najbolje izbeći crnu magiju

i spremno dočekati smak sveta. Neprofesionalne i sklepane tekstove

čita širok auditorijum među kojima postoje oni koji se vode time da

sve što se nadje u novinama ili televiziji mora biti istinito, ne

razmišljaju racionalno, a sve to vodi društvu u kojem teško dolazi

do progresa.

Kako bi dopunili sadržaj svojih izdanja urednici shvataju da je

vizuelna komunikacija sa čitaocima jako bitna te ubacuju što veći

broj slika. Slike bivaju obrađene u photoshopu tako da više ne

gledamo muškarce i žene, već nestvarna bića koja izgledaju kao

direktni potomci grčih bogova. Ovo dovodi do nezadovoljstva kod

mladih ljudi pa se mnogi podvrgavaju raznim dijetama i

intervencijama ne bi li izgledali jednako dobro kao model ili idol

iz editorijala. Preteranim korišćenjem ovog programa dobijamo

karikature koje izgledaju dovoljno „ispeglano“ i prerađeno da deluju

kao da su izašli iz stripa. Jedna vrsta fotografija koje nalaze

mesto u raznim publikacijama su fotografije poznatih ličnosti. Sa

jedne strane one mogu biti prikaz njihovog divnog života u domu

ukrašenom zlatnim dorskim stubovima. Sa druge strane plasiraju nam

se paparazzo fotografije zvezda u alkoholisanom stanju, u

nepristojnim odevnim kombinacijama i provokativnim pozama. Ovakvi

setovi fotografija neretko utiču na mladež, obično devojke u

tinejdžerskom uzrastu, koje polaze stopama svojih uzora.

Pomenute novine i magazini nisu jedini na tržištu koji prodaju

šund. Kič sadržaj se može naći u skoro svim izdanjima. Stručne

magazine je zaobišao ovaj talas prodaje nekvalitetnog sadržaja, ali

opšte-tematska, informativna i zabavna štampa je itekako podložna

uticaju. Teško je naći novine na kiosku koje nas neće savetovati

kako da spremno dočekamo leto, budemo u tip-top formi, otvoriti nam

oči o svemu što državni zvaničnici rade iza naših leđa i spremiti

nas na katastrofalne posledice ekonomske krize koje nikako da nas

pogode.

Kič na radiju

U zlatno vreme novina se pojavljuje novi medij koji je doveo do

mnogih revolucionarnih otkrića. Nakon prvog emitovanja muzike i

ljudskog glasa 1906. godine bilo je jasno da će radio promeniti

način komuniciranja i prenošenja informacija. Ubrzo se našao u

svačijem domu, a ljudi su postali zavisni. Uticajni ljudi su odmah

primetili potencijal koji radio ima. Putem radia je moguće

manipulisati ljudima na način na koji do tada nije bilo moguće.

Radio se krivi za početak mnogih protesta, organizacija pa čak i

ratova. Sve ovo spada u domen propagande, a radio je odličan kanal

prenošenja. Radio je omogućio da muzika dođe do svačijeg doma, što

znači da dolazi do potražnje za novim pesmama, izvođačima i

pravcima. Usled toga ponovo dolazi do hiperproizvodnje, stvaraju se

nekvalitetne muzičke numere koje su počeli da izvode novootkriveni

talenti. Kako nije bilo vizuelnog kontakta sa slušaocem potrebno je

da pesma šarmira isključivo putem zvuka. Rok trajanja pesme nije

toliko bitan, već kvantitet pesama koje će biti pri vrhu top liste

koju nedelju. Radi učestalog izbacivanja novih hitova potrebna je

brza proizvodnja. Tekstovi bivaju sklepani, obično govore o

tragičnoj ljubavi ili želji za osvetom, muzika se pravi po već

proverenom šablonu, svaka nova liči na prethodnu. Ovakva produkcija

funkcioniše prilično dobro, otupljivanjem ljudskog čula sluha gubi

se dobar ukus, a čoveku sa lošim ukusom se sve može prodati, bitno

je da sadržaj bude lepo upakovan i lako dopadljiv.

Muzički sadržaj osiromašenog kvaliteta i početak radio emisija

čija je tematika polemisanje o porodičnim odnosima, ponašanje

pojedinaca i emisije psihološkog karaktera su samo uvod u uspeh do

kojeg dolazi nastankom televizije, medija koji je bilo nezamislivo

nadmašiti. Prvo televizijsko emitovanje 1925. godine dovelo je do

revolucije u shvatanju medija. Televizija, u bukvalnom prevodu

prenos na daljinu je trebalo da spoji vizuelno i audio i na taj

način postane ultimativan kanal prenošenja informacija, a kasnije

prodaje zabave. Danas, nakon skoro jednog veka postojanja,

televizija je toliko usavršena da nam pruža neograničen broj

mogućnosti od pauziranja TV programa, preko kupovine određenog

sadržaja do odabira kanala koje želimo da gledamo. Široka

rasprostranjenost i činjenica da je najjednostavniji vid zabave

dovodi do toga da televizija bude najplodnije tlo za razvoj kiča. U

eri televizije kič doživljava prosperitet koji se prenosi i na

ostale medije. Promena tržišta i potražnje, uslovljena konstantnim

bombardovanjem jeftinim, nekavalitetnim sadržajem, dovodi do toga da

danas veliki procenat sadržaja koji ode u etar bude kičerske

prirode.

Kič na televiziji

Do raspada SFR Jugoslavija postojalo je svega par televizija,

monopol u emitovanju televizijskog signala držala je država i na taj

način odlučivala šta će biti plasirano plublici, a šta ne. Ovaj

režim je iznedrio prvu balkansku divu-Fahretu Jahić, u narodu

poznatija kao Lepa Brena. Pevačica koja se danas krivi za

zastupanje, promovisanje i popularizaciju kiča počinje da se bavi

pevanjem na samom početku osamdesetih godina XX veka i od tog

trenutka karijera joj ide uzlaznom putanjom. Diva je doživela

ogroman uspeh zahvaljujući jednostavnim, dopadljivim pesmama

provokativnim oblačenjem, pa i ulogama u nekoliko filmova. Ubrzo

postaje simbol Jugoslavije, tačnije ,,bratstva i jedinstva“. U

njenim pesmama dominiraju motivi sloge, velike Jugoslavije, ljubav

prema domovini i svim prirodnim lepotama iste. Jugosloveni je

obožavaju, stavljaju je u rang sa Titom, a opsesija Brenom se

prenosi i na okolne zemlje u kojima takođe doživljava veliki uspeh.

Uprkos nekavalitetnim pesmama koje su napravljene kako bi se ljudima

dopale na prvo slušanje, oblečenju, scenskom nastupu i životnom

stilu koji su samo oličenje kiča ne možemo reći da je Brena začetnik

ove pojave kod nas, ali svakako je svojim uticajem i daljim radom

doprinela da kič postane naša svakodnevnica.

Krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina XX veka

Srbiji dobija veliki broj privatnih televizija. Neke dobijaju

nacionalnu frekvenciju i doživljavaju veliku popularnost, ali veći

broj njih ostaje isključivo u regionu. Usled velike konkurencije

svaka televizija je morala da pronađe način kako bi opstala i

učvrstila svoj položaj na tržištu. U ovom periodu nastupa najgori

period u srpskoj istoriji čije se posledice osećaju i dan danas.

Raspad SFRJ propraćen svim ratovima, besparicom, nestašicom

namirnica i osnovnih sredstava za život, loš sistem i državna uprava

dovode do demoralisanja i gubitka perspektive srpskog življa.

Ovakvoj situaciji u narodu doprinosi i izveštavanje medija,

pozivaju na odbranu otadžbine i pronacionalističkih poruka koje

utiču na veliki broj ljudi koji počinje da mrzi, slepo veruje u

neistine priče koje pakuju mediji i postaje nasilan. Celokupno

stanje u zemlji i narodu doprinosi tome da ljudi ne žele da se

zamaraju sadržajem koji nije jednostavan, šaren, svetlucav, prost,

provokativan, vulgaran i pre svega bez ikakve osobine koja bi

označila kvalitet. Folk evoluira u turbo-folk, endemsku vrstu muzike

koja uspeva isključivo na Balkanu. Jedinstvena kombinacija tonova

tehno i elektronske muzike sa tonovima folk muzike, koji direktno

napadaju nervni sistem putem čula sluha, tekstovi pesama, koji

izlaze iz pera nekoliko proslavljenih tekstopisaca, čija su redovna

inspiracija ljubavni problemi, prevare, osvete, razuzdanost pa i

nasilje postaju deo naše kulture. Ovaj period je izrodio nove

estradne turbo-folk zvezde, ali samo je jedna doživela

internacionalni uspeh, sličan onom koji je Brena doživela. U pitanju

je Svetlana Veličković, poznatija kao Ceca. Karijeru počinje jos kao

tinejdžerka pesmom ,,Ja sam cvetak zanovetak“. Sam naziv pesme

govori o kakvoj pesmi je reč. Slatka devojčica koja peva nevinu

pesmicu je trebalo da osvoji svačije srce. To se i dogodilo, a

nevina i fina devojčica nije ostala još dugačko takva. Ubrzo se

skinula u mini-suknju i brushalter sa životinjskim printom i počela

da peva ne tako naivne pesme. Po mnogima njeni tekstovi su

kvalitetni i propraćeni izvanrednom muzikom. Kako je Brena bila

simbol Jugoslavije Ceca postaje prototip ideane Srpkinje koja treba

da ćuti, kuva, čisti, raduje se batinama koje dobija od partnera,

malo plače, malo se smeje, ali nikako bude ravnopravna sa muškarcem.

Status ,,srpske majke“ dobija udajom za Željka Ražnatovića Arkana

koji se u to vreme smatrao ratnim herojem, a ne zločincem.

Televizija prenosi njihovo venčanje koje proziva ,,svadbom veka“ i

na taj način neobrazovane osobe, mafijaše, zločince, što zbog

zločina izvršenim nad ljudima što nad kulturom, proglašava kulturnom

elitom na koju svi treba da se ugledaju.

Uslovljeno pojavom mnogih pevača, starleta, glumaca, imitatora

dolazi do nastanka mnogih emisija u kojima će oni gostovati. To su

ili muzičke ili takozvane talk-show emisije u kojima svi žele da se

pokažu u najboljem svetlu, pa pevačice dolaze bez donjeg veša,

obučene u nešto što liči na aluminijumsku foliju našminkane prejakom

šminkom. Scenografija nije ništa manje spektakularana. Obično se u

centralnom delu nalazi lakovana garnitura ,,vrištećih“ boja, drveće

u pozadini, a svetlucavi ornamenti poput novogodišnje srme koja je

visila tokom cele godine, konfete, lutke, šljokice su neizostavni

deo scenografije. Emisija ovog tipa je emisija koja je na neki način

obeležila devedesete godine, „Svet plus“ čiji je autor i voditelj

bila Jelena Bačić-Alimpić, a predstavlja producentski poduhvat iste

kuće koja je odgovorna za tabloid „Svet“, jedan od najozloglašenijih

listova ovog perioda. Muzički spotovi snimani u to vreme su jeftini,

plagirani, bez ikakve poruke, poente i umetničkog apsekta. Iako

vređaju čoveka kao razumno biće, vređaju njegov ukus i legitimitet,

doživljavaju dobru rekciju kod ljudi jer su to proste, lako

shvatljive prezentacije izvođača kakvi se traže. U periodu ljudske

otupljenosti kinematografija, iako sa odsustvom umetničkog

karaktera, doživljava veliki uspeh. Svaki film i serija snimljeni u

ovom periodu su iste tematike. Rat, nemaština, loši životni uslovi,

mafija i uporno potenciranje na neizlaznosti iz trenutne situacije

koršćenjem neprikladnog jezika. Ovo dovodi do toga da ljudi dublje

upadaju u depresiju, intelektualnu tromost i kulturnu otupljenost.

Nadanje da će promena vlasti dovesti do promene na ovom polju i

reformu koja bi regulisla televizijsko emitovanje se nije dogodila.

Novi vek je doveo do toga da se kič uzdigne na novi nivo, postao je

neizbežan, novac koji je zarađivao je bio veći nego ikada, a brojni

pokušaji proizvodnje nekičerskog sadržaja su propali usled

nedovoljno dobrog odaziva javnosti, a samim tim i nedostatkom

sredstava. Televizija „Pink“ dobija ogromnu gledanost i ubedljivo

prednjači ne ostavljajući drugim televizija šansu za uspeh.

Najgledanija emisija ove televizije, nazvanom ,,fabrika snova“4 po

jednom američkom magazinu, je ,,Grand Show“ i varijacije iste

producentske kuće. Iako su ,,Pink“ i „Grand Production“ različije

produkcijske kuće zbog tesne dugogodišnje saradnje i zastupanja

istih idela bivaju neraskidivo povezane. Naime, ,,Grand“ je

otelotvorenje kiča u svom najgorem obliku. Kroz svaku emisiju

prodefiluje barem tuce pevača, između 50 i 70 statista, igrača i

muzičara, koji su takođe statisti. Vatra, konfete i vatromet koji

kuljaju iz poda ili tavanice su ustaljena pojava zajedno sa šarenim

video-zidovima koji su deo scenografije. Celokupnom utisku doprinosi

enorman broj penzionera koji čini publiku. Za potrebe snimanja

novogodišnjeg izdanja pomenute emisije publika biva okićena srmom i

kapama kao nekakve novogodišnje jelke. Barem polovina te publike je

u konstanom šoku jer nisu sigurni šta ih je snašlo, a kako bi i bili

kad su se našli na sred bojnog polja u kome nam stradaju sva čula i

ono malo dobrog ukusa i zdravog razuma što nam je ostalo. Jedan od

dvoje vlasnika ove producentske kuće je Lepa Brena koja je u

međuvremenu postala neprikosnovena kraljica kiča, a tu titulu

potvrđuje iz dana u dan poslovnim odlukama, ali i načinom života.

„Grand“ je iznedrio još par projekata tako da sada imamo i kamičenje

za sledeću turbo-folk senzaciju upotpunjenu opisanim scenskim

4 The Vice,The Vice guide to the Balkans-part 2, (januar 2012.) http://www.vice.com/the-vice-guide-to-travel/the-vice-to-the-balkans-part-2

doživljajem, kao i serija pod nazivom ,,Kursadžije“ čija je tema

ismejavanje osobina naroda nekadašnje SFRJ i komentarisanje

aktuelnih tema na toliko primitivan i prost način da prelazi

granice svega viđenog. Nesumnjivo najveći ostvareni projekat jeste

stvaranje kič društva. Ovo deo populacije se najprijatnije oseća u

ovakvom grandioznom okuženju, odgovara im atakovanje svih čula, ne

žele da razmišljaju o kvalitetu i posledicama koje ovakav sadržaj

može da ostavi.

Nakon kreiranja kičerskog društva potrebe kič čoveka moraju

biti zadovoljene. Stvaraju se emisije poput ,,Magazina IN“ čija je

tema već 10 godina nepromenjena, kao ni gosti, ali i dalje ima

prilično veliku gledanost. „ Nedeljno popodne sa Leom Kiš“ je

emisija koja prosečno ugosti 50 gostiju. U emisiji se kuva, peva,

igra, jede, pričaju vicevi, dogodovštine ispričane više puta i

ostali sadržaj koji je prilično bespoentan i ne služi isključivo

jeftinoj zabavi. Veliko interesovanje je izazavala pojava rijaliti

programa, posebno „Farma“ i „Dvor“ u kojima su glavni akteri poznate

ličnosti. Iako su svi učesnici praznoglavi, neostvareni i vode

neispunjene živote, ljudska potreba za voajerizmom preovlađuje i

počinjemo da uživamo u gledanju pozantih, šta rade i na koji način.

Oni se implementiraju u naš svakodnevni život, postaju naša

nepresušna tema, ljudi na koje se ugledamo,a nakon završetka jednog

serijala ulazimo u stanje hibernacije do početka sledećeg. Ovakav

tip programa je najjeftini za proizvodnju, a beleži neočekivanu

gledanost. Nakon ere ovih programa nastupaju programi u kojima se

pomaže ljudima i porodicama u nevolji, a cilj je da kod nas izazovu

iskreno sažaljenje i pokrenu naše emocije. Tako da su sada kroz

emisije „Eksploziv“; „Moje drugo ja“; „ Radna akcija“ televizije

„Prva“ i „Pinkovih“ serijala o životu ljudi koji žive na ivici

siromaštva upozali sve ljude u Srbiji koji boluju od neizlečivih

bolesti, sve koji su izgubli krov nad glavom, porodicu ili su na

ivici egzistencije. Ideja modernih medija je da postanemo

sentimentalni i na taj način razvijemo takav odnos prema televiziji

da ćemo joj uvek biti privrženi.

Sveobuhvatan utisak je da televizija ne posmatra gledaoce kao

ljude već kao novac. Dobar ukus nam je generalno toliko oštećen da

više ne razlikujemo dobro i loše, kvalitetno od nekvalitetnog. Sav

televizijski program biva sklepan kako bi brže otišao u etar i

pridobio što veći broj gledaoca, a samim tim više oglašivača.

Pojedini oglašivači postavljaju kič reklame u kojima se jasno vidi

da se niko nije potrudio da napravi kvalitetnu reklamu. Koriste se

prava umetnička dela obrađena kako bi bila pristupačna prosečnom

čoveku i na taj način prodaju proizvod koji je verovatno isto toliko

kvalitetan. U jeftinim reklamama lošije produkcije se pojavljuju

pevači i pevačice kojima je jedino ostalo da snime po koju reklamu

koja liči na onu iz devedesetih godina, iz perioda kad je njihova

karijera još uvek postojala.

Pojava interneta i kič

Pojavljivanjem interneta kao najsavremenijeg medija dolazi do

konvergencije sva tri pomenuta medije. Sada smo u mogućnosti da

putem jednog kanala čitamo novinarski članak, slušamo audio sadržaj

i pokrećemo video sadržaj. Ovo je doprinelo tome da se sav kič sveta

ujedini i doseli na internet. Sve primere koje smo naveli za svaki

medij pojedinačno se može pronaći i na internetu i to u isto vreme.

Razvojem društvenih mreža postaje jasno kako izgleda kič društvo.

Putem statusa i slika na ,,fejsbuku“, pesama na „jutjubu“,

pročitanih knjiga i tekstova na web portalima, pogledanih filmova

stvaramo sliku o našem društvu i posledicama koje su izazvale

dugogodišnja izloženost kiču i šundu. Iako internet predstavlja

povoljne uslove za sirenje kiča može biti i odličan način dalje

prevencije istog ili barem suzbijanja. Lakša dostupnost podacima do

kojih je ranije bilo nemoguće doći, upoređivanje novinski članaka

dovodi do saznanja prave istine. Razmenom iskustava putem foruma,

otrkivanje novih filmova, tekstova, knjiga, mesta za putovanje i

izlazak preispitujemo svoje znanja i shvatanja sveta. Kvalitetnim

korišćenjem interneta čovek je u mogućnosti da se neprestano

usavršava i napreduje, a na taj način suzbije ekspanziju kiča koji

je globalni problem, a ne samo lokalni, kako se veruje.

Kič ili kič-čovek?

Uvek se postavlja pitanje šta je starije, kokoška ili jaje.

Dolayimo do toga se postavlja pitane da li je stariji kič ili kič-

čovek, tj. da li je kič stvorio kič-čoveka ili obrnuto. Možemo se

složiti da je i kič neka vrsta umetnosti koja se vodi idejom lake

dopadljivosti, etetskom doživljaju koji se lako shvata, nije ga

potrebno tumačiti, a lako je poistovetiti se sa njim. Da li će kič

ikada nestati? Naravno da neće jer će uvek biti neko novo shvatanje

kiča koje će biti preneto na dati period. Kič se u ovom obliku

stvara jer ima kupca, ljudi su voljni da plate za malo jeftine,

plitke razonode u boji, ionako većina nema potrebu da zagrebe ispod

površine i otkrije prazninu koja nikuda ne vodi. Kič generalno nije

problem koji se javlja isključivo kod nas, zastupljen je svuda, u

svim oblicima, u nekim kulturama je čak i intenzivniji nego kod nas.

Borbu protiv kiča može da izbori jedino pojedinac za sebe, a nakon

velikog broja individualnih borbi on će postati i manji i

bezazleniji.

Literatura:

1. Clement Greenberg, Avant-Garde and Kitsch (21.04.2005.),

http://blog.lib.umn.edu/mulli105/1601fall10/Greenberg-AvGd

%26Ktch.pdf (pristupljeno 15.01.2012.)

2. Gillo Dorfles, Kič: antologja lošeg ukusa (Zagreb: Golden Marketing,

1997.)

3. Herman Broh, Einige Bemergungen zum problem des (Cirih: Kitsches

Dichten und Erkennen, 1955.)

4. Martin Šingler i Sindi Virlinga, Radio (Beograd:CLIO, 2000.)

5. Mihailo Bjelica, Štampa i društvo: istraživanje istorije novinarstva (B

eograd : Zavod za udžbenike i nastavna sredstva : Jugoslovenski

institut za novinarstvo, 1983.)

6. Milan Vujaklija, Leksikon stranih reči i izraza (Beograd: Prosveta,

1996.)

7. Ludvig Gic, Fenomenologija kiča (Beograd: Beogrdski izdavačko-

grafički zavod, 1979.)

8. Ratko B. Božović, Razni fenomeni kič-osposobljenosti (Izvorni naučni

članak, Filozofski fakultet Nikšić, 25.09.2005.),

http://www.doiserbia.nb.rs/img/doi/0038-0318/2005/0038-

03180502097B.pdf (pristupljeno 15.01.2012.)

Kič u medijima, primeri i kritika

Documents