KNJIŽEVNOSTI (20)po kome se pojedini online mediji razlikuju od svojih štampanih verzija. Budući...

FOLIA LINGUISTICA ET LITTERARIA –

ČASOPIS ZA NAUKU O JEZIKU I

KNJIŽEVNOSTI

(20)

Filološki fakultet, Nikšić

Univerzitet Crne Gore

Faculty of Philology, Nikšić

University of Montenegro

FOLIA LINGUISTICA ET LITTERARIA – Časopis za nauku o jeziku i književnosti

FOLIA LINGUISTICA ET LITTERARIA – Journal of Language and Literary Studies

Izdavač: Institut za jezik i književnost, Filološki fakultet, Nikšić Publisher: Institute for Language and Literature, Faculty of Philology, Nikšić

Glavni urednik / General Editor: Marija Krivokapić

Uređivački odbor / Board of Editors:

Rossella Abbaticchio, University of Bari Aleksandra Banjević, University of Montenegro

Nick Ceramella, University for Foreigners of Perugia Vesna Vukićević Janković, University of Montenegro

Ginette Katz-Roy, Pairs West University Nanterre La Défense Bernhard Kettemann, University of Graz

Jelena Knežević, University of Montenegro Vlasta Kučiš, University of Maribor

Radmila Lazarević University of Montenegro Aleksandra Nikčević Batrićević, University of Montenegro

Ana Pejanović, University of Montengero Ljiljana Pajović Dujović, University of Montenegro

Sekretar / Secretary: Jovana Đurčević, University of Montenegro

Lektori:

Sanja Šubarić Neil Diamond

Bernhard Unterer Anthony Gaudillère

email:

[email protected]

Grafički dizajn / Graphic Design: Biljana Živković, Studio Mouse

© Filološki fakultet, Nikšić, 2018.

SADRŽAJ / TABLE OF CONTENTS Nauka o jeziku / Language Studies Derivatološki potencijal skraćenica u jeziku crnogorskih online medija Sonja Nenezić ....................................................................................................... 7 Rod u gramatičkom opisu imenica (prilog stabilnosti kategorije imeničkog roda) Sanja Šubarić ...................................................................................................... 21 Participski pasiv u jeziku Petra II Petrović Njegoša Miodarka Tepavčević .......................................................................................... 45 Insight into the Acquisition of Verbal Morphology: A Longitudinal Study of Croatian EFL Learners' Interlanguage Development Mirjana Semren .................................................................................................. 65 Metonymic and Metaphoric Extensions of the Expression ”Keep an Eye on Somebody/Something” Lidija Orčić, Sabina Zenejlagić ........................................................................... 87 Werbeslogans: Ideologische Instrumente bei der Erschaffung neuer Identitäten (Beispiele aus bosnisch-herzegowinischen und kroatischen Print-sowie elektronischen Medien) Alisa Mahmutović, Ivana Jozić, Ružica Čubela ................................................. 103 Nauka o književnosti / Literary Studies Diderot – un esprit oulipien avant le mot Dragan Bogojević .............................................................................................. 127 Der Hausierer. Die Dekonstruktion der Geschichte durch die Metanarration und das Verfahren der narrativen Reduktion Anđelka Krstanović ........................................................................................... 141 Intertekstualnost u romanu Marice Bodrožić Trešnjino drvo i stara osećanja Nikolina Zobenica ............................................................................................. 157

Intertekstualnost, citatnost i imagološki kodovi u Turskim pismima Stjepama Zanovića Goran Radojičić ................................................................................................ 173 Prolom – romaneskna prolegomena za inovativni pristup istorijskom kauzalitetu Olga Vojičić-Komatina ...................................................................................... 187 Poezija u filmskim pričama Živka Nikolića Zoran Koprivica ................................................................................................. 201 Prilozi / Miscellaneous Uskrsnuće Grgrura Turskog Svetlana Jakimovska ........................................................................................ 209 UPUTSTVO AUTORIMA ..................................................................................... 215 INSTRUCTIONS FOR CONTRIBUTORS ............................................................... 217

NAUKA O JEZIKU LANGUAGE STUDIES

Journal of Language and Literary Studies 7

DERIVATOLOŠKI POTENCIJAL SKRAĆENICA U JEZIKU

CRNOGORSKIH ONLINE MEDIJA Sonja Nenezić, Filološki fakultet – Nikšić, [email protected]

10.31902/fll.20.2018.1 UDK 811.163.4’36:004.738.5(497.16)

Apstrakt: U radu se najprije, u kratkim crtama, govori o vrstama skraćenica,

njihovoj strukturi i načinu tvorbe. Zatim se, u centralnom dijelu, analizira njihov

derivatološki potencijal na primjeru jezika crnogorskih online medija. Utvrđuju se

najfrekventniji modeli sa sufiksima -ov, -ovski, -ovac te pojedini manje produktivni

modeli sa sufiksima -ovka, -ovački i -izacija, u kojima se skraćenice javljaju kao

motivatori drugostepenih derivata. Posebno se govori o značenju novonastalih

tvorenica, koje pripadaju klasi imenica i pridjeva odnosno priloga. Naporedo se prati i u

kojim se novinarskim žanrovima upotrebljavaju.

Ključne riječi: skraćenica, motivator, tvorbeni model, sufiks, novotvorenica,

jezik crnogorskih online medija.

1. Skraćenice kao tvorenice. Skraćenice su u našoj lingvističkoj literaturi obimnije i temeljnije razmatrane najčešće sa stanovišta pravopisne norme, premda neke od njih, tzv. opšte ili kurentne, kao npr., sl., itd., i dr., koje se uvijek čitaju kao pune riječi odnosno grupe riječi, i iziskuju jedino takav aspekt. Međutim, one što su postale od višečlanih sintagmi koje uglavnom predstavljaju zvanične nazive političkih stranaka, partija, saveza i drugih društveno-političkih organizacija (tzv. ergonimi) posmatrane su i kao tvorbene riječi, budući da njihov broj u posljednje vrijeme konstantno raste. Postoji više tipova takvih abrevijatura, koje bismo mi, fokusirajući se na njihovu formalnu strukturu i oslanjajući se na dosadašnje klasifikacije1, razvrstali na slovne, koje su još poznate kao verzalne ili akronimi, formantne2 i mješovite. Prve nastaju od početnih slova članova motivnih sintagmi (npr. UN – Ujedinjene nacije), druge od početnih slogova ili fragmenata (npr. CEDEM – Centar za demokratiju), a treće od slova i slogova odnosno fragmenata (npr. DEMOS – Demokratski savez). Slovne mogu biti i neverbalizovane i verbalizovane, dok su formantne i mješovite gotovo uvijek verbalizovane. Prve mogu biti još i promjenljive i

1 Vidjeti o tome u Klajn 2002: 165. i dalje. 2 Prvobitno se za njih koristio termin slogovne skraćenice, ali kako se njihovi djelovi

često ne podudaraju sa slogovima, uveden je termin formantne, mada činjeničnom

stanju bolje odgovara Klajnov termin fragmentne, budući da „pod formantima obično ne

podrazumevamo bilo kakve delove reči, nego morfeme (osnove i afikse) koje učestvuju

u građenju tvorenica“ (Klajn 2002: 166).

8 FOLIA LINGUISTICA ET LITTERARIA:

nepromjenljive za razliku od drugih dviju vrsta, koje su, budući verbalizovane, promjenljive.

Tradicionalno su se skraćenice o kojima govorimo3 proučavale kao proizvod kompozicionog tvorbenog načina, najčešće pod nazivom složene skraćenice (Stevanović 1986: 451; Barić i dr. 1997: 299) odnosno skraćeničke složenice (Klajn 2002: 165), mada su mnogi lingvisti isticali neobičnost njihove tvorbe, koja se ne uklapa najsrećnije u već utvrđene tvorbene načine. Pretpostavljamo da su ih zbog motivirajuće veze sa sintagmama svrstavali u složenice, ali uz komentare da je riječ „o složenicama naročite vrste“ (Stevanović 1986: 451), da predstavljaju „naročit tip reči“ (Nikolić 1954: 9) i sl. Babić smatra da je u tvorbi tzv. složenih skraćenica tvorbeni samo način, a da su one same većinom netvorbene riječi (2002: 50). Klajn među složenice, i to posebnog tipa, ubraja samo formantne skraćenice, pod kojima podrazumijeva i mješovite (2002: 169). Međutim, pošto se složenicama smatraju tvorenice u kojima se prepoznaju dvije osnove odnosno riječi, onda ni tu vrstu skraćenica ne možemo smatrati rezultatom slaganja. Odnosno, u tom smislu jednako treba posmatrati i formantne, kakve su, recimo, TITEKS (Titogradski tekstilni kombinat), KONI (Konfekcija Nikšić), MONSTAT (Montenegro statistika) i sl., i slovne verbalizovane skraćenice, kao MANS (Mreža za afirmaciju nevladinog sektora), KIC (Kulturno-informativni centar), FIAT (Festival internacionalnog alternativnog teatra) i sl. (Nenezić 2017). Naime, skraćivanje ili abrevijaciju posmatramo kao poseban tvorbeni način, kao što je to uobičajeno u posljednje vrijeme (v. npr. Bugarski 1996: 172), ekspanzivniji i ekonomičniji od ostalih načina, a skraćenice ili abrevijature kao značenjski najnedostatnije među tvorenicama. One su među tvorenicama najnetransparentnije bez obzira na to da li su u njima sastavni djelovi višečlanih naziva predstavljeni jednim do dva-tri slova, fragmenta ili mješovito. Uprkos tome one opstaju jer služe kao jednočlane zamjene za višečlane nazive, iako, kako kaže Klajn, „zbog formalne vezanosti za tako dugačke sintagme, one vrlo teško mogu izgubiti karakter specifičnog naziva i pretvoriti se u reči“ (2002: 172).

2. Skraćenice kao motivatori. Skraćenice kao tvorenice nijesu

zanimljive samo u pogledu tvorbene strukture. Naime, istražujući odranije derivatološki potencijal uopšte vlastitih imena, primijetili smo, između ostalog, da se u novinarskom funkcionalnom registru abrevijature vrlo često javljaju u motivnoj funkciji prilikom nastanka

3 Ostavljamo po strani tvorenice tipa Amer od Amerikanac, komp od kompjuter i sl.,

koje takođe nastaju skraćivanjem, ali ovog puta neće biti predmet našeg istraživanja.


novih derivata (Nenezić 2016), pa ćemo ovdje toj pojavi pristupiti s posebnom pažnjom4.

U ispitivanom se korpusu kao motivne riječi mnogo češće od formantnih ili mješovitih javljaju slovne abrevijature. U toj ih ulozi nalazimo bez obzira na to da li su verbalizovane ili neverbalizovane. Međutim, primjećujemo da su to uglavnom promjenljive slovne skraćenice s abecednim izgovorom, dok se one s azbučnim izgovorom samo po izuzetku sreću u osnovi novotvorenica (kao npr. CNP, „c-n-p“, Crnogorsko narodno pozorište), premda su dosta brojne u ispitivanom korpusu. Od abrevijatura koje imaju motivnu funkciju u našem materijalu najzastupljenije su domaće: DPS (Demokratska partija socijalista), DF (Demokratski front), SNP (Socijalistička narodna partija), SDP (Socijaldemokratska partija), PZP5 (Pokret za promjene), KIC (Kulturno-informativni centar), MUP (Ministarstvo unutrašnjih poslova), ZIKS (Zavod za izvršenje krivičnih sankcija), SAJ (Specijalna antiteroristička jedinica), MANS (Mreža za afirmaciju nevladinog sektora), UDG (Univerzitet Donja Gorica) itd. Osim njih, u korpusu je u ovoj ulozi prisutan i jedan broj stranih akronima, uglavnom iz engleskog jezika, kao npr. NATO (North Atlantic Treaty Organization), UNICEF (United Nations International Children's Emergency Fund), ISIL (Islamic State in Iraq and the Levant), rjeđe iz drugih, npr. KGB (rus. Komitet gosudarstvennoj bezopasnosti) itd. Neke skraćenice predstavljaju strane organizacije, ali su nastale od prevedenih naziva: OEBS (Organizacija za evropsku bezbjednost i saradnju, engl. Organization for Security and Cooperation in Europe, OSCE), MMF

4 Kao korpus za ovo istraživanje poslužiće nam crnogorski online mediji budući da

publicistika, prateći i analizirajući aktuelne pojave i probleme svakodnevnog života u

konkretnim socijalnim uslovima (društveno-političkim, ekonomskim, ideološkim,

kulturnim, obrazovnim i dr.) (Tošović 2002: 241), odslikava između ostalog i novije

jezičke pojave, osobito tvorbene. Razlog tome nalazimo u velikom broju publicističko-

novinarskih žanrova, među kojima ima dosta tzv. slobodnijih, koji naginju razgovornom

ili književnoumjetničkom stilu, pa ih samim tim karakteriše viši stepen subjektivnosti,

emocionalnosti, ekspresivnosti i figurativnosti, što predstavlja plodno tlo i za tvorbene

inovacije. Posebno ćemo izdvojiti jedan noviji žanr, komentare korisnika online medija,

po kome se pojedini online mediji razlikuju od svojih štampanih verzija. Budući da se

ne posmatraju izolovano, već kao reakcija na novinarski tekst, s kojim, iako su mu

podređeni, čine cjelinu, komentari čitalaca predstavljaju poseban vid participativnog ili

građanskog novinarstva. Konzumenti online medija koriste blagodeti interneta i veoma

često, većinom anonimno, komentarišu vijesti, naročito političko-informativne, ulazeći

na taj način u interakciju s drugim korisnicima portala, a ponekad i sa samim

novinarima – autorima vijesti. 5 Zanimljivo je da je u strukturu ove skraćenice ušlo i početno slovo predloga za kao

pomoćne riječi, što inače nije uobičajeno. Up. MANS (Mreža za afirmaciju nevladinog

sektora) ili ZIKS (Zavod za izvršenje krivičnih sankcija), gdje to nije slučaj.


(Međunarodni monetarni fond, engl. International Monetary Fund (IMF)) itd.

Formantne i mješovite su vrlo rijetke i domaćeg su porijekla: MONSTAT (Montenegro statistika), CEDEM (Centar za demokratiju i ljudska prava), DEMOS (Demokratski savez).

Najviše zabilježenih tvorenica motivisano je skraćenicama nastalim od naziva domaćih političkih stranaka, pokreta i sl., i one su najfrekventnije upotrebe u analiziranom korpusu. Međutim, ako ih posmatramo pojedinačno, očigledno je da njihova zastupljenost u ispitivanom materijalu zavisi od veličine političke organizacije čije im je ime u osnovi. U vrijeme jednopartijskog sistema u Crnoj Gori takvi derivati, razumljivo, nijesu bili brojni. Od devedesetih godina prošlog vijeka, s uvođenjem višepartijskog sistema, njihova produktivnost naglo raste.

Takođe treba napomenuti da smo u korpusu primijetili veliki broj slovnih skraćenica kakve su: RTCG (Radio televizija Crne Gore), EPCG (Elektroprivreda Crne Gore), DIK (Državna izborna komisija), PIO (Penzijsko-invalidski fond), AEM (Agencija za elektronske medije), COK (Crnogorski olimpijski komitet), MOK (Međunarodni olimpijski komitet) i mnoge druge, od kojih se ne izvodi nijedan tip tvorenica.

3. Tvorbeno-semantičke odlike ekscerpiranih tvorenica.

Abrevijature kao motivne riječi inače u finalnoj poziciji pretežno imaju suglasnik, a rijetko samoglasnik, što potvrđuje i naš korpus (sa finalnim vokalom ekscerpirali smo NATO, CANU i URA). Njihovi derivati, dominantno sufiksalni, drugostepeni su, budući da su one same rezultat svojevrsne tvorbe odnosno prvostepeni derivati.

Najfrekventnije tvorbene modele obrazuju sa sufiksima -ov, -ovac i -ovski, dok su manjim brojem primjera zastupljeni modeli sa sufiksima -ovka, -ovački i -izacija. Derivati nastali prema ovim modelima pripadaju imenicama i pridjevima odnosno prilozima budući da je riječ o imeničkim, pridjevskim i pridjevsko-priloškim sufiksima. Što se tiče semantike, imenički derivati označavaju lice, muško ili žensko, i proces. Pridjevski imaju prisvojno ili kvalifikativno značenje, a kad se upotrijebe kao prilozi samo ovo drugo.

3.1. Tvorbeni model: skraćenica + -ov. Poznato je da se sufiks -

ov, zajedno s varijantom -ev, koja dolazi na osnove s finalnim palatalnim suglasnikom, koristi za izvođenje prisvojnih pridjeva od imenica muškog roda žive referencije. Iako i među takvim imenicama ipak ima onih od kojih se prisvojni pridjev ne gradi navedenim nego nekim drugim sufiksima (npr. Bož(i)ji), zanimljivo je da se prisvojni


pridjevi na -ov/-ev redovno tvore i od imena preduzeća, klubova, glasila itd., npr. Geneksov, Majkrosoftov, Fijatov, Dinamov, Realov, Ekspresov, Tajmsov i sl. (Klajn 2003: 295). Naše istraživanje pokazuje da se takvi pridjevi bez ograničenja i vrlo često grade i od abrevijatura koje se završavaju suglasnikom ili, mnogo rjeđe, samoglasnikom o, bez obzira na to da li je nukleus motivne sintagme imenica ženskog (kao partija u SNP), muškog (kao front u DF) ili rjeđe srednjeg roda (kao pozorište u CNP). Takođe, ispitivani korpus pokazuje da nemaju ograničenja ni u upotrebi, odnosno javljaju se podjednako i u strogo formalnim i u manje formalnim žanrovima. Međutim, bez obzira na sve rečeno, pri-padnost organizacijama čije je ime predstavljeno abrevijaturom, još uvijek se neuporedivo češće iskazuje posesivnim genitivom, čak i kad je posesor bez odrednice.

Posesivni pridjev se u ekscerpiranim primjerima javlja uglavnom u funkciji kongruentnog atributa, rijetko u funkciji predikativa (Prelaz je KAP-ov). Objekat koji pripada posesoru obilježenom skraćenicom u posesivnom pridjevu češće ima:

a) obilježje neživog: DPS-ov6 lov na birače (www.rtcg.me, 20. 11. 2017), SNP-ov predlog (www.antenam.net, 28. 12. 2016), CDM-ov vodič kroz noćni život Crne Gore (www.cdm.me, 6. 5. 2016), MUP-ov poziv (www.rtcg.me, 19. 9. 2017), KIC-ov „MAKADO“ (www.rtcg.me, 30. 1. 2018), Prelaz je KAP-ov (www.dan.co.me, 20. 2. 2016), CNP-ov „Gorski vijenac“ (www.mne-magazin.me, 16. 2. 2017), MANS-ov način (www.cdm.me, 1. 3. 2016), ZIKS-ov pasulj (www.vijesti.me, 18. 11. 2016), OEBS-ov izvještaj (www.-rtcg.me, 25. 11. 2017), isplata nove tranše MMF-ovog kredita (www.-in4s.net, 9. 8. 2016), Demosov model raspodjele mandata (www.ante-nam.net, 26. 8. 2016), CEDEM-ov „reprezentativni uzorak“ (www.vije-sti.me, 2. 10. 2012), MONSTAT-ov izvještaj (www.portalanalitika.me, 24. 10. 2016) itd., b) nego obilježje živog: DF-ov kandidat za predsjednika (www.cdm.me, 30. 8. 2017), SDP-ov kadar (www.rtcg.me, 16. 3. 2016), UNICEF-ov

6 Pored normiranog pravopisnog rješenja koje smo u ovom radu primjenjivali dosljedno,

sretali smo u korpusu i mnoga druga, npr. dps-ov, depeesov, depesov, DPSov i sl., ali se

ovom prilikom nijesmo bavili ortografskim predstavljanjem analiziranih novotvorenica.


ambasador dobre volje (www.rtcg.me, 18. 11. 2017), Natov vojnik budućnosti. (www.rtcg.me, 6. 7. 2015) itd.

U odnosu između posesora i objekta pripadanja prepoznajemo različita više ili manje posesivna značenja7: autorsko, subjekatsko, rezultativno, značenje društvenog odnosa i sl.

3.2. Tvorbeni model: skraćenica + -ovski. Klajn je prije petnaestak godina, govoreći o složenom sufiksu -ovski, ustvrdio da bi se sigurno u novijoj građi našlo dosta njegovih izvedenica od akronima (2002: 307). I stvarno, u našem materijalu nalazimo brojne derivate prije svega od slovnih skraćenica i navedenog sufiksa, sa posesivnim i/ili kvalifikativnim kategorijalnim značenjem, koji se upotrebljavaju:

a) kao pridjevi: Nema ničeg od silnog arsenala DPS-ovskog kalibra (www.in4s.net, 30. 12. 2017), Dalje ruke od Cetinja izdajnici SDP-ovski! (www.rtcg.me, 12. 10. 2017), Kakav jeftini trik da se protest pretvori u df-ovski događaj (koji to već jeste)! (www.portalanalitika.me, 6. 3. 2017), Taj SAJ-ovski „odbor za doček“ poslanika DF-a (mondo.me, 6. 5. 2016), više je to vjerovatno bilo ona ANB-ovska priča (www.dan.co.me, 17. 6. 2015), šta se radi u podrumu iz kojeg kuckate vi, sinji kukavci pzp-ovski? (www. in4s.net, 7. 4. 2015), E izdajnici Demos-ovski (www.in4s.net, 25. 3. 2016), vjerna FIAT-ovska publika (www.portalanalitika.me, 1. 12. 2016), on nastavlja po svom SNP-ovskom sistemu! (www.rtcg.me, 24. 1. 2018) itd. b) i/ili nešto rjeđe kao prilozi: Saopštavaju svoju a ne ocjenu MMF-a − tipično DPS-ovski. (www.vijesti.-me, 6. 12. 2017), Minut, dva... odrađuje posao na fonu propagandnih niskih strasti: brutalno, SAJ-ovski. (www.monitor.co.me, 30. 10. 2015), Neko će reći da je donkihotovski biti nesalomiv u Crnoj Gori. Moj iskreni odgovor je ne, to je SNP-ovski (www.dan.co.me, 22. 3. 2015), Jer tako dobro štite „svoje“ ljude, nvo-ovski, a ne evropski

7 Predrag Piper obrazlaže da se „posesivnost kao jezička kategorija često u konkretnim

sintaksičkim konstrukcijama realizuje u spoju s nekim drugim kategorijalnim

značenjem“, zbog čega je u velikom broju posesivnih konstrukcija teško, „ako ne i

nemogućno, identifikovati čisto posesivno značenje bez značenja osobine, dela / celine,

porekla, ili nekog drugog značenja kao pratećeg ili čak kao glavnog značenja u takvoj

konstrukciji“ (Piper 2005: 681).


(www.antenam.net, 24. 2. 2018), Tako CANU-ovski8, reklo bi se. (www.portalanalitika.me, 12. 6. 2016) itd. Onda kad obilježavaju samo posesivni odnos, što je rjeđi slučaj

(recimo FIAT-ovska publika), ovi derivati se javljaju umjesto odgovarajućih pridjevskih derivata na -ov. U posesivno-kvalifikativnom ili samo kvalifikativnom značenju upotrebljavaju se uglavnom s negativnom konotacijom, zbog čega ih i nalazimo samo u komentarima čitalaca, u stavovima, kolumnama i sl. tzv. slobodnijim žanrovima.

Sufiksna varijanta -evski ne javlja se u vezi s abrevijaturom SAJ, iako bi se to iza sonanta j očekivalo.

3.3. Tvorbeni model: skraćenica + -ovački. Mali je broj derivata

koji su nastali po ovom modelu, a upotrebljavaju se kao pridjevi: Glavonja esenpeovački (www.vijesti.me, 2. 7. 2015), Ja da imam ovoliko kvalitetnih žena oko sebe kao ovi lider ezdepeovački (www.vijesti.me, 21. 5. 2014), Studenti ezdepeovački protiv studenata depeesovačkih (www.vijesti.me, 27. 11. 2013) itd.

Pregledna tvorbena literatura ne bilježi sufiks -ovački jer se ovakav završetak javlja dodavanjem sufiksa -ski imenicama na -ovac. Međutim, depeesovački studenti, npr., nijesu studenti koji pripadaju depeesovcima nego DPS-u, tako da ovdje moramo govoriti o složenom sufiksu. Njegovi derivati imaju izrazito pejorativno značenje i sreću se samo u izrazito neformalnom žanru – u komentarima čitalaca.

3.4. Tvorbeni model: skraćenica + -ovac. Iako se u strukturi derivata sa sufiksom -ovac/-evac prepoznaje prisvojni pridjev na -ov/-ev i sufiks -ac, ipak se može reći da se navedeni složeni sufiks osamostalio i da se kod njegovih derivata, u najmanju ruku, prepoznaje dvostruka motivacija, odnosno imenička i/ili pridjevska motivna riječ. Odavno je u našoj stručnoj literaturi prepoznata funkcija sufiksa -ovac/-evac u derivaciji imenica s ljudskom referencijom koje označavaju sljedbenika ili pristalicu ličnosti odnosno političke stranke ili pokreta označenih motivatorom (Klajn 2003: 55–56), tako da su i naši primjeri

8 Skraćenica CANU se ne mijenja po padežima, budući da se sa finalnim vokalom u ne

uklapa u postojeće deklinacione obrasce, pa je neočekivana ova njena veza sa

sufiksalnom morfemom. Međutim, derivat CANU-ovski predstavlja individualizam u

analiziranoj građi.


značenjski posve transparentni. Međutim, zanimljivo je da se rjeđe upotrebljavaju u informativnim tekstovima sem povremeno u citiranim izjavama obično političara, jer se vjerovatno doživljavaju kao odlika razgovornog ili kolokvijalnog jezika, premda je ekonomičnost izraza na njihovoj strani. S druge strane, očekivano je da su frekventni u komentarima čitalaca, u analizama, stavovima i sl. Evo nekih od brojnih izdvojenih primjera:

Adžić nije DPS-ovac, nego Brajovićev SD-ovac (www.vijesti.me, 19. 11. 2017), Mala je teški DF-ovac (www.rtcg.me, 1. 7. 2017), da ne upadaju u zamku SDP-ovaca (www.cdm.me, 1. 2. 2018), Brojke su manje bitne, pobijedio je SNP-ovac (www.vijesti.me, 14. 8. 2017), PZP-ovac Koča Pavlović nedavno je izjavio (www.in4s.net, 7. 5. 2014), LP-ovac aminovao sva nepočinstva (www.vijesti.me, 3. 6. 2014), što je kao „bivši IB-ovac“ u beogradskim teatrima rijetko dobijao glavne uloge. (www.cdm.me, 29. 1. 2017), baš djeluješ kao psihopata ili ANB-ovac (www.vijesti.me, 14. 7. 2013), KGB-ovac je znao da opasnost nije prošla (www.cdm.me, 27. 3. 2015), SAJ-ovac izgubio pištolj. (www.dan.co.me, 5. 1. 2018), ako se u prvim redovima nalaze […] bivši JUL-ovac (www.cdm.me, 24. 1. 2018), ISIS-ovac imao lažnu crnogorsku ličnu kartu (www.mondo.me, 3. 11. 1917), Čeka se 64. NIN-ovac (www.dan.co.me, 15. 1. 2018), Iskusni MUP-ovac […] imao jasne instrukcije (m.portalanalitika.me, 1. 2. 2018), Dođe mi da pocijepam moju diplomu stečenu na državnom fakultetu kad mi UDG-ovac dođe i soli pamet (www.cdm.me, 28. 3. 2016), Takođe je tu bio još jedan ZIKS-ovac (www.dan.co.me, 9. 4. 2014), lagoje nato-vac (www.dan. co.me, 1. 8. 2016), navijači i DIF-ovci (www.vijesti.me, 23. 4. 2015) itd.

Derivati sa sufiksom -ovac koji u svojoj strukturi imaju

abrevijaturu sa značenjem neke političke organizacije, mogu označavati i njenog pripadnika i njenog simpatizera, podržavaoca, glasača i sl. U drugim primjerima znači samo pripadnika ili uposlenika. Izuzeci su NIN-ovac, koji predstavlja dobitnika Ninove književne nagrade, i UDG-ovac, koji označava diplomca sa Univerziteta Donja Gorica.

Posebno objašnjenje iziskuje abrevijatura DIF u derivatu DIF-ovac, koji označava studenta ili diplomiranog studenta Fakulteta za sport i fizičko vaspitanje, a takav fakultet se u bivšoj Jugoslaviji nazivao Državni institut za fiskulturu. Vjerovatno mnogi koji upotrebljavaju ovu skraćenicu, a prisutna je i u formalnom diskursu, ne znaju od kojeg


višečlanog naziva je postala. Zanimljivo je da i nazivi nekih drugih fakulteta imaju svoje skraćenice (ETF − Elektrotehnički fakultet, PMF − Prirodno-matematički fakultet itd.), ali se one ne javljaju kao motiva-tori u ispitivanom korpusu, što ne znači da se možda ne javljaju u razgovornom jeziku.

3.5. Tvorbeni model: skraćenica + -(ov)ka. Derivatima sa

složenim sufiksom -ovac korelativni su derivati sa inače vrlo produktivnim mocionim sufiksom -ka, kojih u našem korpusu ima izrazito malo, što se može objasniti ekstralingvističkim razlozima. Naime, žene su dosta manje od muškaraca zastupljene u političkim i drugim društvenim organizacijama, osobito na istaknutijim pozicijama. Bilježimo sljedeće primjere:

Zato što da je stajalo DPS-ovka, ovo ne bi bila vijest. (www.cdm.me, 17. 8. 2016), Bivša SNP-ovka (radiojadran.com, 1. 4. 2016), PZP-ovke […] izbezumljene od politike (www.vijesti.me, 11. 10. 2012), ni MANS-ovka više ne diže glas (www.vijesti.me, 1. 3. 2013), buduća SAJ-ovka (kodex.-me, 4. 10. 2013) itd. Način grafijskog predstavljanja ovih derivata ukazuje nam i na

drugu mogućnost tumačenja njihove strukture, odnosno na izdvajanje sufiksnog derivata -ovka, koji se dodaje direktno na skraćenicu, bez posredovanja derivata muškog roda, tim prije što je semantička identifikacija analiziranih derivata u vezi sa skraćenicom a ne s korelativom muškog roda (pripadnica DPS-a, a ne žena DPS-ovac).

Sve što smo rekli o domenu upotrebe derivata sa sufiksom -ovac, vrijedi i za derivate sa mocionim završetkom -ovka.

3.6. Tvorbeni model: skraćenica + -izacija. U posebnu grupu

primjera izdvojili smo supstantive sa stranim, četvorosložnim sufiskom -izacija, koji predstavlja derivat sufiksa -acija (← -ija). U literaturi je već konstatovano da on u nekolike posljednje decenije, usljed internacionalizacije odnosno angloamerikanizacije, postaje veoma produktivan u slovenskim, ali i u ostalim evropskim jezicima (Ćorić 2008: 112; Horvat, Štebih Golub 2010: 14). Vlastita imena su dosta zastupljena u motivnoj funkciji tvorenica sa sufiksom -izacija, koje označavaju neki proces (Nenezić 2016: 292), ali su među njima abrevijature dosta rijetke:


Put kojim ide SDP je put u DPS-izaciju a ne u demokratizaciju (www.-vijesti.me, 18. 12. 2013), da bi eventualna NATO-izacija Ukrajine ugrozila cjelokupni bezbjednosni sistem Rusije (www.vijesti.me, 19. 7. 2014), DF-izacija stvarnosti (www.portalanalitika.me, 21. 1. 2018), NVO-izacija9 politike i otpora (www.vijesti.me, 19. 9. 2014) itd.

Naši primjeri podupiru činjenicu da ovaj sufiks, osim na glagolske, sve češče dolazi na imeničke osnove, bez odgovarajućeg glagola kao karike u tom procesu.

4. Neproduktivni modeli. Neki tvorbeni modeli s

abrevijaturama predstavljeni su u ispitivanom korpusu jednim ili sa najviše nekolika derivata, i to obično u komentarima čitalaca. Među njihovim postpozitivnim formantima ima i domaćih i stranih, ali je zanimljivo da im je skoro dosljedno motivator skraćenica DPS, nastala od naziva crnogorske vladajuće političke stranke i da su sve pejorativne zbog sufiksa ili negativnog konteksta u kom su upotrijebljene:

Duboki DPS-itis (www.vijesti.me, 25. 2. 2016), natovanje-ratovanje 2017. (www.monitor.co.me, 11. 8. 2017), Ovo bi bilo skandalozno da nije u pitanju loše DPS-ovanje ozbiljnim pozicijama. (www.vijesti.me, 29. 3. 2017), To ti je bolest i DPS-izam, moj xxy-one. (www.cdm.me, 26. 9. 2017), E pa ovo nije Milovina niti DPS-ovina već uređena suverena država (www.portalanalitika.me, 30. 1. 2013, Da sam na mjestu DPS-ovaca i DPS-ulja (www.vijesti.me, 30. 6. 2012), Kad ćete vi, vi, vi iz opozicije da shvatite (uključujući SDP-čić) (www.portalanalitika.me, 22. 5. 2017), Mali DPS-čić (www.portalanalitika.me, 28.07.2015) itd. I jednu od rijetkih slovnih abrevijatura s finalnim vokalom a –

URA (Ujedinjena reformska akcija) zabilježili smo u nekolika derivata, koji takođe prezentuju neproduktivne tvorbene modele u našem korpusu:

9 NVO je skraćenica od naziva Nevladina organizacija, odnosno dijela zvaničnog naziva

takve organizacije, i zanimljiva je što sadrži početna slova obje komponente od kojih je

obrazovan prvi član motivne sintagme.


Jesu li uraši ideološki prihvatili otklon od građanske države? (www.vijesti.me, 31. 5. 2017), Taj jedan jedini (nestabilan) glas urašice vrijedi zlata (www.vijesti.me, 2. 12. 2016).

Međutim, u složeno-sufiksalnoj tvorenici demosurac (www.cdm.me, 24. 2. 2016), abrevijaturi URA nije postponiran sufiks -aš već -ac.

5. Zaključak. Naše istraživanje je, prije svega, pokazalo da online mediji pospješuju jezičke odnosno tvorbene inovacije, koje veoma često obuhvataju i skraćenice postale od višečlanih naziva uglavnom političkih partija, ali i drugih društveno-političkih organizacija. Na osnovu toga se može zaključiti da one, naročito slovne, imaju znatan derivatološki potencijal. Najproduktivniji sufiksi koji idu uz njih, sudeći prema analiziranom korpusu, jesu -ov, -ovski, -ovac, -ovka, -ovački i -izacija, mada smo zabilježili i rijetke primjere nekih drugih tvorbenih modela.

Analizirani derivati, imenički i pridjevski odnosno priloški, nastali po ustaljenim i produktivnim tvorbenim modelima, jezičke su novotvorevine, tj. novoiskovane i još u potpunosti neprihvaćene riječi, tzv. neologizmi, koji su u posljednje nekolike decenije ušli u jezik potvrđujući se većim brojem primjera. Nastali su ili iz potrebe da se popune određene praznine u rječniku ili, što je češći slučaj, iz stilskih razloga, budući da ih je većina manje-više negativne konotacije (s izuzetkom pridjevskih derivata na -ov), a značenje im nerijetko zavisi od konteksta. Dakle, čini se da postoje uslovi za njihovu stabilizaciju u jezičkom sistemu, za potpunu leksikalizaciju ili institucionalizaciju, iako se još uvijek sreću samo u pojedinim funkcionalnim žanrovima i vrstama, a i u nekima od njih pišu se između navodnika, što je ortografska potvrda njihove neuobičajenosti. Međutim, to u velikoj mjeri direktno zavisi od, uglavnom promjenljivih, društveno-političkih okolnosti u vezi s pojmovima koje motivne abrevijature označavaju, od njihovog trajanja, strukture i sl. U tom smislu vjerovatnije je da će neki od analiziranih primjera, ako i jesu nešto opštiji, prije postati istorizmi nego jedinice aktivnog rječničkog fonda.

Pojedini derivati su u ispitivanom materijalu posvjedočeni jednom do nekolika puta, što ih svrstava u okazionalizme i/ili potencijalne riječi. Neki autori smatraju da su to sinonimni termini (Štebih Golub 2012: 421), dok drugi vide određenu razliku među njima. Tako se za potencijalne riječi obično kaže da slijede uobičajene tvorbene obrasce i da imaju nominativnu funkciju. Okazionalizmi se, suprotno njima, grade po neproduktivnim tvorbenim modelima ili sa izvjesnim odstupanjima od tvorbenog modela, i imaju stilsku funkciju


(Dragićević 2009: 124). Prihvatajući ovu razliku, skoro sve u korpusu slabo potvrđene primjere svrstali bismo u potencijalne riječi, tim prije što su dio veoma produktivnog tvorbenog tipa. Recimo, primjer CDM-ov zabilježen je jednom u našoj građi, ali su pridjevske tvorenice od drugih abrevijatura s istim sufiksom potvrđene većim brojem primjera. S druge strane, primjer DPS-itis, zabilježen jednom u našoj građi, može se smatrati okazionalizmom u spoju s abrevijaturom DPS zbog sufiksa -itis, koji se inače upotrebljava u medicinskoj terminologiji za ozna-čavanje upalnih procesa.

Literatura:

Babić, Stjepan. Tvorba riječi u hrvatskome književnome jeziku. Zagreb: HANU, Nakladni zavod Glubus, 2002.

Barić, Eugenija i dr. Hrvatska gramatika. Zagreb: Školska knjiga, 1997. Bugarski, Ranko. Uvod u opštu lingvistiku. Beograd: Čigoja štampa,

1996. Ćorić, Božo. Tvorba imenica u srpskom jeziku. Beograd: Društvo za

srpski jezik i književnost Srbije, 2008. Dragićević, Rajna. „Potencijalne reči u srpskom jeziku“. Naučni

sastanak slavista u Vukove dane, 38/3 (2009): 119−26. Horvat, Marijana i Barbara Štebih Golub. „Posljedice

internacionalizacije u hrvatskome jeziku“. Rasprave Instituta za hrvatski jezik i jezikoslovlje, 36/1 (2010): 1−21.

Klajn, Ivan. Tvorba reči u savremenom srpskom jeziku. Prvi deo. Slaganje i prefiksacija. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Matica srpska, Institut za srpski jezik SANU, 2002.

Klajn, Ivan. Tvorba reči u savremenom srpskom jeziku. Drugi deo. Sufiksacija i konverzija. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Matica srpska, Institut za srpski jezik SANU, 2003.

Nenezić, Sonja. „Vlastita imena kao motivatori nekih novotvorenica u jeziku crnogorskih online medija“. Wortbildung und internet. Hg. Branko Tošović, Arno Wonisch. Graz: Institut fϋr Slawistik der Karl-Franzens-Universitӓt Graz, Kommission fϋr Wortbildung beim Internationalen Slawistenkomitee, 2016. 289−300.

Nenezić, Sonja. „Sintagma i tvorba riječi“. Univerbacija/Univerbizacija u slavenskim jezicima. Sarajevo: Komisija za tvorbu riječi Međunarodnoga komiteta slavista, 2017 (zbornik u štampi).

Nikolić, Sv. „O građenju složenih skraćenica u našem savremenom književnom jeziku“. Naš jezik, V, n. s. (1954): 9−17.


Piper, Predrag i dr. Sintaksa savremenoga srpskog jezika. Prosta

rečenica. Beograd: Institut za srpski jezik SANU, Beogradska knjiga, Matica srpska, 2005.

Stevanović, Mihailo. Savremeni srpskohrvatski jezik (gramatički sistemi i književnojezička norma) I. Beograd: Naučna knjiga, 1986.

Tošović, Branko. Funkcionalni stilovi. Grac: Institut fϋr Slawistik der Karl-Franzens-Universitӓt Graz, 2002.

Štebih Golub, Barbara. „Okazionalizmi u hrvatskome publicističkom stilu“. Tvorba reči i njeni resursi u slovenskim jezicima. Ur. Rajna Dragićević. Beograd: Filološki fakultet Univerziteta u Beogradu, 2012. 419−33.

DERIVATIONAL POTENTIAL OF ABBREVIATIONS IN THE LANGUAGE OF

MONTENEGRIN ONLINE MEDIA In this paper, we first briefly discuss the various types of abbreviations, their structure and form. Then, in the body of the text we analyse the language of Montenegrin online media and its derivational potential. We single out the most frequent models characterised by suffixes -ov -ovski, -ovac, as well as some less productive models characterised by suffixes -ovka, -ovački and -izacija where abbreviations appear as motivators of second-degree derivatives. We dedicate a particular attention to the meanings of the newly created units which belong to the class of nouns and adjectives, respectively. At the same time, we try to establish which journalistic genres they are typical of. Key words: abbreviation, motivator, derivational model, suffix, new formations, the language of the Montenegrin online media.


ROD U GRAMATIČKOM OPISU IMENICA (PRILOG

STABILNOSTI KATEGORIJE IMENIČKOG RODA) Sanja Šubarić, Univerzitet Crne Gore, [email protected] 10.31902/fll.20.2018.2

UDK 811.163.4’367.622

Apstrakt: Poznato je da se kategorija imeničkog roda u literaturi

određuje na različite načine, a u ovom radu predočićemo njen status u „prvoj

službenoj gramatici crnogorskoga jezika“. Suočićemo se sa morfološkim

određenjem roda i ukazati na manjkavosti gramatičkog opisa imenica

utemeljenog na takvom određenju. Potaknuti konkretnim opisom, ali i

pedagoškom praksom i leksikografskim iskustvom, ovim radom zastupamo

sintaksičku prirodu imeničkog roda i nastojimo da aktuelizujemo pitanje

njenog neopravdanog zanemarivanja i negiranja. Datom opisu pristupamo

primarno iz perspektive činjenice da se u crnogorskim školama izučava

četvoroimeni nastavni predmet – Crnogorski-srpski, bosanski i hrvatski jezik i

književnost, ali da je za nastavu jezika predviđena isključivo udžbenička

literatura utemeljena na Gramatici crnogorskoga jezika.

Ključne riječi: imenice, gramatički rod, referencijalni rod,

muški/ženski/srednji rod, dvorodnost, nominativni nastavak, imenička

paradigma, gramatički broj, modifikatori, kongruencija/slaganje.

0. Opštepoznato je da jezici svijeta imaju različit broj rodova. Svaki jezik koji se odlikuje gramatičkom kategorijom roda mora razlikovati najmanje dva, ali postoje i jezici sa više od deset rodova, kao i oni kojima nije svojstvena kategorija roda odnosno u kojima je uloga roda sasvim ograničena (turski, finski, engleski...). U jezicima koji se govore na prostoru nekadašnjeg srpskohrvatskog jezika imenice se ne mijenjaju po rodovima već je svaka pojedinačno određena pripadnošću nekom od njih – prema sistemu sa tri roda razlikuju se kao imenice muškog, ženskog ili srednjeg roda. Dakle, u njima su imenice rodno nepromjenljive što znači da im je rod inherentan, a kao njihovo stalno svojstvo određuje se i kao selektivna kategorija (upor.: Pišković 2011a: 20, 21; Marković 2013: 111, 233; Piper, Klajn: 51, 54). Različiti oblici iste imenice uglavnom imaju isti rod, pa je za razliku od kategorije broja ili kategorije padeža imenički rod kategorija koja nema paradigmu.

Naravno, već se pisalo o tome da se u srpskoj, hrvatskoj i bosanskoj literaturi rod određuje na različite načine – morfološki, sintaksički, ili pak kriterijumom koji objedinjuje morfološki,


morfosintaksički i leksički odnosno paradigmatski i kongruencijski način (Tafra 2005: 88; Pišković 2011a: 23–24). S obzirom na činjenicu da definicija gramatičkog roda nije opšteprihvaćena i da otuda iste imenice u različitim gramatikama, rječnicima, udžbenicima i priručnicima, imaju različit rod, ovom prilikom komentarišemo status kategorije imeničkog roda u „prvoj službenoj gramatici crnogorskoga jezika“ (Čirgić, Pranjković, Silić: 15). U tom smislu provjeravamo i udžbeničku literaturu namijenjenu nastavi Crnogorskog-srpskog, bosanskog, hrvatskog jezika i književnosti1. Konkretnoj problematici

1 Na ovom mjestu, primarno radi čitalačke publike izvan granica Crne Gore, ukazujemo

i na problematičnost naziva nastavnog predmeta čijim sadržajem se izučavaju ʼslužbeni

jezikʼ Crne Gore (crnogorski) i ʼjezici u službenoj upotrebiʼ u Crnoj Gori (srpski,

bosanski i hrvatski) kao normirani sistemi. Naime, do školske 2004/05. u crnogorskim

školama izučavao se nastavni predmet Srpski jezik i književnost, a od 2004/05. taj naziv

je zamijenjen nazivom Maternji jezik i književnost. Školske 2011/12. umjesto Maternjeg

jezika i književnosti uveden je Crnogorski-srpski, bosanski, hrvatski jezik i književnost

(Rješenje Ministarstva prosvjete i sporta od 15. septembra 2011). S obzirom na

činjenicu da se nastavni proces izvodi prema udžbenicima crnogorskog jezika (izdanja

Zavoda za udžbenike i nastavna sredstva iz Podgorice) jasno je da je zastupljenost

naziva srpskog, bosanskog i hrvatskog jezika u imenovanju nastavnog predmeta samo

formalnost bez sadržajnog utemeljenja, kojom su nadležne institucije htjele pokazati

političku korektnost. Dakle, bez obzira na aktuelni naziv nastavnog predmeta činjenica

je da se u crnogorskim školama ne koriste udžbenici, gramatike i pravopisi srpskog,

bosanskog i hrvatskog jezika. Da je konkretan naziv određen političkim stavovima a ne

(socio)lingvističkim činjenicama, pokazuje i njegova grafička uobličenost odnosno

neadekvatno upotrijebljena crtica; ona je upotrijebljena kao spojni znak elemenata

polusloženice iako nije riječ o polusloženičkom spoju – u spojevima ove vrste upotrebu

crtice uslovljava interfiks -o- i nepromjenljivost prve sastavne jedinice (iračko-iranski,

slovenačko-srpski, kao i njemačko-italijansko-japanski...). Ako su tvorci četvoročlanog

naziva nastavnog predmeta upotrebom crtice htjeli da ukažu na ravnopravan odnos

spojenih pridjeva odnosno naziva, istina je da je pravopisni učinak drugačiji – suprotno

pretpostavljenoj intenciji crtica sugeriše zbirnu objedinjenost razdijeljenih

pojmova/naziva (crnogorski-srpski) u odnosu na pojmove/nazive koji slijede (bosanski,

hrvatski). Ne treba isključiti ni pretpostavku da je crtica upotrijebljena (iz neznanja) u

značenju (odmaknute) crte – kojom bi se sugerisao službeni primat crnogorskog jezika i

njegova opozicija u odnosu na srpski, bosanski i hrvatski, dok bi zarezi bili u funkciji

načelne ravnopravnosti srpskog, bosanskog i hrvatskog jezika. Pokazatelj jezičke i

nastavne konfuzije jeste i činjenica da su na Filološkom fakultetu Univerziteta Crne

Gore zastupljeni kao posebni odsjeci – Studijski program za crnogorski jezik i

južnoslovenske književnosti i Studijski program za srpski jezik i južnoslovenske

književnosti, a da se kao opšti predmet na filološkim grupama za strane jezike, završno

sa školskom 2016/17. izučavao samo Srpski jezik. Novim akreditovanim programima taj

predmet odnosno naziv zamijenjen je Crnogorskim jezikom. Rezultat jezičke politike

koju vode političari, izvan domena lingvistike i sociolingvistike, jeste i postojanje

zasebnog Fakulteta za crnogorski jezik i književnost – nezavisno od državnog

univerziteta; na njemu se izučava ʼarhaičnaʼ varijanta crnogorskog jezika, koja je i

standardizovana podrškom Ministarstva prosvjete i nauke 2009. odnosno 2010. Na

Studijskom programu za obrazovanje učitelja (pod okriljem Filozofskog fakulteta

Univerziteta Crne Gore) novim programom pak (od školske 2017/18) umjesto Srpskog

jezika, saglasno nazivu predmeta u osnovnim i srednjim školama, predviđen je


pristupamo sa iskustvom predavača koji se u nastavnoj praksi suočava sa dilemama studenata pri određivanju imeničkog roda, ali i sa sasvim neposrednim iskustvom da i lingvisti kao članovi istog leksikografskog tima kategoriju imeničkog roda tumače na različite načine. I nastavno iskustvo i leksikografska praksa svjedoče nam o dominantnosti poimanja kojim se imenički rod svodi na morfološku markiranost, a to znači i o indirektnom negiranju gotovo univerzalne Hockettove definicije roda2 – kao kategorije sa sintaksičkom realizacijom. ’Nesintaksički’ pristup imeničkom rodu saglasan je sa službenom gramatikom crnogorskog jezika. Potaknuti takvim stanjem, ovim radom zastupamo sintaksičku prirodu imeničkog roda i nastojimo da aktuelizujemo pitanje njenog neopravdanog zanemarivanja i negiranja. Konkretnim komentarima ukazaćemo na sporna mjesta gramatičkog opisa imenica utemeljenog na morfološkom određenju njihovog roda.

1. U Gramatici crnogorskoga jezika u poglavlju naslovljenom Morfologija, prije nego su predstavljene vrste riječi, posebno su izdvojene morfološke kategorije, a kao odlika crnogorskog jezika izdvojeno je njih devet. Među njima svoje mjesto ima i kategorija roda. Ona nije definisana, već je konstatovano da se prema toj kategoriji razlikuju imenice muškog, ženskog i srednjeg roda. Usputno primjećujemo da nije ekspliciran odnos pojmova morfološka kategorija i gramatička kategorija i da data tumačenja ne pokazuju nadređenost pojma gramatička kategorija – tim prije jer je pojam sintaksičke kategorije (kao vida gramatičkih) sasvim izostavljen (upor. Silić, Pranjković: 37, 38), a rod, broj i padež, primarno određeni kao morfološke kategorije, u nastavku se, u tumačenju imenica, imenuju kao gramatičke. Uopštenim određenjem roda kao morfološke kategorije sugerisano je se da se i imenički rod određuje prema gramatičkoj morfemi / nastavku – samim oblikom imenice odnosno paradigmatski? Inicijalnim izdvajanjem roda kao morfološke, a ne kao gramatičke kategorije, diskvalifikuje se činjenica o njenoj sintaksičkoj

četvoroimeni predmet Crnogorski-srpski, bosanski, hrvatski jezik. Sa druge strane, isti

nastavni sadržaji na privatnom univerzitetu Mediteran objedinjeni su nazivom Maternji

jezik, a izvjesno je da taj nastavni predmet izučavaju npr. i studenti albanske

nacionalnosti? Dakle, situacija je takva da su društvena i politička podijeljenost uslovile

i jezičke podjele i iznudile nelogična, neprincipijelna i lingvistički neutemeljena rješenja

unutar obrazovnog sistema. Naziv školskog predmeta Crnogorski-srpski, bosanski,

hrvatski jezik i književnost potvrđen je novim Rješenjem Ministarstva prosvjete od 28.

marta 2017. godine. 2 Iako je riječ o definiciji staroj (i aktuelnoj) gotovo šezdeset godina, navodimo je jer i

na taj način želimo da doprinesemo njenoj afirmaciji, prvenstveno unutar nauke o jeziku

na prostoru Crne Gore: Genders are classes of nouns reflected in the behavior of

associated words (Hockett: 231).


realizaciji, koja se ogleda u gramatičkm afiksima pridjevskih riječi odnosno u karakteristikama imenici pridruženih riječi. Svakako, morfološko određenje roda nije neopravdano s obzirom na riječi kojima je rod flektivno/promjenljivo svojstvo – tzv. trorodne riječi (pridjeve, lične zamjenice za treće lice, pridjevske zamjenice, glagolske pridjeve, brojeve jedan i dva3, redne brojeve), ali nije prihvatljivo za imenički rod kao inherentno/nepromjenljivo obilježje koje se pokazuje tek povezanošću riječi na sintaksičkoj ravni.

U uvodnom dijelu kao gramatička obilježja izdvojene su i kategorija broja i kategorija padeža. I jedna i druga, prethodno prepoznate kao morfološke kategorije4, određuju se u stvari načinom iskazivanja. Broj je predstavljen kao kategorija koja se iskazuje nastavcima za jedninu i množinu, a kategorija padeža „padežnim oblicima u jednini i množini“ (Čirgić, Pranjković, Silić: 68). Iako takvo određenje može biti diskutabilno iz više razloga, ovom prilikom samo ukazujemo da se konkretnim formulacijama zatamnjuje uloga amalgama kao pokazatelja i broja i padeža.

U opštim napomenama o imenicama kao vrsti riječi, i rečenicom – „Neke imenice imaju dva roda i stoga dvije deklinacije“ (Čirgić, Pranjković, Silić: 68), potvrđuje se pristup koji vodi ka poistovjećivanju kategorije imeničkog roda sa deklinacijskom vrstom; implicitni sadržaj date formulacije sugeriše da imenice različitih rodova ne mogu imati paradigmu iste vrste, tj. da se u istoj deklinacijskoj vrsti ne mogu naći imenice različitih rodova? Ipak, citiranoj konstataciji oponiraju i sami primjeri, pri čemu autori sasvim očigledno na gramatičku dvorodnost datih primjera, kao imenica koje nemaju referencijalni rod, ukazuju sintaksičkim kriterijumom – zamjenicom taj pokazana je rodna različitost (taj bol / ta bol, taj svrabež / ta svrabež, taj kino / to kino, taj auto / to auto), a to znači i sintaksička ostvarenost imeničkog roda (na taj način autori su i sami osporili opravdanost primarnog svrstavanja roda u morfološke kategorije). Konkretno – imenice bol i svrabež, prva tvorbeno nemotivisana, a druga kao izvedenica sa sufiksom -ež, kolebaju se između ženskog i muškog roda i to pokazuju i različitim deklinacijama, dok imenice kino i auto, kao imenice stranog porijekla, bez obzira na moguću kolebljivost između muškog i srednjeg roda, imaju promjenu iste vrste. Zapravo, dvorodnost posljednje dvije imenice „ne korelira ni sa semantičkom ni

3 Broj dva ima dva oblika – isti oblik za muški i srednji rod, a poseban za ženski. 4 Marković ističe da je padež u hrvatskom jeziku „ponajprije semantičko-sintaksička

kategorija, koja se može i ne mora realizirati morfološki“ – ne može se svesti samo na

morfologiju (iskazuje se i predlozima, i tonovima i redosljedom riječi) (2013: 246, 268).


s morfološkom bifurkacijom“ (Pišković 2011a: 153). Dok kod imenica tipa bol i svrabež promjena roda uslovljava i tip deklinacije, imenice kino i auto, i kao imenice muškog i kao imenice srednjeg roda dekliniraju se po istom tipu promjene. U vezi sa ovim pomenućemo da autorka Pišković dvorodnost imenica tipa bol i svrabež u hrvatskom jeziku naziva „morfološkom“ – jer „korelira sa razlikom u morfologiji, odnosno s pripadnošću sklonidbenoj vrsti“ (2011a: 150, 151), a naše mišljenje je da se i u ovom slučaju morfološkim određenjem zapostavlja činjenica da je slaganje sa modifikatorima primarni pokazatelj imeničkog roda. Pritom, imamo u vidu i to da ista autorka u predstavljanju pitanja koje intrigira pažnju lingvista – da li je rod determinisan deklinacijom ili je deklinacijska vrsta uslovljena rodom – konstatuje da deklinacijska vrsta imenica tipa bol zavisi isključivo od toga jesu li muškog ili ženskog roda. Dakle, u slučaju tih imenica (bol, svrabež, trulež...) autorka ukazuje na determinisanost deklinacijske promjene rodom5, pa tim prije određenje „morfološka dvorodnost“ može biti upitno. Svakako, treba pomenuti i to da u Gramatici crnogorskoga jezika nije data informacija o rodu množinskih oblika imenica tipa kino i auto – da u množini isključivo odnosno pretežno (?) imaju vrijednost srednjeg roda6, niti su te imenice kao pozajmljenice kolebljivog roda (taj auto / to auto) distancirane u odnosu na pozajmljenice koje u jednini i množini imaju različite, ali unutar broja stabilne rodne vrijednosti – tipa kimono, loto, bingo, korzo...,

5 Ipak, tu činjenicu, sasvim razumljivo, ne smatra sistemskim dokazom za uslovljenost

„fleksije rodom“ (Pišković 2011a: 25, 26). 6 U Rječniku uz Pravopis crnogorskoga jezika kao množinski oblik imenice auto

naveden je samo oblik srednjeg roda auta, a imenica kino nije zastupljena u rječničkom

popisu. U Normativnoj gramatici srpskog jezika Matice srpske iako je imenica auto data

zajedno sa imenicama stranog porijekla na -o koje su u jednini muškog roda, a u

množini „najčešće srednjeg roda“, njen množinski oblik osporen je napomenom da

umjesto oblika množine auta „obično se kaže automobili (mn. od automobil), kola

(razg.), ili se upotrebi neki opisni izraz“ (Piper, Klajn: 70). Gramatikom srpskog jezika

za strance oblik to auto kvalifikovan je kao nestandardan (kao i to finale) i precizirano

je da su imenice stranog porijekla na -o i -e muškog roda, a u množini – ukoliko znače

nešto neživo – srednjeg roda (Mrazović: 235). U jednotomnom Rečniku srpskoga jezika

Matice srpske (2007) uz imenicu auto stoji oznaka muškog roda, bez informacije o rodu

množinskog oblika, što bi trebalo da znači da je rod stabilan u odnosu na broj. U

Gramatici bosanskoga jezika imenica auto izdvojena je kao jedina imenica muškog roda

na -o koja znači neživo, a koja se i u množini realizuje u muškom rodu – auti (Jahić,

Halilović, Palić: 204). Na isti način imenica auto određena je u Hrvatskoj gramatici

(Barić i dr.: 112). Marković u Uvodu u jezičnu morfologiju u vezi sa tom imenicom

komentariše pomjeranje od standardnog oblika muškog roda ka regionalnom obliku

srednjeg roda „(južna Hrvatska, Hercegovina)“ (2013: 271). U zaista temeljnoj studiji

Gramatika roda u razvrstavanju dvorodnih imenica hrvatskog jezika na -o i -e „za što

neživo“, koje su uglavnom stranog porijekla, imenici auto nije posvećena posebna

pažnja (2011a: 153, 155, 181; upor. i 176).


predstavljene kasnije u opisu obrazaca promjene imenica muškog roda na -o i -e. U slučaju ovih posljednjih imenica – kimono, loto, bingo, korzo..., različitost roda u jednini i množini zapravo i nije jasno iden-tifikovana: formulacija da se „u množini mijenjaju kao imenice srednjega roda“ kao da oponira činjenici da su njihovi oblici množine zaista srednjeg roda? Pritom, iako je decidno rečeno da je riječ o imenicama koje imaju „i oblike množine“, tri od ukupno šest ilustrativnih imenica označavaju vrstu plesa odnosno igre (tango, loto, bingo), i kao takve nisu uobičajene u oblicima plurala (kao ni po-zajmljeni nazivi sportova – džudo, vaterpolo, polo...). Premda su njihovi pluralni oblici tvorbeno mogući, izbor primjera trebalo je prilagoditi početnoj konstataciji (da pozajmljenice na -o koje označavaju neživo „imaju i oblike množine“) ili pak dopuniti napomenom o njihovoj ograničenoj upotrebi. Važno je reći i da je u identifikaciji pozajmljenica sa završetkom -o prenebregnuta i činjenica da među njima ima i onih, istina rijetkih, koje se odlikuju stabilnim srednjim rodom u oba broja (uticaj oblika domaćih imenica srednjeg roda): violončelo, čelo, leno, geslo..., a primjetno je da su izvan norme ostale i imenice stranog porijekla na -e sa značenjem neživog – finale, bijenale, trijenale7, koje u svakodnevnom izrazu, pa i u stručnoj literaturi pokazuju kolebljivost roda8. Očigledno je da je singularna dvorodnost imenica stranog porijekla sa završetkom -o, koje označavaju neživo, svedena na par primjera – kino i auto, bez normativnog objašnjenja i izuzimanja od ostalih imenica istog tipa koje imaju različite ali stabilne rodove u jednini i množini (kimono – kimona). Ono što je izvjesno jeste i da je Gramatikom crnogorskoga jezika singularnom obliku auto mimo norme tradicionalno primjenjivane na prostoru crnogorskog jezičkog izraza, pa i mimo aktuelnih normi ostalih jezika koji se govore na prostoru nekadašnjeg srpskohrvatskog jezika, uz uobičajen muški dodijeljen i srednji rod. Sve u svemu, dvorodnost konkretnih pozajmljenica u Gramatici crnogorskoga jezika svedena je na šturu i nepreciznu egzemplarnu konstataciju, koja ne doprinosi stabilnosti sistema roda – umjesto sadržajnog i konkretno uobličenog opisa gramatičke pojave, ponuđena je formalna intervencija, kao iskorak iz tradicionalnog normativnog uzusa u uzus regije i kolokvijalni izraz (taj auto / to auto). Iako stručna literatura pokazuje da je kolebljivost roda pozajmljenica

7 Nastavak opisa pokazaće da nisu prepoznate ni pozajmljenice na -e sa stabilnim

srednjim rodom: tuce, meze, tane... 8 Npr. u Rečniku srpskoga jezika (2007) uz odrednicu finale primarna je oznaka

srednjeg roda, dok je oznaka muškog roda odvojena zagradama; njena množina data je u

obliku srednjeg roda. Imenice bijenale i trijenale predstavljene su kao imenice stabilnog

muškog roda u jednini i množini.


gramatička pojava koja se opire apsolutnoj odnosno čvrstoj normi, mišljenja smo da u gramatičkim priručnicima njen opis treba utemeljiti na dominantnim kriterijumima dodjeljivanja roda pozajmljenicama i osvijetliti većim brojem pojedinačnih primjera. Pozajmljenice na -o i -e koje nemaju referencijalni rod trebalo bi uopšteno identifikovati kao dvorodne u odnosu na broj („morfološki supletivizam” – Tafra 2005: 81) – sa stabilnošću muškog roda u jednini (uticaj nemarkiranog9 muškog roda) i srednjeg u množini (uticaj domaćih zajedničkih imenica sličnog oblika), a odstupanja i moguća pomjeranja predstaviti primjerima odnosno konkretnim popisom pojedinačnih imenica.10

U nastavku, u uvodnim napomenama, autori konstatuju i da „Treba razlikovati gramatičku kategoriju roda imenica od pola pojma koji one označavaju“ (Čirgić, Pranjković, Silić: 68), što obrazlažu imenicama tipa gazda, paša, kao i vlastitim imenicama Nikola, Ilija – one su predstavljene kao imenice ženskog roda (tipa žena, trava) koje referiraju na osobe muškog pola. Iako je ilustrovana njihova veza sa modifikatorskim riječima – taj gazda i silan paša, iz pristupa autora proizilazi da ona nije pokazatelj gramatičkog roda, te i da su taj gazda i silan paša ženskog roda? Saglasno sugestiji o razlikovanju roda i pola i saglasno datim primjerima, možemo pretpostaviti da je stav autora da referencijalni rod ne utiče na gramatički ni u slučaju imenica tipa izdajica, varalica, ubica, izjelica, kukavica...11? Ipak, one su kao imenice koje se značenjski odnose na osobe oba pola izostavljene iz uvodnog dijela, a autori se ne upuštaju u komentarisanje odnosa njihovog gramatičkog i referencijalnog roda ni prilikom opisa imenica sa završetkom -a. Složenost tog odnosa nije umanjena izostavljanjem konkretnih komentara iz gramatičkog opisa – naprotiv, korisnicima Gramatike ostaje upitanost u vezi sa ispravnošću formi tipa veliki varalica i velika varalica. Izvjesno je međutim da će mnogi izvorni govornici, koji intuitivno prepoznaju značenjsku motivisanost konkretnih oblika, posebno ako je dio njhovog školskog znanja i

9 Termin nemarkirani/neobilježeni koristimo u uobičajenom lingvističkom značenju –

„nemarkirani član neke opozicije smatra se osnovnim, neutralnim i obuhvatnijm, jer on

može da uključi i ono što je markirano...“ (Bugarski: 86). Pišković predočava tvrdnju,

pa i drži se nje, da je „neobilježen onaj rod kojega je najveći broj imenica u kojemu

jeziku“. Pišković 2012: 64; upor. Pišković 2011a: 40, 41, 176–178. 10 Opis pozajmljenica na -o trebalo bi proširiti primjerima onih na -io i dopuniti

podatkom o pozicionom j koje je karakteristično za njihove zavisne padeže: Mario,

Marija, Mariju...; radio, radija, radiju..., kao što je to urađeno u slučaju imenica tipa

žiri-ø (upor. Čirgić, Pranjković, Silić: 73). 11 Imenice ovoga tipa u literaturi se uobičajeno prepoznaju kao imenice opšteg ili

zajedničkog roda odnosno kao imenice koje imaju dva referencijalna i dva gramatička

roda.


činjenica da pridjev dobija rod, broj i padež od imenice uz koju stoji, biti zbunjeni tumačenjem iz koga (implicitno) proizilazi da su oblici veliki varalica i velika varalica ženskog roda, ili pak da oblik veliki varalica nije normativan? U odnosu na početnu konstataciju (da treba razlikovati kategoriju roda imenica od pola pojma koji one označavaju), a imajući u vidu da se u opisu tri puta na isti način naglašava pripadnost imenica tipa gazda i Ilija imenicama ženskog roda (Čirgić, Pranjković, Silić: 68, 70, 74), očigledna je zapostavljenost svih ostalih imenica koje karakteriše nepodudarnost gramatičkog i referencijalnog roda – npr. onih koje su gramatičkog muškog, a referencijalnog ženskog: djevojčurak, curetak, curičak..., ili pak onih koje oblikom gramatičkog muškog roda referiraju na osobe oba pola: student, pisac, profesor... One kao takve nisu prepoznate ni uvodnim napomenama, ni opisom imenica muškog roda na -ø. U smislu odnosa rod – pol komentarom su mogle biti izdvojene npr. i imenice koje označavaju osobe muškog ili ženskog pola, a pripadaju gramatičkom srednjem rodu – momče, djevojče, posinče...

2. Unutar poglavlja Promjena imenica izdvojena su tri potpoglavlja – Imenice muškoga roda, Imenice ženskoga roda i Imenice srednjega roda. Dakle, imenice su primarno razvrstane prema kategoriji roda, a ne s obzirom na deklinacijsku vrstu, kao skupinu imenica (razičitih rodova) objedinjenu paradigmom12 (upor. Ostojić: 54–61; Stanojčić, Popović: 80–90). Njihovo grupisanje određeno je nastavkom nominativa jednine, a na osnovu toga dâ se zaključiti da se u Gramatici crnogorskoga jezika imenički rod izvodi iz flektivnog afiksa oblika nominativa jednine. Deklinacijske vrste ne prepoznaju se kao inherentno imeničko obilježje (upor. Marković 2013: 111, 233, 243) i nisu imenovane, već su prema nominativnom završetku predstavljeni obrasci po kojima se imenice određenog roda mogu mijenjati. Naše suočavanje sa ovom vrstom razvrstavanja ide u prilog stavu koji je autorka Pišković iznijela povodom Maretićeve klasifikacije imenica (iz 1899. g.): „Nastojanje da se dva imenička obilježja (rod i sklonidbena vrsta) povežu i obuhvate u jedinstvenoj klasifikaciji imenica obično rezultira nepreglednošću i zanemarivanjem jednoga od tih obilježja“ (2011a: 62). Naime, iz podjele date u Gramatici proizilazi da imenice muškog i srednjeg roda imaju iste gramatičke morfeme u nominativu jednine – -o, -e i -ø, da je završetak -ø svojstven imenicama sva tri roda,

12 Iako je razvrstavanje imenica po rodovima zastupljeno i u nekim novijim

gramatikama hrvatskog jezika, savremena hrvatska lingvistika u tom pogledu nije

jedinstvena, pa su poznati stavovi autora za koje je takav pristup „neočekivan“ (Pišković

2011a: 67) i metodološki manjkav (Marković 2013: 269). Upor. i Bošnjak-Botica,

Gulešić-Machata.


da završetak -e imaju imenice muškog, srednjeg i „neke vlastite imenice“ ženskog roda, dok gramatičku morfemu -a u nominativu jednine imaju isključivo imenice ženskog roda?13 Samim tim jasno je da imenički rod nije svodljiv na završetke nominativa jednine, a to znači i da u Gramatici crnogorskoga jezika, s obzirom na primarni pristup, pitanje kriterijuma određivanja imeničkog roda ostaje otvoreno.

3. Dakle, imenice muškog roda prepoznate su kao one koje u nominativu jednine imaju završetak -o, -e i -ø, uz napomenu (odvojenu uglastim zagradama), koja je kao konstatacija data i u uvodnom dijelu opisa – da imenice sa gramatičkom morfemom -a u nominativu jednine ukoliko označavaju muškog referenta, gramatički pripadaju imenicama ženskog roda.

Kako razvrstavanje imenica i njihov opis pratimo u datom slijedu, najprije ćemo se zadržati na tvrdnji da imenice koje u nominativu jednine imaju nastavak -o ili -e i označavaju bića – nemaju oblike množine: striko, đedo, Branko, Vojo, Bane... (u udžbeniku Crnogorski jezik za II razred gimanzije (Čirgić, Šušanj: 55) za iste imenice ne navode se primjeri i kaže se da „uglavnom nemaju množinu“)? Dati primjeri sugerišu da množinu nemaju dvosložni hipokoristici i dvosložna vlastita imena sa dugouzlaznim akcentom (stríko, đédo, đéle; Vójo, Báne), kao ni muška imena sa osnovom na sonant + k (Brânko), ali prema uvodnoj tvrdnji množina se osporava i

vlastitim imenicama tipa: Dànilo, Kârlo, Vlȁtko, Bȍško, Taràilo, Ćȍso... – dakle, imenima i prezimenima različite fonološke uobličenosti. Dâ se pretpostaviti da po istom principu bez množine ostaju i svi apelativi sa ’hipokorističnim -ko’ (Klajn: 140): čupavko, prljavko, trapavko, naduvenko, stidljivko...? Negiranje pluralnih oblika konkretnih imenica jeste u stvari kontinuitet u odnosu na gramatike i udžbenike tradicionalno prisutne u crnogorskom obrazovnom sistemu (Stevanović: 190; Ostojić: 56). Iako je izvjesno da se vlastita imena obično ne upotrebljavaju u množini, ti oblici nisu nemogući i gramatičkim opisom, prema našem mišljenju, ne treba sistemski osporavati njihovu egzistenciju – naime, imena koja primarno imaju pojedinačne nosioce mogu se odnositi i na dvoje ili više svojih nosilaca i ostvariti se u gramatičkoj množini (Nekoliko Taraila živi u Podgorici.). Otuda i u Gramatici bosanskoga jezika nalazimo množinske oblike prezimena Sirbúbalo – Sirbúbali, Sirbúbālā (Jahić, Halilović, Palić: 204). Sasvim neopravdano poriče se i množina hipokoristika tipa striko i đedo, a to znači i čitavog niza dvosložnih deminutivno-hipokorističnih i pejorativnih imenica na -o/-e, sa dugouzlaznim akcentom: medo, zeko,

13 Imenica doba, kao jedina imenica srednjeg roda na -a, u Gramatici nije zastupljena.


cuko, braco, brico, buco, brale, tajo, ujo, ujko, čiko, bleso, blento, klem-po... Posebno je interesantno iz pragmatičke perspektive posmatrati pravilo prema kome se skup od dvije ili više osoba ili životinja muškog pola ne može nazivati hipokorističnim i pejorativnim imenima, a da pritom ne postoje normirana gramatička ili semantička ograničenja u upotrebi množinskih oblika imenica ženskog roda istog značenja (deminutivno-hipokorističnog i pejorativnog): tete, seke, bake, mace, koke, lije, droce... U tom smislu, na primjer, pažnja bi se mogla usmjeriti i na gramatičnost rečenica: Seke se igraju. / Bate se igraju. / Seke i bate se igraju. Izvjesno je da se množinski oblici: mede, zeke, brace, brice, uje, čike, blente..., iako su oblički sasvim regularni i značenjski opravdani, u gramatičkim opisima tradicionalno osporavaju, ili uglavnom zaobilaze. Na primjer, dok autori Gramatike crnogorskoga jezika (Čirgić, Pranjković, Silić: 70), kao i Stevanović (190) i Ostojić (56), eksplicitno negiraju množinu konkretnih oblika, Stanojčić i Popović (81) ne isključuju je, ali je i ne pominju. Piper i Klajn (70) u opisu promjene imenica muškog roda na samoglasnik ne komentarišu ove imenice – ipak, u vidu napomene sugerišu da se imenice sa hipokorističnim -ko tipa pospanko „po pravilu, ne upotrebljavaju u množini“. Ni Barić i dr. (112–113, 156) u opisu imenica muškog roda na -o ili -e ne tretiraju konkretne imenice, a iz Pregleda sklonidbe po morfološko-naglasnim tipovima jasno je da im ne osporavaju gramatičku množinu – njihovu paradigmu u jednini i množini ilustruju promjenom imenice zeko. Množinu dvosložnih hipokoristika na -o/-e sa dugouzlaznim akcentom u hrvatskom jeziku autor Marković (2013: 279) potvrđuje oblicima brace i brale. Silić i Pranjković (103) u poglavlju Sklonidba imenica muškoga roda kao imenice sa završetkom -o prepoznali su imenice tipa pospanko, ali ne i dvosložne nazive tipa medo i klempo. Tafra (2005: 70–71) konkretan tip imenica nije uvrstila u niz onih koje u hrvatskom jeziku imaju samo jedninu, ali u radu Broj i rod ispočetka (2007: 229) u tabelarnom prikazu morfoloških i semantičkih razreda hrvatskog jezika imenicu braco ostavlja bez oblika množine. U Gramatici bosanskoga jezika (Jahić, Halilović, Palić: 204, 205) imenicom babo ilustrovana je promjena dvosložnih „imenica odmila“, pa iako pluralni oblici nisu zastupljeni, u datom kontekstu pretpostavljamo ih kao izvjesne – tim prije jer su na istom mjestu podržani i množinski oblici vlastitih imena (Sirbubali). Ono što je interesantno jeste da ni autori koji priznaju oblike množine konkretnih imenica uglavnom ne komentarišu činjenicu da kod njih promjena broja uslovljava i promjenu/kolebanje (?) roda. U tom smislu osvrnućemo se i na tip njihove normirane odnosno preporučene deklinacije. U Gramatici crnogorskoga jezika, u kojoj su imenice podijeljene prema rodu a ne prema deklinacijskim vrstama,


promjena imenica tipa striko, kao i promjena dvosložnih vlastitih imena na -o sa dugouzlaznim akcentom, ograničena je na jedninu i obrazac po kome se mijenjaju gotovo sve imenice muškog i srednjeg roda, a to je obrazac koji u podjeli imenica prema vrstama odgovara prvoj odnosno a-vrsti14 (upor. Piper, Klajn: 67–84; Marković 2013: 269–271): striko, strika, striku... Dakle, ne predviđa se promjena po deklinaciji „u kojoj većina imenica za živo referira na bića suprotnoga pola“ (Pišković 2011a: 137), tj. po obrascu koji u podjeli na imeničke vrste odgovara drugoj odnosno e-vrsti (upor. Piper, Klajn: 84–89; Marković 2013: 278–281): striko, strike, striki..., a koja jeste standard savremenog hrvatskog i dio standarda savremenog srpskog i savremenog bosanskog jezika15. Njihova promjena po e-vrsti (Stevanovićeva III vrsta) bila je i dio norme srpskohrvatskog jezika (Stevanović: 190), a svojevremeno bila je priznata i kao odlika crnogorskog jezičkog izraza (Ostojić: 56). Ograničavanje deklinacije na a-vrstu prihvatamo kao regionalno preferiranje, a ne kao isključivu gramatičku ustrojenost – morfološka otvorenost imeničke e-vrste za konkretne imenice muškog roda na -o nije sporna, pa ni u jezičkoj praksi crnogorskog prostora nije neobično kad se npr. bati i seki kupuju pokloni. Svakako, u ovom dijelu treba uvažiti i činjenicu da su lična imena oblici u svojini ’različitih vlasnika’, a onda i da njihovu promjenu treba tretirati kao poseban problem. Negiranje pluralne pardigme – zeke, zekā, zekama..., u odnosu na singularne oblike a-vrste – zeko, zeka, zeku... (pa i oblike e-vrste, koju Čirgić, Pranjković i Silić (70) ne prepoznaju kao „karakteristiku crnogorskoga jezika“– zeko, zeke, zeki...), skloni smo tumačiti kao rezultat težnje ka metodološkoj dosljednosti – jer kao imenice koje su u jednini muškog a u množini uglavnom ženskog roda16, one se formalno ne uklapaju u princip podjele imenica prema rodovima i u obrasce deklinacije prema nominativnim završecima odnosno u princip određivanja deklinacijskih vrsta prema rodu. Na isti način, a u svjetlu činjenice da hrvatski standard za imena tipa Ivo i za apelative tipa zeko određuje promjenu e-vrste, može se posmatrati i to što ih Silić i Pranjković (103) izostavljaju iz poglavlja Imenice muškoga roda, bez

14 U literaturi se imeničke vrste imenuju prema genitivnom nastavku: a-vrsta, e-vsta, i-

vrsta, a sasvim uobičajeno nazivaju se i imenicama I, II i III deklinacije. U nastavku ih i

mi identifikujemo prema genitivnoj gramatičkoj morfemi. 15 Upor. Barić i dr.: 156; Marković 2013: 279; Piper, Klajn: 84; Stanojčić, Popović: 81;

Ostojić: 56; Jahić, Halilović, Palić: 205. 16 Te imenice u hrvatskom jeziku u jednini se „gotovo uvijek slažu s modifikatorima

muškoga roda, naročito ako označavaju blizak rodbinski odnos, a u množini se oblik

modifikatora uz njih koleba između muškoga i ženskoga roda“ (Pišković 2011a: 138). U

crnogorskoj jezičkoj stvarnosti u množini je uz njih uobičajen modifikator ženskog roda

– iako to znači neusklađenost sa oblicima jednine, pa i nepodudanje sa polom.


obzira na nastavak -o u nominativu jednine. Naime, njihov pristup u podjeli imenica prema rodu podrazumijeva – „Ono što pripada sklonidbi ženskoga roda, to je ženskoga roda (bez obzira na spol)“ (108), a to bi impliciralo i da su Ivo i zeko ženskog roda.

Izvjesno je i da u Gramatici crnogorskoga jezika opisom imenica muškog roda na -o nisu prepoznate imenice stranog porijekla koje referiraju na osobu muškog pola: albino, maestro, žigolo, gringo, gaučo... Pominjemo ih tim prije jer i njihova jezička realnost i množinska paradigma (albini, albinā, albinima...) upućuju na nepreciznost tvrdnje da imenice na -o koje označavaju bića „nemaju oblike množine“. U odnosu na oblički jednake i po pitanju roda kolebljive imenice sa značenjem neživog, pa i živog, ovaj tip pozajmljenica – kao formi sa stabilnim gramatičkim muškim rodom odnosno stabilnom podudarnošću referencijalnog i gramatičkog roda, zavređuje samostalno pozicioniranje (upor.: taj kimono – ta kimona, taj zeko – te zeke, taj maestro – ti maestri...). Množina se ne može poreći ni pozajmljenicama bufalo, flamingo, dingo..., kao imenicama koje muškim gramatičkim oblikom denotiraju životinje oba pola.

Kada je riječ o opisu imenica muškog roda sa nominativnim završetkom -ø, prokomentarisaćemo zanemarivanje morfološkog dubletizma tipa lingvist/lingvista. Njegova normiranost predstavljena je Pravopisom crnogorskoga jezika, ali ne i gramatičkim opisom imenica. Pravopis svojim Rječnikom potvđuje paralelizam takvih oblika i obrasce njihove promjene po a i e-vrsti (lingvist, lingvista...; lingvista, lingviste...). Ipak, konkretna naporednost iz ugla jezičke prakse zavređuje poseban osvrt. I u ovom slučaju riječ je o formama koje jezičkom realizacijom pokazuju metodološku manjkavost podjele imenica po rodovima i određivanja imeničkih vrsta prema rodu. Iako se u literaturi konkretne imenice na osnovu završetka -ist(a) povezuju sa „različitim rodovima, a time i različitim paradigmama“ (Ćorić: 90), mi ćemo reći da one na jezičkom prostoru Crne Gore svoj paralelizam pokazuju samo u nominativu jednine – u zavisnim padežima jednine gotovo redovno imaju oblike imeničke e-vrste, dok se u množini, opet gotovo isključivo, ostvaruju u oblicima a-vrste17: jedn. – lingvist(a), lingviste, lingvisti...; mn. – lingvisti, lingvistā, lingvistima... Takođe – u jednini, bez obzira na nominativni završetak i dvostruku referenciju18,

17 Stevanović istim povodom komentariše da su genitiv množine i akuzativ množine

jednaki u paradigmi imenica njegove I i III vrste i da se ne može govoriti „da li ove

imenice imaju oblika tih padeža po III promeni“ (Stevanović: 236). 18 I autorka Tafra ukazuje da je za gramatičko određenje imenica muškog roda „koje

znače neko zanimanje, titulu i sl.“ važna činjenica da mogu označavati osobe oba pola

„(profesor)“ (2007: 222).


slažu se sa modifikatorima muškog roda (taj lingvist / taj lingvista), dok formalni dubletizam pluralnih oblika – ti lingvisti / te lingviste, ostaje u sjenci apsolutne upotrebne dominantnosti prvog oblika (ti lingvisti), pa i ostalih oblika množine a-vrste (sa tim lingvistima, o tim lingvistima). Dakle, jezik u upotrebi podrazumijeva u konkretnom slučaju obrazac ukrštenih paradigmi: imenice na -ist(a) u jednini redovno imaju paradigmu e-deklinacije, a u množini a-vrste, pa takvu jezičku realizaciju treba uvažiti i gramatičkim opisom. Isti paralelizam Pravopis crnogorskoga jezika predviđa i za imenice na -at(a) (diplomat, diplomata...; diplomata, diplomate...). Kako se one u literaturi, s obzirom na rod i tip paradigme, pominju zajedno sa imenicama na -ist(a) (Stevanović: 235–236; Ćorić: 90), treba reći da je njihova savremena upotrebna vrijednost drugačija. One ne pokazuju ukrštanje paradigmi svojstveno imenicama na -ist(a): bez obzira na nominativni dubletizam, i činjenicu da imaju dva referencijalna roda, u oba broja uobičajeno se mijenjaju po pradigmi e-vrste (jedn. – diplomat(a), diplomate, diplomati...; mn. – diplomate, diplomatā, diplomatama...), dok ih princip kongruentnosti u jednini potvrđuje kao imenice muškog, a u množini gotovo dosljedno kao imenice ženskog roda (taj diplomat(a), te diplomate).

I ovu priliku koristimo da skrenemo pažnju na pitanje roda složenih skraćenica. Već smo pisali o tome da se Gramatika crnogorskoga jezika ne bavi njihovim rodom (Šubarić: 274) – jednom rečenicom i jednim primjerom identifikovane su skraćenice muškog roda na -ø (CNP-ø – Crnogorsko narodno pozorište). Naglasićemo da bi gramatičkim opisima trebalo obuhvatiti i verzalne skraćenice kojima se rod ne dodjeljuje prema obliku i izgovornom liku, već prema ženskom rodu osnovne riječi punog naziva: naša OŠ, tadašnja SFRJ, takva EU, današnja CANU, uspješna BH... U datim primjerima rod skraćenica očitava se u atributima ženskog roda, a kongruentni atributi ženskog roda u ovom slučaju podrazumijevaju i nepromjenljivost skraćeničkih formi. O mogućim kolebanjima svjedoče verzalne forme: tvoj/tvoja DNK, novoizabrani/novoizabrana RIK, takav/takva SDP... – kojima se muški rod dodjeljuje19 na osnovu oblika (prema imenicama podudarnog oblika), a ženski saglasno rodu osnovne imenice punog naziva. I u njihovom slučaju određenje roda podrazumijeva ’provjeru’

19 Načelno smo saglasni sa terminološkom distinkcijom pojmova dodjeljivanje roda i

određivanje roda, mada smo mišljenja da dodjeljivanje roda, kao psiholingvistički

fenomen, nije jednostavno svesti na lingvistički kontekst: „rod se imenici dodjeljuje

simultano s pohranjivanjem u mentalni leksikon izvornoga govornika, a određivanje

roda podrazumijeva provjeru toga inherentnoga imeničkog obilježja na rodno flektivnim

riječima pridruženim imenici“ (Pišković 2011a: 194, vid. i 75–76).


dodijeljenog roda – to znači da se ni rod skraćenica ne određuje prema formi i nominativnom završetku, već pridruživanjem rodno flektivnih riječi. Zato je i za predočeno kolebljivo slaganje atributâ opravdano reći da je odraz sintagmatske prirode roda, „koja ima svoje morfološke pokazatelje” (Tafra 2007: 226). U tom smislu sa iznenađenjem smo uočili da i autori koji osporavaju rod kao morfološku kategoriju, završetke akronima izdvajaju kao markere njihovog roda.20

4. U Gramatici crnogorskoga jezika imenice ženskoga roda određene su kao imenice koje se završavaju na -a i -ø, a neke vlastite i na -e.

Rekli smo da su se pristupom autora među njima našle i imenice na -a koje denotiraju osobe muškog pola. U datom opisu one su ilustrovane vlastitim muškim imenima: Ilija, Milija, Nikola, Mića, Maśa, a dati niz se prema uvodnom sadržaju proširuje i primjerom – Vasilija, iako Vasilija na prostoru Crne Gore jeste ženski oblik prema muškom imenu Vasilije. Ilustracijama su predstavljene i zajedničke imenice koje označavaju vršioca radnje ili dužnosti odnosno imaoca zanimanja ili zvanja: paša, vladika, gazda, sudija21. Od imenica koje referiraju na osobe oba pola zastupljene su kukavica, izjelica i varalica, ali, kao što smo već i prokomentarisali, ne u kontekstu kojim bi se tumačio odnos njihovog referencijalnog i gramatičkog roda. Opis svih izdvojenih imenica sveden je na oblike vokativa jednine u paradigmi promjene u kojoj preovladava ženski rod. Jasno je da su dati primjeri na osnovu formalnog kriterijuma prepoznati kao imenice ženskoga roda i da je zanemarivanje semantičke komponente rezultiralo nepodudar-nošću referencijalnog i gramatičnog roda – vlastita imena i zajedničke imenice muškog referencijalnog roda, kao i zajedničke imenice dvostruke referencije, prema nominativnom završetku -a i tipu promjene raspoređene su u imenice ženskog roda. Autori ne uzimaju u obzir princip kongruentnosti, a onda ni činjenicu da uz imenice tipa gazda, vladika, paša..., u jednini, saglasno referencijalnom rodu, uvijek stoje modifikatori muškog roda, dok se njihovi množinski oblici,

20 Autorka Pišković, koja inače sasvim uspješno ʼbrani’ (2011b: 153) sintaksičku

definiciju roda, kaže da su u hrvatskom jeziku akronimi muškog roda ako se

„završavaju na suglasnik, samoglasnike -i, -o, -e, -u i naglašeno -a“ (Pišković 2011a:

89–90). Primjeri pak iz Hrvatskog pravopisa svjedoče da se akronimi sa nekim od tih

završetaka sintaksički realizuju u ženskom rodu: „lijepa naša RH, naša MH, slavna

HAZU“ (Badurina, Marković, Mićanović: 162). 21 Ova imenica obično se prepoznaje kao imenica muškog referencijalnog roda – jer je

riječ o zanimanju koje su nekad „vršila isključivio ili pretežno muška lica“ (Stevanović:

177). Danas ona ima tvorbeni parnjak koji označava osobu ženskoga pola – sutkinja,

dok je oblik sudija zapravo potvrda generičnosti muškog roda koji može referirati i na

žene.


uticajem formalnog kriterijuma (tj. oblika imenice), slažu sa modifikato-rima ženskog roda (taj gazda, te gazde). Otuda za opis koji daju nije relevantna ni činjenica da uz imenice sa „semantičkom dvorodnošću“ (Pišković 2011a: 147), tj. dvostrukom referencijom, u jednini mogu da stoje modifikatori oba roda (taj izjelica, ta izjelica), a da je i u njihovom slučaju u množini običnije obličko slaganje (te izjelice).

Da odnos referencijalnog i gramatičkog roda nije odnos kome autori Gramatike pridaju značaj, može se zaključiti i iz rečenice date u opisu promjene imenica ženskog roda na -a: „Isti obrazac važi i za imenice sa značenjem osoba muškoga pola na -a, kao i za imenice đeca, braća, gospoda, vlastela, i brojevne imenice na -ojica (dvojica, obojica, trojica) i -orica (petorica, šestorica...)“. Na osnovu takve formulacije moglo bi se zaključiti da imenice predstavljene primjerima ne referiraju na osobe muškog pola – iako braća, dvojica, obojica, peto-rica... jesu zbirne/brojevne imenice koje označavaju isključivo muške osobe, a djeca, gospoda, vlastela..., zbirne imenice koje označavaju skup osoba muškog, ili pak oba pola. U vezi sa ovim imenicama pomenućemo i da svedenost roda na morfološku ravan marginalizuje činjenice da su u njihovom slučaju „rod i broj amalgamirani u istom obliku“ (Marković 2013: 280) i da one u odnosu na druge imenice ženskog roda u jednini pokazuju drugačije slaganje sa predikatom (Moja braća su najbolja)22 odnosno da tu vrstu imenica karakterišu različita kongruentna kolebanja (upor. Pišković 2011a: 235–239).

I u poglavlju posvećenom imenicama ženskog roda na -ø suočavamo se sa nepreciznošću formulacija. Umjesto da se konstatuje da su zbirne imenice na „-ad-ø“ (prasad, telad, momčad) ženskog roda, kaže se da se one mijenjaju „Po obrascu promjene imenica ženskog roda na -ø“ (Čirgić, Pranjković, Silić: 77)23. Nepreciznosti pripisujemo i ograničavanje konkretnog obrasca na zbine imenice tvorbeno uobličene sufiksom -ad i sa tim u vezi izostavljanje rjeđih zbirnih imenica drugačijih tvorbenih tipova a iste paradigme – mladež, nejač, sitnež, pilež, živež, šiljež, mlađ...24 Istina je da one kao imenice čija deklinacija nije predvidiva iz nominativnog nastavka, oponiraju ’morfologizaciji’ roda – njihova gramatička vrijednost ženskog roda

22 Ipak, imenice tipa dvojica, trojica..., izdvojene su u posebno poglavlje i autori ih

prema predikatskoj kongruenciji određuju kao pluralne oblike srednjeg roda (o tome u

nastavku). 23 Obrazac promjene prema kome se imenice uobičajeno identifikuju kao imenice i-vrste

odnosno kao imenice sa paradigmom III deklinacije (upor.: Marković 2013: 281–282;

Piper, Klajn: 89–91). 24 Marković je sve imenice i-deklinacije razvrstao u tri grupe: imenice sa sufiksom -ost,

imenice sa sufiksom -ad i one bez jedinstvenog tvorbenog uzorka (Marković 2007).


uslovljena je semantičkim sadržajem, tj. kolektivnim značenjem (upor. Bošnjak)25 i iskazuje se „kroza slaganje imenice u sintagmi“ (Marković 2007: 16–17). Konkretne imenice, sa značenjem skupa (uglavnom mladih) ljudskih bića / životinja oba pola, prate modifikatori ženskog roda, a moguća kongruentna kolebanja, na koja ukazuju podaci u literaturi26, ne mogu biti razlog za njihovo izostavljanje iz grupacije imenica ženskog roda. Nastavak opisa pokazuje da je izbjegnuto i precizno određenje roda pluralnih oblika oči i uši. Ono je svedeno na neprozirno tumačenje: „I imenice oko i uho u množini mijenjaju se po obrascu imenica ženskoga roda na -ø“. Njime se ne potvrđuje gramatička činjenica da je u ovom slučaju promjena broja uslovila i promjenu roda (i deklinacijske vrste) i da oči i uši zaista jesu imenice ženskog roda sa pluralnom paradigmom uobičajenom za imenice ženskog roda na -ø. Dakle, njihova dvorodnost/heterogenost uslovljena promjenom broja nije jasno izrečena – njeno konkretizovanje izbjegnuto je na isti način kao što je to učinjeno i sa dvorodnošću/heterogenošću imenica tipa kimono, loto, bingo, korzo... Zato i povodom njih može se reći da različite vrste dvorodnosti pokazuju slabosti morfološkog okvira u kome se poistovjećuju rod i deklinacijska vrsta, a da autori zarad metodološke principijelnosti ne prepoznaju gramatičku realnost netipičnih oblika (upor. taj kimono – ta kimona27, to oko – te oči28, taj zeko – te zeke29, to tele – ta telad30).

25 O tezi da osim broja i rod služi kvantifikaciji u jeziku, i o tumačenju da se značenje

„kolektivne množine“ / „skupnosti“ vezuje za srednji i ženski rod vid. Pišković 2011a:

100–102. 26 U Rečniku srpskoga jezika (2007) imenice mladež i nejač obilježene su kao imenice

ženskog roda; sitnež ima paralelno date kvalifikatore muškog i ženskog roda (i u

značenju: „mala deca; mladunčad životinja“); pilež je primarno obilježena oznakom

ženskog roda, a u zagradama je data i oznaka muškog, dok su živež (u značenju živine,

peradi) i šiljež određene kao imenice ženskog roda; imenica mlađ („riblji podmladak“)

prepoznata je kao imenica muškog i ženskog roda sa dvije paradigme: m. r.: mlađ,

mlađa; ž. r.: mlađ, mlađi. 27 Oblici iste paradigme (a-vrsta) bez obzira na različitost roda u jednini i množini

(muški – srednji). 28 Oblici različitiog roda (srednji – ženski) i različitih paradigmi (a-vrsta i i-vrsta) u

jednini i množini. 29 Oblici različitog roda (muški – ženski) u jednini i množini, sa pardigmom a i e-vrste u

jednini i e-vrste u množini. 30 Odnos ovih oblika za nas jeste odnos gramatičke jednine i značenjske množine, tj.

posmatramo ih kao oblike gramatičke jednine različitog roda (srednji – ženski) i

različitih paradigmi (a i i-vrsta). Ovdje ih navodimo jer se u literaturi primjeri toga tipa

svrstavaju u imenice tzv. manjkavih rodova (engl. inquorate genders) (Corbett: 170–

175) odnosno u imenice čija dvorodnost „korespondira s tvorbom množinskih oblika“

(Pišković 2011a: 154), a mi bismo, u njihovom slučaju, ipak precizirali – ’sa tvorbom

zbirnih oblika’.


5. Imenice srednjeg roda Gramatikom crnogorskoga jezika

identifikovane su kao one koje se „završavaju nastavcima -o, -e i ø“ (Čirgić, Pranjković, Silić: 77). I u njihovom slučaju izostaju komentari koji bi predočili netipične slučajeve i moguća kolebanja. Najprije, podsjećamo da je imenica auto u opštim napomenama predstavljena kao dvorodna koja ima „dvije deklinacije“. S obzirom na to da nije riječ o obliku sa dvostrukom paradigmom, grešku autora interpretiraćemo na sljedeći način: imenica auto kao imenica muškog roda mijenja se po paradigmi imenice kimono, a kao imenica srednjeg roda po paradigmi imenice kolo? Naravno, dekliniranje konkretne imenice pokazuje istovrsnost promjene imenica kimono i kolo, a to će reći da imenica auto, bez obzira na normom predviđeno kolebanje roda, ima samo jedan tip promjene. Takva gramatička činjenica korisnike Gramatike suočiće sa pitanjem – kako razlučiti vrijednost roda imenice auto s obzirom na morfološku istovjetnost njenih oblika u muškom i srednjem rodu? Na to pitanje pak odgovaraju i sami autori – istina, u formi ilustracije bez objašnjenja: taj auto / to auto, demonstrirajući na taj način neminovnu metodološku nedosljednost uslovljenu neospornom sintaksičkom prirodom imeničkog roda.

U kontekstu sigurnih dilema sa kojima će se suočiti korisnici Gramatike prokomentarisaćemo i izostanak već pomenutih imenica stranog porijekla tipa violenčelo, čelo, leno, geslo..., koje se odlikuju stabilnošću srednjeg roda, za razliku od onih pozajmljenica koje u odnosu na broj pokazuju kolebljivost muškog i srednjeg roda – tipa sombrero, intermeco, torpedo... Neosporno je da su obje grupe primjera pozajmljenice, da u nominativu jednine imaju gramatičku morfemu -o i da se mijenjaju po istom tipu paradigme (a-vrsta). Međutim, neosporno je i to da će se i u njihovom slučaju rod ’provjeriti’, tj. odrediti ’sintaksičkim mehanizmom’ pridruživanja pridjevskih riječi: to violončelo – ta violončela, to geslo – ta gesla; taj sombrero – ta sombrera, to intermeco – ta intermeca... Otuda mo-žemo pretpostaviti da je oblička podudarnost pozajmljenica srednjeg i muškog roda na -o, autorima bila dovoljan razlog za izostavljanje prvih kao manje tipičnih.

U opisu deklinacije imenica srednjeg roda, bez obzira na zastupljenost primjera cvijeće, ostale su bez komentara zbirne imenice toga tipa (naši primjeri: lišće, pruće, trnje, bilje, granje...) – kao oblici semantičke množine u odnosu na jedninu imenica muškog odnosno ženskog roda sa značenjem neživog31 (cvijet, list, prut, trn, biljka,

31 Uglavnom označavaju pojmove iz prirode i biljnog svijeta. Njima se mogu pridružiti i

roblje i osoblje – vjerovatno jedine „sa značenjem živih bića“ (Klajn: 129).


grana...). One su ostale neprimijećene i u opisu obrazaca promjene imenica muškog roda na -ø i ženskog roda na -a. Tako u opisu plu-ralnih oblika imenica tipa cvijet, list, prut..., ne daje se objašnjenje da njihovu gramatičku množinu (cvjetovi, listovi, prutovi) prati i semantička množina u zbirnom obliku srednjeg roda (cvijeće, lišće, pruće). Da je riječ o nesistematičnom bilježenju gramatičkih pojava, govori činjenica da je npr. u opisu imenica srednjeg roda na -ø, uz oblik dijete dat i zbirni oblik djeca. Upravo u vezi sa tim pažnju smo usmjerili i na rečenicu: „Imenica dijet-e-ø u množini ima oblik zbirne imenice đec-a i mijenja se po obrascu jednine imenica ženskog roda na -a“ (Čirgić, Pranjković, Silić: 79). Zanemarićemo nepreciznost formulacije na osnovu koje bi se moglo zaključiti da imenica dijete ima paradigmu imenica ženskog roda na -a32, i reći da je opisom trebalo precizirati da je odnos oblika dijete – djeca semantički. Oblik djeca ne može gramatički biti „u opreci prema jednini jer je i sam jednina“ (Tafra 2005: 76) – to je oblik gramatičke jednine ženskog roda, sa značenjem množine u odnosu na dijete. Dakle, imenica dijete nema gramatičku množinu i opisom treba preduprijediti formalna tumačenja po kojima su djeca množinski oblik ženskog ili pak srednjeg roda. Sa takvim tumačenjima suočavaju nas i studenti filologije, ali i sami autori Gramatike u nastavku opisa (vid. dalje). Iako je naš komentar primarno podstaknut citiranom rečenicom, važno je da ga upotpunimo i sljedećim izjašnjenjem; poznat je pristup po kome se imenica djeca, kao i imenice braća, dvojica, trojica..., pa i vlastela, gospoda, na osnovu slaganja sa atributom određuju kao oblici jednine ženskog roda, a prema slaganju sa predikatom kao oblici množine srednjeg roda (upor. Marković 2013: 279–280)33; sasvim izvjesno riječ je o imenicama koje karakterišu različita kongruentna ostvarenja (Pišković 2011a: 149, 154–155; 235–239), ali držimo da je kongruentni atribut primarni pokazatelj vrijednosti imeničkog roda (upor. Corbett: 226; Tafra 2007: 226–227). Sa tim u vezi interesanto nam je i zapažanje da i Silić i Pranjković u Gramatici hrvatskoga jezika (108, 115, 117) iste imenice (djeca, braća, vlastela, gospoda, dvojica) prepoznaju kao dvorodne („paradigmatska osa“ – „sintagmatska osa“), dok kao (ko)autori Gramatike

32 Upor.: „Imenice srednjega roda koje ispred -ø imaju morfem -e- koji u kosim

padežima alternira sa -et- umjesto množine imaju zbirne imenice na -ad-ø i mijenjaju se

kao imenice ženskoga roda na -ø“ (Čirgić, Pranjković, Silić: 79). I u ovom slučaju riječ

je o nepreciznosti iz čije interpretacije proizilazi da se imenice tipa tele mijenjaju „kao

imenice ženskoga roda na -ø“? Ista rečenica ponovljena je i udžbeniku Crnogorski jezik

za II razred gimnazije (Čirgić, Šušanj: 60). 33 Zapravo, u odnosu na takav princip, slaganje sa predikatom u muškom rodu množine

neke od njih bi odredilo i kao trorodne (upor. Nas petorica smo proputovali cijeli svijet.

/ Njih petorica su proputovala cijeli svijet.).


crnogorskoga jezika variraju takvo tumačenje i ograničavaju ga na brojevne imenice dvojica, trojica, četvorica... (80). U tom kontekstu predočavamo i sljedeće činjenice.

6. U Gramatici crnogorskoga jezika brojevne imenice koncepcijskom postavkom izdvojene su od ostalih imenica i predstavljene zasebnim poglavljem – Imenice, Podjela imenica po značenju, Promjena imenica, Imenice muškoga roda, Imenice ženskoga roda, Imenice srednjega roda, Brojevne imenice. Unutar poglavlja Brojevne imenice prepoznate su dvije grupe: Imenice na -ojic-a i -oric-a i Imenice na -oje-ø i -or-o. Nećemo komentarisati (ne)opravdanost (?) takvog izdvajanja, kao ni (ne)opravdanost (?) proglašavanja oblika tipa dvoje, troje, četvoro, šestoro34... brojevnim imenicama35, ali ćemo se suočiti sa činjenicom da su tim poglavljem autori izašli iz ’morfologiziranog’ poimanja imeničkog roda i konkretnije zašli u tumačenje njegove sintaksičke prirode. Ipak, prema našem mišljenju na neprihvatljiv način. Zanemarili su slaganje sa atributima i na osnovu primjera tipa „Obojica su došla;“, zaključili da se brojevne imenice na -ojic-a i -oric-a u kongruenciji „ponašaju kao imenice srednjega roda množine“ (Čirgić, Pranjković, Silić: 80). Pritom, evidentno je i da nisu uzeli u obzir mogućnost njihovog slaganja sa predikatom u muškom rodu plurala (npr. uz oblike genitiva nas, vas – vid. fusnotu 33)? Takođe, tvrdnju da se brojevne imenice u promjeni ponašaju „kao imenice ženskoga roda jednine“ ne prati adekvatan odabir primjera – umjesto da se, saglasno tvrdnji, konkretne imenice predstave u paradigmatskom odnosu, ilustracije su svedene na sintagmatsku ravan, tj. na dvije zasebno uobličene rečenične strukture („S obojicom su bili u dobrim odnosima; Začu se glas četvorice ljudi“36). Dakle, ni ovim dijelom opisa imenica nije ’razotkrivena’ činjenica da se njihov rod primarno određuje na osnovu slaganja sa atributom – iako iz te vrste slaganja „ne mora uvijek biti jasan spol referenta“ (Tafra 2005: 90). Korisnicima Gramatike tako je ostala dilema više – gramatički rod konkretnih brojevnih imenica (srednji rod množine ili ženski rod jednine?), a onda i pitanje vrijednosti njihovog roda u odnosu na imenice djeca, braća, vlastela, gospoda?

34 Isti oblici, kao oblici koji „označavaju tačan broj mladih bića ili bića različita roda“ u

poglavlju Brojevi imenuju se kao zbirni brojevi (Čirgić, Pranjković, Silić: 99). 35 Propustima u obradi brojevnih riječi u hrvatskom jeziku bavila se Tafra (2000). Upor.

i Cvitanušić Tvico, Gulešić Machata. 36 Ni u Gramatici hrvatskoga jezika dati primjer ne predstavlja brojevne imenice u

paradigmatskom odnosu: S onom dvojicom stigle su njihove žene (Silić, Pranjković:

117; upor. i 115).


Da prethodno pomenuta pojava identifikovanja zbirnih imenica

kao pluralnih oblika ima pokriće u gramatičkoj literaturi, svjedoči upravo sadržaj potpoglavlja Imenice na -oje-ø i -or-o. Iako su konkretni oblici37 ilustrovani primjerima troje đece, četvoro teladi, šestoro momčadi, autori konstatuju da imenice, zamjenice i pridjevi uz njih stoje u genitivu množine – genitiv jednine zbirnih imenica proglašava se genitivom množine, a neutemeljenost predočene konstatacije potencira se i neujednačenošću primjera koji slijede: dvoje mojih dragih unučadi, šestoro njene male mačadi? Ni u slučaju ovih brojevnih riječi nisu date ilustracije slaganja sa atributom (ovo/ono dvoje). Kongruencija sa predikatom svedena je na srednji rod jednine („Pjevalo je dvoje đece;“), dok se mogućnost slaganja sa predikatom u muškom rodu množine ne pominje (npr. Nas dvoje smo stigli). Jasno je da specifičnost promjene konkretnih oblika autorima nije dala ’priliku’ da je odrede prema rodu – „imenice na oje-ø i -or-o“ isključivo na osnovu slaganja sa predikatom određene su kao imenice srednjeg roda jednine, a korisnici Gramatike ostaju uskraćeni za podatak o tipu njihove deklinacije? Iz krajnje šturog, konfuznog i neutemeljenog opisa ne saznaje se da je u pitanju posebna deklinacija, koje gotovo i da nema u svakodnevnom jeziku – ne saznaje se da se u savremenom izrazu konkretni oblici uglavnom ne dekliniraju, pogotovo kada stoje sa predlogom, niti da su zavisni padeži brojeva od četvoro naviše „gramatički arhaizmi“ (upor. Piper, Klajn: 145; Tafra 2000: 270). Predočeni obrazac promjene ne ukazuje ni na moguću značenjsku uslovljenost: „osoba – ostalo“ (Tafra 2000: 270, 272: Marković 2013: 488). Svakako, iako je riječ o paradigmi koja nema savremenu upotrebnu, pa ni normativnu vrijednost, njena uobličenost zavređuje pažnju, ali zbog tematske i prostorne ograničenosti ne može biti predmet ovog rada.38

7. I u udžbeničkoj literaturi namijenjenoj srednjoškolskoj nastavi Crnogorskog-srpskog, bosanskog, hrvatskog jezika (Čirgić, Šušanj: 51) imenički rod predstavljen je kao morfološka kategorija. Nije definisan, već se učenici navode da njegovu gramatičku suštinu spoznaju iz rečenice: „Sve imenice razvrstavaju se u tri roda: muški, ženski i srednji“ (52). Sugestija da ne treba miješati rod i pol i u ovom slučaju ograničena je na primjere tipa Nikola, Matija, vladika, sudija..., koji su gramatički, prema morfološkoj oznaci – nominativnom

37 Za nas zbirni brojevi. 38 Npr. interesantno je kako je tvrdnja da „nominativ s prijedlozima“ (?) najčešće ima

funkciju gentiva, gotovo u formi zagonetke svedena na primjere: „dv-ó-ga/dv-òjē-ga;

pet-ór-ga“ (?).


završetku -a, prepoznati kao ženski oblici. Ipak, na datu sugestiju i izdvojene primjere autori neočekivano nadovezuju konstataciju oponirajućeg sadržaja: „S obzirom na biološku razliku između bića muškoga i ženskoga pola, u jeziku se razlikuje rod imenica kojima se ta promjena registruje“? Kao i u Gramatici crnogorskoga jezika, i u udžbeniku Crnogorski jezik za II razred gimnazije razvrstavanje imenica u rodove određeno je nominativnim završecima, a pojedini dijelovi gramatičkog opisa doslovno su preuzeti iz Gramatike. Tako se i srednjoškolcima dvorodnost imenica predočava vezama taj bol / ta bol, taj auto / to auto, bez objašnjenja o ulozi determinativnih riječi. Neuobičajeno za tu vstu literature – iz sadržaja izostaju obrasci (paradigme) imeničkih deklinacija; deklinacijske vrste nisu raspore-đene i predstavljene prema rodovima, niti su identifikovane i predstavljene kao I, II, III odnosno a-, e- ili i-vrsta; u opisu imenica muškog/ženskog/srednjeg roda ’usputno’ i nedosljedno, bez gramatičkih ilustracija i eksplikacija, pominju se obrasci promjene imenica određenog roda39, a samo dekliniranje svedeno je na prilično neprecizne i gramatički nedorečene napomene o pojedinim padežnim oblicima.

8. Dakle, u „prvoj službenoj gramatici crnogorskoga jezika“ klasifikacija imenica po rodovima primarno je uslovljena njihovom morfološkom ustrojenošću, a takav pristup rezultirao je poistovjećivanjem roda i deklinacijske vrste: pripadnost rodu određena je flektivnim afiksom nominativa jednine i tipom deklinacije, a istovremeno tip deklinacije determinisan je vrijednošću roda. Ipak, s obzirom na činjenicu da imenice različitih rodova mogu imati isti nominativni nastavak, princip određenja roda u Gramatici crnogorskoga jezika stoji kao otvoreno pitanje. U datom osvrtu konkretnim primjerima ukazali smo na nekonzistentnost morfološkog okvira u kojem se predstavlja rod imenica – u takvoj postavci zarad metodološke principijelnosti i dosljednosti uglavnom se ne prepoznaje gramatička realnost netipičnih oblika. Ako se pak prepozna, ’neprincipijelno’ se poseže za sintaksičkim kriterijumom određenja roda, ali na nivou ilustracije – iako praktično primijenjen, princip kongruencije (taj auto / to auto) u predočenom opisu nema vrijednost gramatičke činjenice. Neočekivano, jednim svojim dijelom teorijsko gramatičko priznanje zavrijedio je u opisu brojevnih imenica, a u ishodu takvog pristupa imenice tipa dvojica, trojica, sedmorica..., dobile su

39 Npr.: „obrazac promjene imenica ženskog roda na -a“ (58); „obrazac imenica

srednjega roda“ (60)...


posebnu vrijednost roda u odnosu na oblike djeca, braća, gospoda, vlastela...? U cilju stabilnosti kategorije imeničkog roda takva nedosljednost, kao i ostale neprecizne i pogrešne tvrdnje na koje smo ukazali, zahtijevaju revidiranje – iako je riječ o gramatici koja nosi epitete, a onda i odgovornost prve, službene, pa i jedine gramatike crnogorskog jezika, težinu njene odgovornosti treba mjeriti i činjenicom da je na njoj utemeljena udžbenička literatura namijenjena nastavi redovnog školskog predmeta – predmeta sa četvoročlanim nazivom: Crnogorski-srpski, bosanski, hrvatski jezik i književnost?

Literatura:

Badurina, Lada, Ivan Marković i Krešimir Mićanović. Hrvatski pravopis.

Zagreb: Matica hrvatska, 2009. Barić, Eugenija i dr. Hrvatska gramatika. Zagreb: Školska knjiga, 2005. Bošnjak-Botica, Tomislava i Milvia Gulešić-Machata. „Rod imenica na -a

za osobe muškoga spola“. Lahor: časopis za hrvatski kao materinski, drugi i strani jezik, 2(4) (2007): 170–89. Preuzeto sa: http://hrcak.srce.hr/21774

Bošnjak, Tomislava. „Gramatička i semantička kolebljivost dvosložnih imenica sa sufiksom -ež“. Rasprave: Časopis Instituta za hrvatski jezik i jezikoslovlje, 31 (2005): 1–18.

Preuzeto sa: https://hrcak.srce.hr/index.php?show=toc&id_broj=912

Bugarski, Ranko. Uvod u opštu lingvistiku. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 1995.

Corbett, Greville G. Gender. Cambridge: Cambridge University Press, 1991.

Cvitanušić Tvico, Jelena i Milvia Gulešić Machata. „Opis brojevnih imenica u hrvatskome kao inom jeziku“. Lahor: časopis za hrvatski kao materinski, drugi i strani jezik, 2(14) (2012): 183–203. Preuzeto sa: https://hrcak.srce.hr/111185

Čirgić, Adnan, Ivo Pranjković i Josip Silić. Gramatika crnogorskoga jezika. Podgorica: Ministarstvo prosvjete i nauke, 2010.

Čirgić, Adnan i Jelena Šušanj. Crnogorski jezik za II razred gimnazije. Podgorica: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 2016.

Ćorić, Božo. Lingvomarginalije. Biblioteka: Književnost i jezik, knjiga 32. Beograd: Društvo za srpski jezik i književnost Srbije, 2009.

Hockett, Charles F. A Course in Modern Linguistics. New York: The Macmillan Company, 1958.

Ivić, Milka. „Neka zapažanja o broju i rodu u srpskohrvatskom jeziku“. Južnoslovenski filolog, XLV (1989): 27–44.

http://hrcak.srce.hr/21774

https://hrcak.srce.hr/index.php?show=toc&id_broj=912

https://hrcak.srce.hr/111185


Jahić, Dževad, Senahid Halilović i Ismail Palić. Gramatika bosanskoga

jezika. Zenica: Dom štampe, 2000. Klajn, Ivan. Tvorba reči u savremenom srpskom jeziku. Drugi deo.

Sufiksacija i konverzija. Beograd: 2003. Marković, Ivan. Uvod u jezičnu morfologiju. Zagreb: Disput, 2013. Marković, Ivan. „Do kosti – Imenice hrvatske i-sklonidbe“. Lahor:

časopis za hrvatski kao materinski, drugi i strani jezik, 1(3) (2007): 14–36. Preuzeto sa: https://hrcak.srce.hr/20653

Mrazović, Pavica. Gramatika srpskog jezika za strance. Sremski Karlovci – Novi Sad: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, 2009.

Ostojić, Branislav. Kratka pregledna gramatika srpskoga jezika. Podgorica: Unireks, 1997.

Piper, Predrag i Ivan Klajn. Normativna gramatika srpskog jezika. Novi Sad: Matica srpska, 2013.

Pišković, Tatjana. Gramatika roda. Zagreb: Disput, 2011a. Pišković, Tatjana. „Sintaksička narav gramatičkoga roda“. Filologija, 56

(2011b): 137–158. Preuzeto sa: http://hrcak.srce.hr/75521 Pišković, Tatjana. „Hrvatski gramatički rod kao kulturem“. Fluminensia:

časopis za filološka istraživanja, 24(2) (2012): 61–70. Preuzeto sa: http://hrcak.srce.hr/96904

Pravopis crnogorskoga jezika. Podgorica: Ministarstvo prosvjete i nauke, 2010.

Rečnik srpskoga jezika. Novi Sad: Matica srpska, 2007. Silić, Josip i Ivo Pranjković. Gramatika hrvatskoga jezika za gimnazije i

visoka učilišta. 2. izdanje. Zagreb: Školska knjiga, 2007. Stanojčić, Živojin i Ljubomir Popović. Gramatika srpskog jezika za

gimnazije i srednje škole. Beograd: Zavod za udžbenike, 2008. Stevanović, Mihailo. Savremeni srpskohrvatski jezik I. Beograd: Naučna

knjiga, 1981. Šubarić, Sanja. „Status skraćenica – u istorijskoj i savremenoj

perspektivi“. Slavistična revija, časopis za jezikoslovje in literarne vede, 65/2 (2017): 263–80.

Tafra, Branka. „Morfološka obilježja brojevnih riječi“. Rasprave: Časopis Instituta za hrvatski jezik i jezikoslovlje, 26 (2000): 261–75. Preuzeto sa: http://hrcak.srce.hr/index.php?show=toc&id_broj=5537

Tafra, Branka. Od riječi do rječnika. Zagreb: Školska knjiga, 2005. Tafra, Branka. „Broj i rod ispočetka“. Filologija, 49 (2007): 211–33.

Preuzeto sa: http://hrcak.srce.hr/33701

GENDER IN THE GRAMMATICAL DESCRIPTION OF NOUNS

https://hrcak.srce.hr/20653



http://hrcak.srce.hr/index.php?show=toc&id_broj=5537



(A CONTRIBUTION TO THE STABILITY OF THE CATEGORY OF NOMINAL

GENDER)

It is known that the category of nominal gender in literature is determined in different ways, and in this paper we presented its status in the “first official grammar of the Montenegrin language”. We contested the morphological determination of the gender class and pointed out the deficiencies of the grammatical description of nouns based on such a definition. Prompted by the concrete description, but also by pedagogical practice and lexicographic experience, in this paper we advocated for the syntactic nature of nominal gender trying to bring to the fore the issue of its unjustified neglect and negation. We approached the above-mentioned description primarily having in mind the fact that, although in Montenegrin schools a teaching course is taught titled The Montenegrin-Serbian, Bosnian, Croatian Language and Literature, in teaching the language only textbooks based on the Grammar of the Montenegrin language are envisaged.

Key words: nouns, grammatical gender, referential gender,

masculine/feminine/neuter gender, dual gender, nominative ending, noun paradigm, grammatical number, modifiers, congruence/agreement.


PARTICIPSKI PASIV U JEZIKU PETRA II PETROVIĆ NJEGOŠA Miodarka Tepavčević, Univerzitet Crne Gore, [email protected]

10.31902/fll.20.2018.3 UDK 811.163.4'36

UDK 821.163.4.09Petrović Njegoš, Petar II

Apstrakt: Cilj ovog rada je sintaksička, semantička i lingvistička

analiza participskog pasiva u djelima Petra II Petrovića Njegoša.

Posmatraćemo kako je i u kojim oblicima zastupljen participski pasiv u

Njegoševom jeziku; kad je i u kojim situacijama pasiv potreban i šta se postiže

njegovom upotrebom.

Ključne riječi: pasiv, participski pasiv, refleksivni pasiv, Petar II

Petrović Njegoš.

S Njegošem se doista dogodilo i događa što i sa svim velikim duhovima koji su uspjeli da otmu komad od vječnosti – što ih više vrijeme od živih ljudi odvaja, to sve njihovo dobija veći, čistiji i apstraktiji značaj... Sve prolazi, ali se grade život i smisao i ostaje ono što je po svojoj prirodi neprolazno i nedokučivo – djelo, Njegoš. (Milovan Đilas, Njegoš, 538)

Književno djelo Petra II Petrovića Njegoša podjednako je

značajno i zanimljivo kako po jeziku, tako i po književno-umjetničkoj vrijednosti. O njegovom jeziku dosta je napisano, pa i pored toga njegovo književno djelo, tematski i sadržajno slojevito i raznovrsno, i danas nudi dosta tema lingvistima. Ovaj rad je samo jedan mali prilog takvom pristupu Njegoševoj pisanoj riječi.

Cilj ovog rada je sintaksička, semantička i lingvistička analiza participskog pasiva u djelima Petra II Petrovića Njegoša1. Sintaksički

1 Građu za ovu temu ekscerpirali smo iz Celokupnih dela Petra II Petrovića Njegoša u

izdanju Prosvete–Beograd, Obod–Cetinje, Svjetlosti–Sarajevo, 1967. godine. U radu

smo koristili skraćenice: Pjesme – Pj. Svobodijada, Glas kamenštaka – Sv. Gl. K.

Gorski vijenac, Luča mikrokozma – GV. LM. Šćepan Mali, Proza, Prevodi – ŠM.

Proza, Prevodi. Ogledalo srpsko – OS. Izabrana pisma – Pisma. Arapske cifre iza

oznake navedenog djela označavaju redne brojeve stihova koji dolaze iza oznaka GV,

mailto:[email protected]


sistemi pasiva koji su u domenu rečenice predstavljaju značajnu i zanimljivu oblast jezika.

Proučavanje pasiva i pasivnih konstrukcija uključuje i niz sintaksičko-semantičkih problema i pojava. Činjenica da se o njemu nerado pisalo i govorilo, čak i sa negativnim predznakom, nije umanjila značaj koji on ima u Njegoševom jeziku. Pasiv se upotrebljava kad vršilac radnje nije poznat ili nije važan, i kad se želi istaći proces ili ono što je obuhvaćeno procesom. Oblici trpnog stanja (pasiva) jesu konstrukcije kod kojih je potrebno radnju pripisati objektu u vezi sa kojim se ona vrši. Objekat radnje dobija oblik nominativa i postaje subjekat rečenice, tj. centar onoga što se dotičnom radnjom kazuje. Ove konstrukcije se javljaju sa tranzitivnim (prelaznim) glagolima i to ne svim (glagoli koji „izriču posjedovne odnose – imati, posjedovati, modalni glagoli – htjeti, trebati i sl.)” (Ham, 1990, 66). U ovim konstrukcijama radnju vrši neki spoljni vršilac – poznati ili nepoznati. Da bi ukazao na odstupanje od uobičajenog sintaksičko-semantičkog oblikovanja rečenice, predikat dobija „specifičnu obličku verziju” (Ivić, 1983, 72). Moguća su dva oblička rješenja predikata:

a) s trpnim pridjevom (participskim pasivom) i b) s prelaznim glagolom u kongruentnom refleksivnom ličnom

obliku. Dakle, postoje dvije vrste pasivnih rečeničnih konstrukcija –

pravi pasiv (glagol je u pasivnom obliku) i refleksivni pasiv (lični glagolski oblik praćen je refleksivnom morfemom „se“). Ove dvije konstrukcije ne predstavljaju apsolutne sintaksičke sinonime, jer je „pravi pasiv obeležena (markirana) sintaksička kategorija, za razliku od refleksivnog pasiva koji je neobeležen (nemarkiran)“ (Ivić, 1962–1963, 94). Frekventnost pojavljivanja pasiva zavisi od strukture i tipa pasivne rečenice, pa u vezi sa tim možemo govoriti o rečenicama „s nekonkretizovanim… i konkretizovanim agensom“ (Ham, 1990, 66).

Ukoliko je agens nepoznat, uopšten, ako nemamo dovoljno podataka da bismo ga konkretizovali, ako ga ne možemo ili ne želimo imenovati, imamo situacije pasiva sa nekonkretizovanim agensom. Kod refleksivnog pasiva agens može biti uopštenog tipa ili takav da svaka informacija o vršiocu radnje izostaje, dok kod pravog pasiva imamo situaciju „bezagentnosti“ (Ham, 1990, 66). Međutim, bilo da je u pitanju trpni pridjev ili povratni glagol, često u rečenici moramo

LM, Gl. K. Iza oznaka za djela LM, Sv, ŠM, dolaze prvo rimske cifre, koje uz LM, Sv.

označavaju pjevanje, uz ŠM redni broj dramskog čina. Tek iza ovih oznaka određenih

djela dolaze arapske cifre koje označavaju redne brojeve stihova. U Pj. i OS iza oznaka

takođe dolazi arapska cifra za broj strane knjige, a zatim arapska za redni broj stiha

pjesme. U Pismima i Prozi iza naziva dolaze arapske cifre za označavanje strane knjige.


označiti vršioca radnje, stanja ili osobine. U gramatikama se daju samo neke mogućnosti iskazivanja agensa, dok se neke mogućnosti izražavanja vršioca i ne spominju, iako se na njih ukazuje u literaturi (Ham, 1990, 65–67; Vasić, 1996, 93–104).

Pasiv, kao i mnogi drugi elementi jezika, ima obavještajnu funkciju. Pasivom, kao i aktivom možemo prenijeti istu informaciju, imamo iste značenjske elemente, dakle, postoji identičnost na leksičko-semantičkom planu.

Ako se uzme jedan primjer iz Njegoševog djela, može se analizirati mogućnost transformacije pasivne konstrukcije u aktivnu.

A kad došli u selo Stubicu / i pustu je kulu ugledao, / đe je njemu kula porobljena / mlada mu snaha odvedena: / Alah, – reče – do boga miloga, / ja ne žalim moju pustu kulu, / nego žalim moju snahu mladu, / koju mene odvedoše Turci (OS, 473, 101–108).

Pasivna rečenica se može parafrazirati uvođenjem „korelativne aktivne rečenice” (Ham, 1990, 68).

A kad došli u selo Stubicu / i pustu je kulu ugledao, / đe su njemu kulu porobili / i mladu mu snahu odveli: / Alah, – reče – do boga miloga, ja ne žalim moju pustu kulu, / nego žalim moju snahu mladu, / koju meni odvedoše Turci.

Semantički članovi pasivne i aktivne rečenice (pacijens, agens, verbum) isti su. I u jednoj i u drugoj rečenici pacijens i verbum su iskazani, dok je agens leksički neiskazan. U pasivnoj konstrukciji o agensu saznajemo tek iz konteksta jer verbum, tj. pasivni predikat, svojim morfološkim oznakama ne upućuje na vršioca radnje. U drugoj rečenici predikat (lični) upućuje na agens bez obzira na njegovu semantičku vrijednost. Dakle, on može biti i anoniman i konkretizovan. Međutim, bez obzira na identičnost leksičko-semantičke strukture ovih primjera, između njih postoji razlika. Njihova obavještajna funkcija nije ista. U prvom primjeru saznaje se o porobljenoj kući i snahi Ruži Batrićevoj, dok se drugi primjer prima kao obavještenje o djelatnosti Turaka koji su kulu poharali, i odveli Ružu. U prvom primjeru imamo radnju vršenu na pacijensu, dakle, polazište je pacijens; a u drugoj radnju vrši agens – polazište je agens. Koristeći iste značenjske elemente informacija se može prenijeti na dva različita načina (pasiv/aktiv), ali pritom dolazi do pomjeranja leksičko-semantičke strukture. Sintaksička struktura – subjekat, predikat, objekat – koju


imamo u aktivu, pomjera se u pasivnoj konstrukciji. U pasivu subjektom je iskazan pacijens, a agensu (ako je uopšte iskazan) odgovara neka agentivna odredba. Glagol je u obliku pasiva i ima specifičan morfološki lik koji kongruira sa pacijensom. Zbog svega toga ova dva primjera se razlikuju „po komunikacijskoj intenciji govornog lica“ (Ham, 1990, 69). U primjeru sa pasivnom rečenicom informacija je data s gledišta pacijensa, a u drugom primjeru obavještenje je struktuirano s gledišta agensa. Ovakav odnos „stajanja uz“ naziva se empatija (Ivić, 1987, 41–48). Govorno lice uspostavlja različit odnos prema osobama koje spominje u svom kazivanju, tj. uz neke osobe stoji bliže nego uz druge. Empatija se realizuje različitom raspodjelom sintaksičkih, semantičkih i leksičkih elemenata. Empatija predstavlja komunikacijsku intenciju „elemenat iz čije se perspektive sagledava komunikacija“ (Ham, 1990, 69). Govorno lice uspostavlja empatijsku vezu sa „osobom iz čije vi-zure, snima ono o čemu govori“ (Ivić, 1987, 41). Odnosi unutar rečenice određuju empatiju. Odabirajući jedan takav elemenat, odnosno empatijski odnos, odnos uz koji ćemo stati, mi se odlučujemo iz koje ćemo perspektive sagledati određeni događaj. Svaka od ovih rečenica ima različitu komunikacijsku vrijednost, pa u vezi sa tim nije svejedno hoće li se upotrebiti pasiv ili aktiv. Dakle, pasiv se ne može jednostavno zamijeniti aktivom, iako su pasivne konstrukcije izložene stalnim nastojanjima norme koje ih žele ukloniti iz jezika i zamijeniti aktivom.

Rečeno je da se pasivna dijateza ostvaruje kroz dvije konstrukcije: refleksivnu i pasivnu – sastavljenu od pomoćnih glagola biti/jesam i trpnog pridjeva (participa pasivnog). Trpni pridjev posjeduje dvije funkcije – glagolsku i pridjevsku. Time se ukazuje na njegovu složenu semantiku, tj. sposobnost da obilježi radnju i stanje. Ovo sintaksičko-funkcionalno dvojstvo „izvire iz gramatičkog potencijala srpskohrv. glagolsko-pridjevske kategorije u lex dijelu predikata – participa pasivnog“ (Milošević, 1973, 423). Time se stavlja težište na jedno njeno gramatičko svojstvo. Ako trpni pridjev ima značenje glagola, odnosno označava da je glagolska radnja na predmetu vršena ili izvršena, govori se o svojstvu pasivne dijateze. Ukoliko particip pasivni označava stanje predmeta na kome je radnja vršena ili izvršena, odnosno osobinu predmeta dobivenu u rezultatu vr-šenja radnje, dobija se imenski predikat. Dakle, u jezičkoj praksi su isticana dva značenja ove konstrukcije – glagolsko i pridjevsko, tj. pasivno i kopulativno-pridjevsko. Iz toga bi se moglo zaključiti da data konstrukcija ima jednu ili drugu vrijednost, odnosno da u svakom primjeru mora biti zastupljeno jedno od ova dva značenja. Međutim,


ova dva značenja je često teško, a ponekad i „nemoguće razgraničiti“ (Stevanović, 1956, 209). Postavlja se pitanje kada je u konstrukciji trpnog pridjeva sa pomoćnim glagolom iskazana pasivna dijateza, tj. kada trpni pridjev ima glagolsko značenje? Značenje trpnog pridjeva uslovljava prije svega vremenska komponenta, tj. komponenta „dinamičnosti (vršenje radnje na subjektu rečenice aktuelno je u vremenu kome se pripisuje sadržaj rečenice)“ (Milošević, 1972, 65). Osim ovog pokazatelja pasivnog značenja postoje i neki drugi uslovi kao: leksičko-semantička kategorija glagola, glagolski vid, logičko-sadržajni momenti, prisustvo nekog elementa u predikatu koji ukazuje na glagolsko ili pridjevsko značenje participa. Tu se prije svega misli na odredbe vremena, ali i na druge glagolske odredbe koje dopunjuju vremensku predstavu trpnog pridjeva (Milošević, 1973, 430).

U gramatikama se govorilo o pasivnim oblicima i njihovim vrijednostima. Tako još od T. Maretića dolazilo je do zabune u učenju o pasivu, upravo zbog toga jer se gubila iz vida činjenica da trpni pridjevi imaju različite funkcije. Tomo Maretić kaže da se pasiv za sadašnjost, tj. prezent pasiva izražava oblicima: „bivam čuvan, bivaš sačuvan, … budeš čuvan, budeš sačuvan, … čuvan sam, sačuvan si“, dok za iskazivanje prošlosti navodi oblike: „čuvan sam, čuvana si, sačuvan je; budem sačuvan, budeš sačuvana itd.“ Njegova gramatika ne pristupa pasivu kao zasebnoj kategoriji, već samo govori o načinima tvorbe pasivnog predikata pri izricanju glagoskih vremena i načina (Maretić, 1963, 298). Aleksandar Belić u svojoj Gramatici kaže da se značenje trpnog stanja određuje prema oblicima pomoćnih glagola i da oblik „ja sam hvaljen može značiti i trpni prezent, ja sam pohvaljen znači perfekat svršenog glagola, ja sam bio hvaljen – perfekat, ali ja sam bio pohvaljen ili ja bejah pohvaljen može značiti i davnoprošlo vreme“ (Belić, 1933, 65). Opsežnu studiju o pasivu dao je i Petar Đorđić (Đorđić, 1931, 89–173). Dajući paralelu staroslovenskog jezika sa savremenim jezikom, pokrenuo je niz pitanja vezanih za pasiv, iako na njih nije dao odgovore jer je složeno pitanje pasiva nesumnjivo i njemu zadavalo probleme i teškoće. Poseban rad o pasivu i rasvjetljavanju ovog problema dao je M. Stevanović (Stevanović, 1956, 2015–217). U svom radu osvrnuo se na ranija, netačna mišljenja o pasivu, jer se nije vodilo računa da trpni pridjev može imati dva značenja – glagolsko i pridjevsko. U nekim slučajevima teško je odrediti koja je od ove dvije funkcije u pitanju. Konstrukcija trpni pridjev + pomoćni glagol ima pasivno značenje ako je trpni pridjev upotrebljen sa glagolskim značenjem, a ako ima značenje


običnog pridjeva onda nemamo pasivno značenje. Za označavanje prezenta pasiva koristi se refleksivna konstrukcija. Jedino „za označavanje radnji koje se ponavljaju“ prezent pasiva se upotrebljava u obliku trpnog stanja, a u svim drugim slučajevima, tj. kada ova konstrukcija ima vremensku vrijednost prezenta, nije u pitanju pasivno značenje (Stevanović, 1956, 208). Stevanović je ukazao da glagolski vid ima značajnu ulogu pri formiranju ovih konstrukcija, jer je kod svršenih glagola „lakše razgraničiti pokazane funkcije trpnog prideva“ (Stevanović, 1956, 210). On je takođe odredio i vremensku vrijednost konstrukcija sa trpnim pridjevom. Nekolika rada o pasivu dala je Ksenija Milošević.2 Ona je ukazala na neka značajna pitanja vezana za pasiv, kao što su: vremenska vrijednost konstrukcija sa trpnim pridjevom, sredstva pomoću kojih se određuje vrijednost ovih konstrukcija, uslovi za ostvarivanje pasivne dijateze, kao i glagolski vid koji ima značajnu ulogu u formiranju datih konstrukcija. Ovom problematikom zanimao se i Sreto Tanasić (Tanasić, 1980, 65–125, Tanasić, 2005). Na korpusu novinarskog jezika ispitivao je ponašanje konstrukcije „prezent glagola biti + trpni pridjev“, obraćajući pažnju na sredstva koja imaju značajnu ulogu u njihovom formiranju, glagolski vid i semantiku glagola (Tanasić, 1980, 76); bavio se opozicijom referencijalnih i nereferencijalnih sadašnjih i prošlih radnji, pasivom u naučnom stilu, kao i iskazivanjem agensa u pasivnim konstrukcijama (Tanasić, 2005).

U najnovijoj studiji o pasivu Pasivna rečenica Branimir Belaj raspravlja o četiri vrste pasivnih rečeničnih ustrojstava – gramatički, leksički, adjektivni i verbalni pasiv (Belaj, 2004).

Isidora Bjelaković u monografiji Participski pasiv u književnom jeziku kod Srba u XIX veku sintaksičko-semantički analizira participski pasiv (konstrukcije sa pasivnim participom preterita i pasivnim participom prezenta) u tekstovima XIX vijeka, posebno se baveći ulogom vida i semantikom glagola prilikom formiranja pasiva (Bjelaković, 2008).

Prema literaturi pasiv može imati sve glagolske oblike koji se grade od trpnog pridjeva i oblika pomoćnih glagola jesam i biti. Postoje i oblici pasiva od aktivnog oblika glagola sa povratnom rječcom se. Particip pasiva u ovim konstrukcijama ima sva tri roda (muški, ženski, srednji) i oba broja (jednina, množina).

2 Vidjeti detaljnije o tim radovima: Milošević, 1973, 423–438; Milošević, 1972, 83–87;

Milošević, 1994, 139–173.


Imajući u vidu sve dosad rečeno o pasivu, nameću se razna pitanja. Kako je i u kojim oblicima zastupljen participski pasiv u Njegoševom jeziku? Kad je i u kojim situacijama pasiv potreban i šta se postiže njegovom upotrebom?

Analiza jezičkog korpusa pokazuje da je konstrukcija sastavljena od pomoćnog glagola i participa pasivnog zastupljena u Njegoševom jeziku (mada nijesu pronađeni svi oblici pasiva od ove konstrukcije). Poći ćemo od prošlih vremena jer su ona najzastupljenija kod Njegoša.

Trpni pridjev, kad označava proces vršenja ili izvršenja radnje, zajedno sa enklitičkim oblikom pomoćnog glagola jesam, čini perfekat pasiva i služi za obilježavanje prošlih radnji. Određeni kontekstualni pokazatelji nam mogu pomoći u određivanju pasivnog značenja perfekta. Tu prije svega mislimo na odredbu vremena (ali i druge) koja ukazuje na konkretnost radnje, i na leksičku klasu glagola. Semantičko razvrstavanje glagola ukazuje da su prisutni glagoli iz različitih kategorija djelatnosti (Stanojčić, 1990, 55–73; Tanasić, 1980, 65–125). Sljedeći Njegoševi primjeri imaju vrijednost pasiva perfekta:

O kako sam tada biće naše kleo / i sa njime isto duše besmrtije, / kad sam razgledao ovi mračni užas, / koji je sotvoren rad mučenja vječnog (Pj. 161, 81–84). Rim, 1. jan. 1851. Upisato na kupoli sv. Petra (Pj. 222, ispred stiha 1). Pisano na Cetinju, na dan Sv. Nikole, 9. maja 1833. godine (Gl. K, Predgovor, 225). Čim su ove riječi izgovorene, / začu se tutanj topova u šančevima (Gl. K, 184–185). Car mu reče: O slugo Ćupriliću, / koji za čast ratuješ već odavno, / znaš dobro i sve ti je ispričano (Gl. K, 272–274). Pismo je stiglo skupštini Crnogoraca, / prekaljenih i vještih ratnika, / brzo je stiglo, a još brže pročitano (Gl. K, 522–524). I trudite se da se suprostavite Kara-paši, / a za vašu sigurnost dajemo vam carsku riječ / da vam je istina kazana bez ikakve laži (Gl. K, 1097–1099). Kâ je ona pjesma izvedena, / iz glave je cijela naroda (GV, 292–293). I danas je pobjeno mramorje / divne slave Crnojevićkneza (GV, 599–600). Kad poslijed, sve ono izlinja, / kâ da ništa ni zboreno nije (GV, 1661–1662). Pokoljenje za pjesnu stvoreno, / vile će se grabit u vjekove / da vam v’ jence dostojne sapletu (GV, 2336–2338). U čojka je jedan hram vozdvignut, / zla obitelj tuge i žalosti (LM, Pregovor, 111–112). Laz carev je tom spomenik, tako nazvat (ŠM, III, 389). Unaprijed nastojaće se da se objelodane i ona junaštva o kojima sad ovdje nije spomenuto


(OS, Predislovije, 11). Pjesme pak o besmrtnima podvizima knjaza … prepisane su iz pjesmarice već pečatane (OS, Predislovije, 11). O Zećani, moja braćo draga, / evo b’jelu ogradismo crkvu; / što je fajde đe je ograđena (OS, 26, 33–35). Man’ se, Ture, da te bog ubije, / ovako je pjesma izvedena (OS, 45, 165–166). Pohvale dostojnjejše pismo Vaše imao sam čest ispravno polučit u prošasti ponedjelnik, koje je pisato prošloga ferfara 21/5go... i vtoroje… pisato 19/3go prošlog ferfara (Pisma, 20). Drugo, imam čest Vama objaviti kako se Crnogorci nahode u soglasiju među sobom isti kako su bili ovoga prošloga vremena od kako je blaženopočivšega mitropolita zavješčanije proglašeno (Pisma, 31). Vaše sam pismo primio 1.ga febrara, u koje ne stoji zabilježeno kada je pisato (Pisma, 48). Primio sam tvoje pismo, ne znam u kojemu mjesecu pisano, zašto u njem mjesec nije postavljen? (Pisma, 77). Vpročem, može biti da je ona i davno štampana, pa ja jošt ne znam (Pisma, 141). Učilišta su vozdignuta da se ostre umovi ljudski (Pisma, 142). Doista Bog je sve stvorio, što sam ja do sada vidio, šaleći se, ali kada je mjesto stvorio na kom je Napula sagrađena, doista je malo razmislio kako će ga stvoriti (Pisma, 205).

Pasivno značenje u primjerima ostvaruje se pomoću semantičke vrijednosti ove klase glagola. To su kreativni glagoli i glagoli govorenja. Kod kreativnih glagola više se insistira na glagolskoj radnji nego na osobini objekta, jer realizacijom ovih glagola nastaje objekat. Priloške odredbe vremena ukazuju na dinamičnost radnje i jedan su od pokazatelja pasivnog značenja. Svojim leksičko-semantičkim osobinama glagoli iz kategorije govorenja (usmenog ili pisanog) pogoduju ostvarivanju pasivnog značenja. Tome doprinose i odredbe mjesta i vremena.

U Njegoševom jeziku nalaze se pasivne konstrukcije sa destruktivnim glagolima koje imaju značenje uništavanja objekta:

I pošto je nadiranje unakrsno presječeno, / u jarkovima se zapletoše Turci (Gl. K, 228–229). Vrativši se svojim kućama, Crnogorci se odmoriše, / a u to, prema pouzdanim vijestima, saznadoše / da je Čengić paša napao / Trnjine sa svojom vojskom i da je ona uništena (Gl. K, 764–767). Kad je već uništen grozni vezir / i njemu odrubljena junačka glava / neka je Kaunicu prosta mitra (Gl. K, 1501–1503). Dok nije uništen francuski Bonaparta (Gl. K, 1528). Od tvoga su hoda sveštenoga / bogohulni srušeni oltari (LM, VI, 276–277).


Pasivno značenje javlja se i u konstrukcijama s glagolima

kretanja ili premještanja objekta, čijom se realizacijom ostvaruje promjena mjesta objekta, kao u sljedećim primjerima:

Obratili su se Bogu, i došao im je glasnik / poslat glavarima sakupljenim u vijeću, / u ime Petra Velikog i cijelog ruskog naroda (Gl. K, 41–43). Naprotiv, ja sam poslat s vojskom / prema ugovorenom naređenju dvojice vladara (Gl. K, 369–370). Tada su ropkinje poslate u Carigrad (Gl. K, 620). Reže nesrećni rumelijski Turci, / na zečeve liče hercegorački ratnici, / urliču bijesni Bošnjaci, / kao gladni medvjedi / gonjeni su Turci sve do polja Poškalja / i do grobnice Vukote Mrvaljevića (Gl. K, 1003–1008). Pisma su na sve strane poslata (Gl. K, 1346). Ne plač’ , majko, dilber – Fatimu / udata je, ne ukopata; / ruža s struka nije pala svog, / no u bostan prenešena svoj (GV, 1855–1858). Nego zbori, knjaže, o drugomu; / o čemu si poslat, ne preskači, / drugi put ćeš o meni zboriti (ŠM, IV, 403–405). Nekolike turske puške donešene su mi onako iskrivljene (Pisma, 73). Ovo je hat bio onoga u svoj Bosni i Albaniji turskoga u sadašnje vrijeme najslavnijega viteza Smail-age Čengića, pa kad se ovoga Crnogorci prije 2 godine dana posjekli, uzet mu je hat iskraj njegova šatora (Pisma, 81). U sve ove bojeve koje smo imali s Hercegovcima bilo je našijeh 11 mrtvih i okolo 20 ranjeno… Turakah je poginulo i ranilo se okolo 150 ljudih i uzeto im u ove bojeve 60 konjah (Pisma, 87). U Crnicu su dvije kuće seoske na taj predmet uzete; u Riječku nahiju isto tako dvije kuće i ograđeni dva košara da se žito u klasovima ostavlja (Pisma, 134). U analiziranoj građi našli smo primjere transformativnih

glagola, čijim se ostvarenjem vrši promjena na objektu glagolske radnje:

Ali posle smrti šta koristi kajanje / i ratovanje onome koji je lišen države? (Gl. K, 550–551). Vojska je sastavljena od četrdeset hiljada / najglasovitijih konjanika i pješaka, / i čim se sretoše dodje do bitke (Gl. K, 683–685). Turci se izmiriše sa Crnogorcima / zamislivši sasvim nov način / da bi na udicu ulovili sokolove, / a nisu htjeli razumjeti / da se udica ne može da osloni na vazduh, / nego je podešena za vodu (Gl. K, 743–748). Te mi opet sjutradan na igru, / kad u kući nigdje niko


nema, / no je pusta kuća zatvorena (GV, 1571–1573). Sve razloge i čiste svjedočbe / iznesoše puku pred očima, / najposlije i grob ti nadjoše / u komu si i đe si sahranjen (ŠM, III, 653–656). Ja sam istinito mislio da sam usopši i da ne ima više spasenija, kânoti onomu koji je u grobu zakopat (Proza, 207). Ja, kako se od njih osvobodim, javim se onijema te su me kopali i koji su znavali da sam ukopan (Proza, 208). Potomu poslao sam k veziru da mi pošlje vladiku i poslao ga je u Kom, đe je Ivanbeg Černojević pogreben (Pisma, 17). Kako sam za mene ovaj žalosni glas primio, ja bi odma pospješio dužnost rotstvenu učiniti uputiti se k grobu… u kojemu je pogreben onaj na koga sam najviše nadežde zidao za buduću sreću (Pisma, 80). Prošle godine porobljena je kuća Balića u preturiji kastelnovskoj (Pisma, 159).

Na pasivno značenje ukazuje se pomoću priloške odredbe vremena (kao u primjeru – Pisma, 159), na osnovu preteritalne vrijednosti glagola u složenim rečenicama ili pak na osnovu šireg konteksta.

U Njegoševom jeziku karakteristični su i primjeri koji bi se mogli izdvojiti u skupinu „glagola interpersonalnih odnosa“ (Tanasić, 1980, 95). Ti glagoli govore o različitim odnosima čiji učesnici mogu biti ljudi, narodi, razne institucije:

U to vjesnik hitri stasa / iz Petrova Grada dična / od slavenska skiptronosca / da je s Galma mir utvrđen (Sv. X, 803–806). Brže silu okrenite / koja vi je za to data (Sv. X, 1053–1054). Evo vam divit i pero, / i pišite sami svojoj braći / da ste dočekani, / da ste bogato obdareni / i da sam s vama sklopio vječiti mir (Gl. K, 474–478). Taj je pogranični pojas zatvoren mletačkim četama, / kojima je naređeno da uhapse svakog izbjeglicu, / bilo dijete ili odrasla čovjeka, / koji bi došao iz Crne Gore (Gl. K, 950–953). Pa su primorani da padnu u ruke Brđana / koji ih dočekuju udarcima motke (Gl. K, 1009–1010). Smijem zborit, vjera mi je data / sve su ovo stvari nemoguće (ŠM, II, 530–531). Znaš li kako sude samozvanca? / Tebe ista osuda sljeduje; / nad tobom je ona izrečena, / samo što je treba izvršiti (ŠM, IV, 385–388). One se stanu žalit i različne nepravde prikazivat i krivosuđa koja su učinjena protivu njih u istome dvoru dje se nalazahu (Proza, 226). Sada je suviše stavljeno upravlenije narodnje, koje upravlenije sostovlja 180 ljudih (Pisma, 31). Jesu li višerečeni Turci podgorički i zetski tri puta zapadali, kako ti je


gorje pokazato, Lješnjanima da ih posjeku i plijene (Pisma, 108). Vidim iz Vašega uvažajemog lista od 6/18. ovoga mjeseca da je data svoboda zatočenijema Crnogorcima protiv svakojega prava narodnjega u tavnicu skadarsku (Pisma, 143). Da Turci nijesu prinuđeni pokazivati se u prijevarnoj maski… oni bi postupili s pomenutima Crnogorcima… onako kao što se s bijelima ljudma postupa na ostrvima (Pisma, 144). U analiziranim primjerima nalaze se i konstrukcije bez

pomoćnog glagola (krnji perfekat). Obično su to rečenice u kojima drugi pasivni predikat nema svog pomoćnog glagola. To utiče na semantičku vrijednost samog glagola. Primjeri krnjeg perfekta mogu biti u naslovima (kao u primjeru – Pj. 222). Analiza pasivnih rečenica pokazuje da se perfekat pasiva u Njegoševom jeziku često javlja. Njime se obično informiše o nekim događajima, radnjama. Bitnu ulogu u svemu ovome ima i semantika glagola. Primjećuje se da su frekventnije i zastupljenije konstukcije sa trpnim pridjevom od svršenih (perfektivnih) glagola, nego od nesvršenih (imperfektivnih). Rijetki su primjeri dvovidskih glagola (primjer glagola kazati). U ovom slučaju kontekst nam pomaže u određivanju vida glagola. Perfekat se najčešće upotrebljava indikativno ili u sintaksičkom relativu.

Pluskvamperfekat pasiva u Njegoševom jeziku, koji se upotrebljava za označavanje radnji ili stanja vršenih ili izvršenih prije neke druge prošle radnje ili prošlosti, nalazimo od dvojakih oblika glagola biti (perfekta i imperfekta). Više je primjera od perfekta pomoćnog glagola biti:

Nastupaju vojske, blago i topovi / koji su bili određeni za rat s Rusijom (Gl. K, 131–133). Nesrećni serašćer već je donio kobnu vijest / i Mustafi je u vijeću dostavio, / izlažući kako je bio poražen / i kako je izgubio vojsku u kamenitom predjelu (Gl. K, 258–261). Kad je vezir primio njihova pisma / iz iz njih tačno sve razumio, / pozva silnu vojsku / odabranih Bošnjaka pod zapovjedništvom svoga zamjenika, / koja je ranije bila poslata protiv Moskovljana, / i sad je cijelu uputi protiv Crne Gore (Gl. K, 677–682). Kad je sultan Abdula bio obaviješten / o sadržaju vezirovog izvještaja, / začuđen otkri nešto što u životu svom nije osjetio (Gl. K, 800–802). Istina, nije bila velika količina, / već hiljadu metaka, ni manje, ni više, / i ovo je bilo otpremljeno njihovoj braći (Gl. K, 965–967). Dok su Turci bili satjerani u Spuž, / ostavili su mnogo mrtvih ratnih drugova (Gl. K, 1013–


1014). Kada je trebalo ulaziti u rat, molili su nas, / a kada se raspravljalo o miru, bili smo isključeni (Gl. K, 1124–1125). Istina je da sam se tri puta s vojskom kretao / i da sam sva tri puta bio primoran na povlačenje (Gl. K, 1277–1278). O Josife, vladaru po djelima… / kakvo li si i tada veliko djelo izvršio / poklonivši Crnogorcima prah / koji im je pomogao da pobijede groznog pašu, / velikog i nepobjedivog turskog zmaja. / Istina, prah je bio skupo plaćen (Gl. K, 1482–1490). Drugo, kada su me krstili, otac mi se slomio niz konja i bio ukopan taj isti dan (Proza, 205). Ja, iako sam bio zakopat, ali sam čuo nekoliko razgovora onijeh ljudih koji su malo trvrdi bili na uši i koji su mislili što sami ne čuju da nitko ne čuje (Proza, 208). G. Radonjić, da je bio čovjek kakav se Vami predstavlja i drugijema ljudima, on ne bi ni prognan bio… nego je g. Radonjić … bio vrag i vozmutitelj… Stoga su bili prognati iz Crne Gore (Pisma, 50). Turci kulu opašu, koja je nezgodno za boj bila napravljena, probiju joj zid gvozdenim polugama (Pisma, 90). Strogi je ispit učinjen sudejskim načinom nad onijem selom blizu kojega je on poginuo, nekoliko je seljana u tavnicu bilo pozatvarano, no, kada se je stvar razviđela kako je, odpuštili su se (Pisma, 115).

Nijesu neobični ni primjeri sa imperfektom pomoćnog glagola biti: Bješe jedna kuća prevelika / u kojoj se građahu brodovi; / tu hiljade bjehu nevoljnikah, / svi u ljuta gvoždja poputani, … / Jedni sužnji bjehu prikovani / u putima na velje brodove (GV, 1459–1468). Prostor cjeo u stara vremena / bješe sv’jetlim zasut šarovima, / lica tame nigdje bilo nije (LM, IV, 101–103). A kad u dvor uljegosmo, otvori ni se jedna prevelika soba, koje se užasna veličina ne mogaše očima pregledat, na srijedu koje bješe posađen prekrasno napravljen prestol od slonove kosti, na kojemu prestolu sjeđaše prekrasno obučena djevojka u carskijema haljinama, kojoj bješe na glavu kruna… na koju bjehu ove riječi napisate (Proza, 225).

Pasivna prošla radnja može da prethodi nekoj prošloj radnji i situaciji koja je eksplicite data i direktno zavisi od nje ili može da prethodi prošloj radnji koja ne mora da bude data kao neko orijentaciono vrijeme. Ove radnje se upotrebljavaju u relativnom značenju jer se ne određuju prema vremenu govorenja, već prema nekom drugom vremenskom momentu koji pripada prošlosti (bilo da je u pitanju radnja u prošlosti, kakva priloška odredba ili pak govorna


situacija). Leksičko-semantička vrijednost glagola je raznovrsna i doprinosi ostvarivanju pasivnog značenja. Tu su prisutni glagoli iz kategorije govorenja i kreativnih sposobnosti (obavijestiti, napisati, posaditi i sl.), kretanja i premještanja (poslati, otpremiti, prognati), transformativnih djelatnosti (poraziti, satjerati, zakopati, ukopati, pozatvarati), glagoli čija je semantika u sferi akcije (zasuti, isključiti, primorati, platiti) i sl. Pluskvamperfekat pasiva je zastupljen u Njegoševom jeziku, mada ne u velikoj mjeri, što je i razumljivo jer se on gubi iz upotrebe pošto ga zamjenjuje (krnji) perfekat, kao njegova semantičko-sintaksička opozicija.

Pasivni aorist nije zastupljen u Njegoševom jeziku. Ovim preteritalnim vremenom označavaju se radnje koje su se vršile ili izvršile u vremenu govorenja ili prije toga vremena (trenutka govora), dakle, u neko drugo određeno vrijeme prije vremena govorenja, pa možemo govoriti o indikativnoj i relativnoj upotrebi pasivnog aorista.

No ja sasvim drugojače nađem: / bih dočekan u Kotoru krasno / u srpskojzi kući Lumbardića (Pj. 53,8–10). Na obali Blata rasporedili su čete / u obliku dva srpa za košenje sijena / da ne bi dali da se spase ijedan Turčin, / zatvorivši čvrsto klanac Albanije / koja, pritisnuta sa svih strana, bi potučena (Gl. K, 936–940). A kad zora zarudi i sinu sunce, / izvrši se smotra, vojska bi uređena / i upućena pravo prema Crmnici / da svojoj braći pritekne u pomoć (Gl. K, 1025–1028). Stotina ih se udavi u rijeci Morači, / dvije stotine turskih glava bi posječeno (Gl. K, 1236–1237). Sedam sati je trajala ogorčena bitka, / u njoj pade nebrojeno turskih vojnika, / a ostatak bi natjeran u bjekstvo (Gl. K, 1379–1381). Pošto biše pokoreni Pariz i Francuska, / očuva se tursko carstvo (Gl. K, 1529–1530). Sta Atina za pleći Ahila, / za ruse ga kose uhvatila; / njemu samo tolko bi javljena, / iz skupa je drugi ne vidješe (Prevod, 249, 381–384).

Međutim, u ovim primjerima uglavnom imamo radnju koja se vršila ili izvršila u nekom drugom trenutku van vremena govorenja govornog lica (dakle, u relativu). To govori o doživljenosti glagolske radnje koju je lice na neki način doživjelo. Pasivni aorist doprinosi ekspresivnosti kazivanja, a u ovom obliku se nalaze glagoli iz različitih semantičkih kategorija (glagoli čija je semantika u sferi akcije, glagoli iz kategorije govornih djelatnosti, glagoli transformativnog značenja i sl.).

Pasivni futur I označava buduće radnje. Nije čest kod Njegoša:


I sva je prilika da će Turčin biti prinuđen na bjekstvo, / mada će obadvije vojske biti u nevolji (Gl. K, 177–178). A oni koji su bili blizu mora / skloniše se u pokrajinu dužda mletačkoga, / uvjereni da se sklanjaju u krilo hrišćanu, / koji nikako ne bi pristali da ih predadu Turcima / i od kojih se nadahu da će biti primjeni / za znatne usluge koje su im ranije učinili (Gl. K, 541–546). Taj je pogranični pojas zatvoren mletačkim četama, / kojima je naređeno da uhapse svakog izbjeglicu, /…a ko god prekrši zabranu dajući džebanu Crnogorcima / biće potpuno uništen (Gl. K, 950–958). Ova borba pravde i nepravde, / što je nebo tri dni kolebala, / biće ona sa svijem užasom / pečatana na dušu čovjeku, / da mu ropstvo gorči i koleblje (LM, VI, 106–110). Ako li mi to poslati nećeš, / kunem ti se vjerom i kuranom / da ću Crnu Goru poharati, / porobiti malo i veliko: / što je muško, i staro i mlado, / pogubiću sabljom svekoliko, / što li žensko mlado i lijepo, / to će biti ropstvo uzeto! (OS, 130, 10–17). Pođi, Zeko, na vodu Riđicu: / ako budu oko vode Turci, / biće voda popivena hladna (OS, 369, 72–74). Čim tamo ako Bog da zdravo dođu, oni će se tebi javiti, a da ti ih preporučujem mnogo, ne čini mi se da je ta nužda, jer doista će ti biti preporučeni kad ti kažem da su mi dobro mili (Pisma, 123).

Pasivni futur I može da označava buduću radnju prema nekom trenutku prošlosti, pa se govori o njegovoj relativnoj upotrebi (upotrebljava se u pripovijedanju, pripovjedački futur). Relativni futur I imamo u primjeru (OS, 130, 10–17), gdje ovaj oblik označava radnju koja je buduća u odnosu na neku drugu buduću radnju. (Vezir će prvo Crnu Goru poharati, porobiti, a zatim odvesti žene u ropstvo.) U ovom primjeru osjeća se više nijansa modalnosti, iako ima vremenski karakter. U nekim primjerima futurom I označavaju se nerealizovane radnje koje su modalnog karaktera. Najčešće se izražava mogućnost vršenja radnje (tako, primjer – Gl. K, 177–178, može da glasi sva je prilika da se Turčin može prinuditi na bjekstvo…). U ovim futurskim pasivnim konstrukcijama javljaju se: glagoli koji pripadaju kategoriji fizičkih akcija „koje se mogu vezati i za verbalno izražavanje” (prinuditi, preporučiti); glagoli destruktivnog značenja (uništiti); glagoli čija je semantika u sferi fizičke akcije (uzeti, popiti, pečatati i sl.) (Stanojčić, 1990, 65).

Pasivni futur II je zastupljeniji od futura I u Njegoševom jeziku. Karakteristični su sljedeći primjeri u kojima se ogleda pasivno značenje:


Mušicki nam pade kâ oraj krilati, / žitelj naoblačni, visokoleteći, / kad ustreljen bude strelom Jupitera (Pj. 139, 18–20). U istom izvještaju on je vapio svome caru:… / Ne smije se podnositi ta sramota / da sinovi tvoji ne budu osvećeni (Gl. K, 782–799). Kada je sultan razumio duždev odgovor, / poslao je tri razna fermana… / u njima sultan naređuje vezirima:… / Kada vojske budu sakupljene, / onda, paše, krenite prema moru… / a onda ćete se s vojskom ulogoriti kod Solila (Gl. K, 840–880). Taj je pogranični pojas zatvoren mletačkim četama, / kojima je naređeno da uhapse svakog izbjeglicu, / bilo dijete ili odrasloga čovjeka, / koji bi došli iz Crne Gore / od straha da ne padne Turcima u ruke, / i još da im budu predati živi dječaci (Gl. K, 950–955). U slučaju da ministerstvu bude soobšteno onako kako što naši neprijatelji žele i rade, ministerstvo bi se moglo za neko vreme protiv nas vooružati, no najposlije i u ovom slučaju znam da će se uvjeriti (Pisma, 64). Ovaj bijedni i sažaljenja dostojni siromah bude ukopat u Zagaraču, a ono siromaškoga prtljaga što je njegovo bilo i konjina te nevaljala ostane pod ruke od suda (Pisma, 115). Pa zato i šiljem sad tamo dvoje djece crnogorske, a Vas molim da se postarate ishodatajstvovati od Njegove svjetlosti knjaza srpskoga dozvoljenje da ista djeca zapisana budu u čislo učenika u jednome od tamnošnjih učilišta (Pisma, 122). I tako žabe ostanu u neku kuću na Vir, tu zatraju i budu po riječi iste kompanije puštene u crničko polje za osvetu i na pakost Crničanima rašta ih nijesu preko sebe puštali da prenesene budu. Ovo velje količestvo žabah učiniće veliku štetu usjevima (Pisma, 140). Mislim da Vam nije neizvjestan… zlobni postupak serasker Rešid-paše sprama 85 Crnogoraca, a tako isto i sprama nekoliko podanika austrijskih. No ovijema bude odma data svoboda, a nad Crnogorcima… obnaruži se ona zloba (Pisma, 144). Premamljeni mitom… nekolika sela crnogorska od Nahije crničke objave se neprijatelji svojem praviteljstvu. Paša skadarski, koji je o tome i radio, odma pošalje među njih na pomoć im oko 3–4000 hiljade vojnika… Radi toga bude prinuđen Senat otpraviti 2000 Crnogoraca… i tako ove 2000 hiljade Crnogoraca udare na prvo od pobunjenih sela (Pisma, 147). Ja se uzdam i molim Vas da mi puštite to malo selitre te ste mi u Kotoru zaustavili, i da pišete Vašoj vlasti da mi otpusti ona topovska zrna iz Trijesta; tako isto i unaprijed što bi mi od potrebe bilo da mi ne bude zabranjeno nabaviti (Pisma, 184).


Njegoš najčešće upotrebljava pasivni futur II u relativnom značenju za označavanje realizovanih radnji koje su se u prošlosti vršile. Ovdje bi kao semantičko-sintaksičke sinonime sa istom sintaksičkom vrijednošću mogli upotrebiti prezent pomoćnog glagola budem i prezent glagola jesam ili perfekat bio je sa trpnim pridjevom. Tako bi primjer (Pisma, 115) mogao glasiti:

Ovaj bijedni i sažaljenja dostojni siromah je ukopat (bio je ukopat) u Zagaraču (Pisma, 115),

kao potpun sinonim primjeru sa oblikom bude ukopat, gdje ova veza ima vremensku funkciju. Ili primjer:

No ovijema je odmah data (je bila data) svoboda… (Pisma, 144). ili: Mušicki nam pade kâ oraj krilati, / žitelj naoblačni, visokoleteći, / kad je ustreljen (kad je ustreljen bio) strelom Jupitera… (Pj. 139, 18–20).

U primjeru:

Kada vojske budu sakupljene, / onda, paše, krenite prema moru,… / a onda ćete se ulogoriti s vojskom kod Solila (Gl. K, 840–880),

pasivnim futurom II se označava radnja koja će se izvršiti prije neke buduće radnje (prvo će se vojska sakupiti, pa će se onda ulogoriti).

U primjeru pasivnog futura II: U slučaju da ministerstvu bude soobšteno onako kako što naši neprijatelji žele i rade, ministerstvo bi se moglo za neko vreme protiv vas vooružati (Pisma, 64), imamo nerealizovanu radnju „koja se pretpostavlja kao

istovremena s nekom budućom radnjom” (Stevanović, 1991, 681). Ovdje je buduća radnja označena oblikom glagolskog načina – potencijala, a futur II ima značenje uslovnog načina (modusa kondicionala).

Veza prezenta glagola biti s trpnim pridjevom u pasivnoj modalnoj rečenici:

Ja se uzdam i molim Vas da mi puštite to malo selitre… i da pišete Vašoj vlasti da mi otpusti ona topovska zrna iz Trijesta;


tako isto i unaprijed što bi mi od potrebe bilo da mi ne bude zabranjeno nabaviti (Pisma, 184),

govori o radnji koja može biti realizovana u budućnosti. Glagol u upravnoj rečenici govori da se nešto želi, treba, nagoviještava se lični stav govornog lica. Zbog toga se smisao ove modalne rečenice ne bi promijenio ako bi umjesto futura II upotrebili prezent glavnog glagola sa povratnom rečcom se (da mi se ne zabrani). Semantička kategorija glagola koji pripadaju ovoj pasivnoj formi je raznovrsna. Tu se nalaze glagoli govorenja (usmenog i pisanog) – soobštiti, zapisati, koji leksičko-semantičkom vrijednošću pogoduju pasivnom značenju. Transformativni glagoli (ukopati, pustiti, ustrijeliti i sl.) svojom semantikom doprinose promjeni objekta glagolske radnje. Evidentni su i primjeri glagola čija je semantika u sferi akcije (sakupiti, predati, dati i sl.), kretanja (prenijeti).

U Njegoševom jeziku pasivni potencijal je rijedak. U ekscerpiranoj građi pronađeno je nekoliko primjera:

Tad bi bila stada bez pastira / rašćerata po gori zelenoj / sa ljutošću divljijeh zvjerovah, / a pastiri, isto kâ i stada, / ne bi znali jedan za drugoga (Pj. 130, 56–60). G. Radonjić, da je bio čovjek kakav se Vami predstavlja i drugijema ljudima, on ne bi ni prognan bio sa svojom familijom iz svojega otačastva, nego bi u njem bio kako ostale poštene familije koje u njemu prebivaju (Pisma, 50).

U prvom primjeru oblikom potencijala se kazuje mogućnost izvršenja radnje, a u drugom primjeru oblik potencijala se upotrebljava u sekundarnoj službi za označavanje prošle radnje, pa se naziva istorijskim i upotrebljen je u sintaksičkom relativu. Glagoli prognati i rašćerati svojom semantikom i značenjem pripadaju glagolima kretanja i promjene mjesta objekta, što pogoduje ostvarivanju pasivne dijateze.

Ni infinitiv pasiva nije čest u Njegoševom jeziku: Kada vojske budu sakupljene, / onda, paše, krenite prema moru, / a sve izbjeglice na mletačkom tlu / moraće vam biti predane (Gl. K, 876–879). Vaše Visokoblagodarije može biti sovršeno uvjereno da sve što ću Vi predstaviti jeste istinito, koje bi i sami naši komšije Turci posvjedočili (Pisma, 35).

Vidimo se da se infinitiv pasiva pojavljuje uz modalne glagole. Modalni glagoli, u konstrukciji sa infinitivom pasiva, nalaze se u obliku


prezenta (u drugom primjeru) i futura I (u prvom primjeru). Kao sinonim glagolu biti može se upotrebiti konstrukcija da + prezent (moraće da budu predane, može da bude uvjereno).

Pasivni imperativ kojim se izražava zapovijest ili želja da se neka radnja vrši ili izvrši je veoma rijedak kod Njegoša. To je unekoliko razumljivo jer se u zapovijestima mora znati vršilac radnje:

Drugo ti nemam pisati do što te molim da preporučiš pokroviteljstvu svijetloga knjaza i njegovu praviteljstvu naš narod koji se iseljiva iz Crne Gore u Srbiju, neka budu kako braća Srbi primljeni (Pisma, 115).

Zaključak

Raznovrsnost pasivnih konstrukcija sa trpnim pridjevom koja je evidentna u Njegoševom jeziku, omogućava značenjska nijansiranja i dovodi do ekspresivnosti izraza, a u cilju impersonalizacije. U analiziranoj građi nijesu pronađeni primjeri za pasivni imperfekat i glagolske priloge. U nekim situacijama pasiv je ekspresivniji od aktiva, jer se želi više naglasiti radnja, njen predmet. Time pasiv u Njegoševom jeziku dobija ulogu ne samo sintaksičke mogućnosti izražavanja radnje nego postaje stilističko sredstvo. Samim tim nema razloga za neopravdano potiskivanje pasiva u drugi plan i davanje prednosti drugim mogućnostima (prije svega aktivnoj).

Njegošev izbor između aktiva i pasiva određuje se komunikativnim i pragmatičkim faktorima koji su povezani sa govornim licem i njegovim biranjem informativnog težišta. Pasivne konstrukcije služe piscu i za razbijanje monotonije opisa likova, dugih opisa, neizbježnih za Njegoša hroničara. Autorova potreba da u središte izlaganja stavi objekat, tj. da se subjektom iskaže pacijens nameće upotrebu participskog pasiva.

U mnogim primjerima pasiv funkcioniše kao kondezator pasivne rečenice, a sve u svrhu jezgrovitosti, konciznosti i ekonomičnosti jezičkog izraza. Odabir pasivnih struktura zavisi i od konteksta, situacije u kojoj se određeni iskaz upotrebljava, od cilja i funkcije komunikacije, i povezan je sa govornikovim komunikativnim namjerama. Pisac korišćenjem raznovrsnih modela pasivnih sin-taksičkih konstrukcija kontroliše količinu informacija koju nudi čitaocima. Agensi na taj način postaju zaštićeni jer su neidentifikovani. Pomoću istih semantičkih sadržaja drugačije sintaksički organizovanih pisac izražava različite tačke gledišta.


Iako je pasiv u standardnom uzusu prisutan uglavnom u

naučno-stručnim i publicističkim tekstovima, njegova frekventnost u analiziranom djelima pokazuje da se i u književno-umjetničkom stilu pasiv upotrebljava kao jezičko sredstvo za postizanje određenih komunikacijskih i stilskih efekata. Sa druge strane, česta upotreba participskog pasiva u Njegoševom jeziku objašnjava se piščevom težnjom za tematizacijom pacijensa, za iskazivanjem uopštenog agensa, kao i skrivanjem vršioca i njegove uloge.

Literatura:

Belaj, Branimir. Pasivna rečnica. Osijek: Sveučilište Josipa Jurja Strossmayera, 2004.

Belić, Aleksandar. Gramatika srpskohrvatskog jezika za III razred srednjih i stručnih škola. Beograd: Izdavačka knjižarnica G. Kona, 1933.

Bjelaković, Isidora. Participski pasiv u književnom jeziku kod Srba u XIX veku. Novi Sad: Filozofski fakultet, 2008.

Đorđić, Petar. „O staroslovenskim trpnim pridevima“. Južnoslovenski filolog, XI (1931): 89–173.

Ham, Sanda. „Pasiv i norma“. Jezik, 3 (1990): 65–76. Ivić, Milka. „Kategorija "man-Sätze" u slovenskim jezicima“. Godišnjak

Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, VII (1962–1963): 93–8. Ivić, Milka. O strukturi srpskohrvatske proste rečenice s glagolskim

predikatom. Lingvistički ogledi. Beograd, 1983. Ivić, Milka. „O nekim srpskohrvatskim gramatičkim fenomenima

uslovljenim empatijom“. Južnoslovenski filolog, XLIII (1987): 41–9.

Maretić, Tomo. Gramatika hrvatskoga ili srpskoga književnog jezika. Zagreb: Matica hrvatska, 1963.

Milošević, Ksenija. „Neki aspekti semantičkog odnosa konstrukcija pasivne (sa trpnim pridjevom) i refleksivne u savremenom srpskohrvatskom jeziku“. Književni jezik, I, 3–4 (1972): 63–86.

Milošević, Ksenija. „Temporalno značenje i sintaksička vrijednost konstrukcija Cop (preaes. perf.). part. pass. u srpskohrvatskom jeziku“. Južnoslovenski filolog, XXX, 1–2 (1973): 421–37.

Milošević, Ksenija. „Uloga imperfektivnog vida i nekih drugih elemenata glagolskog značenja u semantičkom konstituisanju i interpretaciji jednog tipa predikata“. Zbornik za filologiju i lingvistiku, XVII, 1 (1994): 139–73.

Stanojčić, Živojin. „Gramatičke strukture za označavanje nepoznatog (nenominativnog i normativnog agensa u jeziku P. P. Njegoša i


Iva Andrića“. Sintaksičke studije. Nikšić: Univerzitetska riječ, 1990. 55–73.

Stevanović, Mihailo. „Glagolski oblici pasiva“. Naš jezik, VII, 7–10 (1956): 205–14.

Stevanović, Mihailo, Savremeni srpskohrvatski jezik II. Beograd: Naučna knjiga, 1991.

Tanasić, Sreto. „Pasivne konstrukcije sa trpnim pridjevom u srpskohrvatskom jeziku“. Radovi Instituta za jezik i književnost u Sarajevu, IX (1980): 63–124.

Tanasić, Sreto. Sintaksičke teme. Beograd: Beogradska knjiga, 2005. Vasić, Vera. „Lingvistički aspekti subordinacije agensa proagentivnog

tipa u Vukovom prevodu Novog zaveta“. Zbornik Matice srpske za književnost i jezik, XLIV, 1–3 (1996): 93–104.

THE PASSIVE PARTICIPLE IN THE LANGUAGE OF PETAR II PETROVIĆ NJEGOŠ

The aim of this paper is the syntactic, semantic and linguistic

analysis of the passive participle in the works of Petar II Petrović Njegoš. We will consider how and in what forms the passive participle is represented in Njegoš’s language; when and in what situations the passive is necessary and what is achieved by its use.

Key words: passive, passive participle, passive reflexive, Petar

II Petrović Njegoš.


INSIGHT INTO THE ACQUISITION OF VERBAL

MORPHOLOGY: A LONGITUDINAL STUDY OF CROATIAN

EFL LEARNERS' INTERLANGUAGE DEVELOPMENT Mirjana Semren, University of Split, [email protected]

10.31902/fll.20.2018.4 UDK 811.111:371.3(497.5)

Abstract: This paper examines the acquisition of verbal morphology

in the developing interlanguage systems of Croatian learners of English as a

foreign language (EFL). The longitudinal study inquired into the acquisition of

four verb tenses (the Simple Present Tense, the Present Continuous Tense, the

Simple Past Tense and the Present Perfect Tense) among the same group of 20

elementary school learners over a three-year period of learning (Grade 6, Grade

7 and Grade 8). The acquisition of verb tenses was studied with special

empahasis on the second principle of tense-aspect acquisition, i.e.

overgeneralization (Bardovi-Harlig 2000). The use of each verb tense was thus

investigated exploring the distribution of its overgeneralized use in the

environments of other tenses under study. The research was conducted on a

corpus of 36 transcribed audiotape recordings of parts of classroom dialogue.

The average length of each recording was 15 minutes. Data were collected

through different task-based activities (Harmer 2007, Thornbury 2005, Ur

2012) which were designed to elicit learners’ speech production. The obtained

results have shown that the Simple Present was the most frequently

overgeneralized tense. The research findings have also revealed that Grade 7

learners overgeneralize verb tenses the most.

Key words: verbal morphology, interlanguage, verb tenses,

overgeneralization, task-based activities

1 Introduction

SLA efforts to investigate learner language have been most fruitful in the area of morphology. Early studies of verbal morphology, “commonly referred to as the morpheme studies” (Ellis 82), only incidentally included tense-aspect morphology since their primary scope was to examine the occurrence of grammatical morphemes in interlanguage. More recent SLA research has given a great deal of attention to the expression of temporality, particularly the tense-aspect morphology related to the expression of the past. Although many studies inquire into the interplay of several means of temporal expression, including not only the use of morphological means but also


the use of both pragmatic and lexical means, the present study, however, purely investigates the acquisition of verbal morphology. Insight into the acquisition of verbal morphology should reveal the ways in which the concept of temporality is conveyed and how it is reorganized over time as new tense-aspect forms enter the developing interlanguage systems. This insight has been achieved through the research of overgeneralization in the use of verb tenses in the speech production of Croatian EFL learners. A theoretical overview of the study is presented in the first part of the paper with the results obtained in the domain of overuse in the second part. 2 Literature review

Within SLA research, two main traditions of inquiry may be

identified: the meaning-oriented and the form-oriented approaches to the acquisition of temporal expression. Meaning-oriented studies, as claimed by Bardovi-Harlig, “investigate a particular concept and ask how it is expressed” (1999, 346). In order to investigate, for example, the concept of the past or the future, such studies inquire into a full range of temporal expression, including pragmatic devices, lexical means and verbal morphology. Form-oriented studies which “follow a particular form and ask how and where it is used by learners” (Bardovi-Harlig 1999, 345) focus only on verbal morphology. Both approaches together, as noted by Bardovi-Harlig, “afford a better opportunity for understanding the acquisition of tense-aspect than either approach alone” (2000, 93).

In the acquisition of L2 English verbal morphology within the form-oriented approach, four general principles have been recognized (Bardovi-Harlig 2000, 111-112). First, acquisition is slow and gradual. Second, form often precedes function; that is, when verbal morphology first appears it is overgeneralized. Overgeneralization or overuse is the application of a tense-aspect form not only in a context where it applies, but also in a context where it does not apply. The third principle is that irregular morphology precedes regular morphology and finally, in the acquisition of compound verb tenses, a verb with a verbal suffix is acquired prior to an auxiliary verb.

Overgeneralization has been well-documented within a growing amount of mostly longitudinal research on the acquisition of temporal morphology by learners of various language backgrounds, whether in naturalistic or classroom settings. Examining the acquisition of English tense-aspect morphology produced by a L1 Japanese learner named Wes, Schmidt (147) reported cases of overuse as in the


following example: “so yesterday I didn’t painting.” According to Pica (148), L1 Spanish learners of English have been seen to overgeneralize as illustrated in “(Every day) in the afternoon, I’m returning to my house and I have something to eat,” whereas Klein (45) also found evidence supporting the overapplication of tense-aspect forms in the interlanguage production of a L1 Italian girl named Lavinia, such as “Did you buy furniture here? I have bought here.” Bardovi-Harlig (1997, 242), examining the acquisition of past tense verbal morphology among 16 learners representing four different language backgrounds (Arabic, Japanese, Korean and Spanish), reported on the problems learners encounter when acquiring the Present Perfect and the Simple Past, as shown in “I played base ball, our bat was broken, our ball was cut, I have finished my homework, and I came back”.

Although cases of overuse clearly point to acquisitional problems, it has been claimed (Bardovi-Harlig 1997, 2000, Ellis 2008, Ortega 2009) that overgeneralization does not need to be interpreted negatively. When a new morphological feature enters the interlanguage system it automatically affects the existing tense-aspect forms, thus making the coexistence of the correct and overgeneralized forms only temporary, due to the learners’ attempts to modify and adjust their grammatical knowledge into a rule-governed system. The process of reorganization of grammar knowledge representations, i.e. restructuring (McLaughlin and Heredia 217), has been typically captured as a U-shaped pattern of deveploment and has been defined as “the appearance of correct, or nativelike, forms at an early stage of development which then undergo a process of attrition, only to be reestablished at a later stage” (Sharwood Smith and Kellerman220). In other words, a U-shaped learning behaviour “involves learning, unlearning and relearning” (Jain and Stephan3). Cases of U-shaped learning behaviour have been found in both L1 (Cazden 1968, Brown 1973) and L2 acquisition research (Shirai 1990, Ibáñez 2013), especially with regard to the acquisition of past tense verbal morphology (past regular vs. past irregular).

The learners’ restructuring of knowledge triggered by overuse of the emergent tense-aspect morphology may be intriguing to examine since it, hopefully, contributes to a better general understanding of how form-meaning associations become established in learner language. Therefore, the present study attempts to delineate the acquisition of morphosyntactic tense-aspect markings through the lens of overgeneralization in the interlanguage production of Croatian L2 learners of English.


3 Aims of the study

The aim of this study was to investigate the acquisition of verb

tenses in terms of their overgeneralized use in the speech production of Croatian EFL learners over a three-year period of learning. The study attempted to answer the following questions:

1. What types of overgeneralization occur in the speech production of Croatian elementary school learners across Grade 6, Grade 7 and Grade 8?

2. What is the distribution of types of overgeneralization regarding the tense environment in which they occur in the speech production of Croatian elementary school learners across Grade 6, Grade 7 and Grade 8?

4 Method 4.1 Participants

This longitudinal study was conducted among 20 Croatian elementary school learners of English as a foreign language. The same group of learners voluntarily participated in the study during the three-year period of data collection, i.e in Grade 6, Grade 7 and Grade 8. Since the research started with Grade 6 learners who were aged 11-12, parental consent which was required according to the Ethical Code for Research with Children (Ajduković and Kolesarić 2003) was easily obtained due to the fact that the author was the learners’ former English language teacher who was thus familiar not only with the learners but also with their parents. Moreover, along with the learners and their parents, the school headmaster was also informed about the aims of this research.

The starting age of EFL learning was the same for all the participants, that is, the learners had started learning English in Grade 1 since it is a compulsory school subject in Croatia1.According to the Croatian National Educational Standard – CNES (Ministry of Science, Education and Sports 2006), Grade 8 learners are expected to reach the A2 level2 and possibly the lower band of the B1 level3based on the

1 For more information about the education system of Croatia, visit the website of the

Croatian Ministry of Science, Education and Sports, htttps://mzo.hr. 2 A2 level global descriptor: ‟Can understand sentences and frequently used expressions

related to areas of most immediate relevance (e.g. very basic personal and family

information, shopping, local geography, employment). Can communicate in simple and

routine tasks requiring a simple and direct exchange of information on familiar and


Common European Framework of Reference – CEFR (Council of Europe 2001).

4.2 Data collection

The data collection yielded 36 audiotape recordings (15 in

Grade 6, 15 in Grade 7 and 6 in Grade 8) of parts of EFL classroom dialogue which were collected by the author. The total length of the recordings is 508 minutes. The average length of a recording is 15 minutes (minimal length is 13 minutes, maximal length is 24 minutes). Language data was elicited by means of different task-based activities which foster oral production, since “there is more talk, more balanced participation, more motivation and enjoyment” (Ur 2012, 121) in such production. These communicative activities were mostly designed following suggestions from the reasearch literature (Harmer 2007, Klippel 1984, Thornbury 2005, Ur 1992, 2012), whereas a smaller portion of them was tailored by the author. The task-based activities included activities such as guess the lie (Appendix 1), questions and answers, discussions(Appendix 2) chain stories (Appendix 3), role-plays, questionnaires (Appendix 4). All the activities were made in accordance with the CEFR level the learners were expected to have achieved. Furthermore, the duration of these activities was not interrupted until reaching a communicative goal which caused differences in the length of recordings. 4.3 Data analysis

The second step of analysis was to identify the use of four verb

tenses (the Simple Present, the Present Continuous, the Simple Past and the Present Perfect) in the transcribed recordings. The selection of these verb tenses instead of some other tenses (e.g. the Past Continuous) can be accounted by the fact that they had been previously included in a broader piece of research (see Semren 2017) which investigated not only the order of acquisition of these four

routine matters. Can describe in simple terms aspects of his/her background, immediate

environment and matters in areas of immediate need.” (Council of Europe 24). 3 B1 level global descriptor: “Can understand the main points of clear standard input on

familiar matters regularly encountered in work, school, leisure, etc. Can deal with most

situations likely to arise whilst travelling in an area where the language is spoken. Can

produce simple connected text on topics which are familiar or of personal interest. Can

describe experiences and events, dreams, hopes and ambitions and briefly give reason

and explanations for opinions and plans.” (Council of Europe 24).


tenses but also the order of acquisition of grammatical morphemes across the same group of learners, i.e. Grade 6, Grade 7 and Grade 8 learners. Moreover, in the previous research (see Semren 2017), the acquisition of the grammatical morphemes was also examined by means of task-based activities which were designed to elicit the use of the nine4morphemes among which are found the grammatical morphemes constituting the Present Perfect. For this reason, some of the communicative activites provided a wider range of morphemes, i.e. verb tenses to be used in, for instance, discussions, whereas the questionnaire primarily focused on the use of the Present Perfect which, in turn, was closely releated to the use of the Simple Past.

In the third step of analysis, the use of the selected tenses was examined regarding their overuse, thus distinguishing four types of overgeneralization. The identified types of overgeneralization were classified according to the tense environment in which they occurred. For instance, Grade 7 learners overgeneralized the Simple Past in the sentence I often lost mobile phone although the adverb of frequency often clearly indicated that the use of the Simple Present is required since it denotes habitual and regular action. Therefore, this example was classifed as Simple Past overgeneralization, that is of the Simple Past – Simple Present subtype. The tense environment was recognized following the rules of grammar adopted from Filipović (1969), Leech (2004) and Swan (2009).

Also, it should be pointed out that ambiguous examples such as he is put bodies on the floor (is putting/put),the criminal is came in front of the office (is/came), were you last summer went to sea? (Did you go to the sea last summer?/Were you at the sea last summer?), Do you training football? (Do you train/Are you training), the boy is run er coming (runs/is running/is coming), NE ZNAJU GA. ZATO JER because he...he is always forgets it (he always forgets/he is always forgetting5), What did you doing? (are you doing/did you do)and similar were not included in the data analysis. Also, repetitions such as No, I think that I was watch watched one film movie, He acts he is acting with other

4 The grammatical morphemes within the previous study (Semren 2017) included: third

person singular (-s), auxiliary verb be, progressive (-ing), past regular (-ed), past

irregular, auxiliary verb have, past participle (-en), present tense copula be and the past

tense copula be. 5 The Simple Present of the verb forget refers to a mental state. However, in idiomatic

colloquial speech the Present Continuous form is often preffered to the regular Simple

Present form since it is regarded as a more polite method of expressing a mental attitude

(Leech 2004). Since these rather detailed differences in the use of the two verb tenses

exceed the CNES (Ministry of Science, Education and Sports 2006) framework,

examples such as this one along with similar ones were excluded from the analysis.


famous... actors or I was er... I was get up and I couldn’t stay in bed were not seen to fall within the parameters of the analysis.

Furthermore, a smaller amount of the oral production data across Grade 7 and Grade 8 referred to conditional clauses which the learners were not expected to have learned yet, according to the CNES6 (Ministry of Science, Education and Sports 2006). For this reason, language samples such as If I could change one thing that happened to me today I will replace replace second class, If I could I will er change him and instead of test I will put a normal class were excluded from the data analysis as well.

However, the only exception to what the learners were not expected to have acquired according to the CNES (Ministry of Science, Education and Sports 2006) pertained to the sequence of tenses, i.e. indirect speech7 as in He said he give me, She asked who...did that and I said that I don’t know, I thought they are knocking, I told them that it was some kind of mistake that the teacher mistaked that I actually got an...er er A. Since these interlanguage samples kept frequently reappearing across Grade 6, Grade 7 and Grade 8, thus enlarging the sample size, they were included in the analysis.

In the final step, the distribution of overgeneralization types was quantitatively analysed across Grade 6, Grade 7 and Grade 8. The classification of four types of overgeneralizationin different tense contexts illustrate the following examples from the corpus:

TYPE 1: Simple Present overgeneralizations a) Simple Present – Simple Past Example 1 (Grade 8)

L48: That is what I learned but there are too much irregular verbs that we had to knew. b) Simple Present – Present Continuous Example 2 (Grade 7)

L9: I usually spend money on clothes but now I save because we will go to Poreč.

6 According to the CNES (Ministry of Science, Education and Sports 2006), upon

finishing Grade 8, learners are expected only to recognize the use of both the first and

the second type of conditional clauses. 7 According to the CNES (Ministry of Science, Education and Sports 2006), upon

finishing Grade 8, learners are expected to be able to report something said earlier when

the verb in the main clause is the present tense. 8In the transcripts, numbers were used instead of the learners’ names so as to protect

their anonymity.


c) Simple Present – Present Perfect Example 3 (Grade 7) L8: Er… me… in my opinion… the… change in fashion er does make people buy clothes they don’t really need but I don’t buy… clothes… or I don’t need. I always buy... what… is er… what I think er it is necessary for me and I know some people… they have er… bunch of clothes they never wear9 or er – T: Aha. L8: or they wore it once… or twice. TYPE 2: Present Continuous overgeneralizations a) Present Continuous – Simple Present Example 1 (Grade 7) L3: Poor… poor people and I think that is sad and we need to tell the world that they need help because they are living10on the beach and every day they need to I don’t know mmm walk around the Hawaii to find some food and other things. b) Present Continuous–Simple Past Example 2 (Grade 8) T: Because there was just one kindergarten, hm? You all went to the same kindergarten? L6: Ten of us is going… to this errr… same er kindergarten c) Present Continuou s– Past Continuous Example 3 (Grade 6) L8: Which weather was /yesterday/?

9 According to the CNES (Ministry of Science, Education and Sports 2006), at the end

of Grade 7, learners are supposed to have acquired the Present Perfect denoting an

action (affirmative, interrogative and negative form). Since the Present Perfect is

normally used with the time expressions meaning at some/any time up to now (for

instance ever, never, already, yet) (Filipović 1969, Leech 2004, Swan 2009), the

learner’s intened message was to convey that there are some people who have bunch of

clothes they have never worn. In other words, the learner’s speech production indicates

a result of some indefinite action in the past which is reinforced adverbially. However,

have never worn can co-occur with wear. 10 Regardless of the fact that Grade 7 learners were presumed to be familiar with the

differences in use between the Simple Present and the Present Continuous as indicated

by the CNES (Ministry of Science, Education and Sports 2006), there were other

examples in the corpus such as After that he has lunch...and er after lunch he is going at

work, He er...in eight p.m. he is watching TV and after that he is going to bed, I don’t

think er think they are checking that clothes that is all...clear or not clear which

demonstrate the opposite. The indefinite form of the Simple Present should have been

used since it denotes an established habit (Filipović 1969, Leech 2004).


L1: It’s raining like today. TYPE 3: Simple Past overgeneralizations a) Simple Past – Simple Present Example 1 (Grade 6) L6: A boy meets a girl in the book shop. T: OK. In the book shop. Er (naming the learner)… would you stop? L6: And er first look hewa sin love with her. The girl thinks the boy is ugly and boring. b) Simple Past – Present Continuous (expressing the future (F) action) Example 2 (Grade 7) T: So what are you doing this weekend? L: I – T: This weekend? L: I… er did er when I… in er woods with er my dog and er er –

T: You too? Good old friends. c) Simple Past – Present Continuous (expressing the present (P) action) Example 3 (Grade 7) L2: I see errr very very messup messed up er… er woman because er the dog pulled her. d) Simple Past – Present Perfect Example 4 (Grade 7) T: What do you think about that… about second hand shops?... Do you like that idea of buying things in second hand shops? Yes, (naming the learner)? L1: I don’t think that’s lame or that’s for somebody for er who does… doesn’t have money. It’s cool and I never saw11 that shop in er Split and er I think that’s er for the normal kids who buys err errr clothes but if your err parents don’t have a lot of money you can… buy those clothes in that errshop. T: Aha… OK.

11Even though the use of saw seems to be interchangeable with have never seen, this

particular learner wanted to state that such a type of clothing shop had not been

previously noticed in her/his hometown. Therefore, due to “past with present relevance”

(Leech 30) acompanied by the time expression indicating the present moment, i.e.

never, the author identified the Present Perfect as the targeted tense.


e) Simple Past – Past Perfect Example 5 (Grade 7) L3: When I was a child er I had milk teeth and after when they fell out I put them un under the pillow and I wait – T: Aha. L3: for my tooth fairy. T: Aha. OK. f) Simple Past (past regular) – Simple Past (past irregular) Example 6 (Grade 6) L2: He errr criminal opened the window and runned away. TYPE 4: Present Perfect overgeneralizations a) Present Perfect – Simple Past Example 1 (Grade 7)

L1: Yes my all English teachers… have been12 good because… er they knew... how... explain... the... tasks or words or something like that and er... they never asked too much.

5 Results and discussion

This section presents the results of the data analysis. The results addressing the first research question of this study are presented in Table 1.

Simple Present overgeneralizations 122 (42%) Present Continuous overgeneralizations 60 (20%) Simple Past overgeneralizations 110 (37%) Present Perfect overgeneralizations 2(1%) TOTAL 294 (100%)

Table 1. Types of overgeneralization in the speech production of Croatian EFL learners – general data

As can be seen in Table 1, there were 4 identified types of overgeneralization in the learners’ speech production during the observation period (Grade 6, Grade 7 and Grade 8) which accounted for 294 cases of overuse. Most of the overgeneralizations were

12Since Grade 7 learners were engaged in the discussion about their former English

language teachers which is supported by the speech sample of another learner, i.e. I had

er three English teachers and they were all...er good. They were all good to me. Errr

they were...they mmm...mmmm...they pushed me...err in front and they helped me...in in

the school way, it might be stated that the Simple Past, “in that it deals with past events,

is the natural form of verb to employ in narrative” (Leech 10).


overuses of the Simple Present (42% or 122 of 294 overgeneralizations) while a slightly lower percentage of overuse occured for the Simple Past (37% or 110 of 294 overgeneralizations). Cases of Present Continuous overuse accounted for 20% of the overgeneralizations, whereas only 2 cases (1%) of Present Perfect overuse occured in the overall corpus. To answer the second research question, each type of overgeneralization has been examined according to the tense environment in which it occured. The results summarizing the distribution of different types of ovegeneralization are shown in separate tables (Table 2, Table 3, Table 4 and Table 5).

Grade Simple Present

TOTAL Simple Past

Present Continuous

Present Perfect

N % N % N % N %

6 31 27% 2 29% 0 0% 33 27%

7 62 55% 4 57% 2 100% 68 56%

8 20 18% 1 14% 0 0% 21 17%

TOTAL 113 100% 7 100% 2 100% 122 100%

Table 2. Distribution of Simple Presentovergeneralizations across Grade 6, Grade 7 and Grade 8

As can be observed from Table 2, a total of 122 overgeneralizations of the Simple Present were produced over a three-year period of learning. The Simple Present overgeneralizations were most frequent in Grade 7 (56% or 68 of 122 overgeneralizations). Overuse of the same tense was almost twice less frequent in Grade 6 (27% or 33 of 122 overgeneralizations) when compared to Grade 7. The least frequent overuse of this tense appeared in Grade 8 (17% or 21 of 122 overgeneralizations). The results also indicate that most of the overgeneralizations of the Simple Present occurred in the environment of the Simple Past (92% or 113/122). The Present Continuous environment was the second most common environment (6% or 7/122) for the same type of overgenaralization. Overuse of the Simple Present in the Present Perfect environment occurred only in Grade 7 (2% or 2/122). Moreover, it was the least common overuse of this type.


Grade

Present Continuous TOTAL Simple

Present Simple

Past Past

Continuous

N % N % N % N %

6 11 24% 2 33% 2 25% 15 25%

7 25 54% 1 17% 4 50% 30 50%

8 10 22% 3 50% 2 25% 15 25%

TOTAL 46 100% 6 100% 8 100% 60 100%

Table 3. Distribution of Present Continuous overgeneralizations across Grade 6, Grade 7 and Grade 8

The findings in Table 3 show a total of 60 overgeneralizations of the Present Continuous out of which 30 (50%) were produced in Grade 7. The results also reveal equally distributed overuse of the same tense in Grade 6 and Grade 8 (25% or 15 of 60 overgeneralizations). Furthermore, it can be also observed that the most frequent overuse of the Present Continuous was identified in the Simple Present environment (77% or 46/60). The second most frequent overuse of the same tense occurred in the environment of the Past Continuous (13% or 8/60) while the third identified overuse appeared in the Simple Past environment (10% or 6/60).

Grade

Simple Past

Simple Present

Pres. Cont. (F)

Pres. Cont.

(P)

Pres. Perfect

Past Perfect

Simple Past

(irreg.)

TOTAL

N % N % N % N % N % N % N %

6 24 41 0 0 0 0 0 0 2 6 5 71 31 28

7 33 57 1 100 1 100 9 100 29 88 2 29 76 69

8 1 2 0 0 0 0 0 0 2 6 0 0 3 3

TOTAL 59 100 1 100 1 100 9 100 33 100 7 100 110 100

Table 4. Distribution of Simple Past overgeneralizations across Grade 6, Grade 7 and Grade 8

As for Simple Past overgeneralizations, Table 4 illustrates a total of 110 overgeneralizations out of which a great proportion of overuse occurred in Grade 7 (69% or 76 of 110 overgeneralizations). Grade 6 learners provided 28% (31 of 110 overgeneralizations) whereas Grade 8 learners only 3% (3 of 110) of Simple Past overuse.


Examining the distribution of Simple Past overgeneralizations it can be noticed that cases of its overuse most commonly appeared in environments associated with the Simple Present and the Past Perfect. The Simple Present environment accounted for 54% (59/110) of overgeneralizations while the Past Perfect accounted for 30% (33/110) of overuse. Surprisingly, only Grade 7 learners used the Simple Past in Present Continuous and Present Perfect contexts. Only one overuse of the Simple Past occurred in the environment of the Present Continuous in both present and future contexts as opposed to nine cases of Simple Past overgeneralizations in the Present Perfect environment, accounting for 8% of overuse. Additionally, Grade 7 learners produced a somewhat lower overuse (2% or 2/110) of past regular in the environment of past irregular when compared to Grade 6 learners (5% or 5/110).

Grade Present Perfect

Simple Past

N %

6 1 50%

7 1 50%

8 0 0%

TOTAL 2 100%

Table 5. Distribution of Present Perfect overgeneralizations across Grade 6, Grade 7 and Grade 8

The results in Table 5 display a total of only 2 overgeneralizations of the Present Perfect. Overuses of this tense appeared in the Simple Past environment in both Grade 6 and Grade 7 (1 overgeneralization per grade). Based on the obtained findings of this study (see Table 2, Table 3, Table 4 and Table 5), it appears that Grade 7 learners overuse verb tenses the most (60% or 175 of 294 overgeneralizations). Among the four types of overgeneralization, Grade 7 learners most frequently overused the Simple Past (43% or 76/175 overgeneralizations) (Table 4). Although overuse of the Simple Past in the Simple Present context in Grade 7 prevailed over other tense environments, the same type of overuse was approximately twice less common (19% or 33/175) (Table 4) when compared to the overuse of the Simple Present in the Simple Past context (35% or 62/175) (Table 2).

To sum up, it seems that acquisition of temporal morphology in terms of overuse in different tense contexts can be captured as U-


shaped learning behaviour, though the U-shaped curve is upside down. An inverted U-shaped curve, as indicated by Strauss (1982), appears when the percentage of overuse is plotted instead of the percentage of appropriate useof verb tenses as indicated in Figure 1.

Figure 1. An inverted U-shaped development of Croatian EFL learners

acquiring temporal morphology

From the figure above it can be noticed that the Present

Perfect is the only tense for which acquisition does not demonstrate U-shaped performance. The absence of a U-shaped curve for this tense will be addressed somewhat later. Regarding all other tenses, it seems that the amount of overuse in Grade 7 in comparison to Grade 6 resulted in an increase which, quite expectedly, decreased in Grade 8. Even though the Simple Present and the Simple Past exhibited lower overgeneralization scores in Grade 8 as opposed to Grade 6, the Present Continuous did not show the same declining pattern of overuse. Nevertheless, it might be claimed that this U-shaped behaviour points to the reorganization of existing linguistic knowledge and advancement towards more target-like use in the developing interlanguage system of Grade 8 learners.

Furthermore, it might be also claimed that the U-shaped curve resulted from the interaction between the learner’s voluntary participation and the task-based activity. When the learners were not willing to participate in a predetermined communicative activity, they were given the opportunity to select another activity of their choice

0

20

40

60

80

100

Grade 6 Grade 7 Grade 8

per

centa

ge

of

over

use

Simple Present

Present Continuous

Simple Past


since their participation in this study was voluntary. The learners mostly avoided the questionnaire which was designed to elicit the use of the Present Perfect which, due to only two cases of its overuse (Table 5), could not be captured as U-shaped behaviour (Figure 1).

Moreover, as previously indicated in section 4.3, the learners’s selection of the communicative activity might have enabled more frequent suppliance in the use of particular verb tenses. It is most likely, for instance, that role-plays or chain stories provided more opportunities for a wider range of tenses to be used, thus likely causing a greater amount of overgeneralization in the learners’ speech production, unlike questionnaires which, as already stated, were restricted in terms of tense suppliance. In addition, the duration of the activities might as well have had an impact on oral production: uninterrumpted flow of the communicative activity most probably provided more occasions for overuse.

6 Conclusion

This study was conducted with the goal of providing better

insight into the acquisition of tense-aspect morphology regarding the overuse of four verb tenses in the speech production of Croatian EFL learners. An attempt to answer two research questions has been made. The first question focused on overgeneralization types, whereas the second question dealt with their distribution across Grade 6, Grade 7, and Grade 8. Based on the findings, several conclusions have been drawn.

Examining the acquisition of verbal morphology, it can be noticed that the two most frequent types of overuse were the overgeneralization of the Simple Present and the Simple Past. Furthermore, it seems that Croatian learners showed the strongest associations between the Simple Present and the Simple Past. Namely, these verb tenses were the most commonly used environments in which the four types of overuse occurred with the Simple Past context slightly predominating over the Simple Present.

In order to fully understand how Croatian EFL learners acquire verbal morphology and thus restructure their grammatical knowledge while approximating toward the target language, the overgeneralized use of verb tenses should be investigated even further. The amount of overuse in relation to different types of task-based acitivities should also be examined. What is more, the expression of morphological features should be examined from the point of a single time reference (the past-present-future time) with special empasis on the acquisition


of those verb tenses which differ between Croatian and English (e.g. the Simple Present vs. the Present Continuous, the Simple Past vs. the Present Perfect) regarding the rules of their use. This aspect of temporal acquisition should further be investigated from the angle of the national curriculum and possibly examined as a case-study, thus observing patterns of interlanguage morphosytactic development across different proficency levels considering the impact of affective factors on FL learning. This should be done to obtain a potentially more detailed account of the expression of temporality.

References:

Ajduković, Marina and Vladimir Kolesarić. Ethical Code for Research

with Children. Zagreb: Croatian Government’s Council for Children. State Office for the Protection of Family, Maternity and Youth, 2003.

Bardovi-Harlig, Kathleen. “Another Piece of the Puzzle: The Emergence of the Present Perfect.” Language Learning 47.3 (1997): 375–422.

Bardovi-Harlig, Kathleen. “From Morpheme Studies to Temporal Semantics: Tense-Aspect Research in SLA.” Studies in Second Language Acquisition 21.3 (1999): 341–382.

Bardovi-Harlig, Kathleen. Tense and Aspect in Second Language Acquisition: Form, Meaning and Use. Oxford: Oxford University Press, 2000.

Brown, Roger. A first language: the early stages. Cambridge, MA: Harvard University Press, 1973.

Cazden, Courtney Borden. “The acquisition of noun and verb inflections.” Child Development 39 (1968): 433–448.

Council of Europe. Common European Framework of Reference: Learning, Teaching, Assessment. Cambridge: Cambridge University Press, 2001.

Croatian Ministry of Science, Education and Sports. Croatian National Educational Standard, 2006.htttps://mzo.hr. 12 October 2017.

Ellis, Rod. The Study of Second Language Acquisition. Oxford: Oxford Univeristy Press, 2008.

Filipović, Rudolf. An Outline Of English Grammar. Zagreb: Školska knjiga, 1969.

Harmer, Jeremy. The Practice of English Language Teaching. 4th edition. Harlow: Pearson Longman, 2007.


Ibáñez, Úrsula Fontana. A morpheme order study based on an EFL

learner corpus: A focus on the Dual mechanism. MA Dissertation. University of Granada, 2013.

Jain, Sanjay and Frank Stephan. “Some Recent Results in U-Shaped Learning.” Theory and Applications of Models of Computation. Ed. Jin-Yi, Cai, Barry Cooper and Angsheng Li. Springer, 2006. 1–11.

Klein, Wolfgang. “The acquisition of English.” The Acquisition of Temporality in a Second Language. Ed. Dietrich Rainer, Wolfgang Klein and Colette Noyau. Amsterdam: John Benjamins, 1995. 31–70.

Klippel, Friederike. Keep Talking. Cambridge: Cambridge University Press, 1984.

Leech, Geoffrey. Meaning and the English Verb. 3rd edition. London: Longman, 2004.

McLaughlin, Barry and Roberto Heredia. “Information-processing approaches to research on second language acquisition and use.” Handbook of second language acquisition. Ed. William C. Ritchie and Tej K. Bhatia. New York: Academic Press, 1996. 213–28.

Ortega, Lourdes. Understanding Second Language Acquisition. London: Hodder Education, 2009.

Pica, Teresa. “Linguistic simplicity and learnability: implications for language syllabus design.” Modelling and assessing second language acquisition. Ed. Kenneth Hyltenstam and Manfred Pienemann. Clevedon, UK: Multilingual Matters, 1985. 137–51.

Schmidt, Richard. “Interaction, acculturation, and the acquisition of communicative competence: a case study of an adult.” Sociolinguistics and language acquisition. Ed. Nessa Wolfson and Elliot Judd. Rowley, MA: Newbury House, 1983. 137–74.

Semren, Mirjana. “A Longitudinal Study of the Acquisition of Verbal Morphology in the EFL Classroom.” ELOPE 14.1 (2017): 55–74.

Sharwood Smith, Michael and Eric Kellerman. “The interpretation of second language output.” Transfer in language production. Ed. Hans-Wilhelm Dechert and Manfred Raupach. Norwood, NJ: Ablex, 1989. 217–36.

Shirai, Yasuhiro. “U-shaped behaviour in L2 acquisition.” Variability in second language acquisition: Proceedings of the Tenth Meeting of the Second Language Research Forum. Ed. Hartmut Burmeister and Patricia Rounds. Vol 2. Eugene, OR: Department of Linguistics, University of Oregon, 1990. 685–700.


Strauss, Sidney. “Introduction.” U-Shaped Behavioral Growth. Ed.

Sidney Strauss and Ruth Stavy. New York: Academic Press, 1982. 1–9.

Swan, Michael. Practical English Usage. 3rd edition. Oxford: Oxford University Press, 2009.

Thornbury, Scott. How to Teach Speeking. Harlow, England: Longman, 2005.

Ur, Penny. Five-Minute Activities. Cambridge: Cambridge University Press, 1992.

Ur, Penny. A Course in Language Teaching: Practice and theory. Cambridge: Cambridge University Press, 2012.

UVID U USVAJANJE GLAGOLSKE MORFOLOGIJE: LONGITUDINALNO ISTRAŽIVANJE MEĐUJEZIČNOG RAZVOJA HRVATSKIH UČENIKA

ENGLESKOGA KAO STRANOGA JEZIKA Ovaj rad istražuje usvajanje glagolske morfologije u međujeziku hrvatskih učenika engleskoga kao stranoga jezika. Usvajanje četiriju glagolskih vremena (the Simple Present Tense, the Present Continuous Tense, the Simple Past Tense, the Present Perfect Tense) longitudinalno se promatralo kod skupine 20 istih učenika osnovne škole tijekom tri godine učenja (šesti, sedmi i osmi razred). Usvajanje glagolskih vremena proučavalo se s posebnim osvrtom na preuopćavanje (eng. overgeneralization) (Bardovi-Harlig 2000). Uporaba pojedinog glagol-skog vremena analizirana je s obzirom na distribuciju njegove preuopćene uporabe u okruženju preostalih glagolskih vremena. Istraživanje je provedeno na uzorku koji se sastoji od prijepisa 36 zvučnih zapisa dijelova razredne interakcije. Prosječna duljina snimke je 15 minuta. Govorna produkcija učenika poticala se različitim komunikacijskim aktivnostima usmjerenim na zadatak (eng. task-based activities) (Harmer 2007, Thornbury 2005, Ur 2012). Dobiveni rezultati upućuju da je Simple Present najučestalije preuopćavano glagolsko vrijeme. Rezultati istraživanja također otkrivaju da učenici sedmog razreda najčešće preuopćavaju glagolska vremena. Ključne riječi: glagolska morfologija, međujezik, glagolska vremena, preuopćavanje, komunikacijske aktivnosti.


APPENDIX 1 Grade 6 TASK: Guess the lie Step 1: Write five sentences about:

- your house - your family - your friends - your school - something of your own choice

Include two false things.

Step 2: Read to the class your sentences. Step 3: The rest of the class has to guess the lie. The class is allowed to ask you some questions after the story. Answer the questions with YES/NO. Ask questions and try to guess what has the pupil lied about! APPENDIX 2 Grade 8 TASK: Fashion discussion Step 1: You are pupil A. Read the questions. Do not show these to pupil B. Step 2: Ask pupil B some or all of these questions.

1) Do you like fashion? 2) What do you think of the fashion industry? 3) Are you a fashion victim/slave to fashion? 4) How does fashion affect your life? 5) How important is fashion today compared with in the past? 6) What are the bad things about fashion? 7) When was the last time you went shopping? What did you

buy? 8) Who are the most fashionable teachers in our school? 9) Can you be a friend to someone who has a terrible sense of

fashion? 10) Do you have a favourite fashion designer? 11) What area of fashion interests you most – clothes, hair, shoes,

cosmetics, accessories, etc.? 12) Do you have your own fashion or follow the crowds? 13) Have you ever bough something you didn’t need?


APPENDIX 3 Grade 7 TASK: Chain story Step 1: The teacher writes one word on the board and calls the first pupil to invent a sentence using the word written on the board. Step 2: Then, the teacher writes another word and the next pupil invents one other sentence trying to connect it with the previous sentence.Encourage your pupils to be inventive and to make up a funny story!

STORY 1 STORY 2

EARLY MONDAY

MAN MORNING

SEE TEACHER

YESTERDAY GIRL

WEAR PARK

TWO ICE CREAM

QUICKLY ANGRY

RAIN TUESDAY

STREET CINEMA

ANIMAL BEFORE

CRAZY BIRTHDAY

BIG BOYFRIEND

BANANAS SAD

POLICE CAR WRITE

FALL LIKE

LEG PHONE

HOSPITAL GO OUT

FLOWERS HANDS

HAPPY KISS

AFTER BEAUTIFUL

HOME TOGETHER

TIRED YEARS

APPENDIX 4 Grade 8 TASK: The money questionnaire Step 1: In pairs, ask and answer the following questions. Provide detailed answers. Use the cues to make questions. Make questions using the Present Perfect.


e.g. Tell a lie/to your parentsHave you ever told a lie to your parents? (Why did you tell a lie?) I told them a lie because... A) Have you ever...? 1. You waste/money on something you have never used (What was it? ) 2. Your mother/ever lose/a credit card or a wallet (When did she lose it? How much money did she lose? Did she find her creditcard/wallet?) 3. Your father/win any money (e.g. in a lottery) (When did he win money?) 4. You lend/money to someone who didn’t pay you back (Who did you lend money to-a friend, a relative...? Did you ask for your money back?) 5. Your friend /steal something from a supermarket (How old was he/she ? Was he/she caught by the shop assistant?) ---------------------------------------------------------------------------------------------------------- Step 1: In pairs ask and answer the following questions. Provide detailed answers. Use the cues to make questions. Make questions using the Present Perfect. e.g. Tell a lie /to your parentsHave you ever told a lie to your parents? (Why did you tell a lie?) I told them a lie because... B) Have you ever...? 1. You be/to a mall or shopping centre (Why did you go there? Who did you go with? Did you buy anything?) 2. Your father/forget to buy you a birthday present (Why did he forget to buy you a present? Were you sad?) 3. You/take money from your parent’s wallet (What did you need the money for?) 4.You/find money in the street (What did you do with the money?) 5. Your girl/boyfriend/buy you a nice present (What did he/she buy you? Was it expensive?)


METONYMIC AND METAPHORIC EXTENSIONS OF THE

EXPRESSION “KEEP AN EYE ON SOMEBODY/SOMETHING” Lidija Orčić, State University of Novi Pazar, [email protected] Sabina Zenejlagić, State University of Novi Pazar, [email protected]

10.31902/fll.20.2018.5 UDK 811.111’373.612.2

Abstract: The purpose of this paper is to explore the expression

“keep an eye on” in COCA data base with the intention to find out what the

extended constructions are. The example analysis shows that the metonymy

concept eye for watching is present in the sentences where an animate noun is

the object. In the examples with inanimate nouns an additional metonymy

concept watching is attention is observed. This semi-fixed expression can be

extended by a modifier. If it is an adjective (“keep + an + adjective + eye +

on”) a blend of metonymy and metaphor (metaphtonymy) may be noted.

However, this is not the case in the examples where the modifier is a noun.

This is in agreement with the findings of other linguists.

Key words: metonymy, metaphor, metaphtonymy, corpus analysis.

1 Introduciton

In this paper we investigate the construction “keep an eye on” with the intention to find out if there are different patterns of this expression under investigation. This is a corpus driven analysis, i.e. a type of a research where “writing does not start with preexisting theories, which are simply confirmed or illustrated with the support of corpus data, but starts with the corpus” (Deignan 282).

This paper pursues two major aims: to find out what possible extensions of the construction “keep an eye on” exist in the English language and to analyze the details found in the corpus. Knowing that the examples in computer-searchable texts are representatives of language in use, we hope that the results will trigger new insights which would otherwise remain hidden.

This paper is organized as follows: section two lays out the methodology which was applied in extracting the examples from the database, as well as the meaning of this expression and a working definition of linguistic terms. The analysis of the examples is given in


section three. In the final section the observations are presented in the form of a conclusion. 2 Methodology

The lexeme “eye” is part of many expressions in different languages. It presents a rich source of figurative meaning (Goosens b, Kovecses and Szabo). According to cognitive linguistics most metaphors and metonyms (Deignan and Potter, Charteris-Black) are grounded in body part lexis. Although they are distinct processes, it appears that they are not mutually exclusive (Goossens a, 159).

As in every corpus based approach we put data before theory. It is assumed that the language found in the texts reflects the reality of contemporary English, so the obtained facts will be authentic.

The research of different types of texts is possible thanks to the development of large corpora. In order to get an overview into the patterns in different variations of the English language we have chosen COCA (The Corpus of Contemporary American English) - the largest freely-available computerized corpus of English which comprises more than 520 million words in naturally occurring texts. The advantage of this database is that it contains transcribed spoken data (spok), texts from popular magazines (mag), fiction (fic), newspapers (news), and academic texts (acad). As a collection of both spoken and written texts it may be considered a representative database of the language experience of all speakers. All the examples in this paper derive from this database.

The word “eye” occurs 178,438 times in COCA of which we have selected 3,149 where the noun is part of the expression “keep an eye on”. After identifying examples the next step was to analyze possible patterns of this expression. Within the obtained examples a search program helped us find those with the words that occur between the lexemes “keep” and “eye” hoping to find lexical units that co-occur. The extracted examples were then analyzed. 2.1 Conceptual Definition and Terminology

Although the meaning of this construction is explained in a rather similar way, in linguistic terms this group of words is defined in various ways. The entry “keep an eye on someone/something” is defined as:

- a verb (http://www.finedictionary.com) or more specific an intransitive verb (https://www.merriam-webster.com) or an

http://corpus.byu.edu/coca/help/texts.asp

http://www.finedictionary.com/


idiomatic verb (http://www.yourdictionary.com and https://en.wiktionary.org), - a figurative expression (http://idioms.thefreedictionary.com), - an idiom (http://www.oxfordlearnersdictionaries.com and

https://ahdictionary.com), - a phrase (https://en.oxforddictionaries.com, and

http://www.- macmillandictionary.com). In this paper we are going to use the term “construction”

defined as “a pairing of form with meaning/use such that some aspect of form or some aspects of the meaning/use is not strictly predictable from the component parts or from other constructions already established to exist in the language” (Goldberg 68). This definition is precise, indicating that the words exist independently and have their meaning, but when together “the meaning of the construction must be more than the meaning of its component parts” (Hilpert 124). 2.2 Metaphor and Metonymy

It has been noticed that although distinct cognitive processes, metaphor and metonymy frequently co-occur in phrases that contain a body part lexeme (Charteris-Black 291). For this reason it is important to define both terms.

Metaphor is an understanding of “one conceptual domain in terms of another conceptual domain” (Kövecses 4). It consists of two domains. “The conceptual domain from which we draw metaphorical expressions to understand another conceptual domain is called source domain, while the conceptual domain that is understood this way is the target domain” (Kövecses 4).

Metonymy is a concept that “allows us to use one entity to stand for another” (Lakoff and Johnson 36). There are several types of metonymy, but here we will mention the concepts producer for product, object used for users, and place for the institution (Lakoff and Johnson 38) expressed in the following sentences: “He bought a Ford.”, “The buses are on strike.”, and “Wall Street is in a panic.”

Metaphor is based on resemblance and metonymy is based on contiguity (Warren 130). This can be summarized as follows: “A metonymic mapping occurs within a single conceptual domain…”, whereas “metaphoric mapping involves a source domain and a target domain” (Lakoff 288). Following this definition, in metaphoric form the conceptual key is “A is B”, and in the metonymy form it is “A for B” (Charteris-Black 294).

http://www.yourdictionary.com/

https://en.wiktionary.org/

http://idioms.thefreedictionary.com/

http://www.oxfordlearnersdictionaries.com/

https://en.oxforddictionaries.com/

http://www.macmillandictionary.com/


Metonymy containing a human body part is a body part for

function metonymy (Charteris-Black 298), and instantiates the instrument for activity metonymy. In our examples, noun “eye”, as a part of body, is used for the function of watching (eye for watching):

(1) “[…] kept a protective eye on Mia.”

This example includes visual perception, so the phrase “keep an eye on Mia” is literal and it refers to the physical act of watching.

However, there are some examples with more than pure literal meaning such as:

(2) “[…] time to interview possible workmen and to keep a

general eye on progress.” In this example the targeted activity differs. The context indicates that the expression “keep an eye on” cannot have literal meaning, because the object, “progress”, is an abstract noun and therefore cannot be watched. There is another issue in this sentence. The first metonymy eye for watching is extended by another metonymy watching for attention, so the metonymies “stack on top of each other” (Hilpert 129). This is an example of chained metonymy which is possible only when the metonymic concepts belong to the same domain (Hilpert 128).

In the example: (3) “ […] working with grown-ups is that there’s no need for me to keep a literal eye on anybody. ”

it is obvious that the speaker is aware of the possibility of literal and figurative meaning of this construction, therefore (s)he stresses what kind of watching should be used in this specific situation. 3 The Examples in COCA Database

There are different expressions with the lexeme “eye”. In this paper we will concentrate on the construction “keep an eye on” and find out if different patterns may be observed and labeled as sub-patterns.


3.1 Basic Pattern and the Meaning

The basic construction consists of a verb (“keep”) + a noun with the indefinite article “an” (“an eye”) + a preposition (“on”) + a noun phrase. The noun phrase is an object and in the selected examples it is filled by the words denoting human beings (for example “fellow”, “daughter”, “client”, “students”, “son”, or personal names, like “Mia”, “Larsen”), object pronouns (for example “us”, “it”, “me”, “him”), or inanimate nouns (for example “window”, “ball”, “map”, “committee”, ”radish crops”), but in some sentences there are also abstract nouns which cannot be visually perceived (such as “homework”, “progress”, “finances”, “problem”, etc.).

The dictionaries rephrase this construction in various, but similar ways. Usually it is defined as an action where your “attention is directed to someone or something” (http://idioms.thefreedictionary.com), so you “watch” (https://-www.merriam-webster.com), “pay attention” (http://www.yourdictionary.com) or “keep under careful observation” (https://en.oxforddictionaries.com). You “look after someone or something (http://www.macmillandictionary.com), but with the intention “that they are not harmed, damaged, etc.” (http://www.-oxfordlearnersdictionaries.com). The doer of the action has to “watch closely or carefully” (https://ahdictionary.com). This can be done in a literal sense – by your eyes or in a metaphorical way - “follow with the eyes or the mind” (http://-www.finedictionary.com).

We named this form the basic construction. However, the examples in COCA indicate that it can be extended by a modifier. These extended forms we called the sub-pattern. In the following paragraphs a detailed analysis of these sentences will be given. 3.2 Sub-patterns with the Modifiers (Morpho-syntactic Classification)

The COCA search engine provides the possibility to find out the ways in which the construction may be extended. Using the above mentioned methodology the following sub-patterns have been noted: a modifier that is either an adjective or a noun before the “eye”, so the obtained construction is “keep + a + modifier + eye + on + noun phrase”. The analyses show that the examples may be divided into different sub-groups according to the meaning of the construction.

Out of all the examples extended with a modifier only 3 have been recorded in dictionaries, and the explanations are the following:


https://www.merriam-webster.com/







https://ahdictionary.com/



- “keep a watchful eye on” means “to watch (someone or something) closely” (http://www.merriam-webster.com) - “keep a sharp eye on” means “to watch (someone or something) carefully” (http://www.merriam-webster.com) - “keep an eagle eye on” means “able to see or notice things that are very difficult to see” (www.macmillandictionary.com). Obviously, not all extended forms of this construction have

been recorded yet. The reason may be the fact that these expressions are transparent and their meanings are easily understood. This is evidence that metonymy is “a conceptual tool that enables people to understand non-literal meaning” (Hilpert 146).

It is perfectly natural to expect that the slot before the noun is filled with a collocate. In order to prove this assumption, we used Oxford Collocation Dictionary. The collocates are adjectives and nouns. 1) Adjectives – Collocates of the Noun Eye

Out of all the adjectives listed as collocates to the noun “eye”, the adjectives “good”, “keen”, “careful”, “sharp”, “close”, “suspicious” and “watchful” were found in our examples:

(4) “Keep a good eye on us, would ya?” (5) “He has begun to keep a keen eye on the fuel gauge.” (6) “He would have to keep a careful eye on the fellow.” (7) “Keep a sharp eye on summer radish crops.” (8) “You have to keep a close eye on the situation.” (9) “Yet China continues to keep a suspicious eye on

proselytizing.” (10) “All we can do is keep a watchful eye on it.” The other collocates (like “quick”, “cautious”, “critical”, “wary”,

“stern”, “jaundiced”, “sympathetic”, “discerning”, “experienced”, “expert”, “practiced”, etc.) were not found in this construction in COCA database, however it is not excluded that they exist in the English language. 2) Nouns – Collocates to the Noun Eye

Besides the adjectives, a frequent collocate to the noun “eye”

is another noun – “eagle”. Eagle is a predator that can see its prey from a height of 10-15,000 feet

http://www.merriam-webster.com/

http://www.merriam-webster.com/

http://www.macmillandictionary.com/dictionary/british/able_1

http://www.macmillandictionary.com/dictionary/british/notice_1

http://www.macmillandictionary.com/dictionary/british/thing

http://www.macmillandictionary.com/dictionary/british/difficult



(http://largestfastestsmartest.co.uk/animals-with-the-best-vision-in-the-world/) so no wonder that this noun collocates to the noun “eye” as exemplified in:

(11) “He was a fixture on the town’s Finance Committee where he keep an eagle eye on the town budget.” Hawk is a bird with the same ability, but this noun is not listed

in Oxford Collocation Dictionary. Yet, it may be found in the sentence: (12) “[…] he kept a hawk eye on me the rest of the week.”

3.3 Sub-patterns with the Modifiers (Semantic Classification)

Our next step was to analyze the semantics of the expressions extended by a modifier. The results of the research provided the base for dividing these constructions into the following groups.

1) Modifiers Indicating Emotions of the Subject

All the modifiers classified in this group are adjectives indicating emotional relationship between the subject (the one who is watching, i.e. paying attention) and the object. The emotions vary. They can be love, as in:

(13) “[…] so is Whitney, the mother, keeping a loving eye on

her own daughter.” or a lack of respect, as in:

(14) “[…] but sits amid a cluttered collection of posters and photographic equipment, keeping a sardonic eye on the students.”

or a wish to guard and control the object as in:

(15) “[…] a private detective and the owner of Atlas Security, to keep a protective eye on his client.” (16) “Nevertheless, he kept a proprietary eye on her.”


The object noun in these examples is always a human being.

The adjectives used in these constructions seem to indicate a kind of a relationship existing between the subject (i.e. the person watching) and the object (the person(s) watched). It seems that the accompanying adjective evaluates this relationship.

As with all the constructions with body parts a metonymy body part for function, i.e. eye for watching is present. However, the adjectives in these sentences refer to people and trigger another idea where it can be noticed that more than one cognitive process is present: beside a metonymy concept eye for watching, there is a metaphor concept (adjective) eye is a person. This blend of metonymy and metaphor is named metaphtonymy (Goossens a, 159). The above given examples prove the results of investigation in English and some other languages (Charteris-Black 298) which argue that metonymies with the body part lexis have a tendency of metaphor concept, especially when extended by an adjective. 2) Modifiers Indicating the Attitude of the Subject

The modifiers, again all adjectives, classified in this group inform us about the state of mind of the subject, i.e. what concerns the subject when (s)he is doing the action. The subject thinks that something bad might happen, as in:

(17) “[…] chose duty in local militia companies where they could keep an anxious eye on homes and families.” (18) “She goes in search of Robert’s mother, keeping a worried eye on him the entire time.” (19) “I kept a nervous eye on the altimeter.”

The same meaning may be expressed in another type of construction, with an adverb of the same root as in:

(20) “Naydra kept one eye nervously on the window.” In these examples metonymic expression “keep an eye on

somebody/something” is extended by an adjective preceding the noun “eye”. An eye, as a body part, cannot be anxious, worried, or nervous. These adjectives refer to a person that does the action of watching, so the extended form triggers another concept: eye is a person, which is a metaphor concept. This is in agreement with some other linguists who did some research on the presence of metaphor and metonymy in oral


body parts and concluded that “the figurative meaning is the result of a combination of a referential sense of the body part to its function… with an expressive metaphoric sense of the accompanying adjective… that offers an evaluation” (Charteris-Black 293).

These sentences are examples of metonymy and metaphor blend expressed in one construction: the metonymy eye for watching concept is intertwined with the metaphor concept (adjective) eye is a person. 3) Modifiers Regarding the Manner of Watching

The analysis of the examples found in COCA can be classified into an additional sub-group – the modifiers belong to the same pattern, but differ in semantic aspect. All of them are adjectives indicating the manner in which watching should be done. As the following examples show, it can be without moving, in a strict, relaxed, pathetic or another manner, as in:

(21) “Border Patrol agents in helicopters and trucks keep a

strict eye on the crowd.” (22) “Ask neighbors and friends to keep an unobtrusive eye on things and trust your instincts.” (23) “One inspired social climber who kept an artful eye on the

mighty committee […].” (24) “Ever since we’d sat down, she’d been keeping a vigilant eye on the entrance.”

(25) “He knew he would be keeping a subtle eye on the future dealings of Aaron Marks.”

(26) “[…] daily account of votes and debates in Congress – were essential for keeping an informed eye on Washington.” In all these examples the subject is a person and the variety of

manner is achieved by using different adjectives. The adjective inserted into the base form (“keep an eye on”) actually refers to a person, what triggers the metaphor concept (adjective) eye is a person in the already existing metonymy eye for watching, providing some more examples of metaphtonymy.

In the following example: (27) “In the future, your home will keep a digital eye on your

health.”


the subject is a human being, but the adjective before the noun “eye” indicates that watching is carried out by a device. There is a prediction that the action of watching will be done with the help of a modern gadget (“digital eye”) that will perform the action. Obviously, the advance in technology will help people in a variety of ways, and one of them is to watch, i.e. pay attention to some-body/something by using various devices. Yet, a human being will probably have to retain the role of supervisor. 4) Modifiers Regarding the Distance

The adjectives classified in this group tell us more about the distance in space between the subject and the object. Watching, in the literal sense, is an action that can be done only if the subject and the object are in the same vicinity. However, the example:

(28) “When he and his partner Glen and Les Charlse – who kept a long-distance eye on thing from their Northern California […].”

indicates that the subject (a person) is far away. This gives a rise to the blend of metonymy and metaphor, where the eye for watching metonymy concept is extended by the (adjective) eye is a person metaphor. 5) Modifiers Regarding the Duration/Time

In some examples the extension of the pattern indicates the duration of the action. There is an example of an adjective which stresses regularity and persistence of the action, as in the sentence:

(29) “One of them kept a constant eye on her.” Another way of stressing the duration is by using a compound

noun “around-the-clock”, emphasizing that the action lasts without ceasing, for a 24 hour period, as in the sentence:

(30) “[…] keeping an around-the-clock eye on Iraq’s borders.” In this example the cognitive process differs. The metonymy concept is the only concept, because the metaphor concept eye is a person is not expressed in the examples when the modifier is a noun.


6) Modifiers Regarding the Intensity or Quality

There are two different notable constructions among the sentences that may be included in this sub-pattern.

In the first one the intensity of the action is achieved by using the comparative form of an adjective (“closer”) as in:

(31) “[…] to a small school, closer to home, where they could

keep a closer eye on him.” An additional type to this sub-pattern would be the

construction with an adverb (“such”, “particularly”, “pretty”, “especially”) before the adjective in its basic form, as in:

(32) “Why do you need to keep such a close eye on your

finances?” (33) “Keep a particularly close eye on the Hellas Basin.” (34) “China’s leaders are keeping an especially fearful eye on

the economic crisis.” or an adjective in a comparative form as in:

(35) “A manufacturer should keep a much closer eye on

assets.” There are two cognitive processes in these sentences – both metonymy and metaphor: a blend of the metonymy concept eye for watching with the metaphor concept (adjective) eye is a person (as explained in 3.3.4).

The second possibility for stressing the intensity of the action (i.e. watching) is achieved by another mechanism: by changing the number of eyes involved in the action. Although healthy human beings have two eyes, this construction uses the noun “eye” in singular. However, we find there are some different examples as well, as in:

(36) “McCain and Obama will keep at least one eye on the

Electoral College map.” This may mean that if both eyes are not focused on the object, than “at least one eye” will provide the quality of given attention.

There are other changes in the structure regarding the number of the noun “eye”. The expression “keep an eye on” means “to watch”


and “to pay attention” – the expression “half an eye” means that the action is performed with lesser quality: not all the attention of the subject is given to the object, as in the example:

(37) “He was helping the kids with their homework, all the time trying to keep half an eye on the television […].”

“More than one eye” is an indicator of better performed action as in:

(38) “Argus would keep more than an eye on the cow.”

If two eyes are focused on the object the attention if full, both in intensity and quality. The English language does have the expression “keep both eyes on” and “keep all eyes on”, but these examples were not found in COCA database.

Having two eyes, but concentrated on two different objects as in:

(39) “Veysha kept living with one eye on the past the other far

ahead on future days.” means that the quality of watching is increased, however it indicates that the attention, for some reason, is split. In these sentences the inserted modifiers do not trigger another cognitive process. The expressions remain within the frame of the metonymy concept eye for watching. 6 Conclusion

Our research on the construction “keep an eye on” resulted in the following conclusions.

The basic pattern is composed of the verb (“keep”) + an indefinite article (“a”) + a noun (“eye”) + a preposition (“on”) + an object noun (noun phrase). This construction may be extended by a modifier before the noun. When speaking about the morpho-syntactic aspect of the modifiers, these modifiers may be collocations – either adjectives (sentences 4-10), or nouns in adjectival position (sentences 11-12). The semantic analysis indicates a variety of possibilities. The first one comprises the modifiers that are either adjectives or nouns. Here we classified the examples where the adjectives indicate emotional connection between the subject and the object (sentences 13-16). The second group consists of the examples where the


adjectives indicate the attitude of the subject (sentences 17-19). The adjectives in the third group (sentences 21-26) point on the manner in which the action (watching, i.e. paying attention) should be carried out. The adjective in the fourth group (sentence 28) informs us about the distance. In the remaining sub-groups we find two types of modifiers: both adjectives and nouns. They inform us about the duration/time (subgroup five, sentences 29-30) and intensity or quality of the action (subgroup six, sentences 31-39).

This research has revealed a variety of cognitive processes. When used with animate nouns the basic pattern is a metonymy eye for watching, in its literal meaning (sentence 1). However, with the inanimate nouns (sentence 2) there are two different metonymies: the first metonymy, eye for watching, is extended by the second metonymy watching for attention. The construction extended by a modifier is a blend of metonymy and metaphor, but only if modifier is an adjective (“keep an adjective eye on”) where a metonymy eye for watching is chained by an (adjective) eye is a person metaphor (sentences 13-19, 21-26, 28, 31-35). If the modifier is a noun (sentences 11, 12, 30) or a numeral (sentences 36, 37 and 39), the metaphor, as a cognitive concept, may not be found.

Keeping in mind the fact that most of these expressions have not been recorded in dictionaries, it seems that there is a tendency of extending the existing structure in a way of creating new expressions with new meaning. They are innovative, but since semantically transparent they may eventually become conventionalized. A further investigation may reveal other examples of this pattern.

References:

Charteris-Black, Jonathan. “Speaking with Forked Tongue: A

comparative Study of Metaphor and Metonymy in English and Malay Phraseology.” Metaphor and Symbol, 18.4 (2003): 289–310.

Deignan, Alice and Liz Potter. “A corpus study of metaphors and metonyms in English and Italian. “ Journal of Pragmatics 36 (2004): 231–1252.

Deignan, Alice. “Corpus Linguistics and Metaphor.” The Cambridge Handbook of Metaphor and Thought. Ed. Raymond Gibbs. Cambridge: UP, (2008): 280-294.

“Eye.” Def. 2. Oxford Collocations Dictionary for Students of English. 2nd ed. 2009.


Goldberg, Adele Eva. “Construction Grammar.“ Concise Encyclopedia of

Systematic Theories. Ed. Keith Brown and Jim Miller. Oxford: Pergamon, 1996. 68–71.

Goossens, Louis. “Metaphtonymy: The interaction of metaphor and metonymy in figurative expressions for linguistic action. By Words of Mouth. Ed. Lous Goossens, Paul Pauwels, Brygida Rudzka-Ostyn, Anne-Marrie Simon-Vandenbergen and Johan Vanparys. Philadelphia: John Benjamins, 1995a. 159–176.

Goossens, Louis. “From three respectable hourses’ mouths. Metonymy and conventionalization in a diachronically differentiated database.” By Word of Mouth: Metaphor, Meonymy and Linguistic Action in a Cognitive Perspective. Ed. Louis Goossens, Paul Pauwels, Brygida Rudzka-Ostyn, Anne-Marrie Simon-Vadenbergen and Johan Vanparys. Amsterdam: John Benjamins, 1995b. 175–204.

Hilpert, Martin. “Keep an eye on the data: Metonymies and their patterns.” Corpus-Based Approaches to Metaphor and Metonymy. Ed. Anatol Stefanowitch, Stefan Th. Gries. Berlin: New York: Mouton de Gryter, 2006. 123–151.

Kóvecses, Zoltan, and Peter Szabó. “Idioms: A view from Cognitive Linguistics.” Applied Linguistics 17 (1996): 326–355.

Kövecses, Zoltan. Metaphor: A Practical Introduction. Oxford: Oxford UP, 2002.

Lakoff, George and Mark Johnson. Metaphor We Live By. Chicago: The U of Chicago. 1980.

Lakoff, George. Women, fire and dangerous things. Chicago: The U of Chicago. 1987.

Warren, Beatrice. “Aspects of referential metonymy.” Metonymy in language and thought. Ed. Klaus-Uwe Panther and Günter Radden. Philadelphia: John Benjamins, 1999.121–38.

Websites:

https://ahdictionary.com. 12 May 2017. https://en.oxforddictionaries.com. 19 May 2017. https://en.wiktionary.org. 14 May 2017. http://idioms.thefreedictionary.com. 10 May 2017. http://largestfastestsmartest.co.uk/animals-with-the-best-vision-in-the-world/13 May 2017. http://www.finedictionary.com. 20 May 2017. http://www.macmillandictionary.com. 15 May 2017. https://www.merriam-webster.com. 12 May 2017.

https://ahdictionary.com/


https://en.wiktionary.org/






http://www.oxfordlearnersdictionaries.com. 14 May 2017. http://www.yourdictionary.com. 19 May 2017

METONYMISCHE UND METAPHORISCHE ERWEITERUNGEN DES AUSDRUCKS “KEEP AN EYE ON SOMEBODY/SOMETHING”

Im Rahmen dieser Arbeit wird der Phraseologismus “keep an

eye on“ untersucht, wobei besonders die Varianten mit einem Modifikator vor dem Substantiv “eye“ in den Fokus der Untersuchung gerückt werden. Das metonymische Konzept das Auge ist sehen ist in allen Sätzen präsent, in denen das Substantiv ein Lebewesen darstellt. In den Beispielen, in denen das nicht der Fall ist (das Substantiv kein Lebewesen ist), kann eine doppelte Metonymie festgestellt werden: Derselbe Ausdruck enthält auch das metonymische Konzept sehen ist Aufmerksamkeit. Dieser Ausdruck kann durch einen Modifikator erweitert werden. Falls es sich um einen adjektivischen Modifikator handelt (keep + an + adjective + eye + on), kommt es zur Verschmelzung von Metapher und Metonymie (Metaphtonymie). Erscheint ein Substantiv in der Funktion des Modifikators, gilt dies jedoch nicht. Dieses Forschungsergebnis entspricht den Schlussfolgerungen der Linguisten, die sich mit Somatismen in Phraseologismen auseinandergesetzt haben. Schlüsselwörter: Metonymie, Metapher, Metaphtonymie, Korpusanalyse.




WERBESLOGANS: IDEOLOGISCHE INSTRUMENTE BEI DER

ERSCHAFFUNG NEUER IDENTITÄTEN (BEISPIELE AUS

BOSNISCH-HERZEGOWINISCHEN UND KROATISCHEN

PRINT- SOWIE ELEKTRONISCHEN MEDIEN) 10.31902/FLL.20.2018.6

UDK 81’42:070(497.6:497.5) Alisa Mahmutović, Philosophische Fakultät, Zenica Ivana Jozić, Josip-Juraj-Strossmayer-Universität, Osijek, [email protected] Ružica Čubela, Universtität in Mostar, [email protected] Zusammenfassung: In dieser Arbeit betrachten wir den Werbetext als

bevorzugte Form des gesellschaftlichen Diskurses, welcher durch Interaktivität

verschiedene Bedeutungen projiziert. Das gesamte, den Zeitraum zwischen

2011 und 2013 deckende Korpus, stammt aus diversen privaten und

öffentlichen Print- sowie elektronischen Medien aus Bosnien und Herzegowina

und Kroatien. Es wird versucht, eine möglichst objektive kritische

Interpretation des gesamten Materials anzubieten, wobei unsere Analyse auch

eine komparative Vorgehensweise beinhaltet, da es sich hierbei ungeachtet

großer Ähnlichkeiten um unterschiedliche Kulturen handelt, die durch diverse

linguistische und gesellschaftlich-politische Umstände charakterisiert werden.

Im Gegensatz zu Kroatien, das Mitglied der Europäischen Union ist, ist

Bosnien und Herzegowina eine in ethnischer, politischer und sozialer Hinsicht

vollständig geteilte Gesellschaft ohne Aussichten auf Veränderungen in naher

Zukunft. Vielmehr spitzt sich die Situation immer mehr zu. Allerdings ist das,

was diesen Teil Europas mit dem Rest der Welt, aber auch untereinander

verbindet, ebendieser Lebensstil, welchen die Menschen ausleben und zu

welchem sie tendieren, die Bedürfnisse und Wünsche, die auf den Ideologien

des Kapitalismus und des Konsumdenkens fundieren, aber die, wie wir sehen

werden, zu einem großen Teil im Werbediskurs kreiert werden. Das Ziel der

Arbeit ist, die linguistischen Manifestationen und Strategien zu entdecken, auf

denen das kollektive Trugbild erfolgreich basiert, das die unauffälligen

ideologischen Prozesse verbirgt. Bei der Korpusanalyse werden deswegen

sogar parallele Übersetzungen der Werbeslogans ins Deutsche und Englische

angeboten, damit der Leser selbst vergleichen kann, ob und in welchem Maße

ähnliche Konnotationen hervorgerufen werden können. Da der Werbediskurs

die Worte «aus heiterem Himmel» nicht kennt, werden wir versuchen, die

linguistischen Schlüsselkonzepte zu durchleuchten, die wir in der Analyse

verwenden müssen, um die Kommunikationsmittel der Werbung zu verstehen.

Ebendiese Konzepte zeigen, wie sich herausstellen wird und was gleichzeitig

unsere Hypothese ist, einen der bedeutendsten Bereiche der Untersuchung der

Zusammenhänge zwischen Sprache und Ideologie. Hierbei gehen wir davon

aus, dass ein solcher Diskurs, der in hohem Maße ideologisch realisiert ist,




mittels psychologischer Mechanismen das menschliche Verhalten, individuell

wie auch im Kollektiv, wesentlich beeinflusst. Werbeslogans haben sich so zu

einem wichtigen ideologischen Instrument für die Erschaffung neuer

Identitäten in dieser Region entwickelt – vor allem der Identität der

VerbraucherInnen.

Keywords: Werbediskurs, neoliberaler Kapitalismus, Konsumdenken,

Ideologie, Identität, öffentliche Kommunikation, Rhetorik.

1. Einleitung Der Werbediskurs – zweifellos einer der interessanteren Phänomene der heutigen Zeit – öffnet die Pforten für vielfältige linguistische und außerlinguistische Untersuchungen. Die bisherige umfassende Literatur beschreibt seine Merkmale ausführlich, wirft aber viele neue Fragen auf. Die Untersuchungen und Arbeiten, die diesen Diskurstyp behandeln, lassen sich in jene teilen, die das Hauptaugenmerk auf die Sprache in ihrer pragmatischen Funktion legen, wobei man bei stilistischen Merkmalen der Sprache der Werbebotschaft beginnt, und in jene, die in der Beschreibung und Analyse der Sprache gleichzeitig den Kontext, in welchem der Werbeslogan geformt wurde, behandeln, unter der Berücksichtigung, dass hier in der Regel der Kontext im engeren Sinn gemeint ist und wesentlich seltener im weiteren Sinn. Die Arbeiten, die den Kontext in engerem Sinn beschreiben, gehen von der Werbung als multimedialer Botschaft aus, daher liegt das Hauptaugenmerk ihrer Untersuchungen auf den Zusammenhängen: Sprache – Bild, Sprache – Bild – Bewegung, Sprache – Bild – Ton, und definieren so die Zusammenhänge sprachlicher und parasprachlicher Mittel. Sie enthüllen die Reichweite des Bildlichen und Verbalen, ebenso der psychologischen Mechanismen, mithilfe welcher sie realisiert werden, da sie von der Tatsache ausgehen, dass Werbung auf der Ebene des Unterbewussten wirkt. Der kontextuelle Ansatz zur Werbesprache im weiteren Sinn bezieht den weiteren gesellschaftlichen Kontext mit ein, in welchem die Werbung so kreiert wird, wie sie kreiert wird, aber auch die Art und Weise, wie sie produziert wird. Ein solcher Ansatz lässt in gewissem Maße auch die Entstehung der Kausalität zwischen Werbetext und gesellschaftlich-wirtschaftlicher Zusammenhänge zu. Das bedeutet, dass man von der Stelle des Auftauchens im Kontext des allgemeinen Sprachwissens der RezipientInnen ausgeht, da sich herausgestellt hat, dass sich der Werbediskurs aller sprachlichen und kulturellen Ressourcen bedient (Kovačević – Badurina 2000). Allerdings ist, wie bei vielen Aspekten des menschlichen Wesens und menschlichen


Verhaltens, unser unbewusstes Sprachwissen weitaus größer als unser bewusstes Wissen und direkt damit ist die Welt der Assoziationen verbunden, die vollkommen unabhängig ist. Daher muss man bei jeglicher Analyse von dem ausgehen, das unausgesprochen ist bzw. verschwiegen und somit auch versteckt wird. Bruthiaux stellte als einer der ersten den Versuch an, die funktionalen Parameter des Werbegenres mit seinen linguistischen Manifestationen zu verbinden, bei welchen betont wird, dass es sich bei diesem Diskurstyp dennoch um eine Art der kollektiven Manipulation handelt (1996, 26). Wir können dem hinzufügen: eine Art der Manipulation, die unauffällige ideologische Prozesse verbirgt, da jede Ideologie dies genau weiß und präzise plant, was sie möchte und was sie keinesfalls wünscht. Das gibt uns das Recht, dass wir sie durch das Prisma ideologischer Prozesse und unserer eigenen Erfahrungen und Weltkenntnisse betrachten. Die Mehrheit der Forscher der Werbesprache spricht über Werbung als versteckte Manipulation, die umgeht, umdenkt und verschweigt (Udier, 2006). Ein solcher Begriff ist bedingt durch die Rolle dieses Diskurses in wirtschaftlichen Beziehungen, die auf unser «Ich» und seine zeitgemäße Präsentation Einfluss nehmen können, da Identität eine dynamische Kategorie ist, die sich veränderlich in unterschiedlichen Interaktionen und der Gegenwart anderer kultureller Milieus zeigt, woraus – wie bereits vermutet - folgt, dass diese Diskursstrategien unsere Identitäten verändern. 2. Der gesellschaftlich-wirtschaftliche Kontext: die Ideologie des neoliberalen Kapitalismus Wie bereits erwähnt, ist der Großteil der Untersuchungen zum Werbediskurs von seiner Marktrolle als einer Art Paradigma geleitet, was einen Hauptbegriff dieser Sprache darstellt. Daher ist die Marktforschung nicht nur eine Sache der Wirtschaft, sondern vielmehr eine Erforschung der gesellschaftlichen Zusammenhänge, da man, wie Forscher der neoliberalen Bewegung behaupten, nur schwer ihr Wesen erfassen könne, wenn man sie ausschließlich als wirtschaftlichen Akt betrachten würde (Hromadžić, 2008). Daher scheint es gerechtfertigt, dieses Phänomen so zu interpretieren, wie dies in zeitgenössischen Studien der Sozialanthropologie und ethnologisch orientierten Studien postuliert wird, was bedeutet, dass die Marktpraxis als Teil einer der Betrachtungsmöglichkeiten zeitgenössischer zwischenmenschlicher Kommunikation aufgefasst und analysiert werden muss (Valentić, 2006). Der Werbediskurs ist ein unumgänglicher Teil marktwirtschaftlicher Beziehungen in der Welt, in der wir leben und er


ist ein sehr wichtiges Glied in der Kette des Verständnisses neuer gesellschaftlicher Tatsachen und Beziehungen, die im Wandel von distributiver Wirtschaft hin zu liberaler entstanden sind. Diese Veränderung wird als etwas beschrieben, das „die Landschaft der Gesellschaften Osteuropas“ vollständig verändert hat (Valentić, 2006). Allerdings wird nicht angeführt, dass dieser Typ gesellschaftlicher Kommunikation längst die Landschaft der Gesellschaften Westeuropas verändert hat, hierbei jedoch nicht nur Veränderungen hinsichtlich der Gesellschaften, sondern zugleich auch der Identitäten herbeigeführt hat, da jede neue gesellschaftliche Situation auch zwangsweise ihre Spuren bei jedem Einzelnen hinterlässt. Dafür spricht die Leistung der Marketingindustrie, die die Grenzen in den marktwirtschaftlichen Beziehungen und Kommunikationsmodellen verschoben hat, indem sie sich des Unbewussten, nach Freud, bediente und sich an seine Lehren zum Irrationalen und Unbewussten anlehnte. Dies bedeutete eine Verschiebung des Schwerpunkts von der reinen Befriedigung der Verbraucherbedürfnisse hin zu einer Erzeugung von Verbraucherwünschen (Hromadžić, 2008.).1 Dieses neoliberale, im Grunde imperiale Denk- und Diskursmodell wurde auch auf andere Bereiche menschlicher Beziehungen übertragen, die nicht primär marktwirtschaftlich disponiert sind, und auf diese Weise beeinflusste es auch die Emotionen der Menschen (Giddens 1994: 61). Neue Ideen neoliberaler Ideologien, die auf dem Fundament des Unternehmertums und privatwirtschaftlicher Praxis implementiert wurden, kreieren energisch unsere Leben, da das Traditionelle neuer Praxis weicht; insbesondere in den von uns behandelten Kulturen, was wiederum zwangsweise auch das Fundament der Identität verändert, die erneuert und aktiver gestaltet werden muss als früher, da die heutige Wahlmöglichkeit des eigenen Lebensstils den traditionellen Rahmen sprengt, in welchem gerade mit der Stabilität der Stellung in der Gesellschaft das Gefühl des Selbst eines Einzelnen erhalten wurde (ebd.).

1 Nach Hromadžić war der entscheidende Moment solch erfolgreicher

Marketingindustrie der Perspektivenwechsel, als die Marketingindustrie begann,

Menschen wie rationale Wesen zu behandeln. Die Verkaufsstrategien basierten auf der

Befriedigung der Verbraucherbedürfnisse. Erst später kam es zu Veränderungen des

Zugangs der Deutung des Menschen durch die Haltung der Psychologen. Die

Verkaufsstrategien würden auf der Erzeugung der Verbraucherwünsche und

Vorstellungen basieren. (Hromadžić 10)


3. Identitätskonflikte Die Grundauffassungen von Identität gehen von der Person als Prozess und nicht als Gegenstand aus, und als solcher wirkt sie in der Gesellschaft aufgrund ihrer Selbstwahrnehmung (Blumer, 1969). Daher können Individuen, laut Goffman, in dieser dynamischen Struktur der Identität mehrere verschiedene Ausprägungen von Selbst (selfs), abhängig vom gesellschaftlichen Kontext, in dem sie funktionieren, präsentieren. Jede Person ist im Grunde einerseits ein Produkt der Prozesse individueller Interpretationen der Rollen anderer und andererseits das Produkt der Reaktionen anderer auf diese Interpretation. Mit anderen Worten, das Sozialleben konstruiert die Identität als Bewusstsein darüber, was wir sind und was wir empfinden und denken, dass wir sind. Da uns allerdings die Marketingindustrie täglich davon überzeugt, dass uns alles, was wir besitzen, helfen kann uns auszudrücken, beginnen wir allmählich unsere Identitäten zu kaufen, indem wir eine Technik anwenden, die Goffman «Imagepflege» nennt (Goffman, 1959). Darunter versteht man die Pflege bestimmter Images, die wir zur Erschaffung gesellschaftlicher Identitäten verwenden: das, was man sein soll, das, was die Person ist und das, was sie zu sein wünscht. Da aber Menschen kulturell eingeschränkte Individuen sind, sind ihre Möglichkeiten hinsichtlich der Erschaffung ohnehin beschränkt, aber ungeachtet dessen richten Ethnomethodologen ihr Augenmerk beispielsweise auf die Interaktion im Prozess der Realitätserschaffung, was von außerordentlicher Bedeutung in der Zeit von Giddens´ «Postmoderne» ist, die unser Leben grundlegend und unwiderruflich verändert hat (Giddens, 1991). Die Intensität der Dynamik und der Abweichungsgrad, wie auch die Infragestellung traditioneller Brauchtümer und Gewohnheiten charakterisieren die zeitgenössischen Institutionen, die uns vieles vorschreiben. Daher können wir in diesem Kontext den Einfluss der Sprache der Marketingindustrie analysieren, die den Zugang zu uns selbst, aber auch anderen bzw. unsere Eigenpräsentation anderen gegenüber und die Wahrnehmung anderer verändert, indem sie neue marktwirtschaftliche Kommunikationsmodelle kreiert. Dazu trägt insbesondere das Phänomen der radikalen Mobilität bei, welche den Institutionen der Moderne dabei hilft, das Gesellschaftsleben zu transformieren, das zur fruchtbaren Grundlage für die Gestaltung neuer persönlicher Identitäten wird (ebd.). Darüber sagt Giddens:


Die Welt, in der wir leben, schafft neue Formen und Zersplitterungen. Die Pluralisierung der Vorgehensweise, die Vielfalt der Autoritäten, auf die sich eine Person beruft und die Wahl des Lebensstils gewinnen an Bedeutung im Prozess der Identitätserschaffung und der Organisation alltäglicher Aktivitäten. So wird zum Beispiel in den Sphären biologischer Reproduktion, genetischen Engineerings und medizinischer Eingriffe sogar der Körper zum Gegenstand der Praktiken verschiedener Wahlmöglichkeiten und Optionen traditioneller Moral, jedoch entwickelt sich andererseits ein ´Wandel der Intimität´.

Daher ist Identität nicht etwas, das passiert, sondern etwas, das erschaffen und projiziert wird. 4. Theoretische Grundlagen Hier gehen wir von Perelmans Definition aus, nach welcher der Gegenstand der Rhetorik «das Untersuchen der Diskurstechniken ist, mittels welcher der Verstand sich an unterbreitete Thesen anlehnt» (Perelman & Olbrecht 1958, 5). Allerdings liegt unser Hauptaugenmerk nicht auf den Figuren, da diese vielfach als Argumentationsverstärker beschrieben werden, außer in jenen Fällen, in welchen sie nicht nur zur Zierde dienen. Das, was uns eine gänzlich akzeptable theoretische Grundlage für den rhetorischen Ansatz liefert, ist die Tatsache, dass es keinen Werbediskurs ohne den Zusammenhang "Ethos – Pathos – Logos" gibt, obwohl hier, wie unser analysiertes Material zeigen wird, vor allem die Rede von der rhetorischen Theorie platonischen Typs ist. Der einzige Unterschied hierbei liegt darin, dass im Gegensatz zum bekannten Redner in der rhetorischen Theorie und Praxis dies in der Praxis des Werbediskurses unbekannt ist. Es ist jedoch auch nicht völlig unbekannt, lediglich unpräzise. Hinter dem Redner stehen große Unternehmen, die von einem gesamten marktwirtschaftlichen System, dem neoliberalen Kapitalismus, unterstützt werden. Ein weiteres wichtiges Merkmal der Werbung, das uns das Recht gibt, dass wir sie von einem rhetorischen Standpunkt aus untersuchen, ist der argumentative Teil als Pflichtteil eines Werbetextes. Des Weiteren beruht jede Rhetorik auf Verhandlung und, wie festgestellt wurde, ist der Werbediskurs ein Genre, in welchem die Einbettung in einen lebenden Kontext und eine Diskurssituation von entscheidender Bedeutung für die Zielerreichung des Textverfassers ist, worüber Laura


Hidalgo Downing (2003) ausführlich geschrieben hat. Diese enge Verbindung des Werbediskurses mit der rhetorischen Theorie ist der Grund, weshalb wir diesen innerhalb dieser zwei Rahmen angesiedelt haben. 5. Korpusanalyse 5.1. Formale Korpusanalyse Bei der Analyse sowohl privater wie auch öffentlicher Print- und elektronischer Medien in Bosnien und Herzegowina und Kroatien sind wir auf etwas gestoßen, dass wir in Anlehnung an die Mathematik als den kleinsten gemeinsamen Nenner bezeichnen können. Die Mehrheit der Werbeslogans bezieht sich nämlich auf folgende semantische Bereiche: 1. Körper (bzw. verschiedene Körperteile mit entsprechenden Produkten wie Kosmetik-, Körperpflege- und Schönheitsmitteln) wie z. B.:

1a) Nivea Maska od meda koja će vas podmladiti! Neka koža diše! (Nivea Honey mask which will make you look younger! Let your skin breathe!) Nivea Gesichtsmaske mit Honig, die Sie jünger aussehen lässt! Lassen Sie Ihre Haut atmen! 1b) Dove Kako biste pokazali prekrasne pazuhe... (Dove To show your beautiful armpits…) Dove Um Ihre schönen Achseln zu zeigen 1c) Dove Osjetitie li kako je mekano? (Dove Do you feel how soft it is?) Dove Spüren Sie, wie weich es ist? 1d) Elseve Jer ja to zaslužujem! (Elseve Because I'm worth it!) Elseve Weil ich es wert bin! 1e) Rexona – neće vas iznevjeriti, Živi više, živi hrabro, živi na svoj način! (Rexona – will not let you down. Live more, live braver, live your own way!) Rexona lässt Sie nicht im Stich! Lebe mehr, lebe mutig, lebe auf deine Weise! 1f) AXE Apollo Otputuj kao muškarac, vrati se kao junak! (AXE Apollo Leave a Man. Come Back a Hero!) AXE Apollo Gehe als Mann, kehre als Held zurück! 1g) OIL ELIKSIR SERUM Za besprijekornu kosu! (OIL ELIKSIR SERUM For perfect impeccable hair!) OIL ELEKSIR SERUM Für makelloses Haar! 1h) Ostavlja li dezodorans tragove na tvojoj odjeći? Nivea invisible (Does the deodorant leave marks on your clothes?


Nivea invisible) Hinterlässt dein Deodorant Flecken auf deiner Kleidung? Nivea invisible 1i) NIVEA MEN počinje s tobom (NIVEA MEN It starts with you) NIVEA MEN Es beginnt mit dir!

Beim Vergleich hiesiger Werbungen mit europäischen haben wir dasselbe Prinzip festgestellt. Einzelne Lexeme tauchen in am wenigsten zu erwartenden Verbindungen auf. Dies sind beispielsweise Syntagmen wie: wunderschöne Achseln, makelloses Haar, weiches Deodorant, ebenso Verbverbindungen wie: das Atmen der Haut, die Zartheit des Deodorants, das Deodorant beginnt mit dir... Sie zeigen, dass ein solcher Diskurs nicht etwas ist, was eine Sache unseres «Kulturmodells» ist. 2. Gesundheitsmittel und Mittel zum Schutz des Körpers:

2a) Daylong proizvodi za potpunu zaštitu od alergija na sunce i opeklina! (Daylong products for the complete protection from sun allergies and sunburns!) Daylong Produkte für vollständigen Schutz vor Sonnenallergie und Sonnenbrand! 2b) Kako se savršeno zaštititi od opasnog sunčeva zračenja? (How to perfectly protect yourself from dangerous sun?) Wie schützt man sich am besten vor gefährlichen Sonnenstrahlen? 2c) Spremne za plažu? Koja slavna dama ima najbolje tijelo? (Ready for the beach? Which famous lady has the best body?) Bereit für den Strand? Welche Promi-Dame hat die beste Figur? 2d) Što učiniti nakon ujeda insekta? Synopen – ubod nestaje za tren... (What to do after the insect bite? Synopen – the sting disappears in a moment …) Was tun nach einem Insektenstich? Synopen – der Stich verschwindet innerhalb kürzester Zeit...

3. Man findet auch Ernährungsmittel, die sich in die Kategorie `Sorge um sich` einordnen lassen: 3a) Soflice pecivo: Mekano do posljednje mrvice! (Soflice rolls: Soft to the last crumb!) Soflice-Gebäck: Weich bis zum letzten Krümel! 3b) Jamnica - kad je piješ osjećaš se bolje, (Jamnica When you drink it you feel better) Jamnica Wenn man es trinkt, fühlt man sich besser 3c) Ništa ne može razdvojiti prijatelje i Karlovačko, (Nothing can separate friends and Karlovačko) Nichts bringt Freunde und Karlovačko auseinander


3d) Podravka pikant pašteta U okusu je tajna! (Podravka spicy pâté The secret is in the taste!) Podravka pikante Leberwurst Das Geheimnis liegt im Geschmack! 3e) ABC recepti za cijelu obitelj (ABC recipes for the whole family) ABC Rezepte für die ganze Familie 3f) Žuje se drži kad sunce prži (Stick to Žuja when weather is hot) Bei glühender Sonne bleib bei Žuja. 3g) Kinder Pingui Toliko ukusnih trenutaka! (Kinder Pingui So many delicious moments!, obwohl im Original A Fresh Moment: Kinder Pingui) Kinder Pingui So viele genussvolle Momente! 3h) Sensia Za zdrave ljude u pokretu, (Sensia For healthy people on the move) Sensia Für gesunde Menschen in Bewegung 3i) RIO MARE voli cijela obitelj, (RIO MARE the whole family's favourite) RIO MARE mag die ganze Familie 3j) Gdje je Dukat, tu je dom. (Home is where the Dukat is) Zu Hause ist da, wo Dukat ist. 3k) jedi, pij, žvaći ORBIT (Eat, drink, chew ORBIT) Essen, trinken, ORBIT kauen 3l) Nutella - dobar dan započinje dobrim jutrom... (Nutella - A good day starts with a good morning, obwohl im Original: Start your day with Nutella spread.) Nutella - Ein guter Tag fängt mit einem guten Morgen an 4. Eine hohe Ausstrahlungsquote haben auch Werbeslogans der Autoindustrie: 4a) Nova Škoda Dizajn koji uzbuđuje! (New Škoda Design which excites!) Der neue Škoda Design, das begeistert! 4b) Mercedes A 45 AMG S njim nema šale! (Mercedes A 45 AMG No joke!) Mercedes A 45 AMG Mit ihm ist nicht zu spaßen! 4c) Vaš Volvo S60 S AUTOMATSKIM KOČENJEM (Your Volvo S60 with automatic braking) Ihr Volvo S60 mit automatischem Bremssystem 4d) Nissan Note Čarobnjak iz Sunderlanda, (Nissan Note The Sunderland wizzard) Nissan Note Der Zauberer aus Sunderland. 4e) Astra Fenomenalna na papiru, odlična u stvarnosti (Astra Phenomenal on paper, great in reality) Astra Phänomenal auf dem Papier, großartig in der Realität. 4f) Peugeot Preoblikuj svoj grad! (Peugeot Reshape your city!) Peugeot Gestalte deine Stadt neu!


5. Dasselbe lässt sich für Hygienemittel im Haushalt sagen wie z. B.:

5a) Novi Ariel kapsul, To je moj Ariel, a koji je Vaš? (New Ariel capsule That's my Ariel, and which one is yours? Die neuen Ariel Kapseln – das ist mein Ariel und welches ist deins? 5b) Silan Pure and Natural (Silan Pure and Natural) Silan Pure and Natural 5c) Perwoll Za brilijantno bijelo kao novo, (Perwoll For brilliant white clothes, like new) Perwoll Für ein strahlendes Weiß, wie neu 5d) Bonux Neka Vaša odjeća procvjeta mirisom magnolije... (Bonux Let your clothes blossom with the magnolia scent) Bonux Lassen Sie ihre Kleidung mit dem Duft der Magnolie erblühen ...

6. Darüber hinaus gibt es Werbeslogans verschiedener und zahlreicher Abnehmprodukte:

6a) Capsylex Broj 1. među holivudskim zvijezdama! (Capsylex No. 1 among Holywood stars!) Capsylex Nr. 1 unter den Hollywood-Stars! 6b) acai beri Pijte i mršavite zdravo kao holivudske zvijezde! (acai beri Drink and lose weight as healthy as Holywood stars!) acai beri Trinken und abnehmen wie Hollywood-Stars! 6c) Herbafast koncept Koncept života, (Herbafast concept The concept of life Herbafast-Konzept Das Konzept fürs Leben 6d) metasys Oblik tijela o kojem ste oduvijek sanjali!... (metasys The body shape you've always dreamed of!) metasys Die Körperfigur, die Sie sich schon immer erträumten!

7. Ebenso Werbeslogans der Telekommunikationsanbieter:

7a) Biraj pametno, biraj Ultra Smart! (Choose smart, choose Ultra Smart!) Wähle klug, wähle Ultra Smart! 7b) Surfaj po najnižim cijenama ili besplatno! (Surf at the lowest prices or for free!) Surfen zum niedrigsten Preis oder kostenlos! 7c) VIP Zagrli život! (VIP Embrace life!) VIP Umarme das Leben! 7d) bonbon Dnevna doza optimizma! (bonbon The daily dose of optimism!) bonbon Die tägliche Dosis an Optimismus! 7e) Aktiviraj Tarifu Pričaj. HT – živjeti zajedno! (Activate the Talk (mobile) plan. HT – living together!) Aktiviere den Plauder-Tarif. HT – zusammen leben! 7f) m:tel Imate prijatelje (m:tel You have friends.) m:tel Sie haben Freunde.


7g) haloo: Ko šiša troškove... (haloo: Who cares about costs…) haloo: Wen kümmern schon die Kosten...

8. Ebenso die unumgänglichen Slogans, mit denen für Dienstleistungen der Banken geworben wird:

8a) Da li ste za NOVI POČETAK? Za 24 sata bez žiranata bez hipoteke do 10 godina bez sudužnika bez namjene (Would you like a FRESH START? In 24 hours with no warrantors, with no mortgage up to 10 years, with no co-borrowers, with non-purpose loans.) Möchten Sie einen NEUANFANG? In 24 Stunden ohne Bürgschaft, ohne Hypothek bis zu 10 Jahren, ohne Mitschuldner, ohne zweckgebundenes Darlehen. 8b) PBZ Banka je tamo gdje vi želite (PBZ bank There where you want it) PBZ Bank ist überall dort, wo Sie es möchten. 8c) Krediti krojeni po mjeri. Nova banka za dobra nova vremena (Tailored loans. Nova banka for the good new times) Kredite auf Sie zugeschnitten. Die Neue Bank für gute neue Zeiten. 8d) Erste, jer ste vi na prvom mjestu (Erste, Because we put you first) Erste, denn Sie stehen an erster Stelle. 8e) Držite troškove u šaci... (Keep your costs under control…) Behalten Sie Ihre Kosten im Griff...

Was bereits bei der formalen Analyse dieses Korpus als Erstes ins Auge springt, sind die vielfältigen semantischen Bereiche: Alle Konzepte haben eine Gemeinsamkeit – den Körper2. Wenn wir daher auch nur oberflächlich die Sprache betrachten, in der die Werbeslogans verwirklicht werden, dann ist vollkommen klar, warum die Literatur die Werbung als einen Diskurstyp beschreibt, der gegen die Regeln der Sprache verstößt. Allerdings bezieht sich das nur auf die Oberfläche. Indem Konzepte zusammengeführt werden, die allem Anschein nach nichts miteinander zu tun haben, eröffnet uns dieser Diskurs die Stabilität der Zusammenhänge zwischen bestimmten Konzepten, auf denen das Kulturmodell aufbaut, und ebendieses Modell ermöglicht die Stabilität der Konzeptzusammenhänge. Es handelt sich hierbei um einen Diskurs, der dynamisch und bereit ist, alle sprachlichen und kulturellen Ressourcen zur Zielerreichung zu verwenden. Werke zu Werbungen, die linguistisch ausgerichtet sind,

2 Im Vergleich der südslawischen Werbung mit der europäischen haben wir festgestellt,

dass erstere nicht durch das bedingt ist, was wir sprach- oder kulturspezifisch nennen

würden. Sie bestätigt unsere gemeinsame Sichtweise auf diese und das gemeinsame

Verständnis der Welt.


behandeln stilistische Sprachanalysen der Werbebotschaften, so beispielweise Leech (1966), der Werbetexte mit literarischen vergleicht, in welchen sich der Erschaffer der Werbung wie auch der Verfasser oft auf ausgefallene Strategien und die kreative Verwendung der Sprache in voraussehbaren sprachlichen Situationen verlassen. Des Weiteren wurde festgestellt, dass der Werbediskurs ein Genre ist, in welchem die Einbettung in einen lebenden Kontext und eine Diskurssituation von entscheidender Bedeutung für die Erreichung des Zieles des Textproduzenten ist, worüber Laura Hidalgo Downing ausführlich geschrieben hat und was eine enge Verbindung zwischen Werbediskurs und rhetorischer Theorie herstellt. Daher haben wir uns in dieser kurzen Analyse für einen Ansatz entschlossen, der auf der kontextuellen Linguistik basiert bzw. werden wir den Werbetext vom Standpunkt der Linguistik der öffentlichen Kommunikation analysieren, so wie es Škiljan (2000) in seiner einfachen Definition vorschlägt und darstellt. Seiner Ansicht nach sollte diese eine Unterdisziplin der kontextuellen Linguistik sein, die die Domäne der öffentlichen Kommunikation darstellt, die wiederum durch eine Öffentlichkeitsrolle und den Status der am Kommunikationsakt Teilnehmenden und die adäquate Wahl der Kommunikationskanäle und -inhalte bestimmt wird, die Modalitäten der Spracherscheinung und der sprachlichen Botschaften in ihr, wie auch die Interaktion der Sprachwirkung und ihres Kontexts untereinander erforscht. Mit anderen Worten, wir haben zwei Forschungsobjekte: den Kontext der öffentlichen Kommunikation und die Sprache der öffentlichen Kommunikation, wobei wir nie den Einzelnen mit seinen individuellen und kollektiven Erfahrungen außer Acht lassen. Dieser Zugang zum Werbediskurs scheint uns am treffendsten, da Werbeslogans nicht nur Teil unseres Alltags sind, sondern in hohem Maße daran beteiligt sind, diesen zu formen, sodass sich der referentielle Kontext auf das allgemeine Interesse der Gesellschaft und Gemeinschaft bezieht. Der Konsum ist heute eine Kommunikationssache, mit welcher nicht nur Produkte gekauft werden, sondern auch Ideen und Identitäten, welche wiederum oft nichts mit dem gekauften Produkt zu tun haben. Dienstleistungen und Waren werden heute mehr durch Polysemie und Bedeutungsvielfalt des bestehenden Wertesystems verkauft als durch den Gebrauchswert, also den Zweck und die Funktion, und daher gehen wir von einem gesellschaftlich-politischen, wirtschaftlichen und kulturellen Moment als Kontext aus. Dies ist der primäre Rahmen bei der Interpretation dieser Texte.


5.2. Sprachliche Muster Da das Werbekorpus, der Mehrheit der Forscher zufolge, enorm ist und täglich mit einer unglaublichen Geschwindigkeit wächst, rekreierend und vielfältig ist, haben wir uns für die momentan häufigsten Werbungen entschieden. Ziel ist es hierbei, festzustellen, ob ein Muster besteht, mit welchem diese Texte konstruiert werden. Das analysierte Material zeigt, dass es möglich ist, von Mustern zu sprechen, auch wenn das Spiel mit Sprachformen perfektioniert wurde.

Der erste Typ ist kurz und taucht regelmäßig entweder als Syntagma auf oder als einfacher Satz, in welchem mittels Verbkonstruktion ein Befehl, eine Möglichkeit oder ein Wunsch ausgedrückt werden kann, und so haben wir z. B.: Herbafast koncept – koncept života (Herbafast-Konzept Das Konzept fürs Leben); Silan – pure and natural, bonbon – dnevna doza optimizma (bonbon – Die tägliche Dosis an Optimismus), Lenor – sedmica luksuzne svježine... (Lenor – die Woche luxuriöser Frische…) wie auch Nivea: Maska od meda koja će Vas podmladiti! (Nivea Gesichtsmaske mit Honig, die Sie jünger aussehen lässt!) oder: Neka koža diše! Lassen Sie Ihre Haut atmen!) Rexona: živi više, živi hrabro, živi na svoj način! (Lebe mehr, lebe mutig, lebe auf deine Weise!) oder: neće Vas iznevjeriti! (Rexona lässt Sie nicht im Stich!); Synopen: Što učiniti nakon uboda insekta?... ubod nestaje za tren! (Was tun nach einem Insektenstich?… der Stich verschwindet innerhalb kürzester Zeit!; PBZ: Da li ste za novi početak? Za 24 sata bez žiranata bez hipoteke... (Möchten Sie einen NEUANFANG? In 24 Stunden ohne Bürgschaft, ohne Hypothek…) oder: Banka je tamo gdje ste vi... (Bank ist überall dort, wo Sie es möchten)

Diese Form ist zeitlich kürzer und taucht in kürzeren Pausen oder mit einer bestimmten Abbildung in den Printmedien auf. In diesen haben wir am häufigsten Terminologiepaare, die wir sonst selten nebeneinander erwarten würden. Diese Spiele organisieren den Sinn des Textes und weisen tiefgehend darauf hin.

Der zweite Typ des Werbeslogans ist ein einfacher oder ein komplexer Satz, mit welchem mittels Imperativ ein Befehl oder eine Möglichkeit ausgedrückt wird. Dieser kann auch mittels Intonation eines Ausrufs realisiert werden wie z. B.: Zagrli


život, Aktiviraj tarifu pričaj, Preoblikuj svoj grad, Otputuj kao muškarac, vrati se kao junak, Biraj pametno, biraj ultra smart... Im Hinblick auf die Bedeutung des Imperativs können wir mit Sicherheit sagen, dass das der Typ des Werbetextes ist, der den höchsten Aufmerksamkeitsgrad erzielt.

Der dritte Typ der Werbung ist jener, der mit einem Fragesatz beginnt, in welchem die Frage am häufigsten mit Fragewörtern oder -partikeln ausgedrückt wird, auf welche eine Reihe deklarativer Sätze folgt, die auf Merkmale einer bestimmten Dienstleistung oder eines Produkts hinweisen wie z. B.: Kako se zaštititi od opasnog sunčevog zračenja?, Što učiniti nakon ujeda insekta?, Koja slavna dama ima najbolje tijelo?... Dieser Typ des Werbetextes tendiert zur Informativität insbesondere, wenn es ein medizinisches Produkt, ein Kosmetik- oder Nahrungsmittel betrifft. Auch wenn es sich um einen weniger aufdringlichen Werbetyp handelt, bleibt unklar, wie sehr er uns darüber informiert und darauf hinweist, was beworben wird, da der Text ungewöhnlich viel Fachterminologie aus dem Bereich der Medizin und Technik enthält. Die Verwendung von alltagsprachlichen Ausdrücken, die im Grunde eine Quelle von Gemeinplätzen sind, in welchen Prinzipien der Betrachtungsweise des sozialen Lebens, charakteristisch für eine Sprachgemeinschaft, gespeichert sind, schaffen in Kombination mit Fachausdrücken den Anschein der Beziehungsstrukturen in der Gesellschaft. Es lässt sich mit Sicherheit sagen, dass dies raffinierte Manipulationsmechanismen sind und dass sie eine besondere Überzeugungstechnik darstellen, da der Sender der Botschaft damit rechnet, dass die Mehrheit der Empfänger einer solchen kodierten Botschaft überhaupt keine spezifisch stilistische Kompetenz besitzt, die für das Dekodieren der Botschaft erforderlich ist. Allerdings werden wir leicht feststellen, dass diese Fragen nur aufgrund der Antwortkonstruktion postuliert werden, ohne die wir auskommen können und die für uns keinerlei Bedeutung hat. Hier wird im Grunde nichts problematisiert, daher wird mit diesem Typ des Werbeslogans nur mit der rhetorisch-argumentativen Strategie manipuliert. Mithilfe dieses Verfahrens werden Fragen beseitigt, die ZuhörerInnen oder ZuschauerInnen in den Sinn kommen würden. Die Verbindung «Frage – Antwort» ist hier schlichtweg


Fiktion3. Hier sind Fragen überflüssig und beseitigt. Das einzig Wichtige ist die Antwort und deshalb sind Fragen auch so formuliert. Eine richtige Antwort würde der Offensichtlichkeit aufgrund einer entsprechenden rhetorischen Technik bedürfen.

Der vierte Typ des Werbetextes ist durch einen komplexen Satz konstruiert. Falls er in elektronischen Medien auftaucht, kann dieser mithilfe der Intonation eines Ausrufs realisiert werden wie z. B.: Žuje se drži kad sunce prži, Jamnica – kad je piješ, osjećaš se bolje... In einem auf diese Weise konzipierten Text werden wir sehr oft auf Reime als formale Mittel stoßen, mit Hilfe welcher beabsichtigt wird, ein Gefühl der zwingenden Verbundenheit zwischen zwei Kennzeichen wie auch Assoziationen, die zur Verwirklichung der pragmatischen Funktion des Werbetextes erforderlich sind, hervorzurufen. Reime sind sehr wichtig im Merkprozess. Wenn wir uns einmal den Slogan gemerkt haben, spielt er eine Schlüsselrolle, sollten wir in die Situation kommen, wählen zu müssen, da wir uns allein durch die Kenntnis des Textes so verhalten werden, als ob uns das Produkt ebenso bekannt sei. Dies ist in einer bestimmten Hinsicht ein logischer Syllogismus, allerdings funktioniert es hier.

Der fünfte Typ beginnt mit einem deklarativen Satz, in welchem die «Benachrichtigung» darüber erfolgt, was beworben wird. Das macht üblicherweise eine bekannte Person und es endet mit einem Fragesatz wie z. B.: Novi Ariel kapsul – to je moj Ariel. A koji je Vaš? Auch über diesen Typ lässt sich sagen, dass er in die Reihe der Werbeslogans mit einem hohen Aufmerksamkeitsgrad gehört und vielleicht auch der effektivste hinsichtlich der Erschaffung von Verbraucherideen ist, da wir aufgrund der Tatsache, dass wir das Produkt oder die Dienstleistung mit einer Person verbinden, diese nicht aufgrund ihres Gebrauchswerts kaufen, sondern als Zeichen, also symbolische Repräsentationen, die virtuell existieren anstelle des produzierten materiellen Substrats. Im Hintergrund dieser Kommunikation liegt eine große Bedeutung hinsichtlich Identität, Repräsentation und Identifikation für EmpfängerInnen der Botschaft und KäuferInnen des Produkts. Dieser Typ gehört zu den

3 M. Meyer, M.M Carrilho, B. Timmermans, Povijest retorike od Grka do naših dana,

2008: 227


propagandistischsten. In seiner Struktur spielt der Text keine Rolle, sondern die Person, das Bild. Dieser Typ wird auch als Werbesketch bezeichnet, in welchem das Problem überhaupt nicht erwähnt wird, sodass es nicht wahrgenommen wird 4.

So können wir erkennen, dass es eine Matrix gibt, die unendlich gebräuchlich ist, auch wenn Werbungen als Formen, die sich stetig ändern und Genregrenzen überschreiten, definiert werden. Wichtiger noch: Die Korpusanalyse zeigt, dass die Verbindungen, die zwischen den Werbeelementen hergestellt werden – ungeachtet des Werbetyps, da wir sie als multimedialen Diskurs betrachten – mit einer Strategie der unechten Verbindung, wie Bourdieu (1998) es nennt, realisiert werden. Es scheint, dass diese Strategie je unechter und künstlicher sie ist, desto effektiver ist sie in der Erreichung der pragmatischen Funktion der Werbung, da bestimmte Produkte und Dienstleistungen echte Marken geworden sind, auch wenn sie sich durch nichts von einer Masse ihresgleichen unterscheiden. Sich eine Werbung zu merken ist daher ein wichtiger Prozess, mit welchem die Erschaffer einer Botschaft rechnen. Mit anderen Worten: jeder Werbetext setzt sich Einprägsamkeit zum Ziel. Hierbei verwenden die Erschaffer verschiedene Verfahren, wovon der Reim, die Intertextualität und die Teilnahme bekannter Persönlichkeiten die häufigeren sind. Dadurch wird zwar einerseits Expressivität erreicht, allerdings konstruiert diese linguistische Manifestation andererseits Bedeutungen, die entscheidend im Dekodierungsprozess der Botschaft sein können. Die häufigsten Mittel der Intertextualität sind Phraseme oder Phraseoschablonen wie z. B.: Perwoll – kao novo, Držite troškove u šaci, Ko šiša troškove, Krediti krojeni po mjeri, Nova banka za dobra nova vremena... Wir sehen, dass sich Intertextualität vor allem auf jene Werbungen bezieht, deren Botschaft implizit realisiert wird, allerdings erinnern diese, in Anspielung auf andere Texte in einer Kultur oder in diesem Fall Kulturen daran, dass wir in einer simulierten Realität leben. Die Assoziation ist beispielsweise eine sehr mächtige persuasive Technik. Eine weitere Form ist die Nostalgie, die wir an einem Phrasem erkennen können wie z. B.: Krediti krojeni po mjeri (`nach Maß geschneidert`). Dieses Phrasem deutet auf die Vergangenheit hin, als weit häufiger geschneidert wurde, als bedeutend weniger Bekleidung aus Massenproduktion kam und als je nach Bedarf eingekauft wurde. Da die alten Zeiten bekanntlich immer schön sind, kann ein solches Sprachspiel einen sogenannten emotionalen Transfer hervorrufen.

4 Detaillierter in: M. Meyer, S. 228


Abgesehen davon ist auch die persuasive Technik der Überredung häufig vertreten. Sie ist typisch für längere Werbetexte, die mit einer Frage beginnen. Sie betont gewöhnlich die schönsten Seiten eines Produkts und die Vorteile seines Gebrauchs, allerdings lässt sie die Kehrseite völlig außer Acht, wie beispielweise Werbungen für ein Arznei-, Kosmetik- oder Nahrungsmittel. Es wird uns nur eine Seite dargeboten, die Inhalte des Produkts etwa werden nicht erwähnt und so sehen wir oft, dass die teuersten Produkte krebserregende Stoffe enthalten. Mit anderen Worten: Kein Werbetext erfüllt zur Gänze eine referentielle Funktion, da er vollständig auf die Erfüllung der appellativen Funktion ausgerichtet ist. Eine weitere, für die Einprägsamkeit der Werbung wichtige Strategie betrifft den Einsatz von Bildern in den Printmedien sowie etwas, das wir als Bildgeschichte in den elektronischen Medien bezeichnen könnten. Auf diese Weise bedient sich der Werbetext noch sehr geschickt scholastischer Prinzipien des Merkvermögens, das sich auf Bilder verlässt und demzufolge das Einprägen von Wörtern mithilfe von Bildern an jedes einzelne Wort erinnert. Andererseits sind einzelne Werbungen ihrem Anspruch nach eher Kurzfilme. Die Welt der modernen Erfahrungen ist die Welt der Bilder und Zeichen. Diese visuellen Phänomene sind ausgesprochen wichtig. Sie stellen eine starke Verbindung zwischen den ProduzentInnen einer Botschaft und seinen RezipientInnen her bzw. zwischen den Beobachtenden. Auf diese Weise verkörpern sie das Bedeutungssystem, das eine doppelte Funktion hat: als Objekt der Begierde und als Mittel zur Konstruktion der Zuschaueridentität durch einen Prozess der Selbstidentifizierung mit dem Gesehenen. Der Unterschied zwischen einem Bild und der Werbung als sogenannte Filmstory liegt darin, dass ein Bild die Fantasie anregen kann und bewegte Bilder, da sie alleine bereits eine Identifikation darstellen, die Interdependenz zwischen Subjekt und Objekt ermöglichen. Darüber hinaus beeinflusst das Bild weitaus stärker die Erschaffung von Konzepten, die uns die Werbung bietet. Das eine neben dem anderen durchdringt unser Unbewusstes bedeutend stärker. Eben diese Vorstellung vom Unbewussten, diesem unendlichen Geflecht, das die menschlichen Gefühle, Ängste, Wünsche, Hoffnungen, Fantasien ausmacht wie auch die Potentiale des menschlichen Unbewussten und der irrationalen Kraft, die es leitet, sind der Hauptbereich der Interessen der Werbe-, VerbraucherInnen- und UnternehmerInnenindustrie. Eines der am meisten aufgegriffenen Konzepte ist das Konzept der Familie. Obwohl die Familie in der modernen Gesellschaft detraditionalisiert wird und tiefgreifende Transformationen erfahren hat, besteht sie weiterhin aus der Form:


Vater + Mutter + Kind/er (Beispiel: RIO MARE voli cijela obitelj, Gdje je dukat tu je dom, ABC recepti za cijelu obitelj...). Auf diese Weise wird Tradition wiedergeboren bzw. ein bestehendes Konzept revitalisiert, was wir als Nostalgie für die Familie als verlorenen Zufluchtsort werten können. Ferner lässt sich auch das Konzept der Sexualität ausmachen, in dem in verschiedenen Versionen vielmehr die Ideen der weiblichen Freiheit und des Selbstbewusstseins dominieren (Beispiel: Elseve, Jer ja to zaslužujem, Rexona – živi više, živi hrabro, živi na svoj način..) als Tugenden. Auch das Konzept der Mutterschaft, in dem klar die Ideologie der sogenannten intensiven Mutterschaft bestätigt wird, da die Mutter die Hauptfigur in allen Produkten ist, die Kinder, Kinderkosmetik, Nahrung und den Haushalt betreffen (Beispiel: Kinder Pinguin mama zna što je najbolje...). Eine gute Mutter zu sein bedeutet, im Rahmen des aktuellen Mutterschaftsregimes eine gute Verbraucherin mit einem bestimmten Lebensstil zu sein. Eng verflochten hiermit ist auch das Konzept der Elternschaft, demzufolge Kinder aus eigener Freude heraus aufgezogen werden. Die heutigen Kinder sind Kinder der Demokratie, die man auch hört – im Gegensatz zu den traditionellen, die man zwar gesehen, aber nicht gehört hat. Ferner auch das Konzept des Körpers, das die vollständige Entthronung und Enttabuisierung des Körpers einschließt. Das bezieht sich nicht nur auf den weiblichen, sondern auch auf den männlichen Körper. Daher können auch spärlich bekleidete junge Männer, vor allem aber Frauen, in irgendeiner Werbung auftauchen. In scholastischer Manier verbinden SenderInnen der Werbebotschaften Gegenstände und Dienstleistungen mit physischen Ähnlichkeiten. Es handelt sich hierbei um eine Strategie der künstlichen Erinnerung, die bereits im Mittelalter bekannt war. Damit sich Menschen Dinge merken, muss man sich «ungewöhnlicher» Ähnlichkeiten bedienen und, da das Bild der Erinnerung unsichtbar ist und in der Erinnerung bleibt, kann es, egal wann, ein Generator externalisierter Fantasien werden. Damit verbunden ist das Konzept der Schönheit und der Gesundheit, welches ein besonderes Selbstbewusstsein voraussetzt. Schlank zu sein und gesund zu essen ist das Ideal, auch wenn Daten über GMO-Produkte etwas vollkommen anderes belegen. Das Kommunikationskonzept, das die Werbung bietet, ist vor allem virtuell, was wiederum mit der Häufigkeit der Werbung der Telekommunikationsanbieter bestätigt wird und auch mit der Bedeutung, die die Werbetexte aus diesem Bereich ausdrücken, wie z. B.: bonbon – dnevna doza optimizma, VIP - zagrli život, m:tel imate prijatelje, biraj pametno, biraj ultra smart... Des Weiteren können sie auch erfolgreich mit patriarchalen Modellen kokettieren wie etwa Otputuj kao muškarac, vrati se kao junak... Ein


solches Spiel wird durch die neoliberale globale Krise ermöglicht, in der immer noch hauptsächlich Männer die Mittel zum Leben sicherstellen. 6. Schlussfolgerungen Wir ziehen Bilanz. Da Werbung in unserer Ära der Instant-Kommunikation einen essentiellen Bestandteil unseres Alltags darstellt und sie ihren Platz in der Gesellschaftspraxis hat, ist ihr Einfluss auf uns insbesondere in der Freizeit beim Fernsehen oder Lesen einer Zeitschrift weiterhin kaum überschaubar. Die marktwirtschaftliche Logik bestimmt und restrukturiert tiefgreifend unser Leben. Wie allgemein bekannt ist, produziert der Kapitalismus nicht nur Waren, sondern auch Wahrnehmungen und das Konsumdenken. Als seine entscheidende Manifestation setzt es das System des Zeichenaustausches voraus, das alle Bedeutungen anderen Sprachen entsprechend verwirklicht und so einen Überblick über das eigene Selbst ermöglicht. Dieses komplexe Phänomen ist durch die Veränderung der Verbrauchergewohnheiten gekennzeichnet, sodass diese bereits seit langem nicht durch existentielle Bedürfnisse, den Gebrauchswert der Waren und Dienstleistungen bestimmt werden, sondern durch den bloßen Verbraucherwunsch, wobei Verbraucherkultur und -gewohnheiten direkt beteiligt sind an der Erschaffung der Identitäten und Lebensstile des Einzelnen – des Verbrauchers. Wir kaufen nicht nur Produkte in ihrem Gebrauchswert, häufiger noch kaufen wir Zeichen und symbolische Repräsentationen. Der Wunsch, ein bestimmtes Produkt zu besitzen, ist oft mehr als nur seine Funktionalität, und die Wahl bringt eine starke repräsentative und ästhetisierende Wirkung hinsichtlich der Identität mit sich. Daher ist die Sprache der Werbung ein Diskurstyp, in welchem die Zusammenhänge gegenüber den Elementen Vorrang haben oder, um es mit Saussure auszudrücken, die Form oft die Substanz dominiert. Wir nehmen an, dass die Gründe hierfür pragmatischer Natur sind, da Elemente versteckt werden, mittels welcher der Wert dieser Zusammenhänge modifiziert wird. Hier sind wir bereits in dem Bereich der Ideologie. Wie jede Ideologie beruht auch die Konsumideologie auf Teilung – aus ihr werden einzelne Aspekte der komplexen Realität vom realen Ganzen isoliert und dann gesondert behandelt. So beginnen wir, eigene Ideen und Projektionen über uns selbst auszuleben. Da wir alles kaufen können, tendieren wir dazu, Identitäten zu kaufen. Der Kauf ermöglicht uns, dass wir uns ausdrücken. Die häufigsten Ideen, die wir kaufen, sind: emotionale Sicherheit, Selbstwertgefühl, die Befriedigung des Egos, kreative Ausdrucksmöglichkeiten, Liebe, das Gefühl von


Macht, ein Gefühl der Zugehörigkeit, das Gefühl der Unsterblichkeit u. v. m. Welches Konzept jedoch ist so dominant, dass es uns antreibt, genau dieses und jenes zu kaufen? Es ist die Angst. Die Stellung der VerbraucherInnen und des Gebrauchsobjekts, wie Baumann es nennt, sind gleichermaßen starke Triebkräfte des laufenden Lebens, da Angst das Verlangen in der Gesellschaft verstärkt, die durch Ungleichheit hinsichtlich Freiheit und Sicherheit gekennzeichnet ist und die als solche in Identitätskonflikten resultiert (Biti 2012, 111). Bosnien und Herzegowina als Transitionsland in politischer, gesellschaftlicher und wirtschaftlicher Hinsicht, in welchem immer noch die Politik der nationalen Identität betont wird, was wiederum eine mobilisierende Funktion im Hinblick auf die Zerstörung der sozialen Kohäsion hat und bedeutungslos für die Entfaltung einer sozialen Politik im Land ist, wie auch Kroatien als Mitglied der EU, gegenüber welchem die Union ein übergeordnetes Verhältnis hat, da es unter ständiger Beobachtung steht, während das Land selbst noch immer mit großen sozialen und wirtschaftlichen Problemen kämpft, sind gleichermaßen offen und verwundbar im Hinblick auf die Bildung einer sogenannten neuen Weltordnung, einer neuen Verteilung der Macht und globalen Politik.

Literatur: Bauman, Zygmunt. The Individualized Society. Cambridge, Polity Press,

2001. Beck, Ulrich. Risikogesellschaft. Auf dem Weg in eine andere Moderne.

Frankfurt, a. M., Suhrkamp, 1986. Bignell, Jonathan. Media Semiotics: An Introduction. Manchester, 1997. Biti, Vladimir. Die zerstreute Erbschaft. Wien, 2012. Blumer, Herbert. Symbolic Interactionism, Perspective and Method.

Englewood Cliffs, N.J., Prentice-Hall, 1969. Bourdieu, Pierre. What Speaking Want to Say: the Economy of

Symbolic Exchanges. Boksburg: Difel, 1998. Chandler, Daniel. Semiotics for Beginners. 1998, http://www.aber.ac.uk/media/Documents/S4B/sem07.html. 9.

Oktober 2010 Cook, Guy. The Discourse of Advertising. London: R&P, 1999. Culler, Jonathan. The Pursuit of Signs. London, Routladge, 1981. Danesi, Marcel. Messages and Meanings: An Introduction to Semiotics.

Toronto, Canadian Scholars’ Press, 1994. Downing Hidalgo, Laura. Circle of Linguistics Applied to Communication,

2003, http://www.ucm.es/info./circulo/no13/hidalgo. 2. Mai 2012

http://www.aber.ac.uk/media/Documents/S4B/sem07.html

http://www.ucm.es/info./circulo/no13/hidalgo


Dyer, Gillian. Advertising as Communication. London, Methuen, 1982. Eisenstadt , Shmuel N. Multiple Modernities. Daedalus, 2000. Fairclough, Norman. Discourse and Social Change. Cambridge, Polity

Press, 1992. Filmore, Charles. Frames and the Semantics of Understanding.

Quaderni di Semantics, Vol. VI, No. 2, 1985. Fink, Željka. "Frazeološke igre u reklamama ili misli li četkica za zube

svojom glavom". Tekst i diskursi. Zbornik HDPL-a, Zagreb, 1997. Giddens, Anthony. The Transformation of Intimacy. Sexuality, Love and

Eroticism in Modern Societies. Cambridge, Polity Press, 1994. Goffman, Erving. The Presentation of Self in Everyday life. Garden City,

New York, Anchor, 1959. Goffman, Erving. Stigma: Notes on the Managament of Spoiled

Identity. Penguin. London, 1963. Giddens, Anthony. Odbjegli svijet. Zagreb, Naklada Jasenski i Turk,

(prev. Ana Milićević), 2005. Hall, Stuart. Encoding, Decoding. London, Routledge, 2001 Hromadžić, Hajrudin. Konzumerizam. Zagreb, Naklada Jasenski i Turk, 2008. Jozić, Ivana und Alisa Mahmutović. "Neobični slogani reklamnih

poruka" zbornik Riječ, Rijeka, 2008. Keep, C und Thomas McLaughlin, (nd): 'Intertextuality' [WWW

document] URL http://web.uvic.ca/~ckeep/hfl0276.html. 23. April 2013

Koludrović-Tomić,Inga und Sanja Knežević. "Konstrukcija identiteta u mikro-makro kontekstu". Acta Iader, Zadar, 2004.

Kovačević, Marina und Lada Badurina. Raslojavanje jezika stvarnosti. Rijeka: Izdavački centar Rijeka, 2000.

Leech, Geoffrey N. English in Advertisting. A Linguistic Study of Advertising in Great Britain. London, 1966.

Meyer, Michel, Manuel Maria Carrilho und Benoit Timmermans. Povijest retorike od Grka do naših dana. Disput, Zagreb, 2008.

Packard, Vance. Hidden Persuaders. New York, Washington Square Press, 1957.

Škiljan, Dubravko. Javni jezik. Zagreb, 2000. Udier, Sanda Lucia. "O jeziku reklama". Zagrebačka slavistička škola,

Zagreb, 2006. Vestergaard, Torben und Kim Schroeder. The Language of Advertising.

Blackwell, Oxford, 1985. Werth, Paul. Text Words: Representing Conceptual Space in Discourse.

London, Longman, 1999. Williamson, Judith. Decoding Advertisements. Marion Boyars, London, 1987.

http://web.uvic.ca/~ckeep/hfl0276.html


ADVERTISEMENT SLOGANS: IDEOLOGICAL INSTRUMENTS IN THE CREATION OF NEW IDENTITIES (EXAMPLES FROM THE PRINT AND

ELECTRONIC MEDIA IN BOSNIA AND HERCEGOVINA AND CROATIA) The present paper deals with advertisements (i.e. advertising texts which project different meanings through interactivity) as a preferred form of social discourses. The corpus was collected from 2011 to 2013 and found in various private and public print and electronic media in Bosnia and Hercegovina and Croatia. We try to give an objective and critical interpretation as well as a comparative analysis of the collected material because, in spite of great similarities, we deal with different cultures characterized by diverse linguistic and socio-political factors. Bosnia and Herzegovina is not, unlike Croatia, a member of the European Union, but an ethnically, politically and socially divided society with no hope for changes in the near future. However, what connects this part of Europe with the rest of the world is the life style of local people, their needs and desires that rest on ideologies of capitalism and consumerism, but which, as we demonstrate in the present paper, are greatly created in the advertising discourse. The aim of the paper is to discover linguistic manifestations and strategies which provide a successful foundation for collective delusion which hides inconspicuous processes. Our corpus analysis offers parallel translations of slogans into German and English allowing readers to compare whether slogans can, and to which extent, evoke similar connotations. As the advertising discourse does not know words “out of the blue” we try to clarify the linguistic key concepts we must use in the analysis in order to understand advertisements as a means of communication. These concepts represent, as we underline in our hypothesis, one of the most substantial fields of investigation of correlation between language and ideology. We assume that such a discourse, being ideologically realized, significantly influences human behavior through psychological mechanisms on both an individual and a collective level. Advertisement slogans have become an important ideological instrument for creation of new identities in this region – particularly for creation of the consumer identity. Key words: advertising discourse, neoliberal capitalism, consumerism, ideology, identity, public communication, rhetoric.

NAUKA O KNJIŽEVNOSTI LITERARY STUDIES


DIDEROT – UN ESPRIT OULIPIEN AVANT LE MOT Dragan Bogojević, Université du Monténégro, [email protected] 10.31902/fll.20.2018.7

UDK 821.133.1.09 Didro D.

Abstrait : Diderot, figure emblématique des Lumières, s’est essayé à

plusieurs genres et formes littéraires. Philosophe de la matière sensible, maître

d’œuvre du vaste projet de l’Encyclopédie, critique lucide des peintres de son

époque, chercheur des voies nouvelles pour la poésie dramatique, épistolier

fervent, Diderot était aussi un conteur inclassable et innovant. Ce frère Platon –

surnom donné par Voltaire – nous a légué un patrimoine intellectuel riche, sujet

aux plus diverses interrogations.

En relisant les contes de Diderot, nous pensons plausible de les

rapprocher du concept oulipien en identifiant certains repères communs.

Premièrement, Diderot manifestait un goût, sans égal dans l’entourage

encyclopédistes, pour l’expérimentation formelle. Deuxièmement, ses

procédées romanesques relèvent d’un sens aigu du jeu littéraire et des

variations techniques multiformes. Finalement, son intention artistique se prête

à une réflexion assidue impliquant l’exploration d’une expression littéraire hors

de son temps.

Nous pensons opportun de rapprocher cet aspect ludique, dialoguant,

interactif (notamment présent dans le jeu alternant du narrateur et du lecteur)

du champ oulipien. À travers l’analyse ponctuelle de ses contes – à savoir La

Mystification, Les Deux Amis de Bourbonne, Entretien d’un père avec ses

enfants, Entretien d’un philosophe avec la Maréchale de ***, Ceci n’est pas un

conte, Madame de La Carlière, le Supplément au voyage de Bougainville –

nous tenterons de proposer une interprétation d’un Diderot « potentiel », en

même temps précurseur et contemporain spirituel des oulipiens.

Mots clés : Diderot, expérimentation, littérature, oulipien, dialogue.

Introduction D’où vient l’idée de positionner Denis Diderot, figure emblématique des Lumières, dans les champs oulipiens ? Il est notoire de constater que l’image sur Diderot lui-même et de son œuvre se dérobe constamment et semble éviter de se situer dans un cadre uni et uniforme. Dans sa préface de l’édition de poche de Contes de Diderot, Béatrice Didier souligne dès le début ce côté « inclassable et incertain » de Diderot : « Mais qui est monsieur Diderot? Bien malin qui le dira, Diderot le sait-il lui-même, et l’interrogation qu’il fait poser par la maréchale, ne se la pose-t-il pas, peut-être de façon plus aiguë encore dans ses années où se situent les contes ? »


Diderot, ce bon père de famille épris d’une épistolière, cet écrivain sédentaire féru des terres lointaines – Bougainville et Catherine II – est philosophe, libre penseur, homme de théâtre, critique d’art, inlassable maitre d’œuvre du projet encyclopédique, conteur dialoguant avec de nombreux textes écrits, mais prudemment déposés dans ses tiroirs, et qui verront le jour longtemps après la disparition du poète. Cette diversité humaine et créatrice, cette rapsodie formelle, ces pensées « catins » et ces manifestations ludiques, font de Diderot un modèle multiforme pour toute sorte de recherche littéraire. Quand il s’agit de l’optique oulipienne, nous pensons notamment à cette inclination de Diderot pour les nouvelles formes du discours littéraire que l’écrivain applique de la façon qui lui plaît. Quels sont les autres liens communs entre Diderot et les oulipiens ? D’abord, nous tenterons de démontrer que notre frère Platon du XVIIIe siècle était aussi tenté d’écrire sous contrainte, en respectant les trois codes – naturel, civil et religieux – pratiquant à l’abondance « le goût du partage et la convivialité, et une certaine forme d’humour » (Bénabou, 2001 : 22) si chères aux oulipiens. L’autre trait qui fait le pont entre Diderot et les écrivains de la planète de l’Oulipo se reconnaît dans sa profonde conception de littérature dont la potentialité de l’œuvre produite se croise avec tout un réseau de lecteurs, de diffuseurs et de prescripteurs qui participent activement dans l‘illusion fictive d’une création en perpétuel mouvement. Certes, un point à ne pas omettre, quand il s’agit de la technique de l’écriture diderotien, c’est la valeur du texte en soi qui le démarque de tous les autres écrivains de son époque. Le caractère original de cette démarche est proche de la différenciation oulipienne : « chacun doit être différent de tous les autres : on peut dire que c’est déjà une contrainte en soi » (Marin la Meslée, 2001 : 35). Nous nous sommes concentré dans notre article sur les contes de Diderot qui sont, par rapport au Neveu de Rameau ou Jacques le Fataliste, moins connus du grand public – La Mystification, Les Deux Amis de Bourbonne, Entretien d’un père avec ses enfants, Entretien d’un philosophe avec la Maréchale de ***, Ceci n’est pas un conte, Madame de La Carlière, le Supplément au voyage de Bougainville. Claude Burgelin dans son article Esthétique et éthique de l’Oulipo, fait une référence à un autre classique du genre qui est Racine, mais dont la logique interne de création nous paraît appropriée au cas de notre écrivain :


Racine fut un éblouissant oulipien par anticipation, lui qui respectait un accablant cahier des charges se soldant par des contraintes de structure (cinq actes, trois unités), de forme (alexandrin, alternance des rimes féminines et masculines), de code (bienséances)…. L’Oulipo a ainsi su renouer avec la raison classique : un mode de raisonnement impose ses structures, une contrainte dicte ses formes, un texte antérieur ses astreintes… Toute l’ambigüité féconde de l’Oulipo se retrouve là : oscillant entre hommage filial aux auteurs d’hier et déchiquètement de ce corps textuel paternel, entre dévotion et iconoclaste (Burgelin, 2001 : 37)

En dernier lieu, l’appartenance de Diderot au clan oulipien s’impose par sa capacité de mélanger les genres et les formes, tout en offrant un panorama multiforme et complexe de jeux littéraires et de l’expérimentation technique. Ce qui relève de sa conception de l’art dans son ensemble. Comme l’explique bien Michel Delon dans sa préface dans l’article de Pierre Chartier, Denis Diderot, Contes et romans :

Le travail philosophique et littéraire de Diderot se développe en pleine crise des genres, dans l’éclatement de la poétique classique et la redistribution épistémologique. Il ne conçoit pas d’hypothèse scientifique sans recherche d’écriture, pas de création dramatique ou romanesque sans enjeu philosophique, pas de jeu intellectuel sans engagement politique. Aucun classement de ses ouvrages ne pourra prétendre à un ordre définitif, le travail de lecture doit prolonger le travail d’écriture dans l’hybridation formelle et la circulation conceptuelle. (Delon, in Chartier, 2005 : 7)

Dans notre communication, nous allons essayer de montrer ces cas de figure oulipiens chez Diderot par le biais d’une analyse ponctuelle de ses contes mentionnés plus haut, pour mieux accentuer ce que nous avons appelé l’esprit oulipien de Diderot précurseur. La contrainte de la conception artistique : nature et morale

« Tout art d'imitation a son modèle dans la nature. », dit-il Diderot. Dans l’expression littéraire, Diderot apprécie des finalités pratiques et une esthétique de l’imitation de la nature. Cette imitation


de la nature doit être accompagnée par l’aspect fictif, par la catégorie morale, par les traits théâtraux, par l’intention d’amuser et par la véracité du récit. Le mot clé est sûrement l’invention, car un bon écrivain doit être apte à concilier la vérité et le mensonge. Diderot pense que chaque artiste doit relever de cette duplicité créatrice. Dans son récit Les deux amis de Bourbonne, Diderot fait la différence entre trois types de conte : le conte merveilleux, le conte plaisant et le conte historique. Il est important de citer ce passage dans sa totalité, pour mieux apprécier les crédos esthétiques de Diderot.

[J]e distingue le conte à la manière d’Homère, de Virgile, du Tasse, et je l’appelle le conte merveilleux. La nature y est exagérée ; la vérité y est hypothétique… (le conteur) a obtenu le degré de perfection que le genre de son ouvrage comportait, et vous n’avez rien de plus à lui demander. En entrant dans son poème, vous mettrez le pied dans une terre inconnue, où rien ne se passe comme dans celle que vous habiter, mais où tout se fait en grand comme les choses se font autour de vous en petit… Il y a le conte plaisant à la façon de La Fontaine, de Vergier, de l’Arioste, d’Hamilton, où le conteur ne se propose ni l’imitation de la nature, ni la vérité, ni l’illusion ; il s’élance dans les espaces imaginaire. Dites à celui-ci : soyez gai, ingénieux, varié, original, même extravagant, j’y consens ; mais séduisez-moi par les détails ; que le charme de la forme me dérobe toujours l’invraisemblance du fond ; et si ce conteur fait ce que vous exigez ici, il a tout fait… Il y a enfin le conte historique, tel qu’il est écrit dans les Nouvelles de Scarron, de Cervantès, etc. Au diable le conte et le conteur historique ! C’est un menteur plat et froid. Oui, s’il ne sait pas son métier. Celui-ci se propose de vous tromper, il est assis au coin de votre âtre ; il a pour objet la vérité rigoureuse ; il veut être cru ; il veut intéresser, toucher, entraîner, émouvoir, faire frissonner la peau et couler les larmes ; effets qu’on n’obtient point sans éloquence et sans poésie. Mais l’éloquence est une source de mensonge, et rien de plus contraire à l’illusion que la poésie ; l’une et l’autre exagèrent, amplifient, inspirent la méfiance. Comment s’y prendra donc ce conteur-ci pour vous tromper ? Le voici : il parsèmera son récit de petites circonstances si liées à la chose, de traits si simples, si naturels, et toutefois si difficile à imaginer, que vous serez forcé de vous dire en vous-mêmes : ʺMa foi, cela est vrai ; on n’invente ces choses-là.ʺ C’est ainsi qu’il sauvera l’exagération de l’éloquence et de la


poésie ; que la vérité de la nature couvrira le prestige de l’art, et qu’il satisfera à deux conditions qui semblent contradictoires, d’être en même temps historien et poète, véridique et menteur. (Diderot, 1955/70 : 72-73)

Il est évident que la réflexion de Diderot implique deux faces qui révèlent le contraste fondamental de sa poétique : s’inspirer d’une histoire vraie, même contemporaine et la modeler à la manière artistique naturelle. Ces contes, écrits pour la plupart dans les années 1770, nous permettent aussi de prendre en compte la théorie des trois codes – naturel, civil et religieux, si souvent exploitée dans les contes. Laurent Versini pense qu’il est possible d’établir des correspondances entre les codes et les trois types de contes distingués par Diderot considérant qu’au code religieux correspond le conte merveilleux et au code naturel le conte historique. Il souligne que le conte historique doit d’être plaisant, comme il faut que l’homme concilie le code naturel et le code civil par la sociabilité. Voyons de plus près comment cette stratégie contraignante et dualiste fonctionne dans le texte des contes analysés pour notre recherche. Pour commencer, nous avons choisi un dialogue de Mystification, où on entrevoit bien en miniature les éléments de la philosophie « naturelle », pimentée de l’esprit humoristique.

– Mademoiselle Dornet : J’avais cru jusqu’à présent qu’un

diseur de bonne aventure n’était qu’un fripon. – Desbrosses : C’est assez ordinaire ; mais un fripon

n’empêche pas qu’il n’y ait d’honnêtes gens, non plus qu’un charlatan qu’il n’y ait de vrais médecins. (Diderot, 1955/70 : 43)

Dans l’extrait du conte Deux Amis de Bourbonne, nous pouvons apprécier l’expression concise et pertinente de l’humanisme de Diderot qui, au fond, est nourrie d’une réflexion contrariée, mais logique : la même condition sociale (pauvreté) peut virer à la fortune.

[d]ites-en autant du charbonnier, de la charbonnière et des autres personnages de ce conte, et concluez qu’en général il ne peut guère y avoir d’amitiés entières et solides qu’entre des hommes qui n’ont rien. Un homme alors est toute la fortune de son ami, et son ami est toute la sienne. (Diderot, 1955/70 : 74)


Dans les autres extraits qui se succèdent, Diderot développe quelques-unes de ses idées maîtresses. D’abord, dans Madame de La Carlière il souligne l’impossibilité de la nature : l’homme ne peut être constant dans un univers en perpétuelle mutation, avec, de plus, l’inconséquence du jugement public de nos actions particulières.

Et puis j’ai mes idées, peut-être justes, à coup sûr bizarres, sur certaines actions que je regarde moins comme des vices de l’homme que comme des conséquences de nos législations absurdes, sources des mœurs aussi absurdes qu’elles et d’une dépravation que j’appellerais volontiers artificielle. (Diderot, 1955/70 : 170-171)

Ensuite, Diderot dans Entretien d’un philosophe avec la Maréchale de *** utilise le langage des athées au XVIIIe siècle, ce qui produit une caricature du pari de Pascal.

– La Maréchale : C’est donc vous qui ne croyez rien ? – Diderot : Moi-même – La Maréchale : Cependant votre morale est d’un croyant. – Diderot : Pourquoi non, quand il est honnête homme ?

…………………………………………………………………………………… – La Maréchale : Que gagnez-vous donc à ne pas croire ? – Diderot : Rien du tout, madame la maréchale. Est-ce

qu’on croit, parce qu’il y a quelque chose à gagner ? (Diderot, 1955/70 : 103-104)

Deux brefs extraits suivants du conte Ceci n’est pas un conte révèlent bien son opinion sur l’extrême importance de la sociabilité sous l’Ancien Régime et sur son rôle dans la création littéraire et artistique.

que, plutôt que d’écouter ou se taire, chacun bavarde de ce qu’il ignore, et que tous s’ennuient par sotte vanité ou par politesse. (Diderot, 1955/70 : 123) Il faut avouer qu’il y a des hommes bien bons et des femmes bien méchantes. (Diderot, 1955/70 : 124)

Enfin, nous allons voir dans les passages suivants l’illustration magistrale de l’opposition des trois codes (Entretien d’un père avec ses


enfants, Entretien d’un philosophe avec la Maréchale de ***, Le Supplément au voyage de Bougainville).

– Moi : La philosophie se tait où la loi n’a pas le sens commun (…) Le remords naît peut-être moins de l’horreur de soi que de la crainte des autres ; (Diderot, 1955/70 : 90-91).

– Mon père : (…) Est-ce que l’homme n’est pas antérieur à l’homme de loi ? Est-ce que la raison de l’espèce humaine n’est pas tout autrement sacrée que la raison d’un législateur ? (Diderot, 1955/70 : 96)

Il y a dans les livres inspirés deux morales : l’une générale et commune à toutes les nations, et qu’on suit à peu près ; une autre, propre à chaque nation et à chaque culte, à laquelle on croit, qu’on prêche dans les temples, qu’on préconise dans les maisons, et qu’on ne suit point du tout. (Diderot, 1955/70 : 112)

– B : Une observation assez constante, c’est que les

institutions surnaturelles et divines se fortifient et s’éternisent, en se transformant à la longue en lois civiles et nationales et que les institutions civiles et nationales se consacrent et dégénèrent en préceptes surnaturels et divins. (Diderot, 1955/70 : 176)

alors, pour plaire au prêtre, il faudra que tu te brouilles avec le magistrat ; pour satisfaire le magistrat, il faudra que tu mécontentes le grand ouvrier ; et pour te rendre agréable au grand ouvrier, il faudra que tu renonce à la nature. (Diderot, 1955/70 : 193)

Les contes de Diderot pullulent de ce type des échantillons que nous avons repérés comme les traits oulipiens par anticipation, dans le sens où les idées de l’écrivain sont bien encadrées par les contraintes mêmes de la condition humaine, tiraillée en permanence par « l’inconvénient d’attacher des idées morales à certaines action physique qui n’en comportent pas » (Diderot, 1955/70 : 171). Le dialogue : un lieu de rencontre expérimentale et théâtral


Diderot excelle dans l’art de conter. Les contes de Diderot sont tous écrits en forme de dialogue. Cet engouement pour les échanges verbaux et la discussion, parvenu à son apogée au XVIIIe siècle, grâce surtout aux salons parisiens, est souvent connu sous le nom d’art de la conversation. Dans sa communication sur le conte philosophique de Diderot, Robert Niklaus nous rappelle les mots de Diderot : « (…) Je ne compose point, je ne suis point auteur, je lis ou je converse, j'interroge ou je réponds » (Niklaus, 1961 : 301). Quoi de plus signifiant pour illustrer l’originalité de la technique prépondérante d’écriture de notre auteur ! Si nous ajoutons à cela un autre goût de Diderot – à savoir ses inclinations vers le jeu théâtral – il nous est permis d’en tirer la conclusion que l’expérimentation formelle fait de Diderot un oulipien sans le savoir, au sens contemporain du terme. Voyons toujours ce que dit Robert Niklas à ce sujet :

Pourtant, si l'on examine d'un peu près la technique de Diderot, l'on verra à quel point il a su transposer dans le conte avec des résultats heureux une technique d'homme de théâtre. Il fait intervenir le dialogue pour multiplier les points de vue, il définit ses personnages par leurs gestes, il indique le lieu de la scène et compose ses tableaux comme le fond d'une scène ; et de nombreuses interpolations sont des espèces d'indications scéniques … De plus, les personnages des contes ont une vérité inconnue à ses personnages de théâtre grâce à la valeur intrinsèque des idées agitées, au réalisme intellectuel qui s'ajoute au réalisme plus superficiel du cadre, de la présentation, de toute la pantomime de ses magnifiques pantins. (Niklaus, 1961 : 302/3)

L’on sait qu’en France, le besoin de parler, de prendre parole, ne signifie pas seulement le plaisir de communiquer ses idées ou ses sentiments, mais en même temps incite à une réflexion plus aiguë et à une sorte de jeu intellectuel et spirituel, si cher aux Français. C’est un jeu où se mêlent l’amusant et le sérieux, où les plus graves questions peuvent être abordées avec désinvolture, pour mieux produire l’effet souhaité. D’ailleurs, les connaisseurs de l’œuvre de Diderot l’ont considéré comme conteur ou narrateur, plutôt que comme romancier. Il s’est avéré que Jacques le Fataliste avec le Cleveland de l’abbé Prévost et La Nouvelle Héloïse de Rousseau sont des plus grandes réussites romanesques du XVIIIe siècle. Tandis que les contes Ceci n’est pas un conte et Madame de La Carlière se hissent au même rang avec


les meilleurs contes de Flaubert ou de Maupassant. Diderot a toujours aimé entendre raconter des histoires et en raconter lui-même. Toute son œuvre est parsemée de diverses « historiettes », indépendamment du mode dominant d’expression – philosophique, personnel ou autre. Par rapport à ses productions estimées plus traditionnelles jusqu’en 1760, et à partir de ces années-là, Diderot se lance de plus en plus dans des formes jugées novatrice ou même, selon ses propres paroles, révolutionnaires. Le Neveu de Rameau en est un exemple éclatant. Cet art du conter se développe tout au long de ses contes fantaisistes et surprenants, imprégnés aussi par une sorte de réalisme spirituel ou humoristique. Diderot, lui-même le constate dans Jacques le Fataliste qu'il ne s'agissait pas seulement d'être vrai, mais qu'il fallait encore être plaisant. Dans le pertinent article de Paolo Quintili : Diderot et la question de la forme, nous retrouvons d’autres indices qui témoignent d’un talent qui a su dépasser son époque par sa verve.

Bourdin affirme que chez Diderot « la variété des formes d’écriture se ramènent à une figure centrale que je propose d’appeler le schème de la mise en scène ou de la dramatisation de la pensée en philosophie… Cette manière (ou forme) de la diction a été inventée en même temps que les concepts de son objet. Diderot est en cela inimitable. (Quintili, 2002 : 214)

Le dialogue diderotien présente la vérité interne du conte, et a chez Diderot une importance capitale. C’est aussi la caution de sa fonctionnalité, parce que le récit conçu de telle manière devient aussi un instrument de recherche. En effet, si on envisage toutes ces composantes qui font un tout inséparable du « produit » final, il est juste de dire que la démarche artistique entreprise par Diderot mérite d’être considérée comme similaire et proche de cet aspect ludique et expérimental des littératures potentielles. Le conteur et le lecteur : une aventure commune Il n’est peut-être rien de plus proche des oulipiens chez Diderot que ce rapport entre le lecteur et le conteur ou vice-versa qui se construit au fil de l’histoire et qui ne cesse de surprendre. « On doit exiger de moi que je cherche la vérité, mais non que je la trouve », déclarait-il dans ses Pensées philosophiques de 1745. En effet, si on peut considérer les Pensées comme son premier ouvrage fondateur, il est concevable de constater cette tendance à la réfutation du


dénouement final ou de la parole définitive. Et cette approche heuristique s’affiche à travers toute sa carrière d’homme de lettre où les objectifs de l’écrivain et du philosophe se rejoignent. Ce couple conteur-lecteur fonctionne à plusieurs niveaux, englobé par le désir d’une recherche continuelle, assidue et innovante – un lieu commun des amateurs de l’Oulipo. La lecture des contes de Diderot relate le plus souvent des relations complexes entre l’individu et le groupe social, l’appartenance à une communauté de l’écrivain et de ses personnages. Ces récits dialoguant et interactifs comportent trois ou quatre niveaux de présentation où s’interposent, s’entrechoquent, s’échangent les voix du narrateur, de l’auditeur, du conteur et du lecteur. Comme dit Béatrice Didier : « Et dans la mesure où elles représentent aussi cet autre niveau de la conversation entre Diderot et son lecteur, on arrive donc à une sorte de fusion entre eux. » (Didier, in Diderot, 1955/70 : 33) La Mystification représente l’image même du conte tel que le pratique Diderot. Dans ce récit, Diderot a saisi une histoire vraie de portraits à retirer. Un certain Galitsine venait de se marier et voulait récupérer des portraits donnés à une ancienne maîtresse, Mlle Dornet. Diderot imagina une « mystification » avec l’aide de Desbrosses qui se fait passer pour un médecin turc et de Mme Therbouche. Desbrosses se suicide et la suite de la mystification « bien ou mal projetée n’eut pas lieu ». Le tissu littéraire se construit autour de l’intrigue pour reprendre les portraits et de l’intrigue de garder les objets de l’être aimé. L’incipit in medias res nous invite au jeu : « Je voudrais bien me rappeler la chose comme elle s’est passée, car elle vous amuserait. Commençons à tout hasard, sauf à laisser là mon récit, s’il m’ennuie. » (Diderot, 1955/70 : 36). Ceci n’est pas un conte fut publié dans la Correspondance littéraire de Grimm en avril 1773. Conçu sous forme de diptyque, l’opuscule fait se répondre deux récits en miroir, celui des amours malheureuses du brave Tanié pour « l’indigne et cruelle Reymer » d’un côté, de la dévouée Mlle de la Chaux pour le vilain Gardeil de l’autre. Valérie André remarque que la linéarité du tissu narratif est sans cesse rompue par l’intrusion de dialogues entre le conteur et son interlocuteur. Quoi de plus normal ? L’on fait un conte, parce qu’il y a quelqu’un qui l’écoute. Il est habituel que le conteur soit interrompu quelquefois par son auditeur. Diderot, a souvent inséré dans ses contes un personnage qui fasse à peu près le rôle du lecteur. Cette délectation, cet art de Diderot, paradoxal et synthétique et nous sommes même tentés de dire cette joie de faire des


calambours avec les jeux de rôles, de mots et de situations dans le texte coïncident à juste titre avec cet esprit oulipien et font des contes de Diderot un ouvroir de la littérature potentielle, permettant pour l’avenir de produire des œuvres originales. La modernité de Diderot apparaît justement dans cette optique-là. Cette volonté du dépassement de l’ordinaire et des règles établies est manifeste dans les autres contes qu’on s’était donné la tache d’analyser. Bien évidemment, le traitement du dialogue est un fil rouge du tissu narratif des contes. Les Deux Amis de Bourbonne sont peut-être le conte le moins théâtral dans le sens où le récit domine la théâtralité, mais les dialogues du narrateur sont insérés dans le récit. De plus, le narrateur y introduit une lettre d’un docteur en théologie, l’occasion pour Diderot de parodier « le saint esprit ». Comme le titre l’indique, les deux entretiens – Entretien d’un père avec ses enfants, Entretien d’un philosophe avec la Maréchale de *** – chacun à sa manière, exploitent la technique narrative. Comme il se doit, la conversation du père avec ses fils relève d’un ton plus sérieux, avec moins d’humour et de jeux lexicaux. En revanche, la conversation entre le philosophe et la Maréchale, tout en abordant les sujets sérieux, glisse volontiers vers le divertissement, et, parfois, vers l’humour à connotations grivoises et piquantes. Ces variations témoignent, une fois de plus, d’une richesse stylistique et d’une capacité intarissable d’un Diderot ponctuel et jovial. Le début de Madame de La Carlière, avec les observations météorologiques entre le narrateur et le locuteur est original. Suit une histoire nuancée sur les amours contrariés d’un couple étrange, poursuivi par des commentaires du narrateur où Diderot donne libre cours à son imagination et à ses idées. L’un des contes le plus curieux et le plus connu est certainement le Supplément au voyage de Bougainville. En ce qui concerne notre travail, ce conte a tous les traits qui le placent parmi les chefs-d’œuvre du genre. Il y a le jeu, la drôlerie, l’audace, l’intelligence et, bien sûr, les dialogues entre A et B, le traitement des trois codes et – l’esprit oulipien en marche. À la différence des autres contes, celui-là nous conduit dans des pays exotiques et lointains, à Tahiti. On dirait que la douce France n’y est plus, mais au fond, la conversation entre les deux interlocuteurs (l’un autochtone, l’autre occidental, avec l’intrusion du sage de Tahiti), constitue le décor parfait pour la comparaison lucide, délicate et provocante des mœurs de deux pays. Evidemment, les libertés en amour sont beaucoup plus proches de la


loi naturelle à Tahiti qu’en France… Mais, comme le dit bien Béatrice Didier :

Ne tombons donc pas dans une lecture réductrice du Supplément qui ferait de Diderot un apologiste inconditionnel de la société tahitienne. La fonction de ce texte est autre, et c’est justement là que se révèle sa profonde cohérence par rapport aux divers contes. L’utopie apporte une confirmation au réalisme des récits langrois et parisiens. Tableau mythique d’une société que Diderot ne peut qu’imaginer, elle possède essentiellement une vertu critique par rapport à une société qu’au contraire Diderot ne connaît que trop. (Didier, in Diderot, 1955/70 : 25)

Ne serait-t-il pas aussi l’une des qualités innées des oulipiens ou moins souhaitées des oulipiens– ne connaître que trop son métier d’écrivain et posséder un savoir-faire et une disponibilité romanesque hors des normes et hors de son temps ! Conclusion Rapprocher Diderot et ses contes des oulipiens n’était pas une mince tâche. D’autre part, faire face à la distance de deux siècles qui séparent notre écrivain novatrice de l’aventure oulipienne, supposait un défi et un « potentiel » à explorer. Nous nous sommes décidés de concentrer notre analyse sur des contes qui, à l’exception des lecteurs privilégiés de la Correspondance littéraire de Grimm, n’étaient pas connus auprès de grand public du vivant de l’auteur, d’ailleurs comme la plupart des chefs-d’œuvre de Diderot. Nous avons aussi pris la décision de ne pas prendre en compte les contes les plus appréciés, tels que Le Neveu de Rameau, Jacques le Fataliste, Le rêve de d’Alembert, et même La Religieuse. Et pour deux raisons principales. D’abord, nous étions d’avis que les contes qu’on a choisi pour notre travail méritent pleinement d’être mis en valeur – autant par leur qualité littéraire que par leur compatibilité avec le sujet. Ensuite, vu le nombre des contes, il était difficile de traiter dans une communication pareille le corpus qui aurait été complété par ses meilleurs récits. En relisant les contes de Diderot, nous nous somme rendu compte que les écrivains de la taille de Diderot continuent de nous surprendre et de nous ravir. Ses jeux et ses expérimentations techniques, son imagination et son intérêt passionné pour la réalité


qu’il faut toujours découvrir et redécouvrir relèvent d’une sensibilité romanesque, pure et simple. La littérature potentielle a été bel et bien tracée, ne serait-ce que par cette ouverture d’esprit toujours favorable à toute sorte d’innovation artistique. La contribution et la postérité de Diderot dans ce sens nous paraissent incontestables et naturelles. Diderot se range parmi les poètes qui pratiquent ce que les critiques appellent « l’esthétique du roman ouvert ». Nous estimons que Diderot disposait d’un talent varié et disparate et que ses créations littéraires portent en elles-mêmes un germe fertile et fécond qui justifie un rapprochement naturel et symbolique avec les créations oulipiennes, dont la finition ne signifie jamais la fin de l’ouvrage, mais plutôt l’invitation à une nouvelle et fructueuse expérience dans les labyrinthes fascinants des fictions littéraires. Laurent Versini dans sa Préface des œuvres volumineuses de Diderot remarque au sujet de ses contes : « Lisons Madame de La Carlière, le Neveu de Rameau ou Jacques sans perdre le sens du ridicule et sans tomber dans le pédantisme, en nous laissant aller à un plaisir de la lecture qui réponde au plaisir de l’écriture ». (Versini, in Diderot, 1994 : 15) Nous pouvons rajouter que les textes de ses contes ne laisserons jamais indifférents aucun oulipien féru de la bonne littérature sous l’égide de l’innovation.

Bibliographie: Chartier, Pierre, 2005, consulté le 22 octobre 2015, Denis Diderot,

Contes et romans, In : Recherches sur Diderot et sur l'Encyclopédie, URL : http://rde.revues.org/4515.

Diderot, Denis, 1955-1970, Contes, Paris, Le Livre de poche, éd. du Minuit, pour les Lettres de Diderot, Librairie Générale Française, 1988, pour la Préface, les notices et les notes.

Diderot, Denis, 1994, Œuvres, Tome II, Contes, Paris, Bouquins, Robert Laffont, édition établie par Laurent Versini.

Quintili, Paolo, 1999, Diderot et la question de la forme, Paris, Annie Ibrahim, PUF.

Benabou, Marcel, 2001, Magazine littéraire, l’Oulipo, nº 396/5 : Quarante siècles d’Oulipo, Paris.

Marin la Meslée, Valérie, 2001, Magazine littéraire, l’Oulipo, nº396/5 : Les oulipiens d’aujourd’hui, Paris.

Modica, Massimo, 2002, consulté le 13 octobre 2015, Diderot philosophe et critique d’art. Essai sur l’esthétique de Diderot, In


: Recherches sur Diderot et sur l'Encyclopédie, URL : /index79.html ; DOI : 10.4000/rde.79.

Bourgelin, Claude, 2001, Magazine littéraire, l’Oulipo, nº 396/5: Esthétique et éthique de l’Oulipo, Paris.

Niklaus, Robert, 1961, Cahiers de l'Association internationale des études françaises, n° 13 : Diderot et le conte philosophique, Paris.

Valérie André, Valérie, 2006, consulté le 15 octobre 2015, Diderot, conte politique et politique du conte, URL : http://feeries.revues.org/149.

DIDEROT – OULIPIAN SPIRIT BEFORE THE WORD An emblematic figure of the Lumières, Diderot experimented with numerous literary genres and forms. Philosopher of sensitive subject matter, mastermind of the large – scale project of the Encyclopédie, lucid critic of painters of his epoch, researcher of new ways in dramatic poetry, fervent epistolary writer, Diderot was also an unclassifiable and innovative story-teller. This brother Platon – a nickname given by Voltaire – has left us a rich intellectual heritage, subject to equally rich interpretations. Re-reading Diderot's short stories implies linking them with the concept "oulipo" by identifying certain common reference points. First, Diderot manifested an inclination, unprecedented in the encyclopeadist context, for formal experimentation. Second, his novelist proceeds reveal an acutely refined feeling for a literary play and multi-form technical variations. Finally, his artistic intention arises from careful and constant contemplation focused on the exploration of new literary expression beyond his time. It seems rather opportune to "classify" this playful, conversational and interactive aspect (present, namely, in this alternating game between the narrator and the reader) in the oulipo field, as an implicit paradigm for constraints. By a thorough analysis of his short stories –Mystification, Two friends of Bourbonne, A Conversation of a father with his children, A Conversation of a philosopher with Marshal’s wife of ***, This is Not a Story, Madame de La Carlière, The Supplement to the journey of Bougainville, – this paper proposes a « potential » interpretation of Diderot, simultaneously a precursor and a spiritual contemporary of the « oulipos ». Key words: Diderot, experiment, litterature, oulipo, dialogue.


DER HAUSIERER. DIE DEKONSTRUKTION DER

GESCHICHTE DURCH DIE METANARRATION UND DAS

VERFAHREN DER NARRATIVEN REDUKTION Aнђелка Крстановић, Филолошки факултет, Бања Лука, [email protected]

10.31902/fll.20.2018.8 UDK 821.112.2(436).09Handke P.

Abstract: Der Gegenstand dieser Arbeit ist Der Hausierer, der zweite

Roman von Peter Handke, der im Jahr 1967 veröffentlicht worden ist. Diese

Zeitperiode in Handkes literarischem Schaffen gilt als sprachskeptisch

ausgerichtete, da Handke in den 60er Jahren eine scharfe Kritik gegen die

üblichen Erzählstrategien äußert, und auf der Suche nach neuen narrativen

Methoden das Leben und Erzählen wieder anzunähern versucht. Im Roman

Der Hausierer reduziert er die Erzählstrategien auf ihre formellen

Eigenschaften, um die Geschichte zu dekonstruieren und zu zeigen, dass sie

nur ein beliebiges Sprachspiel ist. Deswegen wird in diesem Beitrag das

besondere Interesse den narrativen Verfahren in diesem Werk gelten, um

festzustellen, durch welche konkreten Erzählstrategien die Dekonstruktion der

Geschichte gelingt. Gennettes Zweiebenenmodell (Ebene des Diskurses und

Ebene der Geschichte) wird dabei die theoretische Stütze sein. Eine solche

Analyse ist umso mehr zu rechtfertigen, da sich bisher nur wenige Studien

namentlich mit dem Roman Der Hausierer befassen, was auch den benutzten

Quellen zu entnehmen ist. Die Analyse soll schließlich am vorliegenden

Korpus verdeutlichen, wie sich Handkes neue Poetik, so wie wir sie aus

späteren Werken kennen, aus einem Grundverfahren etabliert hat – sich

zunächst der verbrauchten Erzählmethoden bewusst zu werden, um die neuen

entwickeln zu können.

Schlüsselwörter: Roman, Dekonstruktion, Metanarration, narrative

Reduktion, Peter Handke.

1. Der Hausierer im Kontext der Forschung und Poetik von Peter

Handke Die literarische Produktion von Peter Handke dauert in der deutschsprachigen literarischen Szene seit mehr als 50 Jahren an. Die zahlreichen Forschungsbeiträge zu Handkes Werk beleuchten den biografischen Hintergrund der Entstehung dieser Werke, die gesellschaftskritischen und literaturkritischen Positionen, die er in seiner nicht-fiktionalen Literatur vertritt, so in den Essays und


Reiseberichten, und eine große Zahl dieser Beiträge bietet Forschungsergebnisse an, die sich mit poetologischen Fragen in Handkes fiktionalen Werken befassen, und somit die innovativen und authentischen Kernpunkte dieser Poetik offenlegen, die sich etwa ein halbes Jahrhundert aufrechterhalten haben. Handkes poetologische Positionen reflektieren sich in der Aufgabe der traditionellen Schreibweisen, in der Problematisierung der Fiktion, im Protest gegen die klischeehafte Sprache, die nicht nur durch gesellschaftliche Mechanismen eine Normierung, bzw. Kollektivierung anstrebt, sondern sich auch in der Literatur als Praxis eingenistet hat. Er hat den Lesern statt der Fiktion im Sinne einer erfundenen Geschichte mit einer abgeschlossenen Weltsicht eine deskriptive Poetik präsentiert, die auf primären Wahrnehmungen basiert. Die authentische Wahrnehmung des Subjekts, die sich daraus entfaltete Reflexion auf die Umwelt, und deren Überführung in eine ästhetische Deskription dieses Erlebnisses sind die poetologischen Grundmechanismen bei Handke. Das Ziel ist, den ursprünglichen unmittelbaren Bezug zwischen Subjekt und Welt in einer Umgebung, in der die gesellschaftlichen Normen, die politischen Prämissen und Mediengewalt das Bewusstsein der Menschen determinieren, zu rehabilitieren. Die andauernde Thematisierung der primären Wahrnehmung in seinen Werken, aus der sich eine reflexiv-deskriptive Poetik entwickelt hat, definiert Christoph Bartmann in seiner wertvollen Studie zu Peter Handke als „eine immer neu versuchte Kontaktaufnahme mit der Außenwelt, die als Wahrnehmbares für ein Subjekt buchstäblich ìn Betracht kommt`, mit dem Ziel, im ästhetischen Erlebnis eine Lebensform zu begründen.“ (1) Diese in Handkes Werken stets präsent gehaltene andere Möglichkeit des Existierens, die der Normierung des Lebens entgegengesetzt ist, basiert immer auf einem authentisch hergestellten Verhältnis zur Welt, das sich, in einer ästhetischen Form dem Leser vermittelt, als ein natürliches und unverfälschtes offenbart. Somit lassen sich Handkes Werke in ihrer Summe nicht auf die Intention der Normierung zurückführen, sondern stets auf die Intention einer Alternative, da sie eine andere Lebensform alternativ bewusst und präsent halten. In der Studie von Inge Raatz, die das neue Gattungsverständnis bei Handke hinterfragt, heißt es im Zusammenhang damit: „In Übereinstimmung mit seinem Werk will er (Handke) jedoch vor allem auf eine Gegen-Wirklichkeit hinweisen, die die Fülle all jener menschlichen Möglichkeiten bereit hält, die für einen dauerhaften Frieden so dringend notwendig sind.“ (Vorwort) Außer der Studie von Raatz befassen sich in der neueren Rezeption die Studien von Volker Schmidt


(2007), Hedwig Rohrmeier (2008), Karl Wagner (2010), Claudia Albes (2013), Angela Bandeili (2014), Lothar Struck (2017), um nur einige zu nennen, mit den Kernfragen dieser Poetik wie es die Sprachkritik, die Poetik des Innehaltens, die Stellung der Deskription in Handkes Werk oder die Problematisierung des Fiktiven ist. Sie problematisieren die fiktionalen Werke von Handke und legen anhand von Forschungsergebnissen die Grundverfahren seiner Poetik offen, die immer wieder um die Frage des Erzählens kreist, wie das auch Caroline Markolin in ihrer Monographie festhält. (9) Handkes Ziel war schon in seinen ersten Romanen Die Hornissen und Der Hausierer, die üblichen Erzählmethoden zu entblößen, um neue zu finden, damit die unmittelbare Erfahrung durch eine neue Art des Erzählens dem Leser adäquat vermittelt werden könnte. Diese Suche nach passenden Erzählmethoden bestimmt sein ganzes Œuvre. Bevor sich diese aber etabliert haben, war es nötig, sich der üblichen, nach Handkes Meinung verbrauchten, Erzählstrategien bewusst zu werden. Christoph Bartmann spricht hierbei von einer Dichotomie von Auflösung und Rekonstruktion in Handkes literarischem Opus. (2) Um Handkes Poetik im wahren Lichte zu erfassen, ist es unerlässlich, auf seine Anfänge in den 60er Jahren, nämlich zu den Romanen Die Hornissen und Der Hausierer, zurückzublicken. In der Forschung wird diese Frühphase als die sprachkritische bezeichnet (Christine M. Kraus, Gerhard Wilhelm Lampe, Wolfgang Frietsch, Susanne Rauscher), wobei vor allem auf seinen Erstlingsroman Die Hornissen verwiesen wird. In diesem Roman erzählt die Geschichte ein Blinder, der sich an ein Buch erinnert. Er versucht, das Buch anhand vager Erinnerung zu rekonstruieren. Dabei überlappt sich seine Erfahrung mit der Erfahrung des Helden aus dem vermeintlich gelesenen Buch. Aus der narrativen Konsequenz der Auflösung der erzählenden Stimme, die für ihre Geschichte wegen der vagen Erinnerung und Vermischung von Erlebnissen nicht bürgen kann, ergibt sich die Problematik der Vermittlung der persönlichen Erfahrung vor der Last des überlieferten Erzählgutes. Die Geschichte wird zusätzlich durch metanarrative Kommentare und alternative Erzählpassagen aufgelöst, was eine Einfühlung in die Illusion blockiert. Somit zeigt sich die Illusion als ein beliebiges Sprachspiel.1 Während in den Hornissen die Überlappung des Mittelbaren mit dem Unmittelbaren in den Vordergrund rückt und der Erzählvorgang vor

1 Vgl. dazu die Analyse von Hornissen im Beitrag von Anđelka Krstanović

„Antinarrative Verfahren in Peter Handkes Roman Die Hornissen“ In: Филолог.

Часопис за језик, књижевност и културу, Nr. 15, Banja Luka, 2017.


dieser Folie thematisiert wird, wird dieses Verfahren im zweiten Roman Der Hausierer noch stärker formalisiert.2 Handke wählt das Erzählmodell des Kriminalromans und entleert ihn auf seine formalen Elemente, um bewusst zu machen, dass die Illusion, die einst die wirklichen Erfahrungen wie Angst, Schrecken und Tod zur Vorlage hatte, diese Erfahrungen nicht mehr reflektiert. Die Illusion ist vielmehr zu einem leeren Gerüst geschrumpft. Jerome Klinkowitz hält in seinem kurzen Zurückblicken auf Handkes Frühwerk fest, dass sich Handke in diesem Roman der Methode der Metafiktion nähert, wobei er auch auf den folgenden Umstand hindeutet: „... hier darf nicht übersehen werden, daß sich die selbstreflexiven Kommentare auf die Mechanismen des Kriminalromans beziehen und nicht auf das Romanschreiben selbst“. (38, 39) Mit dieser Bewertung wird die These unterstützt, dass Handke in seinem Frühwerk die verbrauchten Erzählmodelle kritisiert, das Schreiben an sich aber nicht negiert. Er ist vielmehr auf der Suche nach passenden Erzählmodellen, die er immer wieder problematisiert und deren Vermittlung der unmittelbaren Erfahrung er kritisch hinterfragt. 2. Der Hausierer. Die Dekonstruktion der Geschichte durch die

Metanarration und das Verfahren der narrativen Reduktion Der Hausierer, der zweite Roman von Peter Handke, der nach den Hornissen im Jahr 1967 erschienen ist, knüpft also thematisch an die Hornissen an, da auch hier das literarische Werk als Sprachspiel entlarvt wird. Die Kluft zwischen Fiktion und Realität wird durch die theoretische Ausarbeitung der üblichen Methoden bei der Präsentation einer Geschichte verdeutlicht. Das angewandte Erzählverfahren kann man als Dekonstruktion der traditionellen Erzählweise bezeichnen. Der Hinweis der Literaturwissenschaftler, dass Handke seine Werke in diesen Jahren unter Einfluss des Nouveau Roman verfasste, ist durch den Erzählvorgang zu belegen. In Anlehnung an die französischen Vertreter des Nouveau Roman wie Alain Robbe-Grillet oder Nathalie Sarraute wird gezeigt, dass das Erzählwerk eine sprachliche Konstruktion ist, wodurch die mimetische Illusion zerstört wird (Kuhn Zynda 10).

2 Der Hausierer ist in der Forschung im Schatten des ersten Romans verblieben. Er wird

oft in den Studien, die Handkes literarisches Opus im Allgemeinen problematisieren, z.

B. die Studie von Christoph Bartmann: Suche nach Zusammenhang, 1984, Peter Pütz:

Peter Handke, 1982 oder Manfred Durzak: Peter Handke und die deutsche

Gegenwartsliteratur, 1982, nicht betrachtet oder nur am Rande erwähnt.


Der Hausierer ist in zwölf Kapitel aufgeteilt und jedem Kapitel ist eine theoretische Ausarbeitung vorangestellt, in der der Ablauf der Geschichte in dem jeweiligen Kapitel analytisch erläutert wird. Allein aus dieser Form geht hervor, dass es sich hier nicht um die Darstellung einer Mordgeschichte handelt, sondern um die Schemata einer solchen Geschichte, die als ein bloßes Konstrukt entblößt wird. Die theoretischen Explikationen zu der anfänglichen Stille vor dem Mord, zur Ermittlung, Retardation, plötzlichen Wende in der Ermittlung bis zur Entlarvung werden anschließend durch narrative Verfahren in eine illustrative Geschichte so umgesetzt, dass sie als bloßes Konstrukt der Geschichte erscheint, und dadurch keine mimetische Illusion hervorrufen kann. Auf die Funktion der theoretischen Teile weist Gabriele Betyna hin, welche die paradigmatische Struktur einer Mordgeschichte veranschaulichen sollen, die sich als Illusion entlarvt (49). Im gleichen Zusammenhang behauptet Susanne Rauscher, dass Der Hausierer kein Kriminalroman sei, sondern das Dokument einer Auseinandersetzung mit den narrativen Prinzipien des Kriminalromans (152). Die Auseinandersetzung mit den narrativen Verfahren hat zum Ziel, die Mordgeschichte als ein gut durchdachtes narratives Gerüst zu entblößen, das für jede beliebige Geschichte einsetzbar wäre. Aus diesem Grund sind die narrativen Verfahren so reduziert, dass sie nur auf der Ebene der Darstellung fungieren, wobei die Geschichte, nämlich das, was durch die Darstellung präsentiert werden sollte, ad absurdum geführt wird. Dadurch gelingt es Handke, den Leser von der Geschichte abzulenken, und ihn zu zwingen, sich nur mit dem Schema der Darstellung einer Mordgeschichte zu beschäftigen. Die oben erwähnten zwölf Kapitel verfolgen das typische Handlungsschema. Die Handlung setzt mit der Darstellung der Wirklichkeit vor dem Mord ein, worauf der Titel Die Ordnung vor der ersten Unordnung hindeutet. Der Beginn der Geschichte wird im theoretischen Teil als eine Fortsetzung einer anderen Geschichte betrachtet:

Wie jede Geschichte gibt sich auch die Mordgeschichte als die Fortsetzung einer nichtvorhandenen Geschichte. Das zeigt sich daran, daß Namen für Personen und Dinge auf einmal mit einem Artikel versehen und dadurch die Namen von einmaligen Personen und Dingen einer Geschichte werden. (Handke 7)

Die beschriebene Ordnung ist zugespitzt und zugleich verdächtig. Sie steht im schroffen Gegensatz zu der bevorstehenden


Unordnung, bzw. dem Mord. Zu Anfang der Geschichte meldet sich ein außenstehender Erzähler, also eine heterodiegetische Stimme, die durch die interne Fokalisierung eine Scheingeschichte präsentiert. Sie verschafft eine Distanz zu den Geschehnissen und erhöht zugleich durch einen reduzierten Blickwinkel den Eindruck vom Rätselhaften. Es wird nach der Fokalisierung der Hauptfigur erzählt, nach der des Hausierers. Diese Figur wird zur Hauptfigur aufgebaut und zugleich reduziert. Der narrative Aufbau der Figur des Hausierers zeigt sich als notwendig, obwohl sie in die Ebene der Geschichte zu platzieren ist, da sie als paradigmatischer Betrachter und Aufklärer des Mordes fungiert. Der theoretische Hinweis, dass diese Figur als Ermittler von den anderen Figuren abgegrenzt werden muss, wird narrativ veranschaulicht, und zwar durch zwei Verfahren: einmal durch die Beschreibung des Äußeren der Figur, und einmal durch die Wahrnehmung dieser Figur aus dem Blinkwinkel der anderen Figuren. Hierzu ein kurzer Ausschnitt: „Seine Kleidung ist eher für die Dunkelheit geeignet als für den hellen Tag. Die Haare sind zersaust, obwohl hier Windstille herrscht. Die Entgegenkommenden schauen an ihm auf und nieder.“ (Handke 14) Auch seinerseits wird die Umwelt nicht als selbstverständlich wahrgenommen. Dies wird durch erzählte Rede vermittelt: „Ungläubig schüttelt er den Kopf [...] Nachdem er den ersten Schlag der Glocke gehört hat, wartet er atemlos auf den zweiten.“ (Handke 13) Der Leser kann sich jedoch in das Beobachten und Ermitteln dieser Figur nicht hineinversetzen, da sie als leeres narratives Gerüst erscheint. Obwohl die interne Fokalisierung des Hausierers konsequent durchgehalten wird, erfolgt die Reduktion der Figur dadurch, dass sich die Vermittlung des Erzählers darauf beschränkt, was der Hausierer wahrnimmt, oder wie er wahrnimmt, wie das obige Beispiel verdeutlicht, ohne darzulegen, warum der Hausierer die bestimmten Gegenstände wahrnimmt, in welchem Zusammenhang die Gegenstände wahrgenommen und analysiert werden, oder gar warum er bei der Wahrnehmung diese oder jene Empfindungen zeigt. Der Zusammenhang durch eine nähere Erläuterung fehlt. Die wenigen Stellen, durch welche die innere Verfassung angedeutet wird, werden weder vom Erzähler noch vom Hausierer noch von anderen Figuren näher erläutert. Dadurch entzieht man dem Leser die Möglichkeit, auf der Suche nach der Wahrheit folgen zu können. Die Darstellung des Hausierers ist meistens auf seine Wahrnehmung von zusammenhanglosen Gegenständen beschränkt.


Der bedeutende Teil der Erzählung beschränkt sich auf die erzählte Rede, der dramatische Modus wird, wenn überhaupt vermittelt, nur sparsam eingesetzt, um die Monotonie der lang anhaltenden bezuglosen Beschreibungen zu unterbrechen. Durch die Anhäufung der Wiedergabe von Wahrnehmungen des Hausierers, seines Beobachtens, und den gleichzeitigen Entzug der Wiedergabe der Gründe seines Handelns und seiner Verhältnisse zu anderen Figuren, erscheint der Hausierer eher als eine statische und fremde Figur. Auch die weiteren narrativen Verfahren, die zum Aufbau der Figur beitragen sollten, um der Figur auch persönliche Merkmale zu verleihen, werden ausgelassen, so auch die Einstellungen anderer Figuren zum Hausierer oder Kommentare, Erläuterungen und Zusammenfassungen des Erzählers zur Figur. Der Erzähler verfolgt vielmehr kameraartig sowohl die äußeren Gegenstände wie auch die innere Lage des Hausierers, wodurch dem Leser jede Art von zusammenhängender Information entzogen wird. Durch die interne Fokalisierung wiederum werden die Gedanken, Gefühle und Erlebnisse nur registriert, ohne weitere Erläuterung. Die restlichen Figuren sind auch reduziert, sie erscheinen als beliebig austauschbare Prototypen einer Mordgeschichte, so die Frau, der Verdächtige, der Mann, der Ermordete usw. Sie bekommen in keiner Hinsicht persönliche Merkmale und fungieren als schematische Figuren, um das narrative Gerüst der Darstellung aufrechtzuerhalten. Man hat auch ein weiteres Element der Geschichte ausgeblendet, nämlich den Ort der Handlung. Man erfährt nichts Zusammenhängendes über die Orte der Geschehnisse, weder im topologischen Sinne noch in ihrer kausal-logischen Verknüpfung. Die Orte bleiben, auch wenn sie durch die Nennung der indizienhaften Gegenstände angedeutet werden, ein blinder Fleck. Es wird nichts Näheres über sie vermittelt, und ihr Bezug zu den Figuren, im Sinne einer Semantisierung der Topologie, wird völlig ausgelassen. Das dritte Element der Geschichte, die Motive, die sich in traditionellen Erzählungen in ihrer chronologischen Reihung zu einer Geschichte zusammenfügen, werden ebenso aufgelöst, und zwar durch das Verfahren der Fragmentierung. Alle Gegenstände, die als Indizien erwähnt werden, bleiben fragmentarisch und zusammenhanglos. Durch eine solche narrative Reduktion ist es gelungen, die Geschichte aufzulösen, und dem Leser den Roman als eine Hülle der Darstellung, als eine leere Form zu vermitteln. Das Gerüst eines Handlungsschemas setzt sich durch weitere Kapitel fort, so der Mord in Die erste Unordnung, und die Ermittlung des Mordes in Die Ordnung der Unordnung. Der Mord bezeichnet den


Schnittpunkt in der Geschichte. In diesen Kapiteln wird veranschaulicht, wie die Suche nach den Indizien vor sich geht. Durch die Aufzählung von Details sucht man nach den wahren Indizien, wobei die Strategie der Auflösung der Geschichte weiter beibehalten wird. Man kann zwar eine Steigerung der Dynamik unmittelbar vor dem Mord verfolgen, wie in den folgenden Sätzen sichtbar wird: „Plötzlich rasselt unmittelbar neben ihm ein Rolladen herunter [...] Irgendwo schreit jemand auf, und eine Tür schlägt dröhnend zu. Dem Mann fällt die Frucht aus der Hand“ (Handke 33). Oder die Suche nach den Indizien wird nach dem Mord in Form von Aufzählung wie an folgender Stelle vermittelt: „Der Liegende wird als der erkannt, der er war [...] Vor kurzem hat er noch Pläne für die Zukunft gemacht. Die Frau hat an der Wange einen fleischigen Auswuchs. Die Muskeln sind an der Eintrittsstelle zusammengezogen“ (Handke 51). Der Erwartungshorizont durch die eingesetzte Dynamik wird aber schließlich zerstört. Alle diese Stellen bleiben nur der Form nach ausgefüllt. Sie bieten kein zusammenhängendes Bild an. Durch die Lenkung der Fokalisierung auf die Hauptfigur, auf die Figur des Hausierers, und die Anhäufung seiner akustischen und visuellen Wahrnehmungen, wird die Aufmerksamkeit auf die Figur gelenkt, die als einzige die entscheidenden Indizien gesehen hat, auch wenn diese Wahrnehmungen absichtlich fragmentarisch aneinandergereiht werden:

Der Hausierer hört keine sich entfernenden Schritte [...] Der Hausierer glaubt, an dem Toten die Nachbilder der letzten Bewegungen zu erkennen [...] Einen Augenblick lang tun ihm auch die Dinge leid, aber nur die Dinge im Umkreis um den Toten [...] Er bemerkt, dass seine Fingerspitzen noch immer voneinander weggespreizt sind. (Handke 49)

Der Auflösung der Illusion verhelfen auch die metanarrativen Einschübe. Eine außenstehende Instanz mischt sich durch explizite theoretische Kommentare zusätzlich in die Geschichte ein. Hierzu ein Beispiel: „In diesem Augenblick der Beschreibung klingt sogar das Geräusch des Wassers, das aus der Kanne ins Glas rinnt, gefährlich.“ (Handke 34) Oder an einer weiteren Stelle: „Einige Zeilen weiter oben hat er noch gesprochen, und jetzt wird er nur noch beschrieben.“ (Handke 41) Solche Einschübe weisen auf den Vorgang der Dekonstruktion hin und verstärken den Eindruck der Auflösung der narrativen Komponenten, so die Komponente der Stimme. Die erste


Stimme fungiert in der Geschichte durch formale interne Fokalisierung eher als ein camera-eye, wodurch das Äußere der Gegenstände und die Wahrnehmung der Figuren immer präsent sind, die Hintergründe und ihre Beziehungen untereinander aber unerreichbar bleiben. Nach den Einschüben der zweiten Stimme verstärkt sich der Wirrwarr und die Frage nach dem authentischen Erzähler bleibt offen. Susanne Rauscher notiert zu diesen Einschüben folgendes:

Der in diesem Kommentar spricht, ist kein Erzähler, denn er produziert Lehrsätze anstatt Geschichten; dennoch ist er durch seine erhöhte Position, seinen Überblick über den Text, dem auktorialen Erzähler vergleichbar. Im ´Hausierer´ macht der Leser die Erfahrung, zwar gleich zwei Erzählperspektiven – personale und auktoriale – ausfindig machen zu können, aber keinen Erzähler. (162)

Das Phänomen der doppelten Stimme zeigt, dass alle narrativen Komponenten nur dem Schein nach existieren, sie werden zu einer Hülle reduziert, so die formal präsente Stimme. Durch die Erzählstrategie des Aufhebens des Status des Erzählers, der Reduzierung der Figuren und Fragmentierung der Motive gelingt es, die Aufmerksamkeit des Lesers immer wieder auf die Darstellung, auf das Schema der Geschichte zu lenken. In den Kapiteln der Suche nach Indizien wird deutlich, wie die Motive als kleinste thematische Einheiten einer Geschichte zerstört werden, um den Schein der Progressivität der Geschichte zu entblößen. Zwar werden dem Leser die Indizien vermittelt, sie werden aber immer wieder verneint, so dass die Darstellung, nicht aber die Geschichte voranschreiten kann. Hierzu ein Ausschnitt:

Niemand hat in der Toreinfahrt gestanden. Niemand hat sich mit auffallender Eile bewegt. Der Uniformierte hat niemanden sich bücken sehen. Als die Männer in Zivil herbeiliefen, sahen sie nirgendswo ein verdächtiges Treiben. Niemanden sah er zwischen den geparkten Wagen. Niemand sah jemand über den Drahtzaun springen. Niemand hat heimlich Gegenstände von sich geworfen. (Handke 59)

Das Phänomen der Verneinung hat Kuhn-Zynda in ihrer Untersuchung analysiert. Sie bezeichnet es als Entleerung des Romans und notiert dazu:


Durch die Wiederholung von niemand entleert Handke die Erwartungen des Lesers, solche Sätze sind Klischees, die zwar die Handlungen eines Kriminalromans nachahmen, aber mit `niemand` ad absurdum geführt werden [...] Durch solche Sätze wird nichts mitgeteilt und sie zerstören die mimetische Illusion des traditionellen Romans, weil sie bloß auf Sätze aus anderen Kriminalromanen hinweisen, also nicht auf die Welt des Lesers, sondern nur auf die der Fiktion. (31, 35)

Ein weiteres Beispiel für die Auflösung der Geschichte und ein gleichzeitiges Beibehalten der Erzählstruktur ist dem Kapitel Die Verfolgung zu entnehmen, in dem die innere Verfassung des Verfolgten geschildert wird:

Er schreibt mit Bewegungen, als suche er heftig nach etwas. `Die Spur, die beim Gehen durch das Abrollen des Fußes entsteht, ist größer als der Fuß selber.` Ein Krampf in den Zehen ist das letzte, was er jetzt brauchen kann. Die Türklinke ist brennend heiß. In der Meinung, es gehe noch eine Stufe hinunter, prallt er mit dem Fuß auf die Ebene auf. `Messerwunden sind glatt` [...] Er begreift auf einmal nicht mehr den Verwendungszweck von Gegenständen. Je länger er beobachtet wird, desto mehr beschränkt sich die eigene Tätigkeit auf das Beobachtetwerden. (Handke 91)

Die Wiedergabe beginnt in Form der erzählten Rede. Um die innere Verfassung unmittelbarer zu veranschaulichen, wird eine Stelle in erlebter Rede wiedergegeben, in obigem Beispiel kursiv angeführt. Die zugefügten Zitate einer außenstehenden Instanz blockieren in Form von Montage die Erschaffung der Illusion. Dieser Teil fungiert auf der Ebene der Geschichte als Beleg für den theoretischen Hinweis, dass sich der Verfolgte, in dem krampfhaften Versuch zu entkommen, sozusagen selbst fängt. Es wird aber genau darauf geachtet, dass die Geschichte wieder mal nur formal diesen Hinweis ausfüllt und inhaltlich leer bleibt. Solche inhaltslose Passagen werden aneinandergereiht. Um aber den Leser durch den Entzug der Illusion nicht völlig vom Text abzulenken, werden ab und zu wenige Stellen durch den dramatischen Modus, bzw. durch direkte autonome Figurenrede vermittelt. So tauchen im Kapitel Die Befragung folgende Stellen auf: „`Sie wissen mehr als Sie zugeben wollen` [...] `Haben Sie noch etwas zu sagen?`“ (Handke 109, 111) Die direkte Rede vermittelt den Eindruck der scheinbaren Unmittelbarkeit, die Illusion scheint


dadurch doch vorhanden zu sein, obwohl ungenügend, denn man erfährt wieder nichts Zusammenhängendes über die Figuren, weder von den Fragenden noch vom Befragten, sie bleiben skizzenhaft. Es geht an dieser Stelle um die Vermittlung der bloßen Tat, der Befragung, während die Träger der Handlung unbeleuchtet bleiben. Ein weiteres narratives Verfahren für die Auflösung der Geschichte ist die Anhäufung von zusammenhanglosen Sätzen, die meistens in Form von Parataxe vermittelt werden. Ein Beispiel für dieses Verfahren findet man im Kapitel Die scheinbare Wiederkehr der Ordnung und die Ereignislosigkeit vor der zweiten Unordnung, das Kapitel, in dem an einer Stelle die Mordgeschichte scheinbar ohne Aufklärung endet, und somit die Beschreibungen der Alltäglichkeit wieder zum Selbstzweck werden:

Er wird zornig, weil er hinter sich das Loch im Mantel nicht findet. Er öffnet eine falsche Tür. Plötzlich fällt ihm auf, daß er ein Rechtshänder ist [...] Er leidet am Zählzwang. Wieder hat er einen Atemzug hinter sich. Er erfindet neue Anordnungen für die Gegenstände. Er wartet angestrengt auf die Bedürfnisse seines Körpers, um etwas zu tun zu bekommen [...] Er spielt mit den Möglichkeiten, sich zu bewegen. Er beobachtet krampfhaft. (Handke 130)

Die Zusammenhanglosigkeit wird einmal durch die Wiederholung des Personalpronomens er, die im Text meistgebrauchte Form für den Hausierer, und zusätzlich durch die Distanz des Erzählers verstärkt. Da durch die erzählte Rede die Handlungen und Empfindungen der Figur fragmentarisch und ohne jeglichen Kommentar bloß festgehalten werden, zieht diese Erzähldistanz das Vermittelte in eine entfremdete Monotonie. Zwei weitere Beispiele für die Dekonstruktion der Geschichte werden den Kapiteln Die Ruhe vor der Entlarvung und Die Entlarvung entnommen. In dem erstgenannten Kapitel wird im theoretischen Teil darauf hingewiesen, dass von dieser Stelle an die Mordgeschichte nur noch aus Handlung besteht. Darauf folgt die konstruierte Geschichte:

In dem friedlichen Raum, in dem jede Bewegung und jedes Geräusch sich aus den vorhergehenden natürlich ergeben hatten, waren durch den Schrei plötzlich einige natürliche Bewegungen und Geräusche übersprungen worden. Zuerst hatten mehrere sich getroffen gefühlt. In der Stille nahm er, kaum daß er das Wort dachte, auch schon den Geruch von


bitteren Mandeln wahr. Die Bewegungen waren die Bewegungen von Beschuldigten gewesen. Ein Dazukommender war fröhlich zur Tür hereingeplatzt. (Handke 182)

Dieser Abschnitt vermittelt die Handlungen, die sich immer mehr zu einer steigernden Dynamik vor der Entlarvung zusammenfügen. Es wird aber wiederum nur die Tat, bzw. das Gerüst von Handlungen vermittelt. Dies geschieht durch den gleichen Vorgang, nämlich die Reduktion der Narration auf die Wiedergabe von zusammenhanglosen Tatsachen. Die Figuren als Träger der Handlung, im Zitat kursiv markiert, werden in dem beliebig Austauschbaren aufgelöst, mit der Ausnahme des Hausierers, der wiederum durch das Pronomen er vergegenwärtigt wird. So kann sich der Leser kein Bild von konkreten Figuren machen, um daraus die Zusammenhänge zu den jeweiligen Handlungen und deren Motiven zu erschließen. Man entzieht dem Leser erneut die Illusion, und zwingt ihn, sich ausschließlich mit der Struktur zu beschäftigen. Das zweite Beispiel kommt aus dem Kapitel Die Entlarvung. Es wird gezeigt, wie sich der Täter selbst fängt:

Der Verdächtigte steht mit dem Rücken zu den anderen und lacht. Der Hausierer bleibt ernst. Niemand rührt sich von der Stelle. Daß er in diesem Augenblick stolpert, finden nur die Kinder komisch. Der Name ist noch nicht genannt worden. `Sie haben eine lebhafte Phantasie!` Eine Bewegung wäre jetzt verdächtig. Das Gesicht des Entlarvten zeigt den Ausdruck der Erleichterung. Die Antworten kommen wie aus der Pistole geschossen. Der Abstand von ihm zum Nächststehenden ist plötzlich größer als der zwischen allen anderen im Raum. Er stellt sich schuldig. Der Entlarvte wird mit vollem Namen angesprochen. `Wie kann ich an zwei Orten zugleich gewesen sein?` Der Hausierer erzählt die Geschichte, bei der endlich sich ein Satz aus dem anderen ergibt. (Handke 195)

Die Reduktion der Darstellung ist auch an dieser Stelle eindeutig. Die Namen werden ins Spiel gebracht, wie der Verdächtigte, der Nächststehende, der Entlarvte, so dass sie nur als allgemeine Rollenträger erfasst werden können. Die Handlungen werden unmotiviert aneinandergereiht. So bleibt unklar, warum der Verdächtigte lacht, und der Hausierer ernst bleibt, warum sich niemand rührt, warum das Gesicht des Entlarvten Erleichterung zeigt usw. Die Geschichte wird in ihrer kausal-logischen Abfolge nicht vermittelt, sondern bloß ihrer Form nach präsentiert. Deswegen


bleiben auch die genauen Einsichten des Hausierers unklar. Es wird nur angedeutet, dass er eine logische Geschichte erzählt, der Leser erfährt aber nichts Näheres über diese zusammenhängende Geschichte zu der Entlarvung. 3. Zusammenfassung

Aus der vorliegenden Analyse geht hervor, dass Der Hausierer nur das Gerüst einer Mordgeschichte präsentiert. Dies ist durch die Reduktion der narrativen Verfahren gelungen. Die Reduktion lässt sich auf allen Ebenen der Darstellung verfolgen. Die zeitlich-räumlichen Verknüpfungen werden nicht wiedergegeben, die Fokalisierung und die Stimme dienen nicht zur Präsentation einer zusammenhängenden Geschichte, sondern sie vermitteln sie nur ihrem äußeren Anschein nach. Das Verfahren der Fragmentierung von Motiven und die Reihung von inhaltsleeren Registrierungen zerstören die Illusion eines Handlungsschemas. Die Figuren werden nicht narrativ aufgebaut, sondern als beliebig austauschbare Prototypen einer Mordgeschichte dargestellt. Dadurch fehlt der nähere Zusammenhang zwischen dem Träger der Handlung und der Handlung selbst. Die Figurenkonstellation lässt sich nur aus ihrer Funktion erschließen, wie der Verfolger und der Verfolgte, der Mörder und der Ermordete usw. Die Orte werden ausgeblendet und die Semantisierung des Raumes findet nicht statt. Durch die narrative Reduktion wird die Geschichte zu einer inhaltsleeren Illustration der Struktur einer Mordgeschichte, so wie sie in theoretischen Explikationen festgehalten ist. Aus der Darstellung ergibt sich die Dekonstruktion der traditionellen Mordgeschichte, die verdeutlicht, dass die Struktur immer ein und dieselbe, und die Kluft zwischen Fiktion und Realität zu offensichtlich ist. Da Der Hausierer keine übliche Illusion einer Mordgeschichte darbietet, sondern als ein bis zum Äußersten getriebenes formales Experiment zu betrachten ist, gab es in der Forschung auch Fehldeutungen, wie die These von Manfred Durzak: „Der Versuch, die Versatzstücke des Schemas Kriminalroman umzurangieren, hebt die formalisierte Routine dieses Gattungsmusters nicht auf, sondern landet höchstens bei neuen Arrangements.“ (65) Im Hausierer geht es aber nicht um ein Umrangieren der vorhandenen Schemata, sondern um ein Bewusstmachen der Konstruktionsregeln. Ein Umrangieren, im Sinne der Annäherung der vorhandenen Schemata an die unmittelbare Erfahrung, wird erst in den nachfolgenden Werken von Handke umgesetzt, so in Die Angst des Tormanns beim Elfmeter, in dem ein kühner Versuch unternommen wird, hinter dem üblichen Schema einer


Mordgeschichte die unmittelbare Erfahrung von Angst, Schrecken und Entfremdung als Zustand zu thematisieren, ohne Anspruch auf die Geschichte zu erheben. Handkes Absicht in Hausierer ist somit, sich von der klischeehaften traditionellen Erzählweise zu distanzieren, und dem Leser die Modelle der Erzählkunst in ihrer expliziten Ausarbeitung am Beispiel einer Mordgeschichte zu verdeutlichen. Er zeigte durch die narrative Darstellung einer ausgeblendeten Geschichte, wie ein Roman konstruiert wird. Diese Absicht erläutert auch Kuhn-Zynda in ihrer Untersuchung: „In `Hausierer` vermischt Handke Theorie und Praxis, weil er dem Leser zeigen will, wie ein Roman gebaut und geschrieben werden soll. Handkes Roman stellt auf diese Weise das Erzählen eines Erzählens dar.“ (12) Wegen dieser unmittelbaren Auseinandersetzung mit dem Erzählakt im Licht der Entfremdung von discourse und histoire, stellt Der Hausierer innerhalb von Handkes Frühphase ein gewichtiges Dokument dar, anhand dessen sich die prozesshafte Konstituierung einer neuen Poetik verfolgen lässt. Im Zusammenhang mit der Stellung des Hausierers im gesamten Opus des Schriftstellers argumentiert Mireille Tabah treffend, wenn sie auch den Hausierer als Schlüsselwerk in Peter Handkes frühem Schaffen bezeichnet:

Er zeugt von einer Differenzierung der Begriffe der Vermittlung und der Unmittelbarkeit, die in den Hornissen noch nicht vorhanden war und die von entscheidender Bedeutung für die weitere literarische Produktion des Autors sein soll: die Vermittlung von Wirklichkeitserfahrung durch die literarische Fiktion wird von nun an nicht mehr ausschließlich unter dem negativen Gesichtspunkt der ùnwirklichen` Bedeutung betrachtet, die sie der unmittelbar erlebten, `wirklichen´ Wirklichkeit verleiht, sondern es wird ihr die Fähigkeit zuerkannt, die ursprüngliche Wirklichkeit der verlorenen Unmittelbarkeit wieder erfahrbar zu machen. (137)

Somit verbleibt die Intention bei diesem Experiment nicht auf einer puren Dekonstruktion des Erzählschemas, sie ist vielmehr in der Suche nach einer passenden Darstellung zu begründen. Man kann in dieser Hinsicht an die Behauptung von Gabriele Betyna anknüpfen, die zu Hausierer folgendes äußert:

Handke will die traditionellen Schemata für die Übertragung der Erfahrung in der Mordgeschichte der gegenwärtigen


Erfahrung annähern und somit die alten Schemata umsetzen [...] man negiert das äußere Schema, sucht aber die Utopie, ein adäquates Erzählen, diesen Widerspruch vermag der `Hausierer` nicht zu lösen. (49, 52)

Handkes großes Thema in den 60er Jahren ist die Kritik der traditionellen Erzählmodelle, so auch in Hausierer. Sein mehrmals öffentlich geäußerter Zweifel gegenüber den zeitgenössischen literarischen Werken ist schon zum Topos geworden. Die Einsicht, dass die bisherige Darstellung das Leben nicht adäquat zu erfassen vermag, und dass sie eher einer künstlichen sprachlichen Hülle ähnelt, versucht er in Hausierer auch durch theoretische Explikationen zu belegen. In den Werken aus den 60er Jahren wird die traditionelle Darstellung einer Geschichte entblößt, das Erzählen an sich aber nicht negiert. Man sucht vielmehr nach solchen Schreibverfahren, die das Leben und die Erfahrung unmittelbar präsentieren könnten. Dazu war es nötig, sich nicht nur von der bisherigen Erzählweise abzuwenden, sondern sich auch die Schablone der Erzeugung von Illusion bewusst zu machen und durch ein Herausfinden neuer narrativer Verfahren die Kluft zwischen Fiktion bzw. zwischen Sprache und Realität zu überbrücken. Der Behauptung, dass sich diese Utopie in Hausierer nicht verwirklichen lässt, ist zuzustimmen. Dass sich aber durch die Bewusstmachung der erstarrten Erzählmodelle die ersten Ansätze zur Verwirklichung dieser Utopie anbahnen, wird durch spätere Werke belegt, in denen es zu einer allmählichen Verwirklichung dieser Vision kommt.

Literatur: Bartmann, Christoph. Suche nach Zusammenhang. Handkes Werk als

Prozeß. Wien: Wilhelm Braumüller, 1984. Betyna, Gabriele. Kritik, Reflexion und Ironie. Frühromantische Ästhetik

und die Selbstreferenzialität moderner Prosa. Thomas Bernhard, Peter Handke und Botho Strauß. Dissertation. Aachen: Shaker Verlag, 2001.

Durzak, Manfred. Peter Handke und die deutsche Gegenwartsliteratur. Stuttgart: W. Kohlhammer Verlag, 1982.

Genette, Gérard. Die Erzählung. Aus dem Französischen von Andreas Knop. München: Wilhelm Fink Verlag, 1994.

Handke, Peter. Der Hausierer. Frankfurt: Suhrkamp Verlag, 1992. Klinkowitz, Jerome. „Aspekte der Prosa Peter Handkes“. In: Fellinger,

Raimund (Hg.): Peter Handke. Frankfurt am Main: Suhrkamp, 2004.


Kuhn Zynda, Rose-Marie. Sprache und Erzählstruktur im deutschen und

französischen Roman der Gegenwart. Dissertation. Washington: The Catholic University of Amerika, 1988.

Markolin, Caroline. Eine Geschichte vom Erzählen: Peter Handkes poetische Verfahrensweisen am Beispiel der Erzählung „Langsame Heimkehr“. Bern, Frankfurt, NewYork, Paris: Lang, 1991.

Raatz, Inge. Geschichten-Erzählen. Peter Handkes Weg zu einem neuen epischen Gattungsverständnis in seiner Tetralogie Langsame Heimkehr. Aachen: Shaker Verlag, 2000.

Rauscher, Susanne. Aporien und Paradigmen des Erzählens in der österreichischen Prosa der sechziger Jahre. Gezeigt an Texten von Thomas Bernhard, Peter Handke und Michael Scharang. Dissertation. Wien, 1993.

Tabah, Mireille. Vermittlung und Unmittelbarkeit. Die Eigenart von Peter Handkes fiktionalem Frühwerk (1966-1970). Frankfurt am Main-Bern-New York-Paris: Peter Lang, 1990.

ТОРБАР. ДЕКОНСТРУКЦИЈА ПРИЧЕ ПУТЕМ МЕТАНАРАЦИЈЕ И

ПОСТУПКА НАРАТИВНЕ РЕДУКЦИЈЕ

Ханткеов роман Der Hausierer (Торбар), објављен 1967. године, анализирали смо у односу на поступак деконструкције традиционалних приповједних модела а он је спроведен путем метанарације и поступка наративне редукције. Деконструкција традиционалних приповједних модела читаоцу је пласирана на подлози криминалистичког романа. Теоретски дијелови као метанаративни ниво који претходе причи разбијају илузију, а сама прича сведена је на њене формалне елементе, односно садржајно је испражњена. На тај начин читаоцу је наметнуто да се суочи са структуром приповједног модела, а не причом. Овим романом Хантке заокружује фазу деконструкције традиционалних приповједних стратегија – експериментална метода коју је примијенио и у првом роману Die Hornissen, са циљем да се у потпуности раскринкају приповједни клишеи, да се покаже да је структура увијек једна те иста, и да као таква нема додир са конкретном стварношћу. На тој подлози Хантке ствара 70-их година нову поетику, поетику која има за циљ да изрази непосредна животна искуства и тиме надвлада јаз између фикције и стварности. Кључне ријечи: роман, деконструкција, метанарација, наративна редукција, Петер Хантке.


INTERTEKSTUALNOST U ROMANU MARICE BODROŽIĆ

TREŠNJINO DRVO I STARA OSEĆANJA1

Nikolina Zobenica, Univerzitet u Novom Sadu, [email protected]

10.31902/fll.20.2018.9 UDK 821.163.4.09 Bodrožić M.

Apstrakt: Svaki tekst je intertekst i nalazi se u (ne)posrednoj vezi sa

ostalim tekstovima u sinhronoj i/ili dijahronoj ravni. Intertekstualnost stoga

nije novi koncept, a uticaji i odjeci, kao i stepen podudarnosti između

različitih tekstova i njihovih elemenata tradicionalno se razmatraju s

hermeneutičkog i komparativnog stanovišta. U okviru poststrukturalizma

koncept intertekstualnosti posmatra se kao svesno upućivanje na druge

tekstove s kojima dati literarni tekst uspostavlja odnos dijalogičnosti i

ambivalentnosti. U ovom radu se analizira roman Trešnjino drvo i stara

osećanja (Kirschholz und alte Gefühle, 2012) nemačke autorke Marice

Bodrožić, sa ciljem da se uoče i izdvoje intertekstualne veze prisutne u

tekstu, da se odredi priroda dijaloga koji se uspostavlja s tim tekstovima, kao

i da se ustanovi na koji način intertekstualnost doprinosi boljem razumevanju

i tumačenju ovog literarnog dela.

Ključne reči: dijalogičnost, Mihail Bahtin, Julija Kristeva,

intrasemiotički citati, transsemiotički citati.

Intertekstualnost

Intertekstualnost u širem smislu obuhvata sve veze nekog

književnog teksta s drugim književnim ili neknjiževnim tekstovima (Metzler Lexikon Literatur 357–358). Na prvi pogled se to podrazumeva, jer svaki tekst je neminovno povezan s drugima, predstavlja dijalog s njima, i nema teksta koji bi postojao sam za sebe (Konstantinović 1993, 145). Međutim, intertekstualnost se odnosi na svestan odnos prema nekom tekstu (Becker, Hummel i dr. 266), te bi prisustvo pretekstova trebalo biti prepoznatljivo, budući da su oni – u skladu s autorovom namerom – markirani radi prepoznavanja (Metzler Lexikon Literatur 357–358), jer tekst se može razumeti samo u „suodnosu s tuđim tekstovima“ (Oraić Tolić 5). Najočigledniji način markiranja pretekstova jeste upotreba citata.

1 Rad je rezultat projekta br. 178002 Jezici i kulture u vremenu i prostoru, koji finansira

Ministarstvo za prosvetu, nauku i tehnološki razvoj Republike Srbije.


Citati predstavljaju „eksplicitnu intertekstualnost“ (Juvan 57),

odnosno „eksplicitni intekst“ (Oraić Tolić 5). Citati u užem smislu (neposredno navođenje) mogu biti iz nekog teksta istog medijalnog ranga, autocitati, metacitati, faktocitati (književni tekst se citira u teorijskom tekstu, odnosno teorijski tekst u književnom), kao i citati iz drugih medija. Kada se ukazuje na neki izvor, a da se ne navodi njegovo značenje, reč je o aluzijama (posredno citiranje). U tom smislu se kao intertekstualne veze posmatraju podsećanja na neki motiv, na neke određene forme ili neki umetnički postupak, čak i na metafizički kvalitet u nekom drugom tekstu, a njihovo prepoznavanje je odraz ličnog susreta čitaoca s tekstom, kao i opštih kretanja (Konstantinović 1993, 146–155). Ukoliko se citati preuzimaju posrednim putem, govori se i o odjecima ili refleksima. Citati koji izviru iz dubine teksta uglavnom su metafore i nazivaju se palimpsestima. Veze između dva teksta mogu da se uspostave i putem pozajmica, podražavanja (imitacije), prilagođavanja (adaptacije), varijacije (parafraze) (Konstantinović 1993, 163–165). U zavisnosti od toga da li je u prvom planu tuđi ili sopstveni tekst, razlikuje se ilustrativni i iluminativni tip citatnosti. Kod ilustrativnog tipa citatnosti sopstveni tekst reprezentuje tuđi i manje je važan od tuđeg teksta koji je primaran i po vremenu nastanka i po vrednosti. Kod iluminativnog tipa citatnosti sopstveni tekst se služi tuđim tekstovima i celom kulturnom tradicijom kojoj oni pripadaju da bi pomoću njihovog smisla, položaja u kulturnom sistemu i prisutnosti u čitalačkom iskustvu sam sebe „iluminirao“ (iluminativni tip citatnosti). U prvom planu nije tuđi, već sopstveni tekst, sopstvena kultura i sopstveno čitalačko iskustvo, a citati se koriste u nastojanju da se sopstveni tekst postavi u najmanju ruku kao ravnopravan prethodnim tekstovima-uzorima (Oraić Tolić 46). Mada su sve vrste veza između tekstova oduvek prisutne i u književnoj praksi i u teoriji pod različitim nazivima, pojam „intertekstualnost“ je novijeg datuma.

Termin „intertekstualnost“ uvela je bugarsko-francuska filozofkinja, književna kritičarka, psihoanalitičarka, feministkinja i romansijerka Julija Kristeva (Julia Kristeva, 1941–) u svojim tekstovima nastalim 1966. i 1967. godine pod naslovom Bahtin, reč, dijalog i roman (Bakhtine, le mot, le dialogue et le roman, 1966, objavljen 1967. u časopisu Critique; engl. Word, Dialogue, and Novel, 1980, 1986), Zatvoreni tekst (Le texte clos, 1966–67, engl. The Bounded Text, 1980, 1986) i Problemi strukturisanja teksta (Problèmes de la structuration du texte, objavljen 1968). Uprkos inovativnosti stavova koje je Kristeva iznela, ne može se govoriti o originalnosti, budući da se ona u svom izlaganju oslanjala na teoriju dekonstrukcije francuskog filozofa Žaka Deride (Jacques Derrida, 1930–2004) i dela ruskog književnog


teoretičara Mihaila Bahtina (Михаи́л Миха́йлович Бахти́н, 1895–1975), čiji su radovi napisani tokom prve polovine prošlog veka ponovo otkriveni tek šezdesetih godina.

Kristeva se u tekstu Reč, dijalog i roman nadovezala na Bahtinovu teoriju dijalogičnosti i ambivalentnosti, koju je on, između ostalog, razvio u radovima Reč u romanu (Слово в романе, objavljeno 1975) i Stvaralaštvo Fransoa Rablea i narodna kultura srednjeg veka i renesanse (Творчество Франсуа Рабле и народная культура средневековья и Ренессанса, objavljeno 1965). U svom eseju Reč u romanu, Bahtin ističe da je svaka reč imanentno dijalogična u odnosu na predmet koji predstavlja. Međutim, kada se ne koristi u neutralnom, već u aktuelnom smislu, reč je dijalogična i u svojoj usmerenosti na odgovor, odnosno na repliku (Bachtin 1979, 172–173). Dijalogičnost posebno dolazi do izražaja kad se koriste tuđe reči, jer se one uokviruju, tumače i strukturišu drugačije nego u izvornom tekstu, pa se čak i sama izjava može suštinski promeniti (Bachtin 1979, 227). U monografiji o Rableu (François Rabelais, 1494–1553) Bahtin delo ovog francuskog lekara, sveštenika i pisca renesanse, autora čuvenog dela Gargantua i Pantagruel (La vie de Gargantua et de Pantagruel, 1532–1564) smešta u tradiciju narodne kulture smeha, karnevala i groteske. Karnevalski smeh je, kako ističe Bahtin, ambivalentan jer je veseo, slavljenički, ali u isto vreme i posprdan, on negira i potvrđuje, sahranjuje i ponovo budi u život (Bachtin 1995, 60–61). Upravo su dijalogičnost, ambivalentnost i karnevaleskno ključne reči u ranim tekstovima Julije Kristeve.

Eksplicitno se pozivajući na Bahtina, Kristeva ističe da književna struktura ne postoji sama od sebe, već da se generiše u odnosu s drugim strukturama. Bahtin reč smešta u istoriju i društvo preko tekstova koje pisac čita i koje uključuje ponovno ih pišući. Novi tekst se konstruiše kao mozaik citata, kao apsorpcija i transformacija drugih tekstova. Dijalog je pisanje kad jedan čita drugog, što znači da je pisanje i subjektivnost i komunikacija, ili intertekstualnost, pojam koji Kristeva uvodi kao zamenu za Bahtinov pojam intersubjektivnosti. Bahtin ističe da reč funkcioniše u tri dimenzije (subjekat–adresat–kontekst), kao skup dijaloških, semičkih elemenata ili kao skup ambivalentnih elemenata. Polazeći od toga da je poetska reč polivalentna i multideterminisana i da su njeni koreni u karnevalu – koji u ime društvenog i političkog protesta krši jezičke zakone gramatike i semantike – njene osnovne karakteristike su dijalogičnost i ambivalentnost. Ambivalentna reč kao rezultat spajanja dva znakovna sistema pojavljuje se u menipejskim i karnevalskim tekstovima u kojima pisac koristi tuđe reči i to na tri načina: menja im svrhu prema


svojim potrebama (relativizuje ih), koristi ih sa suprotnom intencijom (parodija) ili ih otvoreno preuzima kao tuđe (polemika) (Kristeva 1986, 35–37, 39, 44). Ambivalentnost proizlazi iz spajanja izvornog i novog značenja koje autor pripisuje prethodnim tekstovima s kojima stupa u dijalog2 u skladu sa intencijom sopstvenog teksta. Pri tome treba imati na umu da su literarni tekstovi po svojoj prirodi polisemični i da se njihovo značenje menja i u sinhroniji i u dijahroniji, čime se ambivalentnost tekstova još više usložnjava.

Pod uticajem Kristeve i Deride, i drugi francuski književni teoretičari, kao što su Rolan Bart (Roland Barthes, 1915–1980), Mišel Rifater (Michel Riffaterre, 1924–2006) i Žerar Ženet (Gérard Genette, 1930–), bavili su se konceptom intertekstualnosti koji je zauzeo centralno mesto u okviru postmoderne i poststrukturalizma. Poststrukturalističke teorije intertekstualnosti nastale u okviru de-konstrukcije polaze od toga da su književni tekstovi uvek organizovani intertekstualno, stoga tradicionalnu formu proučavanja otkrivenih i skrivenih citata proširuju idejom o potencijalno beskonačnom umrežavanju znakova i ističu stalni karakter ukazivanja tekstova na druge tekstove kao i na celokupni kulturni tekst. Prema tom modelu svaki tekst predstavlja univerzalni intertekst (Becker, Hummel i dr. 267–268). Da bi se razumela njegova poetika, potrebno je poznavati tekstove s kojima su uspostavljene intertekstualne veze, jer one nikada nisu slučajne. Svest o književnosti obuhvata ne samo implicitnu poetiku i svest junaka o književnosti već i citate, aluzije i intertekstualna ukrštanja (Jerkov 1991, 147–148). Njihovom rekonstrukcijom književno delo se poima u ukupnosti potencijalnih značenja koja su eksplicitno i implicitno upisana u tekst.

Budući da autor markira ono što je preuzeo iz drugog teksta i na taj način mu daje smisao, čitaoci u tekstu uočavaju i primaju određeni signal, podsećaju se (reminisciraju) da im je ono što su pročitali odnekuda poznato (Konstantinović 2002, 10). Tek kada čitalac prepozna intertekstualne veze, one se mogu aktivirati i realizovati, te se stoga tekst sam po sebi posmatra kao nedovršen i polisemičan, jer njegovo značenje zavisi od konteksta (književnih i kulturnih tekstova), kao i od čitalaca, stoga se ne može posmatrati kao nešto fiksirano i intersubjektivno.

2 Lotman (215–216) opisuje tok dijaloga kao shemu prema kojoj je početna inertnost

praćena pasivnim upijanjem tekstova do određenog nivoa zasićenosti, da bi se zatim

pokrenuo unutrašnji mehanizam stvaranja. Iz pasivnog stanja se prelazi u stanje

uzbuđenosti i oslobađanja novih tekstova kojima se „bombarduje“ i izvorni

„uzbuđivač“, te se dijalog dalje nastavlja.


Roman Trešnjino drvo i stara osećanja

Roman nemačke autorke hrvatskog porekla Marice Bodrožić (1973, Svib, Dalmacija) Trešnjino drvo i stara osećanja (2016) objavljen je 2012. godine, a sledeće godine je nagrađen prestižnom Nagradom Evropske unije za književnost (European Union Prize for Literature). Roman je koncipiran kao drugi deo trilogije o pamćenju i zaboravljanju na individualnoj i kolektivnoj ravni. Prvi deo trilogije jeste roman Pamćenje vilinih konjica (Das Gedächtnis der Libellen, 2010) u kojem je pripovedač Nadežda, Hrvatica koja je tokom rata napustila rodnu Dalmaciju. U romanu Trešnjino drvo i stara osećanja, čija radnja je smeštena u godinu 2011, pripovedač je Arjeta Filipo, Nadeždina najbolja drugarica, rođena u Sarajevu. Njena majka je Hrvatica, a otac Srbin s Kosova. Arjeta je opterećena pitanjem identiteta, suočena s kesama porodičnih fotografija koje ne otkrivaju istinu o njenom životu, već joj stvaraju osećanje nelagode i pritiska, isto kao i fotografije koje je Arik snimao u Parizu (Mayr 366–367). Roman je pisan u prvom licu, a okvir radnje predstavlja sedam dana u novom stanu u Berlinu tokom kojih se Arjeta, priseća prošlosti, detinjstva i rata u bivšoj Jugoslaviji (Sarajevo, Istra), mladosti u Parizu i dolaska u Berlin. U romanu se prepliću njena lična sećanja sa sećanjima na prošlost njene porodice (majke, oca, braće, strica Milana, strine Sofije, tete Mile), prijatelja (Matea, drugara iz detinjstva, prijatelja iz Pariza, Nadežde, Hiromi, Miše Vajsbanda, Dore) i ljubavnika (Arika, muškarca s kojim je bila u nesrećnoj vezi), unazad sve do vremena uoči Drugog svetskog rata (generacija njene babe i dede). U prožimanju sopstvenih i tuđih misli, osećanja i reči, formira se mreža perspektiva koja se usložnjava intertekstualnim vezama s književnim i filozofskim tekstovima koje su čitali Arjeta i drugi likovi u romanu. Intertekstualnost u romanu Trešnjino drvo i stara osećanja

U romanu su prisutna brojna ukazivanja na književna i filozofska dela na raznim jezicima, iz različitih istorijskih perioda i s različitih kulturnih prostora. Budući da citati u delu pripadaju istoj umetnosti (književnosti), odnosno ’ne-umetnosti’ (filozofiji), mogu se označiti kao intrasemiotički (interliterarni, književni) i transsemiotički (izvanestetski) (Oraić Tolić 21–22). Njihovo značenje se ne tematizuje, te je na čitaocu da rekonstruiše značaj ukazivanja na te tekstove i kulturni tekst čiji su oni sastavni deo. Budući da autorka posredne i neposredne koristi svesno, s određenom intencijom, potrebno ih je uočiti, istražiti, a zatim povezati sa samim romanom.


Arjeta Filipo se još u roditeljskoj kući upoznala s delima

nemačkih i francuskih pisaca u originalu, jer je roditeljima bilo važno ne samo da se obrazuje već i da vlada stranim jezicima, što joj je kasnije omogućilo da studira u Parizu i radi u Berlinu. Na samom početku se pominje neimenovana pesma Fridriha Šilera, zatim Nadja Andre Bretona, francuska autorka Natali Saro i Sen-Pol-Ru (Bodrožić 2012, 11). Navođenje ovih autora već daje uvid u Arjetino vaspitanje i obrazovanje, kao i vrednosti koje su se negovale u kući porodice Filipo. Poznate pesme Fridriha Šilera (Friedrich Schiller, 1759–1805) nastale su u njegovoj klasičnoj fazi, u okviru pravca u književnosti koji zagovara humanost, toleranciju i harmoniju, naročito u situacijama kad dolazi do sukoba između ideala i stvarnosti, čulne i uzvišene prirode, u kojem čovek treba da se izdigne i postane humanija verzija samoga sebe. Upravo to je izazov pred koji će biti stavljeni članovi porodice Filipo, pogođeni brojnim gubicima tokom rata, a i nakon njega.

Francuski pisac Sen-Pol Ru (Saint-Pol Roux) se, u stvari, zvao Pol-Pjer Ru (Paul-Pierre Roux, 1861–1940) i bio je predstavnik simbolizma i preteča nadrealizma. Nadrealizam je osnovao francuski pesnik i komunista Andre Breton (André Breton, 1896–1966), koji je uveo automatski način pisanja na osnovu proučavanja psihijatrije, mentalnih bolesti i Frojdove psihoanalize („André Breton“ 2016, internet). U njegovom čuvenom romanu Nadja (1928), najvažnijem književnom ostvarenju ovog pravca, opisuje se ljubavna veza u Parizu. Roman počinje s pitanjem „Ko sam ja?“ i sadrži 44 fotografije (Breton 1960). Tema ljubavi u Parizu, problem identiteta i značaj fotografija odlike su i romana Trešnjino drvo i stara osećanja.

Francuska spisateljica Natali Saro (Nathalie Sarraute, 1900–1999) najznačajnija je predstavnica francuskog „novog romana“ (nouveau roman) ili „anti-romana“ („Nathalie Sarraute“ 2017, internet), romaneskne podvrste koja je nastala posle Drugog svetskog rata. U okviru ovog žanra radikalno se odstupa od konvencija romana, ignorišu se radnja, dijalog i linearno pripovedanje („New Novel“ 2006, internet) – odlike koje je i Bodrožić preuzela u pisanju Trešnjinog drveta i starih osećanja.

Značaj pominjanja Bretona i Saro na samom početku romana mnogo je veći nego što bi se na prvi pogled moglo zaključiti, jer autorka čitaocima na izvestan način obrazlaže svoju poetiku: daje informacije o svojim uzorima i žanrovski određuje svoje delo, iscrtava pravac kojim će se roman dalje razvijati tematski (ljubav), motivski (fotografije), prostorno (Pariz), naratološki (bez jasno postavljene radnje, bez dijaloga i linearnog pripovedanja, s težištem na psihologiji likova).


Kasnije pominjanje Marsela Prusta (Marcel Proust, 1871–1922)

i njegovog remek-dela U potrazi za izgubljenim vremenom (À la recherche du temps perdu, 1913–1927) (Bodrožić 2012, 142) predstavlja dopunu poetološkog iskaza i ukazuje na teme ovog romana: vreme, sećanje, putovanje u detinjstvo, ali i autobiografsko pisanje kao prevazilaženje traume (Blum 677–678). I ovaj roman se može tematski i tehnički posmatrati kao autorkin književni uzor. Nagoveštaj budućih događaja sadrži i pominjanje Emila Zole (Émile Édouard Charles Antoine Zola, 1840–1902) i njegovog čuvenog naturalističkog romana Nana (1880), koji je Arjeta pročitala kad je imala petnaest godina, a da nije razumela o čemu se tu, u stvari, radi (Bodrožić 2012, 65). To nerazumevanje manipulativno-destruktivnih muško-ženskih odnosa ostaće konstanta u Arjetinom životu, jer ona neće biti u stanju da shvati Arika i njegovu izvitoperenu psihu, kao ni da se oslobodi njegovog destruktivnog uticaja.

Predstavnica „novog romana“ Margarit Diras (Marguerite Duras, 1914–1996) pominje se nekoliko puta, zajedno s Lolom V. Stajn, glavnim likom romana Zanesenost Lole V. Stajn (Le Ravissement de Lol V. Stein, 1964). Arjeta je još u detinjstvu upoznata s opusom ove spisateljice jer je njena majka prevela sva dela M. Diras (Bodrožić 2012, 11). Baš ovu knjigu je našla na polici svoje drugarice Nadežde u Berlinu, koja je celu zna napamet (Bodrožić 2012, 12). Značaj ovog romana za Arjetu može se bolje sagledati ako se razume njegov glavni lik: Lola V. Stajn prolazi kroz život kao mesečarka, kao da su sva osećanja u njoj zamrla nakon što ju je napustio momak kad je imala devetnaest godina. Od tada ona kao marioneta bez volje samo pasivno učestvuje u svom sopstvenom životu (Kesting, internet). Posmatrajući sama sebe, Arjeta ima osećaj kao da je u sebi podigla zid zbog kojeg nije bila u stanju da oseća, i tek kad je taj zid pao, morala je pogledati u ogledalo, u samu sebe, da se suoči s drugom, hladnom osobom unutar nje, od koje je na neki način odvojena i koju ne želi da prihvati (Bodrožić 2012, 197). Odbijanjem da misli, da se seća, da oseća, Arjeta takođe kao da mesečari, a stalni napadi kljucanja i apsanci teraju je da se probudi iz svoje zanesenosti i traju sve dok god zid konačno nije pao i naterao je da se suoči sa svojim bolom.

Kad je Arjeta u Berlinu prisustvovala stradanju jednog malog psa, pre nego što su ga zgazila kola, učinilo joj se da ga gazdarica zove Lola ili Viola i da je dodala nešto što je zvučalao kao Štajn (Bodrožić 2012, 120). Prizor mrtvog ljubimca je u Arjeti izazvao emotivni slom praćen nekontrolisanim plačem i sećanjem na psa Gistava, kojeg je Arik izgubio, na njihov zajednički avgust u Bretanji i sve ono što je zatim usledilo: trudnoća, rastanak i napuštanje deteta. Simboličkim


umiranjem Lole V. Stajn kao da je nestala i Arjetina „zanesenost“, kao da se tek sada probudila iz mesečarenja, obamrlosti, tek sada, u Berlinu, godinama kasnije, i kao da je tek sada zaista u stanju da nauči da vidi sebe onakvu kakva se krije iza fasade te hladne osobe.

U toku svog preispitivanja, Arjeta bi želela da sazna i koliko puta je bila svoj Jusuf od Tebe (Bodrožić 2012, 106). Reč je o liku koji se pojavljuje u stvaralaštvu Elze Lasker-Šiler (Else Lasker-Schüler, 1869–1945), čije pesme je Arjeta recitovala još kao dete, zajedno s pesmama drugih nemačkih pisaca jevrejskog porekla koji su napustili zavičaj i pisali o holokaustu, Paula Celana (Paul Celan, 1920–1970) i Neli Zaks (Nelly Sachs, 1891–1970) (Bodrožić 2012, 11). Lasker-Šiler se često potpisivala kao Jusuf od Tebe, lik koji se pojavljivao u više njenih dela („Prinz Jussuf von Theben“ 2002), tako da se pominje kao njen „poetski alter ego“. U jednoj pesmi pod naslovom Moja majka (Meine Mutter) Jusuf modelira svoju pokojnu majku: stihovi govore o njenom odsustvu i osećanju usamljenosti, a slika pokazuje kako je Jusuf oblikuje od gline (Tröger 2002). Upravo na taj način i Arjeta kroz reči iskazuje svoj gubitak, dok sačuvane fotografije u mislima i sećanjima oživljavaju vreme i ljude kojih više nema, bilo zato što su preminuli, bilo zato što su daleko, ili zato što su se u toj meri promenili da više nisu oni koje je ona poznavala. Međutim, Jusuf kao alter ego aluzija je i na onu drugu, hladnu osobu koju je Arjeta stvorila da bi mogla da funkcioniše sa svojim sećanjima, svojim bolom, tugom i usamljenošću u velikom gradu, daleko od zavičaja, od porodice, u nefunkcionalnoj ljubavnoj vezi.

Uspostavljanje veza između književnosti i filozofije, s jedne strane, i prostora, s druge strane, vidljivo je u povezivanju imena osoba i gradova u kojima su one boravile. Život u gradovima je i život s tragovima onih koji su tu nekada bili i kojih više nema. Gradovi kao mesta (prolaznih) interkulturnih susreta time dobijaju na većem kulturno-istorijskom značaju. U romanu su imenovani pisci, naučnici, umetnici koji su boravili i živeli u Parizu, kao što su američki ratni reporter i pripovedač Ernest Hemingvej (Ernest Hemingway, 1899–1961), američka spisateljica i centralna figura francuskog modernizma Gertruda Stajn (Gertrude Stein, 1874–1946), španski slikar Pablo Pikaso (Picasso, 1881–1973), koji je godinama živeo u Parizu – gdje je i umro, nemačka glumica i pevačica Marlen Ditrih (Marlene Dietrich, 1901–1992), francuski pisac, filozof i književni teoretičar Moris Blanšo (Maurice Blanchot, 1907–2003), francuski pevač, tekstopisac i režiser Serž Gensbur (Serge Gainsbourg, 1928–1991), francuski književni kritičar, lingvista i filozof Rolan Bart, francuski antropolog i etnolog Klod Levi-Stros (Claude Lévi-Strauss, 1908–2009) (Bodrožić 2012, 56).


Sve su to imena američkih, francuskih, nemačkih i španskih umetničkih stvaralaca i naučnika koji su ispisali kulturni tekst moderne i postmoderne kulture prošlog veka.

Arik kao fotograf s televizijskom ekipom posećuje „grad pod opsadom“ jer su u tom gradu već bile Suzan Sontag i Džoan Baez.

Kao da se iz toga mora zaključiti da je red na njega i svakog fotografa predgrađa da otputuje kod ljudi u gradu pod opsadom. Ta logičnost u njegovoj glavi je prvi atak na moju unutrašnjost. Pecka me na potiljku. Bruji mi u ušima, ponovo me preplavljuje taj pritisak i okružuje mi glavu poput prstena. (Bodrožić 2012, 51)

Suzan Sontag (Susan Sontag, 1933–2004) bila je pisac, nastavnik i politički aktivista, dok je Džoan Baez (Joan Baez, 1941–) muzičarka i aktivista. Za Arika je odlazak u „grad pod opsadom“ put tragom velikih umetnica, čin njegovog „aktivizma“ za grad za koji se vredi boriti ne samo oružjem već i kulturom.

Filozofska dela igraju značajnu ulogu u romanu jer ukazuju na način mišljenja likova koji ih čitaju. Na samom početku se na času filozofije pominju Platon i njegova alegorija o ljudima u pećini koji su okrenuti leđima prema svetlu i vide samo senke, previše uplašeni da se okrenu i vide izvor svetla (Bodrožić 2012, 37). Aktuelnost i univerzalnost ove alegorije ne jenjava ni vekovima kasnije. Čak i Arjeta dugo izbegava da pogleda u svetlo jer ne želi da se suoči s bolnim iskustvima, te doživljava praznine u svom sećanju.

Arjeta dobro poznaje delo Ničea (Friedrich Nietzsche, 1844–1900), zagovornika haosa (Bodrožić 2012, 141), a Nadežda joj je čak poklonila majicu s natpisom „Čovek mora imati haos u sebi da bi mogao da iznedri zvezdu koja igra“, jer je Arjeta Zaratustru (Also sprach Zarathustra, 1883–1886) stalno nosila sa sobom kao Bibliju (Bodrožić 2016, 115). Budući da Niče u toj knjizi tvrdi da je Bog mrtav, izbor njegove knjige umesto Biblije govori o Arjetinom gubitku vere koja se eksplicitno ne pominje u romanu. I ona i njena drugarica svesne su haosa u njenoj duši.

Arjeta čita i dela čuvenog francuskog egzistencijaliste Žan-Pola Sartra (Jean-Paul Sartre, 1905–1980) (Bodrožić 2012, 207) i citira njegovu rečenicu o čoveku koji misli i kome zato ostaju otvorene različite mogućnosti (Bodrožić 2012, 215). Upravo ta svest o postojanju različitih mogućnosti problematična je za Arjetu i Arika, koji imaju teškoća s njihovom realizacijom zbog nedostatka istrajnosti i


odustajanja kad postane teško (Bodrožić 2012, 185, 199, 211, 215, 218). Iz tog razloga su njihovi životi puni nedorečenosti i nedovršenosti.

Hiromi, filozofkinja, modna dizajnerka i ekološki aktivista takođe misli i ima različite mogućnosti, ali ona ne odustaje ni od čega. Njena lektira uključuje dela Pitagore i Pedanija Dioskurida (Bodrožić 2012, 57). Pitagora (oko 570 – oko 495) bio je filozof i matematičar, a Pedanije Dioskurid (oko 40–90) lečnik, farmakolog i botaničar. Obojica su bili svestrane ličnosti, kao i Hiromi, te njen afinitet prema tim autorima ukazuje na sklop njene ličnosti.

Hiromi i Arjeta su tokom šivenja razgovarale o Hani Arent (Bodrožić 2012, 42, 51). Politička filozofkinja jevrejskog porekla Hana Arent (Hannah Arendt, 1906–1975) intenzivno se bavila pitanjem sposobnosti ljudskog rasuđivanja, temama totalitarizma, revolucije i zla (Yar, internet), odnosom filozofije i politike, mišljenja i delovanja, identiteta (političkog, jevrejskog, ženskog). Njenom najvažnijom porukom se smatra ta da svi građani i građanke treba da preuzmu odgovornost za ono što se čini u njihovo ime (Duhaček 120, 110–111). Hana Arent je 1933. godine pobegla od nacionalsocijalizma u Pariz, gde je upoznala nemačkog pesnika, filozofa i marksistu Hajnriha Blihera (Heinrich Blücher, 1899–1970), za koga se udala i s kojim je 1941. godine otišla u SAD (Yar, internet). Arjeta je mogla da se identifikuje s Hanom Arent jer su obe bile studentkinje filozofije, obe su došle u Pariz bežeći od rata, obe su se u Parizu zaljubile, obe su bile zaokupljene pitanjima ljudskog rasuđivanja i identiteta. Ponovljivost ženskih sudbina ukazuje na njihovu univerzalnost, kao i na Ničeovu temu večnog povratka.

U kontekstu totalitarizma pominje se rumunska policija misli koja Silvi pada na pamet dok se skriva na Dunavu i posmatra kako bacaju leševe u reku (Bodrožić 2012, 88). Aluzija se odnosi na Orvelov (George Orwell, 1903–1950) roman 1984 (1949), distopiju u kojoj se prikazuje svet kontrole misli i postupaka svih građana, odnosno gubitka slobode mišljenja i govora. Nije slučajno što se u romanu ta aluzija pominje u kontekstu ratnih dejstava na prostoru bivše Jugoslavije.

Jedan od lajtmotiva u romanu jeste priča o Diogenu u buretu, prototipu lutalice (Wanderer) (Bodrožić 2012, 60). Citira se i njegova rečenica o robovima koji služe gospodara i ljudima koji robuju svojim strastima (Bodrožić 2012, 31–32), a postavlja se i pitanje Diogenove nezavisnosti zbog njegovog izbora života u buretu (Bodrožić 2012, 59). Međutim, Diogen se najčešće pominje u vezi sa Arjetinim drugom iz detinjstva, Mateom, i problemom prevođenja, jer bure, u stvari, u originalu nije bure (Bodrožić 2012, 166, 174). Tako ni Mateo nije ono za šta se izdaje. Majka priča Arjeti kako Mateo svoje porodično stablo


recituje kao neku pesmu od Vergilija kako bi dokazao čistotu svog identiteta, iako ima i italijanske krvi, ali on iz svog porodičnog stabla jednostavno izostavlja ono što mu ne odgovara (Bodrožić 2012, 170). Porodično stablo bi – s obzirom na aluziju na Vergilijev junački ep Eneidu (Aeneis, 29–19 p. n. e.) čuvenog rimskog pesnika Publija Vergilija Marona (Publius Vergilius Maro, 70–19. p. n. e.) – trebalo da ukaže i na njegov junački karakter.

Parole koje se izvikuju u novoj zemlji nastaloj nakon rata u bivšoj Jugoslaviji, i nova vremena koja su došla sa oslobođenjem, zahtevaju da se odbaci staro i prošlo. Jedna od tih parola govori o uklanjanju „trna u oku posmatrača koji slobodno diše“ („ein Dorn im Auge des frei atmenden Betrachters“) (Bodrožić 2012, 181). Reč je o citatu iz Biblije, četvrte knjige Mojsijeve (33, 55): „Ali ako ne oterate ispred sebe stanovnike te zemlje, onda će oni koje ostavite biti trnje u očima vašim i ostani u bokovima vašim, oni će biti neprijatelji vaši u zemlji u koju idete da se u njoj nastanite“ (Biblija 113). Time se ponovo naglašava tema proterivanja za vreme i posle rata, odnosno isterivanja neprijatelja koji se doživljava kao smetnja, te se brišu svi tragovi njegovog prisustva, pre svega u pismu, jeziku i u književnosti.

Bodrožić u romanu pominje dva pisca s prostora bivše Jugoslavije: Njegoša i Kiša. Novinar Radio Francuske koji je davao dobre izveštaje o ratnim sukobima u ovom delu Evrope bio je prijatelj Danila Kiša i napisao je knjigu o Njegošu, najznačajnijem crnogorskom književniku (Bodrožić 2012, 76). Izbor njihovih imena nije slučajan.

Crnogorski vladika i pisac Petar II Petrovič Njegoš (1813–1851) poznat je, pre svega, po svom delu Gorski vijenac (1847), u kojem je reč o istrazi protiv poturica koja se završava bojem na Cetinju, smrću i odlaskom „Turaka“ (Njegoš 139) – aluzija na verske i nacionalne sukobe koji se ponavljaju vekovima kasnije na mestu susreta hrišćanske i islamske kulture. Drugo značajno Njegoševo delo je religiozno-filozofski ep Luča mikrokozma (1845), o sudbini čoveka koji „se trza badava iz lanca / Da za sobom pronikne mračnosti“ (Njegoš 147), jer čovek je „luča tamom obuzeta“ (Njegoš 151) – aluzija na Platonovu pećinu i problem ljudske spoznaje stvarne istine.

Danilo Kiš (1935–1989) bio je srpski pisac, prevodilac i lektor na različitim evropskim univerzitetima i umro je u Parizu. Otac mu je bio mađarski Jevrejin, majka Crnogorka, i u svojim delima je često tematizovao stradanja Jevreja. Njegova knjiga Grobnica za Borisa Davidoviča (1976) izazvala je polemiku zbog novog načina pisanja – spajanja činjenica i mašte – te su ga pojedini kritičari napali zbog plagijata. Kiš je kao odgovor napisao izuzetno značajno ostvarenje Čas anatomije (1978), a njegova Grobnica se danas čita kao primer


intertekstualnosti (Jerkov 2001, 23–41). I ovo delo bi se moglo posmatrati kao poetski uzor u pisanju romana Trešnjino drvo i stara osećanja, u kojem se takođe mešaju činjenice i mašta.

Poslednja faza u romanu jeste Arjetin novi život u Berlinu. Tokom leta za Berlin ona u avionu sedi pored žene koja čita Orlanda Virdžinije Vulf i uspeva da pročita rečenicu: „Prava dužina ljudskog života je, bez obzira na to šta kaže Rečnik nacionalne biografije, uvek sporna stvar“ (Bodrožić 2012, 217). Orlando: Biografija (Orlando: A Biography, 1927) roman je o Ženi, koji je Virdžinija Vulf (Virginia Woolf, 1882–1941) posvetila Viti Sakvil-Vest (Vita Sackville-West, 1892–1962) i koji predstavlja biografiju Žene od 1500. godine do sadašnjosti, odnosno period u trajanju od preko 400 godina (Smith 57–58). Arjetin život do trenutka dolaska u Berlin traje skoro 40 godina – relativno kratak životni vek u kojem je ona mnogo doživela i proživela, ali je dobar deo tog života „mesečarila“, gubila u svojim prazninama, u stalnom begu, tako da je uprkos broju godina vreme njenog istinskog življenja daleko kraće. Nakon te spoznaje Arjeta je spremna da prestane s bežanjem i lutanjem.

Berlin nije stvoren za noćnu pesmu putnika („Nachtlied eines Wanderers“) (Bodrožić 2012, 189), uočava Arjeta sedmog dana svog boravka u Berlinu. Ovo je aluzija na pesmu (Wandrers Nachtlied, 1776, 1780) koju je napisao čuveni nemački pesnik J. V. Gete (Johann Wolfgang Goethe, 1949–1832) i u kojoj putnik iskazuje čežnju za mirom nakon neprestanog lutanja. Tu čežnju oseća i Arjeta, konačno spremna da se skrasi.

Arjeta u novom stanu u Berlinu želi da nauči da vidi. Miša i Nadežda su joj rekli da se sve menja kad čovek nauči da vidi, i odlučila je da ih drži za reč (Bodrožić 2012, 103, 220). Svi oni su još u Parizu naučili „zanat viđenja“ (Handwerk des Sehens) (Bodrožić 2012, 60). Koncept „učenja da se vidi“ u velikom gradu, i to baš u Parizu, potiče još od Rilkea (Rainer Maria Rilke, 1874–1926), iz njegovog modernog romana Zapisi Maltea Lauridea Brigea (Die Aufzeichnungen des Malte Laurids Brigge), koji je napisan u Parizu i koji je objavljen 1910. godine. Već u prvom poglavlju, nakon što je stigao u veliki grad, Malte kaže: „učim da vidim“ („ich lerne sehen“) (Rilke 709). Pariz u njegovom romanu nije više „grad svetla“, već ima i svoju mračnu stranu, ružnoću siromašnih predgrađa, bolesti i smrti. Tek kad se sagleda i prihvati ta strana života, kada se spozna ambivalentnost svetla, može se dobiti i celovita slika stvarnosti, jer više nema potrebe za begom i skrivanjem, a i praznine u Arjetinom životu i pamćenju nestaju.

Arjeta bira trenutke kojima će se posvetiti u mislima – one u kojima se osećala živom i srećnom. Knjiga francuskog istoričara Žila


Mišlea (Jules Michelet, 1798–1874) o moru (Bodrožić 2012, 208) ne spada u njegova poznatija dela, nema veze ni s filozofijom ni modernim i postmodernim piscima dvadesetog veka. Međutim, tema knjige More (La Mer, 1861) jeste istorija prirode i njen značaj za Arjetu se krije u njenoj ljubavi prema moru koje je za nju bilo i ostalo asocijacija na detinjstvo u Istri, doba pre rata kad su njena porodica i prijatelji bili na okupu i kad su svi bili živi, nevini i srećni:

More je u meni i ja sam u moru. Vidim ga, plavetnilo, daljinu, galebove, da ne moram sebi govoriti šta vidim. Moje telo ćuti. I ono ga vidi. Ćutim. Trešnjino drvo ćuti. Naprosto ne govori. Ja govorim u isto vreme za oboje. Ćutim. Puštam da me ćutanje prožme. Stari sto ću zadržati u kuhinji. Ostaće ono što jeste, svedok koji sve vidi i koji mi pokazuje da videti znači promeniti. (Bodrožić 2016, 178)

Zaključak

Tekst romana Trešnjino drvo i stara osećanja predstavlja složeno intertekstualno tkanje neposrednih i posrednih citata koje je autorka svesno koristila i markirala kako bi čitaoce uputila na skrivenija značenja u delu. Intertekstualne veze u romanu Trešnjino drvo i stara osećanja imaju višestruku funkciju: na nivou diskursa (discourse) daju čitaocima uvid u poetiku romana (Breton, Saro, Prust), a na nivou priče (histoire, story) nagoveštavaju dalji tok događaja (Nana, Nadja) i doprinose karakterizaciji likova (Arjeta i njeni roditelji, Arik, Hiromi, Silva, Mateo, Miša, Nadežda). Preko tih intertekstualnih veza uspostavlja se dijalog s tekstovima iz različitih kultura i istorijskih perioda, od Biblije, preko antičkih filozofa i pesnika, do francuskih, američkih, engleskih i nemačkih autora. Svrha upućivanja na te kulturne tekstove jeste da se pomoću njih indirektno saopšti nešto o samom romanu, te se može govoriti o relativizaciji tuđih reči kao najblažem obliku ambivalentnosti, odnosno o iluminativnom tipu citatnosti.

Tekstovi koje je autorka čitala transformisani su i apsorbovani u njen tekst, te je na taj način kreiran kompleksan intertekst koji presecaju brojna književna i filozofska ostvarenja, odnosno različiti kulturni tekstovi koji se dalje mogu beskonačno umrežavati, s obzirom na to da je svaki od njih sam za sebe takođe intertekst. Iz toga proizlazi da je roman Trešnjino drvo i stara osećanja polisemičan, nedovršen, otvoren intertekst, poput mozaika s prazninama koje čitaoci sami


moraju da popune kako bi se ostvarila celovitost teksta, aktiviralo ili kreiralo neko od njegovih mogućih značenja i tumačenja.

Literatura:

„André Breton.“ Encyclopædia Britannica, 5. 12. 2016. https://www.britannica.com/biography/Andre-Breton. 22. avgust 2017.

Bachtin, Michail. Rabelais und seine Welt. Frankfurt am Main: Suhrkamp, 1995.

Bachtin, Michail M. „Das Wort im Roman.“ Die Ästhetik des Wortes. Hrsg. v. Rainer Grübel. Frankfurt am Main: Suhrkamp, 1979, 154–300.

Becker, Sabina, Christine Hummel und Gabriele Sander. Grundkurs Literaturwissenschaft. Stuttgart: Reclam, 2006.

Biblija. Beograd: Metafizika, 2003. Blum, Harold P. „The Creative Transformation of Trauma: Marcel

Proust’s In Search of Lost Time.“ Psychoanalytic Review 99 (2012): 677–96.

Bodrožić, Marica. Kirschholz und alte Gefühle. München: Luchterhand Literaturverlag, 2012.

Bodrožić, Marica. Trešnjino drvo i stara osećanja. Smederevo: Heliks, 2016.

Breton, André. Nadja. New York: Grove Press, 1960. Duhaček, Daša. „Tumačenja Hane Arent – Roršahov test za

interpretatore/ke.“ Godišnjak Fakulteta političkih nauka 3 (2009): 107–25.

Jerkov, Aleksandar. Od modernizma do postmoderne. Priština: Jedinstvo, 1991.

Jerkov, Aleksandar. „Kulturnoistorijski značaj 'poetike' Danila Kiša“. Entgrenzte Repräsentationen – Gebrochene Realitäten. Danilo Kiš im Spannungsfeld von Ethik, Literatur und Politik: Materialien der internationalen Konferenz vom 4. bis. 6. Juli 1999 an der Martin-Luther Universität Halle Wittenberg. Hrsg. v. Angela Richter. München: Kubon & Sagner, 2001, 23–41.

Juvan, Marko. Intertekstualnost. Novi Sad: Akademska knjiga, 2013. Kesting, Marianne. „Ganze Tage in den Bäumen.“ Die Zeit 37 (2016).

http://-www.zeit.de/1966/37/ganze-tage-in-den-baeumen. 2. 7. 2016.

Konstantinović, Zoran. Komparativno viđenje srpske književnosti. Novi Sad: Svetovi, 1993.

https://www.britannica.com/biography/Andre-Breton


Konstantinović, Zoran. Intertekstualna komparatistika. Beograd:

Narodna knjiga – Alfa, 2002. Kristeva, Julia. „Word, Dialogue, and Novel.“ The Kristeva Reader. Ed.

by Toril Moi. New York: Columbia Publishing Press, 1986, 34–61.

Lotman, Jurij. Semiosfera: U svetu mišljenja: Čovek – tekst – semiosfera – istorija. Novi Sad: Svetovi, 2004.

Mayr, Maria. „Berlin's Futurity in Zafer Şenocak's Gefährliche Verwandtschaft (1998) and Marica Bodrožić´s Kirscholz und alte Gefühle (2012).“ Seminar: A journal of Germanic studies 51/4 (2015): 357–77.

Metzler Lexikon Literatur. Begründet von Günther und Irmgard Schweikle, hrsg. v. Dieter Burdorf, Christoph Fasbender und Burkhard Moennighoff, Stuttgart: Metzler, 2007.

„Nathalie Sarraute.“ Encyclopædia Britannica. 28. 2. 2017. https://www.-britannica.com/biography/Nathalie-Sarraute. 22. 8. 2017.

„New Novel.“ Encyclopædia Britannica. 19. 1. 2016. https://www.britannica.-com/art/New-Novel. 22. 8. 2017.

Njegoš, Petar II Petrović. Gorski vijenac – Luča mikrokozma. Podgorica: Nova knjiga, 2009.

Oraić Tolić, Dubravka. Teorija citatnosti. Zagreb: Grafički zavod Hrvatske, 1990.

„Prinz Jussuf von Theben.“ Die Zeit 28 (2002). http://www.zeit.de/2002-/28/Prinz_Jussuf_von_Theben. 28. 6. 2016.

Rilke, Rainer Maria. Die Aufzeichnungen des Malte Laurids Brigge. Wiesbaden: Insel Verlag, 1966.

Smith, Victoria L. „,Ransacking the Language´: Finding the Missing Goods in Virginia Woolf's ,Orlando´." Journal of Modern Literature 29/ 4 (2006): 57–75.

Tröger, Beate. „Prinz Jussuf in Theben.“ FAZ 195: 34 (2002). http://www.-faz.net/aktuell/feuilleton/buecher/rezensionen/belletristik/rezension-belletristik-prinz-jussuf-in-theben-174596.html. 28. 6. 2016.

http://www.zeit.de/2002/28/Prinz_Jussuf_von_Theben


INTERTEXTUALITÄT IN MARICA BODROŽIĆS ROMAN KIRSCHHOLZ

UND ALTE GEFÜHLE Jeder Text ist ein Intertext und steht demnächst im (in)direkten

Zusammenhang mit anderen Texten auf synchroner/ diachroner Ebene. Intertextualität ist daher kein neues Konzept, und Einflüsse und Widerklänge anderer Texte, sowie der Grad des Einklangs zwischen verschiedenen Texten und ihren Elementen werden traditionell vom hermeneutischen und komparativen Standpunkt schon seit längst untersucht. Im Rahmen des Poststrukturalismus aber wird das Konzept der Intertextualität als eine Reihe bewusster Verweise auf andere Texte angesehen, mit denen der gegebene literarische Text in eine Beziehung der Dialogizität und Ambivalenz eingeht. In diesem Aufsatz wurde der Roman Kirschholz und alte Gefühle (2012) der deutschen Autorin kroatischer Herkunft, Marica Bodrožić (Svib, 1973–) untersucht, mit dem Ziel, intertextuelle Bezüge wahr zu nehmen und die impliziten Aussagen über den Text aufzudecken. Zuletzt war das Ziel festzustellen, inwieweit die Intertextualität dem besseren Verständnis und der Deutung des Romans beiträgt. Die Analyse hat ergeben, dass die intertextuellen Bezüge sowohl auf der discourse-Ebene als auch auf der story-Ebene ihren Beitrag leisten, indem sie den Lesern Auskünfte über die Poetik, den Inhalt, die Figurencharakterisierung im Roman geben. Dieser Text ist daher als ein offener, unvollendeter, polysemischer Intertext anzusehen, den die Leser selbst vollenden sollten.

Schlüsselwörter: Dialogizität, Michail Bachtin, Julia Kristeva, intrasemiotische Zitate, transsemiotische Zitate.


ИНТЕРТЕКСТУАЛНОСТ, ЦИТАТНОСТ И ИМАГОЛОШКИ

КОДОВИ У ТУРСКИМ ПИСМИМА СТЈЕПАНА ЗАНОВИЋА Горан Радојичић, Универзитет Црне Горе, [email protected]

10.31902/fll.20.2018.10 UDK 821.163.4.09 Zanović S.

Апстракт: Циљ рада је упознавање са Турским писмима Стјепана

Зановића, те рад јесте мали допринос њиховом проучавању. Ово дјело има огроман значај за црногорску књижевност која у пуном маху почиње да се развија тек у XIX вијеку. Рад се примарно бави упознавањем са културолошким приликама у Европи. Приоритет у нашем истраживању имаће поетолошки, имаголошки и културни кодови, односно рефлектовање утицаја разних култура на Зановићево дјело. Најважнија разлика међу културама огледа се у односу османске и западно-хришћанске културе. Веома је занимљива перспектива са које се износе одређени ставови, те идеолошка или вриједносна тачка гледишта. Осман је централна инстанца Турских писама. Осим тога анализираћемо и питање познавања и прихватања Другог, његове културе, обичаја и начина живота. Кроз анализу текста Турских писама покушаћемо да покажемо у којој мјери ово дјело има оригинални печат аутора, те колико су развијене интертекстуалне везе са дјелима која већ постоје у културно развијеним срединама. У том дијелу интересантан је проблем цитатности.

Кључне ријечи: Турска писма, Персијска писма, култура, Другост, имагологија, интертекстуалност, цитатност.

1. Увод

Турска писма (1776) појављују се у XVIII вијеку који je „остао запамћен у Европи по томе што је значио раздвајање двије епохе, новог доба од средњевјековља“ (Калезић, 215). Стјепан Пасторвекјо је означен као сакупљач Турских писама, и заузима позицију проналазача текста, чиме се ограђује од ауторства. Зановић се отворено кроз дјело обрачунава са хришћанством и његовим утицајем. Аутор се интересовао за реакцију католичке цркве на реформацију Мартина Лутера, те формирање реда језуита. Начин на који су културни кодови приказани понекад je помало наиван, па Зановић под утицајем жеље да оствари одређену замисао занемарује да неким ликовима даје улогу коју


они не могу изнијети. У тим случајевима огледа се недостатак ауторске вјештине.1

Зановићево дјело се јавља у периоду доминације епистоларне прозе у европској књижевности. Отуда и веза са Монтескјеовим Персијским писмима. Везаност аутора за оријенталну културу, за источњачке обичаје и схватања ствара могућности за критику западног друштва. Сакривен под велом Турчина, Зановићев Осман, слично Монтескјеовом Узбеку, има могућност да из другачије перспективе сагледава и критикује све што је било девијантно у друштву тог доба. 2. Интертекстуалност, цитатност и имаголошки кодови Турских писама

Интертекстуалност која се успоставља у Турским писмима омогућава нам да на квалитетнији начин сагледамо и протумачимо дјело. Интертекстуални односи отварају простор да читалац својим читањем и предзнањем оживљава дјело, дајући му један сасвим нов облик и значење. Поступак којим се Зановић покушава оградити од ауторства познат је као мотив пронађеног рукописа, којим се, читаоца ради, дјело додатно отуђује од аутора. Мишел Фуко питањем Шта је аутор потенцира да се отуђивањем дјела од аутора обезбјеђује јединство текста, односно његова аутономност, при чему се испоставља да није од нарочитог значаја ко је аутор текста. Да дјело функционише као засебна цјелина на коју никако не утиче податак о томе ко је аутор, него неки сасвим други елементи у самом тексту сматра и Барт износећи став о контрапродуктивности наметања граница тексту промишљањем о улози аутора. „Дати тексту Аутора значи наметнути том тексту границу, значи снабдети га коначним означеним, значи затворити то писање“ (Барт, 211). Универзалност дјела је у ширини могућности које даје „писање“ код читаоца, исписивање нових значења у рукама читаоца.2 У циљу скривања ауторства (које је имало политичку позадину) јесте и податак на који наилазимо на

1 То се дешавало и значајнијим писцима епистоларне конвенције, па за примјер

можемо узети Ричардсона, који прави сличне пропусте. Наиме, „бројна писма

његових јунакиња (Памела и Клариса) тако су дучачка да су критичари

израчунали да би било потребно десет сати и више да их се напише. Одакле

Памели, служавци, толико времена, питање је које остаје без одговора“ (види:

Бекер). 2 Постмодернисти ће у потрази за новим начином писања књижевног дјела

преузети мотив пронађеног рукописа, али и цитатност и интертекстуалност и дати

дјелу посве другачији смисао и значај.


почетку да је књига објављена у Цариграду, иако се зна да је мјесто објављивања Дрезден.

За Предговор који слиједи након уводне стране може се сматрати да је Зановићев, те да представља важну пролошку границу текста. Он се још једном ограђује од ауторства, те својим ријечима даје извјесну објективност. Наводи се да није ријеч о преводу, већ о оригиналу. У прилог његовој објективности иде и начин на који коментарише стил којим су писма писана. У ниподаштавајућем тону говори о стилу, о писмима уопште, констатујући да се ништа више од једног Турчина не може очекивати. Став који један хришћанин, припадник западне културе, има према исламском социокултурном коду, односно према муслиманској култури потпуно је негативан. Ово је простор у којем препознајемо имаголошке кодове који се испољавају у виду односа према Другоме.

Рекли бисмо да оваква проблематика припада области истраживања за коју се у савременом систему наука усталио назив компаративна имагологија, под којом се подразумева истраживање и систематизовање слика уопште онако како се јављају у људској свести, што је посебно у садашњем постструктуралистичком виђењу света постало веома значајно, јер је у оваквом виђењу свет присутан у нама превасходно у виду слика, у непосредном сусрету са стварношћу или као сећања, а када је у питању књижевност, слике произлазе из словних знакова и оне сведоче пре свега о одређеном стању културе, па зато и Данијел-Анри Пажо (Daniel-Henri Pageaux) говори о књижевности као заправо непрестаном произвођењу слика културе (lìmagerie culturelle). (Kонстантиновић, 11) С обзиром на промјену перспективе у писмима, мијења се

и идеолошки став о исламу. Негативан какав смо имали у Предговору, постаје афирмативан у писмима. Осман жуди за повратком на Исток, придржава се Курана и пати због грешности Запада, која је чак и њега окрзнула. Сматра након упознавања са хришћанском културом да је казна и само напуштање земаља „благословених Мухамедовим чудима“ (Зановић, 59). Дубока ода-ност вјери особина је припадника исламског културног кода. У складу са исламским доживљајем свијета, Осман третира и љубав. Женама које припадају исламској вјери врлина представља светињу, што се коси са Османовим доживљајем жена са Запада.


Љубав коју он осјећа према Гелтруди чулна је, па јој пише: „Иако ме нијеси вољела као љубавника, поштујући своју врлину, дејством своје доброте, међутим, прихватила си ме као пријатеља“ (Зановић, 67). Врлина коју показује Гелтруда не краси ниједну жену коју је срео након доласка на Запад.

Према Бахтину није могуће адекватно представити једну културу осим из перспективе некога ко припада тој култури. То је гарант принципа једнаких аршина. „Туђи идеолошки свет не може се адекватно описати ако му се не омогући да сам зазвучи, ако се не открију његове властите речи. Јер за приказивање посебног идеолошког света може бити стварно адекватна само његова сопствена реч“ (Бахтин, 97). Перспектива из које се коментарише одређена култура има велики значај. Став према оријенталној култури у Предговору је негативан, јер је човјек који га износи католик из Европе. Вриједносни суд који износи кнез Зановић-Бабиндон није у складу са Османовим већ му се конфронтира. Техника пронађеног рукописа употријебљена је још једном, само у супротном смјеру. Стјепан Пасторвекјо објављује пронађени рукопис који представљају Османова писма, а читањем тих писама сазнаје се да је Осман пронашао одређена Зановићева писма која шаље Мухамеду курбаши у Скадру.

Турска култура приказује се и из Османове перспективе. Осман прави осврт на турски социокултурни код. У Писму XXIX он критикује Османско царство, истиче заосталост државног апарата, стављајући посебан акценат на заосталост војске. Мишљења Османа и Зановића о неукости и заосталости Турака се поклапају. Осман критикује и султана који је отуђен од народа. Султан се не појављује пред народом, не слуша га, не обраћа му се. Критикује га и због његове огромне моћи која му омогућава да у немилост баци и најзначајније људе у Царству, попут везира, па чак и Великог везира. Овим се искључује једностраност и пристрасност аутора писама, а критике о којима је ријеч настају под утицајем западне културе која нуди боље услове за живот у неким сегментима. Ипак, каква год била, Турска је спасење у односу на Европу: „Година дана штедње у Стамболу поново ће средити неуредности које сам починио путујући по Европи“ (Зановић, 161).

Европа је центар свијета, све што вриједи долази из Европе, па се ни источњачка књижевност (овакав став заузимају и Монтескјеови ликови) не може поредити са европском. У студији Оријентализам (2000) Едвард Саид износи мишљење да је доживљај оријенталног наметнут од стране европских новинара, путописаца и политичара. Запад је формирао слику о Оријенту не


познајући га довољно добро. „Саид вјерује да Оријент није био слободан предмет мишљења због успостављања одређених начина излагања и писања о Оријенту као важећег норматива“ (Поповић, 207).

Однос према Другоме представља грађење слике која иде у прилог доминантној култури. Лажна супериорност домаће културе углавном се огледа кроз критику, а често и кроз ниподаштавање Другога са којим се остварује контакт. Такав однос према исламској култури мијења се кад она буде посматрана из Османове перспективе, јер тада он заузима позицију главне инстанце која своју културу, нацију и обичаје промовише као супе-риорне. Вриједности и начин живота Другога (из Османове перспективе то је Запад) предмет су критике и непрестаног одбацивања. У Турским писмима наилазимо на мишљење о хришћанима као веома неморалним, лако поводљивим и лабилним људима. Један од најтежих примјера који поткрепљује такву тврдњу свакако је примјер који срећемо у Писму VIII, у коме се говори о језуити који након разговора са Османом постаје муслиман. Језуити су били чланови елитног реда католичке цркве који се борио за њену цјеловитост, опстанак и против реформације Мартина Лутера, дакле, ред највјернијих и најпожртвованијих хришћана. Због тога чуди податак да се припадник таквог реда потурчио. Међутим, како се каже „велики број његових дружбеника“ (мисли се на језуите, прим. Г. Р.) „носи са славом и коришћу турбан добрих Муслимана“ (Зановић, 161). Огорченост коју конзервативни припадник исламске заједнице и културе може осјетити према радикално другачијем културном миљеу огледа се у XXXI писму. О Пољској, једној доминантно католичкој земљи, говори се као о леглу блуда и разврата. Пољаци односе новац са собом у Париз „гдје уче да за годину дана униште све достојанство и добра која су цио вијек стицали њихови преци“ (Зановић, 162). Видимо да је култ предака много јак у турском социокултурном коду. Наиме из појединих ставова које Осман износи очитава се приврженост прецима и јака везаност за насљеђе. Предрасуде које постоје о Другоме резултат су страха за судбину или интересе сопствене културе. Оријент је за Запад, али и Запад за Оријент, искључиво оно што је једна страна допустила да се о другој сазна. Саид користи термин решетка кроз коју у западну свијест улазе знања о Оријенту. Турска писма потврђују да је ова констатација примјенљива на обје културе. Тачка гледишта је у том смислу један од кључних сегмената дјела. Читава семантичка структура, као и поруке које дјело носи, зависе од тачке гледишта са које се


одређени догађај посматра. Тачке гледишта омогућавају расправу о имагологији која се бави анализом предубјеђења и предрасуда о другим културама, али и о сопственој. Проблем тачке гледишта „представља централни композициони проблем уметничкога дела, проблем који уједињује најразличитије врсте уметности“ (Успенски, 3). Тачка гледишта се првенствено односи на позицију са које лик сагледава и прича. Турска писма су епистоларно дјело у којем имамо више аутора писама. Догађаји и људи се посматрају из различитих перспектива, што отвара простор за расправу о њиховим погледима на сопствену и другу културу. Тачка гледишта се непрестано мијења. Мозаик који се на тај начин гради отвара шире могућности за разумијевање кодова значајних за функционисање текста. У Предговору се издвајају два доминантна културна кода. То су хришћански, прецизније римокатолички, и исламски. Турска писма нам доносе приказ култура, односно анализом писама добијамо увид у начин размишљања и поимања свијета припадника култура. Релација између хришћанске и исламске културе означава супротстављеност, чиме се потенцира начин поступања и промишљања читаве нације (односно више сукобљених нација).

У фиктивну стварност текста уводи се и јеврејски социокултурни код, који није нарочито заступљен, али ће свако појављивање представника ове културе бити веома ефектно. Из перспективе читаоца ствара се слика о неморалности једног дијела жена које припадају турском социокултурном коду. Наиме, из писма које Сара Јеврејка шаље Розалинди турској удовици, читалац може схватити о каквом се послу ради и колико се води рачуна о моралу. С једне стране је Розалинда, која недуго након мужевљеве смрти тежи задовољењу сопствених нагона, а с друге Сара, која то треба да јој обезбиједи. Сара је Јеврејка која би све урадила за новац, а то је у складу са утврђеним мишљењем о Јеврејима. Она каже: „Интерес ме буди, отвара ми очи, бистри ум и управља моје кораке. Кад се надам доброј заради, трчим као ловачки пас, а носим плијен као прави пас птичар“ (Зановић, 69). Из перспективе Саре Јеврејке даје се вриједносни суд о појединим културама док описује себе. Наиме, она каже: „Патим као злоћудни Грк, љутим се као Јеврејин који је банкротирао, псујем као неки лажљив Хришћанин“ (Зановић, 69). Сара очигледно најобјективније сагледава културе о којима је ријеч у Турским писмима и то у свега једној констатацији. Јевреји су окарак-терисани на уобичајен начин, с тим што се одступања вежу за


чињеницу да суд износи управо представник те заједнице. Недостатак ауторске вјештине Стјепана Зановића огледа се у сљедећем примјеру. Не водећи рачуна који лик је носилац перспективе и са чијег аспекта се наводи одређени коментар, Зановић кроз лик необразоване Јеврејке износи тврдње и ставове који не могу бити плод њеног промишљања. Стичемо утисак да је ријеч о коментару аутора који је невјешто предат неадекватном лику. Сара Јеврејка, ситна трговкиња људским судбинама и свим осталим стварима за које неко жели дати новац, тешко може знати за спаљивање Русоовог дидактичког романа Емила или за Енциклопедију и новчане бенефите њених издавача. Иронија и пародирање католичког Индекса забрањених књига, што представља својеврсни интелектуални обрачун са црквом и њеним врло погубним ставовима, не могу бити резултат мисаоне актив-ности Јеврејке која већ у сљедећем тренутку размишља о примитивним пословима који је чекају. Зановић је постигао ефекат који је желио, што у извјесној мјери оправдава аутора, међутим, перспектива лика је врло битна и пропусти овог типа могу утицати на опште мишљење о квалитету текста. Осликавање друштвених прилика представља најзначајнији моменат дјела. Супротстављањем исламске и хришћанске културе формира се књижевна слика свијета којом се покушава утицати на стварност. Ту се посредством конкретне (идеолошке и вриједносне) тачке гледишта заузима позиција домаће и стране културе, а поставља се питање на који начин оне међусобно функционишу. Однос култура је комплексна појава, а Турска писма представљају подлогу на којој се могу испитивати релације у које долазе хришћански и муслимански ликови. Императив прихватања другачијег од себе представља најтежи пут од непријатељства до суживота који припадници двију или више различитих култура, које долазе у сусрет, морају проћи.

Суочавање са проблемом утицаја другачије културе, другачијег начина мишљења, другачијег система етичких и естетичких вредности настаје у процесу социјализације, у часу када скупина људи, племе, или одређена етничка заједница дође до спознаје о нужности социјализације, о неопходности ступања у различите комуникацијске односе са суседима: од нужности оружаних сукоба, преко потребе за разменом производа и трговином, до склапања пријатељских и брачних веза. У трену када се схвати да се постојање „других“ не може ни негирати, ни занемарити


наступа дугачак и сложен процес различних интеракција. (Љубинковић, 77)

Предговор Турских писама је подијељен на два дијела. Други дио је дјело аутора писама. Он се том приликом обраћа жени, која добија својства вишег бића, оног ком се тежи и у које се вјерује. Читаоца би овакав начин обраћања могао подсјетити на античко зазивање музе, или средњевјековно обраћање Богу и молбу за успјешан завршетак посла на започетој књизи. Мотив жене је увијек инспиративан и бирањем тога мотива остварује се позитиван утисак на читаоца. Управо је мотив жене кључни у доказивању сличности и разлика Истока и Запада. Жена је спона између два супротстављена свијета. Функцију епилошке границе преузима Писмо Јавности. Оно је посљедње у тексту, а аутор је такође Осман. Ово писмо је жеља да Турска писма остану вјечна, али и нека врста одјављивања. Последње L писмо завршава се сљедећим ријечима: „КРАЈ. Управо крај турских Писама. Осман“ (Зановић, 221). Са писмима је свршено, остаје још само званични опроштај уз молитву и жељу да оно што је у писмима речено буде вјечно. То је Писмо Јавности којим се затвара круг. Композиција Турских писама веома је занимљива. Књигу чини педесетак писама, међутим, она нијесу једино што ово дјело нуди. Разуђеност композиције потврђује присуство различитих текстова које затичемо у Турским писмима. Осим писама имамо и пјесме, попут оне посвећене царици Катарини II, у којој се велича њена доброта. Посебан дио чине писма кнеза Зановића-Бабиндона, затим двије потпуно самосталне сторије: Прича о Фелими и Абдерамену и Историја о Пизанију, настале вјероватно по угледу на приче из Монтескјеових Персијских писама. На крају, послије Писма L, имамо и поменуто Писмо Јавности, које представља епилошку границу текста. Турска писма успостављају активан дијалог са књижевном традицијом што резултира појавом интертекстуалности. Поједини теоретичари књижевности сматрају да је интертекстуалност заправо начин на који се остварује Бартова замисао о „смрти“ аутора. Интертекстуалност читаоца ставља у положај аутора текста, јер његово разумијевање онога што чита зависи од образовања и способности да разумије и протумачи интертекстуалне ком-бинације које је писац направио. Аутор комбинује елементе које књижевна историја нуди, а комбинацијом већ постојећег ствара ново/старо дјело. То би значило да је Зановић само


прекомпоновао оно што му је оставила прошлост. Ова тврдња се може проблематизовати јер не оставља могућност за стварање нових књижевних идеја и надградњу старих. „У оваквој суморној Бартовој визији, аутор има само једну могућност, а то је да комбинује већ постојећа дела, на до сада непоновљени начин“ (Маширевић, 423). Истинитост тврдњи, ставова и догађаја у Турским писмима гарантује управо успостављени интертекстуални однос. Бахтинова теорија интертекстуалне поливаленције примјенљива је на Зановићево дјело, првенствено због тога што су примјетни утицаји које на Зановића оставља књижевна традиција. Бахтин износи становиште да је свако дјело у непрестаном дијалогу, афирмативном или негаторском, са дјелима која су претходно објављена, односно да ниједно књижевно дјело није и не може бити независно од културе у којој настаје. Турска писма треба посматрати из визуре османске и хришћанске културе (али и других), као и кроз призму књижевних дјела под чијим су директним утицајем настала. Интертекстуални однос Турска писма остварују са Кураном, али и са класичним, античким дјелима. Појам цитатности карактеристичан је за Зановићево дјело. Употребом цитата гради се конкретна интертекстуална веза са одређеним текстом, а циљ је истаћи подударност. Ипак, Турска писма комуницирају и са савременим дјелима попут Русоове књиге Емил или о ва-спитању3, која се појављује свега петнаест година прије Зановићеве. Веома актуелна у том периоду, своје мјесто у Турским писмима налази и тема која се бави утицајем средине на одрастање и развој човјека. Најбитнију улогу у одрастању и формирању индивидуалних и колективних карактеристика једног народа, Зановић, слиједећи ставове свог учитеља Русоа4, до-дјељује средини. Кад је интертекстуалност у питању, не смијемо заборавити Монтескјеова Персијска писма, као ни низ сличних дјела која излазе у том периоду, нпр. Волтерова Филозофска писма. Турска писма „комуницирају“ са овим дјелима добијајући тако ново значење које усложњава тумачење и анализу.

3 Ова педагошка књига добија неповољну оцјену критике, нарочито католичке

цркве. Међутим, занимљиво је да је Имануел Кант због Емила пропустио своју

традиционалну поподневну шетњу, по којој су његови суграђани могли навијати

сат. У овој књизи се начин одрастања доводи у везу са разликама међу културама

и обичајима различитих народа. 4 У једном од писама Зановић каже: Најпослије, у Паризу Ж. Ж. Русо

разговарајући са мном постао је мој учитељ.


Сва дјела која ступају у интертекстуални однос са Турским

писмима, граде с њима карактеристичне и јединствене везе које представљају срж за разумијевање текста. Почетак Турских писама обиљежава цитат Тертулијана на латинском. Употреба цитата од почетка ренесансе, па до данас, другачија је него у средњем вијеку и често има другачији ефекат од представљеног. У овим односима препознајемо цитатност, односно везу између властитог текста (овдје Турских писама) и неког другог текста који није експлицитно цитиран, али се његово присуство подразумијева и открива у процесу читања. „Цитатност је такав облик интертекстуалности у којему је цитатна релација постала дубинским онтолошким и семиотичким начелом – доминантом каква текста, ауторског идиолекта, умјетничког стила или културе у цјелини“ (Ораић Толић, 15). У Предговору препознајемо манир употребе псеудоцитата: „а Коран каже да жене имају душу као часовници“ (Зановић, 56). Мирослав Пантић наводи да таквог мјеста у Курану нема, јер ислам на исти начин посматра и мушкарца и жену. „У псеудоцитатима постоји реални ПТ“ (подтекст или прототекст, прим. Г. Р.), „али је цитатни додир између властитога и туђега текста, између Ц“ (цитатни интекст, прим. Г. Р.) „и ПТ – лажан“ (Ораић Толић, 18). Иако у Турским писмима немамо цитат, већ парафразиране ријечи које према Зановићевој тврдњи стоје у Курану, те ријечи врше своју функцију илустрације вјерске нетрпељивости и предрасуда о исправним и јеретичким вјеровањима, па се псеудоцитатом остварује циљ. Утисци са путовања главних ликова Турских и Персијских писама свједоче о томе да оба дјела садрже елементе путописне прозе. Главни ликови путују, па се мотивом путовања оправдава и чини утемељеним коментарисање култура са којима се лик сусреће. Контакт са Другим и његова анализа, као и поређење са сопственим, основне су теме за које се интересује имагологија, а препознајемо их у овим тестовима. Зановићева и Монтескјеова писма нијесу путописи, али свакако имају елемената путописне прозе. „Путопис је књижевна врста тематски обликована вјеродостојним путовањем субјекта дискурза који приповиједа згоде на путу, описује просторе којима путује и мјеста на којима борави, износи своја запажања о људима које на путу сусреће, о њиховим обичајима и начину живота те почесто о културним и умјетничким знаменитостима крајева у којима се затјече“ (Дуда, 48). У Турским, али и Персијским писмима препознајемо елементе наведене у претходној дефиницији. Путовањем се активирају имаголошки кодови, као и однос између „домаћег“ и „другог“.


Путовање омогућава ситуацију у којој је Узбеку, Рики, Редију и Осману „референтна тачка дом, чије су вриједности неспорне, и опозиција између дома и иностранства управо доводи до стварања опозиције „ми“ и „они“. При томе се у дом учитавају категорије стабилности и сигурности, док је спољни свијет опасно и често дивље мјесто подобно за учење и челичење, али не и за пресељење и прихватање вриједности“ (Поповић, 209). Карактеристике путописне прозе чине дјела занимљивијим за анализу, јер отварају могућност за остварење основног циља оба текста, а то је критика друштва базирана на поређењу различитих култура. 3. Закључак Турска писма, као доминантне, издвајају исламску и хришћанску културу, дотичући се притом и јудаизма. Промјена перспективе са које се извјесна култура посматра, мијења често и став о њој. Осман и Зановић, али и остали аутори писама, износе своја запажања о религији, цркви, обичајима и правилима културе коју коменатришу. Зато је важно са чије се тачке гледишта износе вриједносни судови о појединцу или читавој култури. Зановићева збирка писама у многоме подсјећа на Монтескјеов роман Персијска писма, посебно када је однос међу културама у питању, али и третман цркве. Наиме, Осман и Монтескјеови ликови имају врло резервисан став према овој институцији, критикујући је за неморал, користољубље, пороке, гријехове и сл. Бахатост црквених великодостојника у XVIII вијеку умногоме доприноси оваквом ставу двојице аутора.

Литература: Барт, Ролан. „Смрт аутора.“ Script, 5 (2017): 208–12. Бахтин, Михаил. О роману. Београд: Нолит, 1989. Бекер, Мирослав: Роман 18. стољећа. Загреб: Школска књига,

2002. Дуда, Деан. Прича и путовање: хрватски романтичарски

путопис као приповиједни жанр. Загреб: Матица хрватска, 1998.

Ђукић, Марјана. „Сентиментализам Турских писама Стјепана Зановића.“ Lingua montenegrina 5 (2010): 225–36.

Ђукић, Марјана. У потрази за романом, француски роман средњег, XVII и XVIII вијека. Подгорица: ИЦJК, 2011.


Живковић, Драгиша. Теорија књижевности са теоријом

писмености. Београд: Драганић, 1995. Зановић, Стјепан. Турска писма. Цетиње: Обод, 1996. Калезић, Слободан. „Стефан Зановић – живот као роман, Hommage

Данилу Кишу.“ Зборник радова IV. Подгорица: Културно-просвјетна заједница Подгорица, 1998. 215–27.

Константиновић, Зоран. „Компаративна имагологија балканског и средњоевропског простора.“ Слика другог у балканским и средњоевропским књижевностима. Ур. Миодраг Матицки. Београд: Институт за књижевност и уметност, 2006. 11–6.

Љубинковић, Ненад. „'Свој' и 'туђ' у интеракцији на балканским просторима до почетка осамнаестог века – фрагменти.“ Слика другог у балканским и средњоевропским књижевностима. Ур. Миодраг Матицки. Београд: Институт за књижевност и уметност, 2006. 77–84.

Маширевић, Љубомир. „Култура интертекстуалности“. Зборник радова Факултета драмских уметности, бр. 11/12. Београд, 2007. 421–31.

Монтескје. Персијска писма. Београд: Утопија, 2004. Ораић Толић, Дубравка. Теорија цитатности. Загреб: Графички

завод Хрватске, 1990. Поповић, Оливера. „Путопис: од рубног жанра до генератора

нових књижевних теорија“. Size Zero, Од маргине до центра: феминизам, књижевност, теорија. Ур. Александра Никчевић-Батрићевић, Подгорица: ИЦЈК, 2013. 205–16.

Радоман, Александар. „Турска писма Стјепана Зановића као први роман у црногорској књижевности.“ Lingua montenegrina 3 (2009): 355–60.

Ротковић, Радослав. „Наративне прозе Стефана Зановића“. Црногорска књижевност у књижевној критици III. Приредио Слободан Калезић. Подгорица: УЦГ; Цетиње: Обод, 2000.

Русе, Жан. „Један књижевни облик: роман у писмима“. Облик и значење. Сремски Карловци – Нови Сад: Издавачка књижарница Зорана Стојановића, 1993.

Саид, Едвард. Оријентализам. Београд, 2000. Солар, Миливој. Теорија књижевности. Загреб: Школска књига,

1984. Тен, Иполит. „Увод у историју енглеске књижевности“. Теоријска

мисао у књижевности. Приредио Петар Милосављевић. Београд, 1991.


Успенски, Б. А. Поетика композиције, Семиотика иконе. Београд:

Нолит, 1979. Џакула, Бранко и други. Француска књижевност. Књига II.

Сарајево: Свјетлост; Београд: Нолит, 1978.

L'INTERTEXTUALITE, LA CITATION ET LES

CODES IMAGOLOGIQUES DANS LETTRES TURQUES

DE STEFANO ZANNOWICH Le principal objectif de ce texte est d’introduire les Lettres

turques de Stefano Zannowich mais aussi à contribuer à la popularisation de cette œuvre et de son analyse. Cette œuvre est d’une grande importance pour la littérature monténégrine qui commence à se développer pleinement au XIXe siècle. Le texte repose sur l’introduction des occasions culturelles en Europe à l’époque. Par conséquent, les codes poétologiques, imagologiques et culturels, c'est-à-dire les influences de différentes cultures sur l’œuvre de Zannowich, seront la priorité dans notre recherche. La plus importante différence interculturelle se reflète dans le rapport entre la culture ottomane d’une part et la culture occidentale/chrétienne de l’autre. La perspective à partir de laquelle sont exprimées certaines attitudes, est très intéressante, aussi bien que le point de vue idéologique et moral. Osman représente une instance narrative principale dans Lettres turques. En outre, nous allons analyser le problème de la connaissance et de l’acceptation de L’Autre, de sa culture, ses coutumes et sa mode de vie. Nous allons essayer de monter à quel point les Lettres turques portent la marque originale de l’auteur, et dans quelle mesure ils ressemblent aux œuvres qui existaient déjà dans un milieu culturel plus développé. Dans cette partie du texte nous allons traiter aussi la question de la citation. Mots-clés: Zannowich, Lettres turques, Lettres persanes, culture, l’Autre, imagologie, intertextualité, citation.


PROLOM – ROMANESKNA PROLEGOMENA ZA INOVATIVNI PRISTUP ISTORIJSKOM KAUZALITETU

Olga Vojičić-Komatina, Univerzitet Crne Gore, [email protected] 10.31902/fll.20.2018.11

UDK 821.163.4.09ĆOPIĆ B.

Apstrakt: U ovom radu dokazujemo da Ćopićev roman Prolom

prevashodno jeste strukturiran u skladu sa tendencijom poslijeratnog

modernizma, u kojem kombinacija tradicionalnih i modernih elemenata

oblikovanja narativne stvarnosti postaje primat stilskog izraza. Na taj način

istorijska tema biva sagledana na drugačiji način, a i sami likovi aktiviraju

psihološku ravan u sprezi sa ideološkim kodovima. Prvi romaneskni poduhvat

Branka Ćopića svakako je pisan najvećim dijelom po pravilima socrealističke

poetike, te je razumljiva i visokomimetička osnova djela, kao i postojanje

djelujuće forme po kojoj je organizovano djelo. Iz navedenog proističe i

princip pars pro toto kao socrealistička koordinata koja dokazuje da fiktivno

oblikovani materijal u djelu može imati utemeljenje u stvarnosti i obrnuto, da

prikazani svijet ili pojedini njegovi djelovi mogu poslužiti kao identifikacioni

model čitalačkoj publici. Likovi romana Prolom jesu nosioci tipskih odrednica

književnog, pa svakako i društvenog i kulturnog razvoja jugoslovenske

književnosti toga doba, takođe su i nosioci arhetipske kolektivne svijesti, ali su

i snažne individualnosti od kojih svaki od njih ima osobenu objektivizaciju, ali

i subjektivnu percepciju najtragičnijeg perioda svjetske istorije – Drugog

svjetskog rata. Svi protagonisti i antagonisti romana prostorno pripadaju

bosanskoj unutrašnjosti, koja se odlikuje intenzivnim multikonfesionalnim

mimoilaženjima i netrepeljivostima, tako da je jasno da je Ćopićev cilj bio i

aktualizacija malog bosanskog čovjeka i prikazivanje njegove uloge u

istorijskom kauzalitetu.

Rat je centralna predmetnost romana, a mnogostruke manifestacije zla su

predstavljene kao nužni produkti ratnog miljea, ali i kao datosti koje

funkcionišu neopozivo i progresivno, sa tendencijom totalnog uništenja. Važno

je istaknuti da Ćopić kategorije zla nije prisajedinio poglavito jednoj etničkoj

grupaciji, već ih je dao kroz modele ponašanja svih naroda u bosanskoj

unutrašnjosti – Srba, Hrvata i Bosanaca muslimanske vjeroispovijesti. Samim

tim se udaljio od crno-bijelog portretisanja likova i pojava, dajući time i idejnu

poruku da konfesionalna ili narodnosna pripadnost ne određuju kvalitativna

ljudska odličja, tako da dobro, kao i zlo, može biti ordinantno u svakom

čovjeku.

Ključne riječi: poslijeratni modernizam, socrealistička poetika, djelujuća

forma, pars pro toto, stvarnosni model, istorijski kauzalitet, centralna

predmetnost, manifestacije zla.


Jedan od najplodonosnijih jugoslovenskih autora, Branko

Ćopić, vrlo rano je precizirao individualnu poetičku koncepciju, naravno, prevashodno kroz tematsku opredijeljenost za Drugi svjetski rat i ulogu malog čovjeka u njemu. Bosanski čovjek, seljak, nadničar, a kasnije proleter, revolucionar, u Ćopićevom djelu ostvaruje predominaciju i čak dobija dimenziju antropocentrizma, budući da on postaje punktum kroz čiju se personalnost najpotpunije uočavaju i upodobljuju svi slojevi shematizovanih aspekata koje Ćopić interpretira u svom djelu − borba protiv okupatora i očuvanje ličnog i nacionalnog identiteta, multikonfesionalne različitosti iz kojih proističu kompleksna disperzivna stanja protagonista, proces animalizacije i dehumanizacije kao posljedica ratnog miljea i, svakako, čovječnost kao trajna aksiomska vrijednost i ujedno idejni princip svih konačnih Ćopićevih promišljanja i poentiranja. Dakle, univerzum bosanskog čovjeka, u romanesknim tvorevinama Branka Ćopića, jeste jezgro koje predstavlja motivacijsko čvorište bogato emocionalnim procijepima i intimnim dilemama, a dajući bitnu ulogu junaku koji narodnosno pripada Bosni i koji se, uz to, bori za Bosnu, Ćopić, svakako, ispoljava i autorsku intenciju razumijevanja junakove bitnosti za sve relevantne društveno-istorijske uzročnosti. Motivisanost socrealističkim prosedeom, visokoangažovanost literature, očuvan, to jeste razumljiv leksički registar i djelujuća forma kao osnovni vid verbalnog saznavanja stvarnosti, jesu sve elementi literarnosti evidentirani kroz bujan i perspektivan temporalno-kauzalni tok Ćopićevog stvaranja. Međutim, oblikovanje verbalnog materijala u romanu Prolom, iako organizovano po aristotelovskom modelu vjerovatnog i mogućeg, ipak prevazilazi granice tumačenja po zahtjevima socrealističkog teksta i dobija univerzalnost značenja jer je vrlo adaptivan za polifone mogućnosti savremenog tumačenja.

Rat zauzima dominantnu tematološku ravan u romanu Prolom i definitivno postaje primarno izvorište svih motivisanosti u romanu, pa bilo da su u pitanju dinamičke ili statičke aspiracije. Činjenica je da je Drugi svjetski rat bio najzastupljeniji temat socrealističke literature, čija je jedna od ključnih koordinata bila i očuvanje redundance, iz čega je proizlazila razumljivost i visoka predvidljivost tekstova, dakle, intenzivna i afirmativna komunikacija između autora, djela i recipijenta. Jasno je i da u takvoj dinamičkoj interakciji, horizont očekivanja u bilo kojoj sferi, teško da je mogao biti narušen, a sama motivisanost postupaka junaka, morala je biti opravdana, učinkovita i progresivna. Distinkcije između antonimijskih parova dobro – zlo, svjetlost –tama, čovjek – nečovjek ili pak, sloboda – rat, u novorealističkim tvorevinama su oštro povučene, te je vrlo lako, po liniji disparitetnih odnosa uočiti


ko ima funkciju protagoniste i antagoniste u djelu. Međutim, pedesete godine dvadesetog vijeka donijele su i inovacije kada je u pitanju i sama literarnost, a jedan od novotvoraca drugačijih književnih postupaka, jeste i Branko Ćopić, budući da je u ovom romanu upravo pokazao otklon od shematizovanog portretisanja bilo koje datosti u djelu. Intencija ovog autora jeste istinito prikazivanje ustrojstva svijeta, u ovom slučaju ilustracija egzistencijalnih prilika bosanskog čovjeka u jednom od najtragičnijih perioda ljudske istorije, ali se liberalizacijom u psihološkom pogledu, može smatrati to što svi likovi koji postaju predmet naratorovog zanimanja, ostvaruju eruptivne binarne diferencijacije ličnosti. Gotovo svaki lik posjeduje vrlo razuđenu i pozitivnu i negativnu stranu u karakterološkom pogledu, i naravno, uvijek jedna strana odnosi prevagu, na osnovu čega recipijent vrlo lako može zaključiti koji lik ima katartičko svojstvo, dakle, koji lik može biti upotrijebljen kao model identifikacije. Konstatujemo da je vrlo važna pojedinost koja ide u prilog navedenoj binarnoj opoziciji junaka, jer posredstvom agona ili doze hibrisa koje određeni lik nosi, možemo obuhvatno pratiti liniju psihološkog kretanja njegovog, a takođe smo u stanju da potpunije sagledamo određene kontradiktorne postupke ili prelaske u incidentna polja. Proučavajući tačku gledišta na psihološkom, ideološko-vrijednosnom, pa i frazeološkom planu, možemo konstatovati da u romanu Prolom ne postoji jednoobrazni karakter, već su svi saobrazni sa datom konstrukcijom svijeta u kojem su odnosi postavljeni tako da je predvidljivost svih sljedećih situacija i reakcija svedena na minimum, budući da su i protivurječnosti unutar samih junaka intenzivne. Svakako, trajne kategorije čovječnosti ostaju nepromjenljive, dobro ostaje dobro i postaje i ostaje suštinski ideal za koji se zalažu moralno najčistiji likovi romana, ali je sam put do ostvarenja krunskog apsoluta težak, psihološki složen i pod teretom permanentnih iskušenja. Inače, poznato je da u okviru antropološke metodologije proučavanja književnog djela (koju je osobito razradio Jurij M. Lotman), centralno mjesto ima pomenuta binarna opozicija kao temelj psihološke raznovrsnosti. S obzirom na to da u ovom Ćopićevom djelu postoje likovi koji ne samo da su suprotstavljeni među sobom već imaju i višestruka kontrapunktiranja i unutar sebe samih, onda je razumljivo zašto je binarna tipologija jedan od ključnih elemenata za metodološki pristup romanu Prolom. Dva antropološka vida koja nam nudi nauka o književnosti – normativni i induktivni, savršeno se uklapaju u analitički pristup ovom djelu; u prvom slučaju djelo se posmatra kao zbir tipiziranih karaktera, a pritom se neizostavno vodi računa o tome u kolikoj su mjeri junaci prepoznatljivi, to jeste neprepoznatljivi u odnosu na šablonizovani koncept. Ovaj princip


kvalifikuje, upravo, normativne karaktere, dok drugi proučava strukturu djela i gradi specifičnu klasifikaciju likova koji odstupaju od određenih normi. Takav vid je postupak nenormativne ili atipične tipologije. Upravo ovdje stoji osnovna razlika između tipičnog socreali-stičkog prosedea i literarnosti koju aktivira poslijeratni modernizam. Konstitutivna načela moderne strukture romana dopuštaju mogućnost izgradnje nenormativnih karaktera pružajući tako bogatu unutrašnju interpretaciju ličnosti nekog lika. Ističemo da, iako su likovi u romanu Prolom transformativni na nivou teksta – budući da kreiraju brojne emocionalne vidokruge, ipak narator nije oblikovao njihovu razvojnu liniju posredstvom visoko zastupljenih unutrašnjih monologa, već se psihološka tačka gledišta više realizovala indirektnim putem, te na osnovu frazeološke tačke – osobito uz instrumentarij naturalističke reprodukcije jezika, a potom i uz prepoznavanje ideoloških stavova junaka, kod samog recipijenta se formira stav o egzistencijalnim i intelektualnim dometima koju neki lik ostvaruje, a sve to, svakako, jeste inkorporirano u višeznačno polje psihološke vizualizacije karaktera Ćopićevog junaka. Dakle, karakteri nijesu predstavljeni kao gotove datosti, već kao hipersenzitivni tipovi kakvi definitivno mogu biti vrlo prilični svijetu realne egzistencije, čime ostvaruju i koncept djelujuće forme, ali i prevazilaze sam tekst, jer su kao takvi konstrukti podložni širokim mogućnostima tumačenja. Neminovno najistaknutiji, ali i najinteresantniji lik romana Prolom jeste Todor Bokan, koji je ujedno i nosilac psiholoških obilježja karakteričnih za nepovjerljive i violentne Dinarce. U oblikovanju ovog lika došlo je do aktiviranja procesa eksternalizacije, to jeste, lik se projektovao na okolne predmetnosti ili se pak divljačna priroda njegovog rodnog hronotopa emitovala kroz njegov karakter, te tako kreirala i interesantno susjedstvo stvari – semantičko jednoglasje između planine i gorštaka. Otkrivajući, prema riječima Velibora Gligorića, jednu tako očuvanu rudimentarnu prirodu, Ćopić, nije dublje zalazio u unutrašnji život ovog mladića koji je nosio u sebi nečeg odmetničkog već od ranog detinjstva. „Nije ponirao u unutrašnje muke i duševne patnje ovog čoveka koji je jedno vreme bio prinuđen da živi kao divlja zver“ (Gligorić 299). Ćopić, dakle, nije psihološki vizualizovao Todora Bokana kroz introspektivne projekcije ili, bolje rečeno, vrlo malo ga je modelovao na takav način, jer se takav modus uklapao i u samu karakterološku suštinu protagoniste, ali je organizacija vremena i prostora u kojem se nalazio i kretao Bokan, kao i jezička, tačnije psiholingvistička slika, uslovila i zaokružila Bokanovo dejstvovanje u ovom romanesknom prostoru i predstavila recipijentu brojne konstelacije ovog junaka. Istina, kako smo već napomenuli, Ćopić nije


uvijek direktno ulazio u skrivene intimne mikrosvjetove ovih likova, a pritom mislimo i na Radekića, Ćupurdiju, Bursaća i druge, ali su svi ti likovi tematski izgrađeni i što je najvažnije, svrsishodni su i učinkoviti − od prvog do posljednjeg, svi daju individualni doprinos modelu revolucije. Proizlazi da je snaga kolektiva u datim istorijskim okolnostima bila dominantna Ćopićeva idejna okosnica, te je shvaćena i kao vodeći punktum svih motivacijskih polazišta, što će reći da sve što je relevantno za prolom i partizanski ustanak, saznajemo na temelju emocionalnih rastakanja ovih junaka. Uklapajući se u koncept konstruisanja prototipskih portreta izuzetno bitnih za recipijentsku identifikaciju, ovi likovi ujedno ostvaruju i snažna individualna ispoljavanja, te tako na svaki mogući način promovišu herojski model svijeta.

Branko Ćopić je romanom Prolom fenomenološki interpretirao disoluciju sistema življenja u bosanskoj unutrašnjosti, koja je bespogovorno morala biti osuđena na kolektivnu disperziju odnosa, s obzirom na to da su uzroci koji su opominjali na radikalne društvene reforme bili višestruki − međuetnička podijeljenost, vjerska netolerancija i čak mržnja, razvijeno sujevjerje i visoko zastupljeni paganski običaji, siromaštvo usljed Drugog svjetskog rata i borbe protiv okupatora, autentični su pokazatelji nerazvijene kulturne svijesti bosanskih seljaka osuđenih na društveno-ekonomsku omeđenost i zatvorenost prema svakoj različitosti od sopstvenog bića. Nerazumijevanje drugosti i drugačijeg jeste fundamentalni uzrok propasti čovjeka iz bosanske unutrašnjosti tog vremena. Bosanski seljak je često pesimista, mučen je zlim slutnjama, ne gaji ili čak igno-riše optimalne projekcije budućnosti, smatra da je dovoljno ostrvljen nedaćom suživota sa drugom vjerom, a tek pošast okupatora i Drugog svjetskog rata, poima bedastoćom kojoj se kraj ne može sagledati, makar ne iz perspektive tada aktuelnog trenutka življenja. Sve navedeno je suštinski opravdano, jer dijahronijski presjek života bosanskog seljaka kroz ratove i vjekove, otkriva i psihologiju kolektiva zasićenog bitkama, zavjerama i pogromima, dakle, kolektiva koji bi se najradije uklonio i sakrio od svakog potencijalnog zla. Metodologiju neučestvovanja u tom posljednjem ratu i paradigmu ćutanja o društveno-političkim temama, bosanski seljak nije stvorio zbog kukavičluka, već stoga što su brojne tuđinske jurisdikcije prošle kroz njihovu maticu, a nijedna nije donijela dobro sa sobom. Interesantno je da je dato kolektivno osjećanje primjenljivo na svi tri vjerska koda − pravoslavni, katolički i islamski, kao što su i manifestacije zla prisajedinjene pojedincima iz sva tri etnikuma, a ne nipošto samo jednom. Rat je, kako smo na početku istakli, centralna predmetnost, a


dominantne ose rasijavanja tiču se kategorije zla. Zlo je ovdje najčešće opredmećeno kroz masakr nedužnog stanovništva, kroz pojedinačna zvjerska istupanja i razne druge vidove nasilničkog ponašanja, ali je često nematerijalizovano i dato kroz osjećanja straha, panike, paranoje, kroz psihotične i neurotične napade, kao i kroz besomučni bijeg od savjesti krvnika nad žrtvom i progonitelja nad progonjenim. U ratu dolazi do obesmišljenja svega onog što u miru ima svoje uređenje i smisao, iz razloga što u samim ljudima dolazi do dehumanizacije, a istina i dobro kao vrhunski principi života, ne mogu ni biti inkorporirani u strukturu koja potpada pod geslo antiživota i antičovjeka. Onečovječenje dobija primat u uslovima rata, jer su idejni nosioci takvog miljea najčešće pobuđeni najnižim izvorima frustracija. Cjelokupna hrišćanska aksiologija u ratu biva u potpunosti razgrađena i devastirana, tako da jedna od centralnih božijih zapovijesti NE UBIJ, ne samo da biva izokrenuta u svoju suprotnost nego dobija i raznovrsne demonstracije i to kombinovanjem hladnog i vatrenog oružja. Ikonički i indeksni znak izuzetno doprinose reljefnoj interpretaciji mnogostrukih scena ubijanja, a auditivni plan je bio neophodan jer sama vizualizacija nije bila dovoljna da bi se opredmetilo i spoznalo antiljudsko u čovjeku. Auditivna filologija je najsugestivnija u scenama udaranja žrtava maljem u glavu, iz razloga što se ekspresivnost zvuka skrhane ljudske lobanje, kao flešbek neprestano javlja u svijesti, podjednako i preživjelim žrtvama genocida, ali i vinovnicima cjelokupnog zla – kao opomena savjesti: „Neobičan zvuk udarca što lomi lobanju, zvuk koji dotad nije slušalo ljudsko uvo, potrese i sledi sve ljude u koloni“ (Ćopić 1987, 124).

Od Mažuranićevog spjeva Smrt Smail-age Čengića, preko Šenoinog romana Seljačka buna, a zatim i Andrićevog romana Na Drini Ćuprija, jugoslovenskoj književnosti je poznata ekspresivna predmetnost u vidu lomljenja ljudskih kostiju. Paralingvistička komunikacija koja se odvija između žrtava, zatim žrtava i krvnika, pa i između samih krvnika, kao i pripovjedača i recipijenta, najautentičnije je upodobljena upravo prikazom krckanja čovječijih kostiju, jer taj indeksni znak kroz orkestraciju svakovrsnih metoda izazivanja bola, izdvaja baš ovu scenu kao vrhunsko preimućstvo zla i bola, na temelju čega spoznajemo dva kraja idejne poruke ekstradijegetičkog pripovjedača – na jednoj strani je čovjekovo onečovječenje, trajno etičko oštećenje i degeneracija, a na drugoj strani je potpuna čovjekova nemoć pred vrhunskim uspinjanjem zla. U osnovi izrečenog je cjelokupna sižejna linija, jer i sama fabularizacija doprinosi spoznanju o bipolarnosti svega opisanog. Linearni narativni tok ovog romana, koji se odlikuje i mnoštvom paralelnih sižea, obezbjeđuje čitaocu lagano i


kontinuirano upoznavanje sa oba pola svake pojavnosti, ponajviše sa poimanjem dobra i zla u ljudima i neljudima. Bosanski seljaci pod vladavinom inkarnacije zla, nipošto ne mogu biti isti.

To više nisu bili oni malopređašnji seljaci, ljudi sa porodicom, zemljom i svojim svakodnevnim brigama i potrebama; sad je to bila obnevidjela i i zaglušena hrpa poživinčenih stradalnika, puna ječanja, potrpana tamom i otkinuta od svega razumljivog i ljudskog. Između njih i ostalih zinu ledena i nepremostiva provalija i svak je s mrzlom oštrom jezom očekivao i znao da će i on ubrzo tamo, prevali li samo živ ono u dvorištu. (Ibid., 110)

Psihologija mase ili pak kolektiva pred ulaskom u jamu –

najstrašnije zemaljsko čistilište, jednoobrazna je, to jeste prilično crno-bijela i jasna u predsmrtnom momentu. Prilikom odvijanja priprema za gubilište, Todor Bokan je pomislio „kao kakve ovce“, i u tom trenutnom introspektivnom uplivu u njegov lik očituje se ikonički znak, dakle, vizuelna projekcija psihološkog stanja ljudi koji idu u masovnu smrt. Otupjelost, zanemoćalost, obeznadežnost, nedostatak aktivizma i iščekivanje neodložnog i neminovnog, samo su fragmenti emocionalne razdešenosti ljudi koji predosjećaju skoru smrt.

Sve što se poslije odvijalo pred njim ličilo je na grozničav, zbrkan i strašan san. Duboko u planinama istjeraše ih iz kamiona, postrojiše dvojicu po dvojicu kako su već bili povezani, opkoliše ustašama i potjeraše jedno dvadesetak metara udesno od ceste, na kameniti zaravnjak između rijetkih kvrgavih bukava (124).

U navedenoj konkretizovanoj slici koja potpada pod termin

scena, ne isključivo zbog vizuelne informacije koju pruža, već i zbog načina ritmičkog kretanja klasifikovanog po Žanetu, daje se, dakle, vrijeme pričanja i vrijeme događanja skoro simultano, preciznije, pripovjedno i pripovijedano vrijeme teku gotovo naporedo. Kažemo skoro simultano i gotovo naporedo, stoga što je čitaocu jasno da su događaji pred njim, ipak, dio prošlosti određenog subjekta, zato je ovakva naracija ili fokalizacija, najpribližnija nekoj podvrsti između elipsoidnog izlaganja i scene, a takav oblik trajanja je najučestaliji u romanu, stoga je i dinamika takvog izlaganja uspjela. S obzirom na to da je pripovjedač predočio recipijentu naturalističku scenu pogroma, upravo iz projekcije Todora Bokana, potpuno je jasno da je taj junak privilegovan, te je i njegova vrijednosna pozicija najbliža ili pak


najbliskija pripovjedačevom vidokrugu. On je i moralno najčistiji lik, stoga su i pogrom i ustanak, reflektovani kroz njegov idejno-vrijednosni stav. Uz to, on je od djetinjstva usamljenik i izdvojenik, a privilegija bježanja od ustaške kame i boravak u prirodi, obezbjeđuje mu svestrano sagledavanje i poznavanje ljudi i pojava.

Sve do sada navedeno korespondira sa konstatacijom sa početka analitičkog pristupa, u kojoj napominjemo da Ćopićev roman „Prolom, ipak, prevazilazi socrealistički koncept. Zapravo, ovo djelo se može smatrati sintezom tradicionalnih i modernističkih postulata“ (Bečanović 18).

Dakle, proces preobražavanja tradicionalnog i rigidnog realizma u modernu, fleksibilnu i široko zasnovanu poetiku obeležio je posleratno stvaralaštvo, tako da se obnovljeni realizam javlja kao koheziona sila naše književnosti pedesetih i šezdesetih godina, to jest kao poetika na kojoj počiva većina stvaralačkih prosedea, uz manja ili veća odstupanja ili inovacije. (Ibid.)

Tatjana Bečanović naglašava da je takva koncepcija realizma

proistekla iz oponentskog odnosa prema kanonizovanoj književnosti kakva je realizovana u sovjetskom modelu realizma, pa čak i u našem do 1948. godine. Dakle, pedesete godine dvadesetog vijeka donose brojne inovacije kojima se u potpunosti dezintegrišu klišei u literarnosti, tako da je pripovjedačka situacija raznovrsnija, a tačka gledišta se rasijava na više nivoa, što nas upućuje i na prepoznavanje vrijednosnih obilježja protagonista i to posredstvom psihološke i frazeološke tačke gledišta, a organizacija vremena i prostora biva tako realizovana da je uvijek u sprezi sa unutrašnjim stanjem junaka. Svijet prikazanih predmetnosti nije konstruisan crno-bijelom tehnikom, već su u cilju problematizovanja raznovrsnih karakterologija, svi likovi koji predstavljaju određene idejne datosti profilisani po poznatom Lotmanovom principu stalne neočekivanosti u junakovom ponašanju. Ćopićeva ekspresivnost i harmoničnost izraza artikulišu osobitu artificijelnost koja svakako prevazilazi socrealističku djelujuću formu i sve zahtjeve angažovane književnosti, te čitav taj zaokret od tradicionalnog realizma utire siguran put ka savremenosti i inovativnosti u književno-jezičkom postupku. Razumljivo je da je hod ka modernističkim aspiracijama bio vrlo oscilatoran i razlikovao se od pisca do pisca, međutim, dijahronijskim presjekom poetičkih hodova, imamo pouzdan uvid u stanje stvari koje je ishodovalo totalnim zasićenjem pred jednostranim nalogom socrealističke orijentacije. Interesantno je da je literatura i u okviru novijih, konspirativnijih


zahtjeva, i dalje imala podražavalačku funkciju, s tim što se otišlo i više koraka dalje, jer književnost više nije preslikavala objektivnu stvarnost samo zarad stvarnosti i čitaočeve empatije u svijet realija – što je literaturu svodilo na utilitarističku tendenciju i čak ju je vrlo često vulgarizovalo, ako se uzme u obzir da bilo koji novinski članak pojednostavljene leksike i vrlo osiromašenih sintagmatskih obilježja može imati tu ulogu te oskudnom snagom profane retorike, čak sugestivno djelovati na mase. Dakle, inovativni kreatorski pristupi verbalnom oblikovanju svijeta, oduzimali su literaturi referencijalnost, a priklanjali joj informativnost, uvodeći je u polje znakova, zgusnutih i vrlo primamljivih za tumačenje. Tako, roman Prolom, više nego bilo koji drugi Ćopićev roman, demitologizuje prošlost i demaskira sadašnjost, replicirajući svim oblicima falsifikovanja istorije i stvarnosti, i svakako, dajući prostora za stvaranje sopstvenih istorijskih i društveno-političkih projekcija, koje su se, opet, morale jausovski razlikovati od čitaoca do čitaoca. Uvriježene predstave o Drugom svjetskom ratu, koje nijesu uvijek morale odgovarati apsolutnoj istini i izričito gledanje na dobro i zlo, gledanje, dakle, koje nije zavisilo samo od posmatrača već od projektovane predstave da zlo ili dobro pripadaju određenoj etničkoj grupaciji, definitivno daje vrlu usku i prilično kanonizovanu sliku jednostranog herojskog ustrojstva svijeta. Sve nametnute obrasce takvog poimanja pojava ovim romanom Ćopić diskredituje, naravno, nipošto ne mijenjajuči istorijske činjenice, već naprosto de-monstrirajući kakvu je dezintegraciju ličnosti donio rat i kako silna i destruktivna mogu biti sredstva koje ratne pošasti donose sa sobom. Gradeći takvu sliku svijeta, Ćopić, zajedno sa svim drugim autorima koji na sličan način postupaju, u stvari, moćnim mehanizmom riječi, stvara i utire put novom pamćenju na temelju kojeg se prepoznaju i novi simboli, a književnost kao modelativni sistem, sigurno ima tu vrstu potentnosti.

Kao važan mehanizam kulturnog pamćenja, po Lotmanovom mišljenju, simboli prenose raznovrsne semiotičke informacije, te preuzimajući na sebe funkciju ujedinjujućih mehanizama, oni u kulturi čuvaju njeno pamćenje o sebi i time joj ne dozvoljavaju da se raspadne na izolovane hronološke slojeve. (Lotman 159–160)

Dakle, simboli čine jednu kulturu trajnom i prepoznatljivom u

dijahronijskom toku, ali kada simbol stupi u vezu sa drugim kulturnim kontekstom, onda se i transformiše i pokaže svoju promjenljivost. U najburnijim istorijskim okolnostima ističe se varijabilnost simbola


recipročno tome što se i sam čovjek u ratovima i revolucijama mijenja. Shodno ovom proizlazi da i kada su predmet književnog djela bili prepoznatljivi modeli iz stvarnosti, bilo da su pripadali aktuelnom socijalnom trenutku ili su se smještali u kontekst bliske prošlosti, a najčešće NOR−a, uz obilje stvaralačkih postupaka koji su vremenom postajali stvar individualnih poetičkih osobenosti, svi prikazani aspekti na određen način vrše resemantizaciju prošlosti, rata i cjelokupne stvarnosti. Stvarajući, uz posredstvo personalnih medija, subjektivnu perspektivu određenih likova u romanu, kreirao se i ideološko-vrijednosni stav svakog od njih ponaosob, pa tako i subjektivna istorija, to jeste individualno psihološki izdiferencirano viđenje stvarnosti, a to pripada slici individualnog pamćenja svega viđenog i proživljenog. Reinterpretacija NOR−a donosi i urušavanje dogmatskih obilježja borbe, kakve je konstruisao socrealizam sa svojom programskom vizijom strogo determinisanih odnosa u svijetu ili pak svjetlu ratnih okolnosti; mitovi o autoritetima se ruše, a kolektivno pamćenje formirano u ranijim, epskim obrascima svijeta ostaje na nivou arhetipske sheme, a ne nikako uzus za buduća djelovanja likova, što će reći da kolektivna memorija biva supstituisana individualnom. Udvojenost karaktera čitaocu otkriva psihološku raznovrsnost – emocionalne mijene, moralne dileme, izdvojenost iz hronotopa mase, jesu elementi pogodni za modelovanje snažnih individualnosti, autsajderskih i vrlo često naturalizovanih usljed koegzistentnog odnosa sa prirodom. Kulturološka izdvojenost izopštenika kao što su na primjer Lado Tajović Mihaila Lalića i Todor Bokan Branka Ćopića, omogućava im privilegiju svestranog sagledavanja svijeta; iako gonjeni i obilježeni, njihov prostor dobijen usljed sjedinjenja sa prirodom, nipošto nije tjesnac, a njihovo vrijeme ima mogućnost prostiranja u budućnost i okretanja ka prošlosti, što nas upućuje i na mogućnost stvaranja idiličnog hronotopa kakav su imali ljudi u prvobitnim zajednicama. Projektovanje na prirodu i suživot sa njom upodobljuje protagonistima istančanost vizuelne, auditivne, olfaktorne i taktilne percepcije. Njihova spoznaja o svijetu i pojavama je autentična i neafektirana, te u svojstvu katartičkog dejstva na recipijenta, takvi likovi nijesu nipošto samo junaci adaptivni na projekat socrealističkog djelovanja, budući da njihova osebujna individualnost i široki spektar psihološkog samoiskazivanja ne idu u prilog konstrukciji simulirane memorije ili modelovanog pamćenja, a poznato je da to jeste jedan od zahtjeva vi-sokomimetičkih novorealističkih tekstova. Ovdje mimesis, dakle, postaje semiosis, jer je jasno da sve prikazano ima višestruku znakovnost, te sva djela tako koncipirana ulaze u interesantan intertekstualni dijalog i svako postaje zaseban estetički predmet sa


mogućnostima novih čitanja i tumačenja. Prema mišljenju Sanjina Kodrića, književna istorija kakva se stvarala u socrealizmu i postmoder-nizmu i kakva se još uvijek stvara u bosanskohercegovačkoj literaturi, a koja se utemeljila na ideji kulturalnog pamćenja, može imati perspektivnu putanju, jer svako pamćenje jeste zbir i pojedinačnih autorskih postupaka, a zadatak literature i jeste kreiranje novih spoznaja na temelju afirmacije ili destrukcije starih vrijednosti.

Književna historija […] jeste izrazito savremen mogući pristup književnoj prošlosti i njezinim složenim pitanjima, a kako je u predmetnom smislu orijentirana i književno i kulturalno, ona se uz brojne druge prednosti, ukazuje i kao posebno privlačna u slučaju kulturalno kompleksnih zajednica i zajednica koje u vremenu nesklonom tradicionalnoj historiji književnosti, pokušavaju po prvi put ispisati ili iznova prepričati vlastitu knji-ževno-kulturalnu prošlost, što je posebno književnosti i kulture koje je čine, a naročito, pak za bosanskohercegovačku i bošnjačku književnost, kod kojih će i novija povijest njihova književnoznanstvenog proučavanja najčešće indicirati i potrebu za takvim književnohistorijskim postupkom koji će biti u stanju iznaći kompleksnost kompozitnog i policentričnog bosanskohercegovačkog književnog mozaika (Kodrić 229–230).

Ćopićevi junaci kao nosioci posebnog intelektualnog i

psihološkog koda prepričavaju vlastitu književno-kulturalnu prošlost, čineći od nje nadnacionalnu strukturu, te tako kreiraju sopstvenu projekciju prošlosti u kojoj je svaki individualac postaje i učesnik i tumač istorije.

Literatura:

Bečanović, Tatjana. Poetika Lalićeve trilogije. Podgorica: Crnogorska

akademija nauka i umjetnosti, 2006. Gligorić, Velibor. Ogledi i studije. Branko Ćopić. Beograd, 1959.

266−330. Kodrić, Sanjin. „Književna semioza, kulturalno pamćenje i

kulturalnomemorijska historija književnosti“. Zbornik Njegoševi dani. Nikšić: Univerzitet Crne, Filozofski fakultet, 2009. 225−43,

Lotman, M. Jurij. Struktura umetničkog teksta. Novi Sad, 1976.


PROLOM – NOVELISTIC PRELUDE FOR INNOVATIVE APPROACH TO

HISTORIC CAUSALITY

The first fictional effort made by Branko Ćopić was written largely by the rules of socialist realist poetics, and is, therefore, understandable as a way of imitation of reality, as well as the existence of the acting forms by which the novel was organized. This results in the principle of pars pro toto as a social realist coordinate, proving that fictitious material designed in the novel can be grounded in a real-life model and vice versa, proving that the depicted world or some of its parts can be used as an identification model to the audience, which also means that this creation realizes cathartic features.

Although the characters of the novel Prolom are the bearers of typological literary determinants, as well as of the social and cultural development of Yugoslav literature of the time and the carriers of the archetypal collective consciousness they are strong individuals with a peculiar objectification, but also the subjective perception of the world's most tragic period of history – World War II. All the protagonists and antagonists of the novel spatially belong to the Bosnian interior, which is characterized by intense confessional overtaking and intolerance, so it is clear that the objective of the author was to depict a small Bosnian man and his role in the historical causation.

War is the central theme of the novel, and multiple manifestations of evil are presented as a necessary product of a war scene, as well as the occurences that operate irrevocably and progressive, with a tendency to total destruction. It is important to emphasize that category of evil offered by Copic is not merged primarily to one ethnic group, since he depicted them through the patterns of behavior of all people in Bosnia's interior –- Serbs, Croats and Bosnians of the Muslim religion.

Consequently, to some extent, the author detached the black-and-white portrayal of the characters and incidents, sending the ideological message that nationality and religion are not interdependent with durable quality of human features, so good and evil can be found in each man. These writers' intentions open a walkthrough into the multiplicity of interpretations of his works, and in accordance with the picture of a Bosnian peasant, inevitably the way to the understanding of others and difference.


Keywords: social-realist poetics, imitation of reality, acting

forms, pars pro toto, real-life model, historical causality, central objectivity, manifestations of evil.


POEZIJA U FILMSKIM PRIČAMA ŽIVKA NIKOLIĆA Zoran Koprivica, Univerzitet Crne Gore, [email protected]

10.31902/fll.20.2018.12 UDK 791

Apstrakt: Nikolić nam u svojim filmovima nudi jasan i čitljiv znak,

demistifikaciju skrivenog značenja i smisao koji iz njega proističe. Iako je

poezija u njima bliska fascinaciji pomjerene realnosti, sa neskrivenim

prizvukom onostranog i upitanošću pred nepojamnim, to nikako ne umanjuje

snagu njegovog poetskog iskaza. Stoga je lirska autentičnost u njima

nepatvorena i iskonski čista. Nikolićev poetski znak izvire iz surove stvarnosti

crnogorskog kamena, s njom je neraskidivo vezan i bez nje ne bi mogao da

postoji. Poetske slike u njoj, takođe, možemo dovesti u čvrstu organsku vezu sa

mîtom. Kod Nikolića se ništa ne dešava negdje drugdje. Ukoliko nije tako

prepoznato, to dešavanje, po njemu, gubi smisao. Karakteristične vizuelno-

poetske segmente u Nikolićevim filmskim pričama, njihovu punoću i

plastičnost, po pravilu upotpunjuje naglašena muzička fraza, ali i svjetlosni i

hromatski valeri kao nezaobilazni segmenti njihove generičke strukture.

Ključne riječi: film, filmska priča, poezija, poetska struktura (tekstura).

Istražujući značaj poezije na filmu, tačnije njegov poetski

finalitet1, suočavamo se sa činjenicom da je ona u onom obimu u kojem bi trebalo i u kojem je, uostalom, poželjno da bude prisutna a da se ne pretvori u puku ilustraciju, da ne bude ni odveć deskriptivna niti eksplikativna, u Nikolićevim filmskim pričama kao, sa neznatnim odstupanjima, i sve ostalo, prisutna na nešto drugojačiji način.

Ako pođemo od premise da je „poetski tekst u suštoj suprotnosti sa realističkom deskripcijom“ (Ažel 1971, 467) i da kao takav ne samo da poziva na preobražavanje datosti običnog iskustva već tim istim datostima nameće metamorfirane oblike, suočavamo se, kada govorimo o poetskoj teksturi Nikolićevih filmova, s dva bitna momenta. Prvo, Nikolićev poetski znak, tačnije njegova poezija engénéral, izvire upravo iz surove stvarnosti crnogorskog kamena (krša), s njom je neraskidivo vezana, štaviše, bez nje i ne bi mogla da postoji, i nikako nije opterećena redundantnom deskripcijom koja bi mogla da poništi njeno skriveno dejstvo i optereti njeno značenje. Ta realnost je u Nikolićevim filmovima prisutna u svom rudimentarnom, iako, ponekad, začuđujuće otvorenom obliku, prečišćena i oslobođena

1 Sintagma Anrija Ažela.


elemenata fantazmagoričnog, izuzev u pojedinim rijetkim sekvencama, kako što je to slučaj u filmu Jovana Lukina.2

Ideacija – da, ali idealizacija, što bi trebalo da bude svojstveno uvriježenom shvatanju o suštini poetskog, u Nikolićevom filmskom opusu nije prisutna. Nikakve tajnovitosti nema na putu realističke transformacije omeđene stvarnosti u dijegetički prostorni okvir. Nikolić nam, zapravo, nudi kvalitet više: jasan i čitljiv znak, demistifikaciju skrivenog značenja i smisao koji iz njega proističe, tačnije, onaj koji je u njega utkan. On u stvarnosti koju predstavlja ne traži i ne pronalazi polifone ili, pak, zatvorene signifikativne strukture koje gledalac neće moći da prepozna i razumije. Iako je poezija u Nikolićevim filmskim pričama bliska fascinaciji pomjerene realnosti, sa neskrivenim prizvukom onostranog i upitanošću pred nepojamnim, to nikako ne umanjuje snagu njegovog poetskog iskaza, fiktivne i rastegljive temporalnosti. Stoga je lirska autentičnost u njima nepatvorena i iskonski čista, a on sâm, da pozajmimo riječi Rene Lalua, doduše u jednom drugačijem kontekstu, pjesnik i hipnotizer, koji u stvarnosti koju nam nudi „otkriva zvuk i smisao koji mi nismo očekivali i koji je često omamljujući” (1971, 467). Drugo, istražujući poetske vrijednosti Nikolićevih filmova dolazimo do fenomena boje i svjetlosti i osobene poetske magije koja se njima ostvaruje. To su boje koje su, kako kaže Ažel, što se u cjelosti može primijeniti i na Nikolićev poetski obrazac, „ili življe ili prigušenije od boja našeg iskustva” (1971, 468). Njihova postojanost kod Nikolića, međutim, često implicira i nešto drugo: prita-jenu strepnju, strah od onog što dolazi, nemogućnost spoznaje onoga što jeste, riječju, tajnu duboku i nesagledivu.

Poezija, ma kako i ma koliko bila zaodjenuta tim plaštom, u Nikolićevim filmskim pričama je čitljiva, iako povremeno, posebno u dugometražnim igranim filmovima, dovedena do paroksizma. Pojedini, iako rijetki, naturalistički detalji koji bi mogli da naruše njenu čistotu, nikada nisu toliko moćni da naruše i njeno metaforičko i/ili simboličko dejstvo. Dakle, kompleksna i višeslojna poetska struktura Nikolićevih filmova može se tumačiti iz više aspekata. Da li će u njoj biti predominantan metaforičko-simbolički diskurs, asocijativni ili emocionalni znak, otklon od visokoparne retorike i promišljene intelektualne fraze, ili pak autentične tradicionalne vrijednosti, u prvom redu zavisi od tematsko-idejnog sklopa filma. Poetske slike u

2 Tu mislimo na jedan neočekivani dijegetički ekskurs u sceni pojavljivanja dječaka i

djevojčice pored bunara. Iako je ova scena dramaturški nepripremljenja, izdvojena iz

konteksta i ima specifično unutartekstualno značenje, ona svojom poetskom simbolikom

i jasnim ikonografskim znakom čini zaokruženu mikrodijegetičku cjelinu.


Nikolićevim filmovima, takođe, možemo dovesti u čvrstu organsku vezu sa jednim drugim sistemom referencija, čije korijene treba tražiti u mitu. Posredan uticaj mitologema koji se reflektuje na svijest junaka i, katkad, presudno utiče na njihove sudbine, u direktnoj je vezi sa recidivom kolektivno nesvjesnog, koji se očituje u gotovo svim segmentima Nikolićeve poetike. Etos i etnos kod njega su neraskidivo vezani, komplementarni, međuzavisni i, konačno, nezamislivi jedan bez drugoga. Pokušaj njihovog razdvajanja za posledicu ima pojavu žoržijade, ne samo kao svojevrsnog fenomena već i očiglednog primjera antitetičnosti.

O tome da je pravi život na drugom mjestu, niko od Nikolićevih junaka, ukoliko isključimo Žorža, Karuza i Golužu, nikada ne razmišlja. Okrenut je samo kamenu i Bogu. U Nikolićevim filmovima nema traženja cilja i spasa mimo vidljivog i spoznatog i nema lamenta nad onim „što ti je udijeljeno“. Postoji samo usud, patnja i bol koji se trpe i ćutke podnose, postoje ženidbe i udadbe, postoje sahrane. Postoji čojstvo, plemenitost, istrajnost, želja da se uzdigne iznad nedostojnog, postoji potreba da se to kaže, postoji otklon od svega što bi to moglo da ugrozi. I, konačno, u tom poetizovanom svijetu Nikolićeve surove zbilje, postoji nada da će na onom drugom svijetu, prema kojem se uputio polaznik, možda biti bolje. Smisao i značenje Nikolićevih poetizovanih sekvenci, njihovu kontingentnu metafizičnost, trebalo bi, čini se, tražiti u nekoj drugoj, višoj ravni, „izvan njih samih, izvan njihove konkretizacije” (1971, 469). Ali kod Nikolića se ništa i nikad ne dešava tamo negdje, izvan okvira konkretnog. Jer ukoliko nije tako prepoznato, ono, po njemu, gubi smisao. To, svakako, povlači i pitanje: da li u tom slučaju možemo govoriti o poetskoj transcendenciji u Nikolićevim filmskim pričama? Uostalom, citirajmo Mitrija, koji je to ovako zapazio: „Ako smo saglasni – a to je poetsko viđenje sveta – da se suština nalazi izvan spoljašnjeg izgleda stvari i da je potrebno preći određenu granicu da bismo prestali biti slepi, onda bi nas film, kao i poezija, mogao dovesti do zaključka o identitetu istinskog i neobičnog” (1971, 469). I nije li sve to zajedno, kako kaže Žak Mariten, „divinacija spirituelnog u čulnome” (1971, 469).

A kakva je, zapravo, ta poezija – poezija koja se stvara na filmu i filmom, a ne unosi u njega, bez obzira na vrijednosti izvora koji može poslužiti kao podsticaj? Zanimljivo je u tom pogledu zapažanje Vladimira Petrića koje je u potpunom saglasju sa navedenim tezama. Naime, praveći otklon od literarnih poetskih djela koja se prenose na film, Petrić kaže: „Jer, ako je ’filmska’ [poezija] tek onda takva se dela mogu nazvati poetičnim filmom. A ako se u takvim filmovima poetska vrednost oseća jedino u tekstu koji prati slike […] da li je to onda


’poetičnost filma’, ili samo film o poeziji” (Petrić 1973, 437). Poetska struktura Nikolićevih filmova, generalno, ali i izdvojeni poetski segmenti, upravo ukazuju na ovako naznačen pristup. U tome je, zapravo, i sadržana suština njegovog viđenja svijeta, onog kojim smo okruženi i onog koji je u nama, odnosno, suštinsko razobličenje pojavnog, njegova ontološka demistifikacija, imenovanje stvari onim što jesu. Sve ostalo bi, po njemu, bilo iskrivljeno tumačenje, banalizacija, pokušaj prepoznavanja nedostupnog pogrešnom metodologijom. Kao karakteristične vizuelno-poetske segmente u Nikolićevim filmovima, one čiju punoću i plastičnost, najčešće, upotpunjuje naglašena muzička fraza, izdvajamo poetske fantazmagorije u sekvencama u kojima se pojavljuju Anđelko i Nepoznata djevojka u Beštijama, poetsko kontrastiranje u Jovani Lukinoj (’šetnju’ kamerom po Jovaninom nagom tijelu smjenjuje rez na nepokretnu staricu), mističnu atmosferu u Goluži, dok Goluža i Profesor razgovaraju, djeca se oko svirača vrte u krug, a monahinje prolaze sa zapaljenim svijećama), pjesma svatova u čamcima u Čudu neviđenom, osmijeh na Jaglikinom licu koji izmamljuju nudisti na konjima u Lepoti poroka, nebo svijetlih boja u koje na vrhu padine uranja usamljena Jelka u Iskušavanju đavola.

Literatura: Aristotel. O pesničkoj umetnosti. Beograd: Rad, 1982. Ažel, Anri. „Poetski finalitet filma“. Filmske sveske, 4 (1971): 467–73. Baković, Todor. Depresivni optimizam Crnogoraca. Zagreb: Jugoart,

1985. Bart, Rolan. Književnost, mitologija, semiologija. Beograd: Nolit, 1979. Bašlar, Gaston. Poetika prostora. Beograd: Kultura, 1969. Clifton, N. Roy. The Figure in Film. An Ontario Film Institute Book, 1983. Douglas Hill, Pat Williams. The Supernatural. Lodon: Bloomsbury Books,

1989. Gluščević, Zoran. „Veština gledanja i vizuelna umetnost“. Filmske

sveske, 4 (1973): 530–32. Gombrih, E. H. Umetnost i iluzija. Beograd: Nolit, 1984. Jakobson, Roman. Ogledi iz poetike. Beograd: Prosveta, 1978. Jung, Karl G. Čovek i njegovi simboli. Zagreb: Mladost, 1973. Lemetr, Anri. „Fantastično i čudesno“. Filmske sveske, 4 (1971): 458–

66. Lotman, Jurij. Predavanja iz strukturalne poetike. Sarajevo: Zavod za

izdavanje udžbenika, 1970.


Magarašević, Mirko. Znaci duha podneblja. Beograd: Rad, 1979. Mitri, Žan. Estetika i psihologija filma, I, II, III, IV. Beograd: Institut za

film, 1966. Panofski, Ervin. Umetnost i značenje: ikonološke studije. Beograd: Nolit,

1975. Peters, M. Jan. Slikovni znaci i jezik filma. Beograd: Institut za film,

1987. Petrić, Vladimir. „Vizuelna poezija“. Filmske sveske, 4 (1973): 437–40. Rinijeri, Žan-Žak. „Utisak stvarnosti u filmu: fenomeni verovanja“.

Filmske sveske, 1 (1970): 53–60. Surio, An. „Filmske funkcije kostima i dekora“. Filmske sveske, 4 (1971):

397–407. Šefer, Pjer. „Nevizuelni element u filmu“. Filmske sveske, 1 (1980): 12–

21. Štih, Bojan. „Poezija u dokumentu“. Filmske sveske, 4 (1974): 413–16.

POETRY IN ŽIVKO NIKOLIĆ'S FILM STORIES Nikolic gives us a clear and legible sign in his films, the demystification of the hidden meaning and the meaning that comes from it. Although the poetry in them is close to the fascination of shifted reality, with an unhidden glimpse of the ulterior, and the questioning of the unkind, it does not diminish the power of his poetic statement in any way. Therefore, the lyrical authenticity in them is unadulterated and primaeval pure. Nikolic's poetic sign originates from the crude reality of the Montenegrin stone, with which it is inseparably tied and without it could not exist. Poetic images in it can also lead to a strong organic connection to myth. There is nothing happening anywhere else at Nikolic. If it is not so recognized, it loses its meaning. The characteristic visual-poetic segments in Nikolic's film stories, their fullness and plasticity, as a rule, completes the accentuated musical phrase but also the light and chromatic nuances as the inevitable segments of their generic structure. Key words: film, film story, poetry, poetic structure (texture).

PRILOZI MISCELLANEOUS


УСКРСНУЋЕ ГРГУРА ТУРСКОГ Историја Франака Гргура Турског – уводна студија и превод: Татјана Ђурин, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Нови Сад, 2016.

10.31902/FLL.20.2018.13 Светлана Јакимовска, Универзитет „Гоце Делчев“, [email protected]

Наивно је данас, цео век након објављивања Бенјаминовог предговора за Tableaux parisiens, почети рецензију неког превода његовим коментаром. Ипак, прва помисао која нам пада на ум, пре него што и почнемо читати превод, јесте да је поново оживело још једно дело и то на језику на коме је до сада спавало петнаестовековни сан. Човек се просто најежи када види Гргура Турског како устаје из мртвих и почиње да шета од Новог Сада преко Скопља, а затим сврати и до Подгорице. Оно што је још чудније јесте то да овај средњовековни бискуп не путује само преко своје књиге – он користи и најсавременију технологију. Гргур Турски користи и сателите и каблове (зна он шта је интернет!), да би, ето, коначно и на српском препричао своју Историју Франака.

Грегорије Флоренције (538–594) или бискуп из Тура аутор је Историје у десет књига (Decem libri historiarum), познатије као Историја Франака. Иако је овде реч о српском преводу тог дела, морамо подвући да и само дело почиње преводом – Гргур препричава (преводи Библију) себи, а затим и нама, јер у својој Историји Франака Гргур описује догађаје од стварања света па до 591. године. Мотив за стварање једног овако обимног дела треба тражити у историјским околностима у којима је Гргур живео, по-себно након што је постављен (573. године) за бискупа у Туру. Наиме, Тур је променио више господара и био је поприште бројних грађанских ратова. Као сведок политичких сукоба, чији циљ је био, пре свега, освајање власти, Гргур детаљно описује историјске догађаје, патњу обичног човека у тим бурним временима, али се осврће и на црквену историју и догму, нарочито кроз сукоб између правоверних хришћана и аријанаца.

Гргурова књига се може поделити на четири целине. У првој Гргур детаљно описује историјске догађаје – од стварања



света па све до априла 591. године. Друга целина, која носи наслов Vita patrum (Живот светих отаца), хагиографске је природе и у њој он представља живот 23 свеца из IV, V, VI века, као и мученике, исповеднике, разна чуда. De cursu stellarum ratio (О путањи звезда) јесте наслов треће целине и у њој аутор објашњава како се одређује време за молитву на основу положаја звезда. Гргурови Коментари псалама (Comentarii in psalmos) део су четврте целине књиге, али овај део није комплетан: садржи само предговор и наслове поглавља.

Што се промене наслова књиге тиче, као што смо већ напоменули, велики део овог импозантног дела посвећен је меровиншкој Галији – пет од десет књига, као и Књига чуда, односе се на епоху у којој је и сам аутор живео. Будући да је дело неколико деценија након његове смрти сведено баш на тих шест књига које описују догађаје у франачком краљевству, јасно је зашто се Гргур сматра аутором и зашто је данас конкретно дело познатије под насловом Историја Франака (Historia Francorum). Историја представља богат извор за проучавање тог периода, па се зато сматра да се њоме Гргур Турски устоличио као отац „националне историје“ Франака и главни историчар Меровинга.

Иначе, десет књига Историје нису једнаке дужине, а и обухватају сасвим различите временске периоде. Прва књига обухвата период од 5596 година – од постанка света до смрти Светог Мартина, једног од главних протагониста ове књиге, који се појављује и у другим деловима Историје. Друга књига обухвата период од смрти Светог Мартина до смрти Хлодовеха, и у њој се Гргур углавном осврће на догађаје у Галији. Трећа књига завршава се 548. године односно смрћу краља Теудеберта, а четврта смрћу краља Сигиберта (575). Интересантно је то што је већи део Историје (чак шест књига) посвећен периоду од само 16 година, а описани су догађаји које је осведочио, или у којима је учествовао, сам Гргур. Књига се завршава прегледом биографских података свих бискупа који су били рукоположени у Туру (све до Гргура), и Гргуровом поруком за будућу генерацију читаоца да се не бришу и не уништавају ти историјски записи, ма како се невешти или неуки буду чинили читаоцу.

Што се Гргуровог стила тиче, он се одлучио да догађаје ниже хронолошки, па се зато, приликом читања књиге, добија утисак фрагментарности, неповезаности узрока и последица, неповезаности различитих појединачних догађаја. Језик и стил књиге стручњаци у великом делу објашњавају намјером с којом ју је Гргур писао – тј. дидактичком сврсисходношћу. Он је желео да


кроз једноставну нарацију лакше пренесе поруку публици и то углавном краљу, дворским круговима и свештенству. Та је порука веома јасно изражена у предговору пете књиге:

Шта то чините? Шта тражите? Чега још немате довољно? У домовима вашим је преобиље раскоши, подруми су вам пуни жита, вина и уља, а у ризницама гомилате злато и сребро. Једно вам само недостаје, а то је милост Божја коју немате, јер не живите у миру међу собом. Зашто један од другога отима? Зашто други жели оно што је туђе? Опомените се, преклињем вас. Основна тема која прожима целу Историју јесте борба

између добра и зла, између оних које Гргур назива beati и miseri. Први су свеци, праведници и мученици и они чине чуда, док су miseri неверници и јеретици и они чине покоље. Особито су на мети Гргуровог напада присталице аријанске јереси, коју оспорава још на самом почетку књиге исповедајући веру преко Никејског симбола. Самим тим он јасно износи сопствене теолошке ставове, које допуњава ставовима о врлини владара, који морају бити ми-рољубиви, али уједно и борци против јереси и вањских непријатеља. У том смислу, он идеализује франачког краља Хлодовеха, који након крштења добија историјску мисију да победи варварске, јеретичке краљеве, у чему уз Божју помоћ и успева. Следећи верно црквену догму о повезаности световног и духовног, он током целе нарације преплиће сакралне и профане мотиве. Дело је написано на латинском језику, на једном специфичном идиолекту – мешавини класичног и вулгарног латинског. Недостатак формалног образовања јасно се огледа кроз његов стил и језик. Аутор и сам то признаје на почетку књиге, и у више наврата се извињава због грешака које су ортографске и граматичке природе:

Но, најпре ћу замолити читаоце за опроштај ако будем, било у стилу, било у речима, одступао од граматичких правила, којима не владам тако добро. (Историја, 71) Њему је природан народни говор, али желећи да свој стил

украси, он тежи узвишеном стилу и имитира притом, пре свега, дела црквене књижевности (највише Библију), а затим и дела Вергилија, Салустија и других аутора. Балансирајући између


незнања и узвишеног стила, Гргур успева да створи свој властити стил и језик, украшен бројним стилским средствима. Ипак, језичке грешке су бројне, а читање отежава и реченична структура (дугачка реченица са мноштвом уметнутих). Гргуров језик је, између осталог, огледало језика у датом историјском тренутку, и као такав је и те како интересантан за проучавање, јер ријеч је о латинском језику који је наставио да се развија сам за себе, а који ће касније изнедрити романске језике.

У том смислу, анализирајући Гргуров српски „послеживот“, чини нам се да је једина олакшица преводиоцу, као посреднику између нас и Гргура, факт да једна иста тема прожима не само Историју Франака већ и историју човечанства уопште – то је вечита борба добра и зла, коју је он осведочио преко књига или директно као савременик, па чак и учесник у бурним историјским догађајима. Можемо рећи да, иако су се околности промениле, а технологија напредовала, битка између добра и зла, у нама и око нас, која је постојала и пре Гргура, и у Гргурово време, постоји и дан-данас. Ипак, слаб је то ослонац за преводиоца, јер је Гргурова визија те битке у великој мери лична, једнострана, биполаризована – добри су сви који се боре против аријевске секте, а насиље које они спроводе Богом је дано – њих Бог води до победе. Насиље противника, пак, варварско је и они ће пропасти јер њих не води снажна Божја мишка.

Значи, и сама субјективност, једностраност, може ставити на искушење преводиоца, а у нашем случају једног упорног следбеника Бермана, који се надљудским напором труди ухватити „и смисао, и слово“. Да би то постигао, преводилац користи и главни текст и фусноте (паратекст), и у том смислу превод се пре свега обраћа вредном, интелектуално радозналом читаоцу. Антропоними и топоними, називи мера, транскрибовани су према форми у оригиналном тексту, а називи који се данас користе уместо њих дати су (само при првом спомињању) у фусноти. Тако фуснота постаје један од основних инструмента којим преводилац вреба и смисао и слово. Функције фуснота су многобројне и овом приликом можемо навести само неколико: фуснота често представља објашњење или тумачење неког историјског тренутка који је нама далек, она неретко садржи објашњења о ликовима и годинама, затим упућује на тачне одломке из Библије, у фуснотама се прецизирају одступања, недоследности у оквиру изворника, па се чак објашњавају и одређени преводилачки поступци...

О поступку употребљеном у превођењу овог еминентног дела могло би се пуно писати, али оно што можемо закључити


јесте да је примена преводилачких ставова Бермана оправдана и самим карактером дела, које представља важан историјски извор. У том смислу, навођење прецизних назива топонима и антропонима, као и тенденција да се пренесе што више из изворника, која се односи и на структуру језика, од великог је значаја и за историчаре и за историчаре језика. Што се традуктолога тиче, простор за вишеструку анализу – као што је лексичка, синтаксичка, али и стилистичка (употреба Караџићевог превода Библије или архаичних речи, попут Васкрс), огроман је.

Коначно, надамо се да ће превод привући и ширу читалачку публику, односно све оне који су вољни да кроз једноставан (иако понекад и нејасан) израз дознају нешто више о раном средњем веку и о Меровинзима. Надамо се исто тако да ће преводилачки подухват (коме се морамо дивити не само због квантитета самог дела него и због архаичнoсти језика којим је дело написано) бити мотив да се дело преведе и на друге, особито јужнословенске језике, и да ће Гргур ускоро поново васкрснути како би нас на свим нашим језицима учио доброти.


UPUTSTVO AUTORIMA

Poštovani autori, Prilikom pisanja i predaje rada molimo da se rukovodite

sljedećim uputstvima.

Radovi se predaju u elektronskoj formi u Word formatu, na adresu [email protected].

Obim članka treba da bude ograničen do maksimalno 7 000 riječi uključujući naslov, vaše ime i prezime, naziv institucije, spisak bibliografskih referenci, apstrakte na dva jezika, naslov na jeziku prevoda apstrakta i ključne riječi na oba jezika.

Na početku rada daje se apstrakt (do 300 riječi) i do 10 ključnih riječi na jeziku na kojem je pisan rad. Isti podaci ispisuju se na kraju teksta na jednom od svjetskih jezika (engleskom, njemačkom, francuskom, ruskom, italijanskom).

Kada je u pitanju formatiranje teksta, molimo pošaljite rad u formatu B5, odnosno 6.9'' x 8.9'' ili 176 x 250 mm. Ukoliko se koristite slikama ili tabelama, vodite računa da se uklope u isti format.

Grafičke sadržaje molimo da ne šaljete zasebno, već ih uključite u tekst kao integrisanu sliku.

Cijeli tekst treba da bude uređen bez proreda. Vrsta slova je Calibri 11.

Dalje formatiranje teksta svedite na minimum ili se korisitite jednostavnom opcijom „Normal“, koju nudi Word program (uključujući naslove i podnaslove).

Podnaslovi treba da budu odvojeni jednim redom od prethodnog teksta, napisani polucrnim fontom (boldovani) i navedeni prema konvencijama jezika na kojem je napisan rad.

Isticanje u tekstu vrši se isključivo upotrebom kurziva (italics), a nikako polucrnim (boldovanim) fontom, navodnicima, podvlačenjem, s p a c i o n i r a n j e m, verzalom (ALL CAPS) i slično.

Koristite navodnike određene normom jezika na kome je napisan rad. Molimo da u radu ne miješate različite tipove navodnika. Najčešće se upotrebljavaju dupli navodnici, dok se polunavodnici ('m') koriste jedino unutar navodnika.


Citat koji je duži od tri reda vašeg kucanog teksta upišite kao posebni pasus, uvučen i odvojen jednim praznim redom od prethodnog teksta i teksta koji slijedi. U tom slučaju ne koriste se navodnici.

Izostavljanje originalnog teksta unutar citata, odnosno elipsa, označava se sa tri tačke unutar uglastih zagrada – […].

Iako to vaš kompjuterski program ponekad ne radi, molimo vas da pravite razliku između crte (–), koja razdvaja dva dijela rečenice, i crtice (-), koja spaja dvije riječi.

Bibliografske reference navoditi po MLA obrascu (MLA Citation Style).

Detaljnije uputstvo nalazi se na adresi www.folia.ac.me.

Uređivački odbor


INSTRUCTIONS FOR CONTRIBUTORS

Dear authors, While writing and preparing your papers for submission, please

respect the following instructions:

Submit your papers electronically in Word format, to the following address: [email protected]

The length of your work must not exceed 7000 words, including the title, your name and the name of your institution, the list of references, two abstracts (in 2 languages) and key words.

An Abstract (up to 300 words) and up to 10 key words should precede the paper and be in the language in which the paper is written. Translate the same information in one of the world languages (English, German, French, Russian, Italian) and repeat it at the end of the text.

Formatting of text, please make sure it fits into the B5, that is 6.9'' x 8.9'' or 176 x 250 mm format of the journal.

The whole text should be single-spaced. The preferable font is Calibri 11.

Further formatting should be minimal (including titles and subtitles), please use the option “Normal” your Word provides under the title “Style”.

Subtitles should be separated by one empty line from the text preceding it, and by one empty line from the text following it. They should be written in bold letters and should respect the norm of the language of the paper.

Graphics, tables, illustrations, pictures should not be sent separately but as part of the papers and as integral images, making sure they fit into the B5, 176x250mm, format of the journal.

Emphasis is provided exclusively by the use of italics, and NOT by bold letters, “double quotation marks,” ‘single quotation marks,’ or underlining, s p a c i n g, ALL CAPS, etc.

Use quotations marks consistently and as required by the norms of the language in which the paper is written. In most of cases those are double quotations marks (“ ”). Use single quotations marks (‘m’) only within quotations.


Quotations longer than three lines of your typed paper should be inserted as a separate paragraph and separated by one empty line from the text preceding it and the text following it. When these quotations (paragraphs) are inserted like this do not use quotation marks.

Avoiding parts of original text within quotation, or ellipses, should be marked by the following sign: […].

Do not confuse dash ( – ), which separates two parts of sentence, with hyphen ( - ), which connects two words.

Use MLA citation style for bibliographical references. For more details please visit www.folia.ac.me.

Board of Editors

Date post:	26-Feb-2020
Category:	Documents
Upload:	others
View:	8 times
Download:	0 times