У М Е Т Н О С Т K A O ОТ П О Р Ф А Ш И З М У

A R T A S R E S I S TA N C E TO FA S C I S M

12

Art as Resistance to Fascism.

Published on the occasion of the 70th anniversary of the victory over fascism.

May 9th, 1945-2015.

Уметност као отпор фашизму.

Публикација поводом седамдесетогодишњице победе над фашизмом.

9. мај 1945-2015.

Belgrade, 2015.Београд, 2015.

2 Table of Contents

Dragoljub KuprešaninOur Contribution

07Miklavž Komelj

Partisan Art Obliquely

19Marija Vasiljević

A Commemorative Medal that Hurts

43Nenad Lajbenšperger

Victories, Uprisings, Struggle and Victims - Which Memories Did Yugoslavia Cherish?

65OPINIONS ON МAY 9TH

81List of Exhibits

07Comments on the information included in the

catalogue cards to belonging to the exhibits

07Imprint

07

Садржај

Драгољуб Купрешанин Наш допринос

07Miklavž Komelj

Partizanska umetnost iskosa

19Марија Васиљевић

Споменица која боли

43Ненад Лајбеншпергер

Победe, устанци, борба и жртве - чега се Југославија сећала?

65МИШЉЕЊА О 9. МАЈУ

81Каталошке одреднице

07Коментари уз каталошке одреднице

07Импресум

07

Dragoljub Kuprešanin

Our Contribution

The desire for freedom that the people of Yugoslavia voiced at the demonstrations held on March 27th, 1941 against the country’s joining the Tripartite Pact, provided apretext for the launch of the German attack on Yugoslavia on April 6th, 1941. The war ended on April 17th, 1941 with the capitulation, occupation and division of the territory of the Kingdom of Yugoslavia between the Tripartite Pact member countries. Under the leadership of the Communist Party of Yugoslavia, Belgrade, the capital of Yugoslavia and Serbia, became the centre of the preparation and staging of the 1941 armed uprising.

The uprising and the four-year long continuous combat that the people of Yugoslavia engaged in on a unique battlefield in the occupied Europe, in the period from 1941 to 1945 were not only of decisive importance for the development and the outcome of the war in the Balkans, but also significantly influenced the situation on the battlefields throughout Europe. Thirty to thirty-five enemy divisions (around 600,000 soldiers) and from two hundred to two hundred fifty thousand members of collaborationist troops took part in the operations in the Yugoslav territory. These were considerable military forces that could not have been used in the operations against the Allies on the Eastern Front or indeed any other front.

Драгољуб Купрешанин

Наш допринос

Слободарске тежње народа Југославије, манифестоване на демонстрацијама, 27. марта 1941. године, против при-ступања Југославије Тројном пакту, послужиле су као повод за отпочињање немачког напада на Југославију, 6. априла 1941. године. Рат је завршен 17. априла1941. го-дине, капитулацијом, окупацијом и поделом територије Kраљевине Југославије између чланица Тројног пакта.Под вођством Комунистичке партије Југославије, Бео-град, главни град Југославије и Србије, постаје центар припреме и покретања оружаног устанка 1941. године.

Устанак и четворогодишња континуирана борба народа Југославије, вођена на јединственом ратишту у окупи-раној Европи у периоду 1941-1945. године, не само да су били пресудни за развој и исход ратне ситуације на Бал-кану, већ су значајно утицали и на бoјишта широм Eвропе. На југословенском простору, било је оперативно ангажо-вано 30-35 окупаторских дивизија (око 600.000 војни-ка) и од двеста до двестапедесет хиљада припадника

Борци Треће личке пролетерске бригаде, у рејону Оточца, Лика, август 1942. године. Кат. бр. 7; Third Lika Proletarian Brigade soldiers in the Otočac area, Lika region, August 1942. Inv. No. 7

76

The operations carried out by the forces of the National Liberation Army of Yugoslavia (NOVJ), in the course of the national liberation struggle, in the country, resulted in the occupying and collaborationist forces sustaining significant losses in troops, military equipment and material resources, despite their superiority in military manpower and equipment employed in combat against the National Liberation Army of Yugoslavia troops and in conducting mass terror campaigns and violence against the civilian population.We remember mass executions in Jajinci, Šabac, Kraljevo, Kragujevac, Pohorje, on Mount Kozara, in the Ustaša concentration camps ofJadovno and Jasenovac in the so-called Independent State of Croatia… the children’s camp of Jastrebarsko, where hundreds of thousands of Serbs and tens of thousands of antifascists were killed, as part of pursuing the agenda consisting of “the cleansing of the Croatian territory” and “maintaining the purity of the Croatian nation”.

In the period from 1941 to 1945, around 300,000 prisoners of war, 277,000 civilian labourers and171,000 people who were jailed were sent as forced labour to Germany, from the war-torn Yugoslavia. They were deported to occupation prisoner and concentration camps of Dachau, Osnabrück, Mauthausen, Buchenwald, Auschwitz… used for labour and mass extermination of political opponents and members of ethnic groups, Slavs, Jews and Romany.

A significant number of artists of different ages participated in the antifascist struggle in Yugoslavia from 1941 to 1945. They

квислиншких формација, што је представљало значајне војне снаге, које се нису могле ангажовати у операција-ма против савезника на Источном или било којем дру-гом фронту.

На простору Југославије, у току антифашистичкe на-родноослободилачке борбе, јединице Народноослобо-дилачке војске Југославије (НОВЈ), изводећи оперативна дејства, нанеле су знатне губитке окупaторским и квис-линшким снагама у људству, ратној техници и материјал-ним средствима, упркос њиховој бројчаној и техничкој надмоћи у борби са јединицама НОВЈ и спровођењу ма-совног терора и насиља над цивилним становништвом. Памтимо масовна стрељања у Јајинцима, Шапцу, Краље-ву, Крагујевцу, Похорју, на Козари, усташке конц-лого-ре тзв. Независне Државе Хрватске, Јадовно, Јасеновац..., дечији логор Јастребарско, у којима је убијено више сто-тина хиљада Срба, и на десетине хиљада антифашиста, у остваривању програма „чишћења хрватског простора“ и „чистоће хрватске нације“.

На присилан рад у Немачку, у периоду 1941-1945. годи-не, са простора југословенског ратишта, одведено је око 300.000 ратних заробљеника, 277.000 цивилних радни-ка, 171.000 ухапшених je депортовано у окупационе за-робљеничке и концентрационе логоре Дахау, Оснабрик, Маутхаузен, Бухенвалд, Аушвиц..., коришћенe за рад и масовно уништавање политичких противника и етнич-ких група, Словенa, Јеврејa и Ромa.

Бранко Шотра, Партизанка, дрворез, 1944. Кат. бр. 60; Branko Šotra, Woman Partisan, wood carving, 1944. Inv. No. 60

98

У антифашистичкој борби на простору Југославије, у пе-риоду 1941-1945. године, учествовао је знатан број умет-ника различитих генерација, који су стварали на самом положају, у предаху покрета јединица НОВЈ, на осло-бођеној територији, у затворима, концентрационим и за-робљеничким логорима...

Својим ликовним делима, оставили су сведочење о рат-ним страхотама, кроз експресионистичко-симболичке и реалистичко-дескриптивне стилске склоности, изра-жавајући своју визију рата, наглашавајући унутрашње стање - доживљај виђеног, односно, бележећи реално сцене и догађаје, кроз најједноставније форме ликовног израза, цртеж и графику. Многа ликовна дела имају ка-рактер скица и крокија, мали формат, да би се могла пре-носити у војничким торбицама и ранчевима. На основу њих су уметници касније реконструисали историјске тренутке или разрађивалискициране идеје. Многе ове идеје изгубиће се у дуготрајним маршевима, у војнич-ким торбицама и ранчевима, изложеним ветру, киши и снегу.

Револт и борбени дух, давао је снагу уметницима да забе-леже своје импресије и доживљаје, као сведоци и учесни-ци историјских догађаја, у свом ликовном опусу. У завис-ности од склоности, приказивали су мотиве драматике и пустоши ратних злочина окупатора, јединице НОВЈ у покрету и борби, портрете учесника рата, страхоте у кон-центрационим логорима, ликове деце – ратне сирочади,

created their works of art while manning the lines, taking a break, whilethe National Liberation Army of Yugoslavia troops were on the move in the liberated areas, in jails, concentration and prison camps…

The art they created is a testimony to the horrors of war. In terms of style, it exhibits the traits typical of expressionism and symbolism, as well as realism coupled with descriptive tendencies, conveying an artistic vision of war and highlighting inner states - the experience of what is seen, namely, recording the scenes and events in a realistic manner, by means of the simplest forms of artistic expression: drawings and prints. Many works of art are sketches and croquis, small format, so that they could be carried in small soldier’s bags and backpacks. The artists used them later, to reconstruct the moments in history and develop the sketched ideas. Many of these ideas were lost during long marches, in small soldier’s bags and backpacks, exposed to the wind, rain and snow.

The rebellion and the fighting spirit proved to be a source of strength for artists, making it possible for them to document their impressions and experiences, as witnesses of and participants in the historical events, incorporating them into their body of work. Depending on their preferences, they depicted the drama and devastation caused by the war crimes committed by the occupying forces, the National Liberation Army of Yugoslavia troops on the move and in combat, portraits of the participants in the war, the horrors of concentration camps, children orphaned by war, a makeshift partisan hospital, the faces of

98

Маријан Детони, Спавање на Чуки, цртеж тушем на картону, 1944. Кат. бр. 58; Marijan Detoni, Sleeping on Čuka, Indian ink drawing on cardboard, 1944. Inv. No. 58

1110

typhoid fever sufferers, the wounded, the suffering of people in refugee shelters and prisons, panoramas of liberated towns, demolished bridges, partisan acts of sabotage, execution sites, death on the battlefield…revealing the turmoil of war in the crystal clear voice of victory.

The art created in jails, concentration camps and prison camps constitutes a remarkable chapter in wartime creative efforts. The topics of the majority of painters include exhausted or dead camp inmates, camps or their parts, with terrifying watchtowers, surrounded by barbed wire, the terminal despair of an inmate who deliberately went to his death by throwing himself on the live barbed wire encompassing the camp, the bleak shacks and their even bleaker interior, with a tragic atmosphere for the imprisoned. That is the category to which belong the works of the artists who were taken prisoners and transferred to the occupying countries as combatants, patriots or hostages-internees, after the country’s collapse in April 1941, driven into the wire-fenced concentration camps and prisons, fighting for dear life, defending the indestructible spirit and dignity of man, in spite of all kinds of bodily destruction in the so called “death factories”. The drawings made by prisoners, which because of the harsh living conditions, were the only available means of expression and techniques are marked by the inescapable, tragedy of life circumstances, the atmosphere inprisoner-of-war campsand pervasive captivity.

The work of many artists in the domain of visual arts was cut short in the course of the antifascistnational liberation struggle,

импровизовану партизанску болницу, лица тифусара, рањенике, страдање народа у збеговима и затворима, панораму ослобођених градова, срушене мостове, пар-тизанске диверзије, стратишта, смрт на бојишту.., при-казујући драму рата, кристално јасним гласом победе.

Уметност настала у затворима, концентрационим и за-робљеничким логорима, представља посебно поглавље ратног стваралаштва. Мотиви већине сликара су изне-могли или мртви логораши, логор или делови логора са застрашујућим стражарским кулама, окружени бодљи-кавом жицом, последњи очај затвореника који се одлу-чио на добровољну смрт, бацивши се на електричну бодљикаву жицу којом је ограђен логор, суморне бара-ке, и њихова још суморнија унутрашњост с трагичном атмосфером за заробљеног човека. Овде спадају дела уметника који су после априлског слома 1941. године заробљени и одведени у окупаторске земље као борци, родољуби или таоци интернирци, сатерани у жице кон-центрационих логора и затвора, борећи се за голи жи-вот, бранећи неуништиви дух и достојанство човека, по-ред свих физичких уништења у тзв. „фабрикама смрти“. Цртежи заробљеника, који су због тешких услова живо-та били једина изражајна средства и технике, носе неиз-бежну трагику животне ситуације, заробљеничке атмос-фере, сужањства, које се свуда осећа.

Ликовни рад многих уметника прекинут је у антифа-шистичко-народноослободилачкој борби, на фронту, у

Милош Бајић, Одлазак на рад, Маутхаузен, цртеж оловком, 1944. Кат. бр. 112; Miloš Bajić, Leaving for Labour, Mauthausen, pencil drawing, 1944. Inv. No. 112

1312

on the front, in the camps or execution sites. Bogdan Šuput was executed by a firing squad in Novi Sad in January 1942, while Bora Baruh, as a captured partisan met the same fate in Jajinci, in July 1942. The life of Danijel Ozmo ended in the crematorium of the Jasenovac Ustaša camp in 1942; Sava Šumanović was executed in Sremaska Mitrovica, having been taken hostage in 1942; Jurica Ribar lost his life near Kolašin and the poet, Ivan Goran Kovačić was killed in the vicinity of Foča in 1943…

Visual artists paid tribute to the memory of the victims of and participants in the historical events that took place in the period of the antifascistnational liberation struggle, from 1941 to 1945, in their works intended for future generations, as a poliptych depicting the victory over fascism. When they achieve the harmony between form and content, exhibiting the desired credibility and expressiveness, the works created during the War of National Liberation or in the post-war period, based on the original archive material or inspired by the saga of courage in War of National Liberation, where the authors themselves took part in the historical events, such works of art are of considerable importance for the visual representation of historical events and figures, either as part of the permanent exhibitions or theme-oriented ones in the museums focusing on recent history. This is especially important when it comes to the events about which there is no material in museums.

Today as we commemorate the 70th anniversary of the victory over fascism, not just with a sense of debt, we highlight the importance of the works of art created in the years of the

логору, на стратишту. Богдан Шупут је стрељан у Новом Саду, јануара 1942; док је Бора Барух, као заробљени пар-тизан, стрељан у Јајинцима, јула 1942. У крематорију-му усташког логора Јасеновац, угасио се живот Данијела Озме, 1942; Сава Шумановић је стрељан као талац 1942. у Сремској Митровици; Јурица Рибар, је погинуо код Ко-лашина, септембра 1943, а песник Иван Горан Ковачић је убијен код Фоче, 1943. године...

Сећање и спомен на жртве и учеснике историјских до-гађаја из периода антифашистичке народноослободи-лачке борбе 1941–1945. године, изразили су ликовни радници својим делима, намењеним будућим генера-цијама, као ликовниполиптих победе над фашизмом. Када је у њима остварен склад форме и садржаја и по-стигнута жељена убедљивост и експресија, ликовна дела настала у току Народноослободилачког рата, створена у послератном периоду, на основу изворног архивског ма-теријала или инспирисана епопејом НОР-а уз учешће са-мих аутора у историјским догађајима, у музејима новије историје имају велики значајза визуелни приказ исто-ријских догађаја и личности, у оквиру сталне поставке или на тематским изложбама, што је особито важно за догађаје за које не постоји музејска грађа.

Данас када обележавамо седамдесет година од победе над фашизмом, нe само са осећајем дуга, истичемо зна-чај ликовних дела насталих у годинама народноосло-бодилачке борбе, која поред документарно-историјске

Бора Барух, Бежанија (Збег), 1941. Кат. бр. 75; Bora Baruh, Running Away (Refugee Camp), 1941. Inv. No. 75

1514

имају и ликовну вредност. Ликовни опус нам остаје као трајна вредност, као историјски извор о величини народ-ноослободилачке борбе, у свим њеним сегментима, о хе-ројском отпору једног народа.

Масовним учешћем у Народноослободилачком рату, српски и црногорски народ, организован у јединицама Народноослободилачке војске Југославије, антифаши-стичким организацијамa (АФЖЈ, УСАОЈ) и органима на-родне власти, дао је највећи допринос и највеће жртве у борби са бројчано и технички надмоћнијим неприја-тељем на тлу Југославије, дајући тиме, заједноса оста-лим југословенским народима, велики допринос ан-тифашистичкој борби у свету за време Другог светског рата,

Ослобођењем Београда, Скопља, Подгорице, 1944, Са-рајева, Загреба, Љубљане, 1945. године, и заробљавањем немачких јединица, усташко-домобранских и четнич-ких снага на ширем простору Дравограда, 15.маја 1945. године је престао организовани отпор непријатеља у Југославији.

У Другом светском рату, Југославија је имала укупне гу-битке од 1.706.000 људских жртава што је чинило 10,8% од укупног броја становника. После Совјетског савеза и Пољске, спада међу земље које су у односу на број станов-ника, имале највећи број људских жртава у Другом свет-ском рату, уз огромну материјалну штету и разарања.

national liberation struggle, which in addition to documentary and historical have artistic value, as well. Visual art has lasting value as a historical resource, affirming the significance of the national liberation struggle in all its segments and people’s heroic resistance.

By participating in large numbers in the War of National Liberation, the people of Serbia and Montenegro, organized in the units of the National Liberation Army of Yugoslavia, antifascist organizations (AFŽJ – Antifascist Women’s Front of Yugoslavia, USAOJ – United Alliance of Antifascist Youth of Yugoslavia) and people’s authorities, made the greatest contribution and suffered the highest number of casualties in Yugoslavia, in the fight against an enemy superior in terms of manpower and equipment. Together with other Yugoslav peoples, they made a major contribution to the antifascist struggle worldwide, during World War II.

The liberation of Belgrade, Skopje and Podgorica in 1944, Sarajevo, Zagreb and Ljubljana in 1945 and capturing German troops and members of Ustaša-Domobran and Chetnik forces, in the wider area of Dravograd, on May 15th, 1945, marked the end of organized resistance of the enemy in Yugoslavia.

The total number of casualties in World War II in Yugoslavia was 1,706,000, amounting to 10.8 percent of the entire population. After the Soviet Union and Poland, it is among the countries that suffered the greatest loss of human life in World War II and extensive material damage and destruction.

Marking Victory Day, we must remember, with profound reverence and gratitude, all those who while fighting for freedom, did not return from their last war assignment. Victory Day, May 9th, should provide an inspiration for the forces of peace and progress worldwide to prevent the forces of imperialism from attacking freedom and independence of some countries and rescue from oblivion the fact that fifty million people gave their lives, so that after World War II a new era in history, where there would be no developed and underdeveloped countries or rich and poor, could begin.

Dragoljub Kuprešanin (1952), graduated from the University of Belgrade Faculty of Philosophy, Department of History. Museum adviser since 2005.

Обележавајући Дан победе, 9. мај, морамо се са пуно пијетета и захвалности, сетити свих оних који се из бор-бе за слободу нису вратили, са свог последњег ратног за-датка. Дан победе, 9 мај, треба да буде подстрек за снаге мира и прогреса у свету, да не дозволе да снаге импе-ријализма поново насрћу на слободу и независност поје-диних земаља, да се не заборави да је за улазак у нову историјску епоху, после Другог светског рата, где неће бити развијених и неразвијених, богатих и сиромашних, животе далo педесет милиона људи.

Драгољуб Купрешанин (1952), дипломирао на Фило-зофском факултету у Београду, на Катедри за исто-рију, од 2005. године музејски саветник.

Прослава Дана победе у Београду, 9. мај 1945. године. Кат. бр. 41; Marking Victory Day in Belgrade, May 9th, 1945. Inv. No. 41

17

Miklavž Komelj

Partizanska umetnost iskosa

Za Vladimira Đurišića

Povodom proslavljanja sedamdesetogodišnjice pobede nad fašizmom i nacizmom, ne mogu da ne pomislim na reči Piera Paola Pazolinija (Pasolini): „Da li je nacizam ikad umro? Da li smo bili ludaci, kada smo verovali, kako je on bio samo epizoda? Zar nije upravo nacizam definirao 'normalnu' sitnu buržoaziju, definirajući je i dalje?“1 Ova izjava mogla je u Pazolinijevo vreme zvučati kao usamljeni Kasandrin krik; ali s obzirom na današnju svetsku situaciju, dobila je upravo zastrašujuće značenje. U ovoj situaciji, sećanje na maj 1945, koji su sami partizanski borci i borkinje doživljavali ne kao mir, već kao „mešavinu i rata i mira“,2 ne može da bude prvenstveno osećaj slavljenja jedne pobede, koji kao takav uvek uključuje

1 Pier Paolo Pasolini, Empirismo eretico, Garzanti, Milano, 1991, str. 141. Prevod citata: M. K.

2 Navodim reči partizanskog borca Boga Gorjana iz teksta „Naš težak boj za življenje v miru“, objavljenog u glasilu Ljubljana marta 2015. g.

Miklavž Komelj

Partisan Art Obliquely

For Vladimir Đurišić

Regarding the celebration of 70th anniversary of victory over fascism and Nazism, I cannot help but think of the words of Pier Paolo Pasolini: “Did Nazism ever die? Were we mad to think that it was just an episode? Wasn’t Nazism precisely what de-fined ‘normal’ petty bourgeois and doesn’t it continue to de-fine it?”1 This statement may have sounded like a lonely Cas-sandra’s prophesy at the time Pasolini was writing; but in the present-day world situation, it reverberates with ominous sig-nificance. In such a context, a memory of May 1945, which Par-tisan fighters themselves experienced not as a peace, but as “a mixture of war and peace,”2 cannot primarily be a feeling of tri-umph, which always involves something quite problematic.3 This anniversary challenges us to think what it really means

1 Pier Paolo Pasolini, Empirismo eretico, Garzanti, Milano, 1991, p. 141. Translation of the quote: M. K.

2 I cite the words of Partisan fighter Bogo Gorjan from the text “Our difficult struggle for living in peace“ published in Ljubljana gazette in March 2015.

3 I am very fond of a poem by Emily Dickinson, which tells us that the true meaning of victory is understood only by the defeated and the dying, as triumphant shriek reaches his ears. I cannot but recall how the historical episode we celebrate as the victory over fascism and Nazism was at the same time one of the most brutal episodes of the entire World War II, full of bloody demonstration of the most basic avengeful instincts – and not only in Yugoslavia.

1918

to change symbolic coordinates of social reality –social reali-ty that, through a seeming “normality,” has produced and con-tinues to produce fascism and Nazism? No simplifications, no declarations, no unreflective reference to victory and freedom are of avail. All the depth of what André Bretonwrote in 1943 in his text “Lumière noire”(“The Black Light”) assumes increas-ing importance today: the deed of those who fight for freedom will only have worth “if one continues, without absurd illusions, to seek what it is that this freedom can be made of. All the rest is obscurantism or, whether we like it or not, pro-fascism.”4

In this context, what can Partisan art, which was created dur-ing World War II in Yugoslavia, mean to us today? In the letter to Allen Ginsberg in 1968,5 Pasolini poses the question of rev-olutionary language, criticizing the “official” language of pro-test, “the only poetic inspiration of which is memory of the Resist-ance”; to Pasolini this language seemed problematic, because it was practical and rational: “But – aren’t Practicality and Reason precisely those divinities that had turned our bourgeois fathers into MADMEN AND IDIOTS?” Partisan art in Yugoslavia could be understood as a paradigmatic example of Resistance art. But on the other hand, it is much more than this, given that resist-ance in Yugoslavia has been transformed into a full-scale au-thentic revolution, investing the very word “Partisan” with a new meaning, globally. What inspired my research of art of the

4 André Breton, Arcane 17, Jean-Jacques Pauvert, 1971, p. 152. The translation of the quote: M. K.

5 I have published Slovenian translation of this letter in the book Pier Paolo Pasolini, Reality. Selected Poetry, selected and translated by Miklavž Komelj and Tomislav Vrečar, LUD Šerpa, Ljubljana, 2007, p. 186–187.

problematičnim, jer je praktičan i racionalan: „Ali – zar nisu Praktičnost i Razum upravo ona božanstva, koja su naše buržoaske očeve pretvorile u LUDAKE i IDIOTE?“ Partizansku umetnost Jugoslavije mogli bismo shvatiti kao paradigmatski primer umetnosti Otpora. Ali, s druge strane, ona je mnogo više od toga, pošto je otpor u Jugoslaviji prerastao u istinsku revoluciju, koja je i reči „partizan“ proširila značenje, u svetskom kontekstu. Ono što me je nateralo na istraživanje umetnosti jugoslovenske partizanske revolucije, nije bila moja fascinacija jednom revolucionarnom retorikom ili uopće adaptacijom umetnosti da služi nekom višem cilju, pa bila to revolucija ili narodno oslobođenje, već jedna strukturna promena, jedan prelom, jedan prekid, koji je u polju umetnosti izazvala revolucija. Taj prelom, taj prekid nije svodljiv ni na pozitivne sadržaje, koje je partizanska umetnost uspela da artikuliše, kao ni na način njihove artikulacije, mada se neprekidno upisuje u nju.

nešto stravično problematično.3 Ovaj jubilej stavlja pred nas zadatak da razmišljamo o tome šta znači stvarno izmeniti simboličke koordinate jedne društvene realnosti – one društvene realnosti koja je kroz svoju prividnu „normalnost“ proizvela i proizvodi fašizam i nacizam? Ovde ne pomažu nikakva pojednostavljivanja, nikakva deklarativnost, nikakva nereflektirana pozivanja na pobedu i na slobodu. Danas postaje sve više primetljiva sva dubina onoga što je napisao Andre Breton 1943. g. u tekstu „Lumière noire“ („Crno svetlo“): akcija onih, koji se bore za slobodu, imaće vrednost samo, „ako će se i dalje, bez apsurdnih iluzija, tražiti, od čega može biti stvorena ova sloboda. Sve je ostalo opskurantizam ili, ako hoćemo ili ne, profašizam.“4

Šta nam može u tom kontekstu danas značiti partizanska umetnost koja je nastajala u Drugom svetskom ratu u Jugoslaviji? U pismu Alenu Ginzbergu (Allen Ginsberg) iz 1968. g., 5 Pazolini postavlja pitanje revolucionarnog jezika, kritikujući „zvanični“ jezik protesta, „kojem je jedino pesničko nadahnuće sećanje na Otpor“; Pazoliniju se ovaj jezik čini

3 Veoma mi je draga pesma Emili Dikinson (Emily Dickinson), koja govori da pravi smisao pobede stvarno shvaća samo poraženi, koji umire, dok do njegovih ušiju dopire pobednički vapaj. I ne mogu da se ne prisetim, kako je upravo ova istorijska epizoda, koju slavimo kao pobedu nad fašizmom i nacizmom, bila jedna od najbrutalnijih epizoda čitavog Drugog svetskog rata, puna krvavih manifestacija najnižih osvetničkih instikata – ne samo u Jugoslaviji.

4 André Breton, Arcane 17, Jean-Jacques Pauvert, 1971, str. 152. Prevod citata: M. K.

5 Slovenački prevod tog pisma sam objavio u knjizi: Pier Paolo Pasolini, Realnost. Izbrana poezija, izbor i prevod Miklavž Komelj i Tomislav Vrečar, LUD Šerpa, Ljubljana, 2007, str. 186–187.

Yugoslav Partisan revolution was not my fascination with a rev-olutionary rhetoric or in general with an adaption of art to serve a higher goal, be it revolution or national liberation, but a struc-tural change, a break, a discontinuation, caused by revolution in the field of art. This break, this discontinuation, is reducible neither to positive contents that Partisan art managed to artic-ulate nor to the manner of their articulation, although it is con-stantly inscribed into them.

Before this art could be propaganda,6 it was articulation of a basic need of people whose orientation was “on the break of the two worlds,” to use the words from a poem by a female Parti-san fighter. Partisan art can be understood as an epitome of the famous stance of Lautréamont: “Poetry should be created by all. Not one,” which was so important to Yugoslav Surrealists as well. Among the Partisans, there was an eruption of creativity by the so-called “popular masses”– but at this juncture it is very important not to simplify anything. For example, when estab-lished artists who joined the national liberation struggle in the

6 Some of the most elevated “propaganda“ works could actually be interpreted as “anti-propaganda“: an excellent example is the first book of Partisan poetry in Yugoslavia, Previharimo viharje (Previhorimo vihore) (Let’s Outstorm the Storms) by Matej Bor, which was illegally printed in 1942 in a suburb of Ljubljana in an unusually large print run. This book is written in wild ecstasy, completely beyond the practical and the rational. Its lines mention a dynamite, placed at the very foundations of the world and revolutionary “red engineers,“ while it turned out – quite in an internationalist spirit – that even Arabs are to be found among Slovenian Partisans. Such a content would come as a complete shock to traditionally minded Slovenian readership – the point is that such poetry self-consciously and utterly uncompromisingly addressed a completely new subjectivity, namely, subjectivity-in-the-process-of-revolutionary-transformation.

2120

Првослав Пиво Караматијевић, Илустрација за прославу Дана устанка у Црној Гори. линорез, ауторски отисак, 1943. Кат. бр. 122; Prvoslav Pivo Karamatijević, Illustration commemorating Uprising Day in Montenegro, linocut, author print, 1943. Inv. No. 112

2322

liberated territory of Slovenia in 1944 engaged in a discussion about this creativity by the masses, they spoke with huge en-thusiasm about ground-breaking structural change in the field of art – but it by no means meant that everything that these “masses” produced could now be considered art; on the contra-ry, everything that had previously been considered art ought to be subjected to (self)-criticism in the light of the new situa-tion. In this context, the question self-critically posed by paint-er Nikolaj Pirnat in the Slovenian Art Club seems exemplary: “Who confers on us the authoritythat we should be art?”7

In this view, even some contemporary established art practic-es could be re-assessed, including presently fashionable concep-tion of “engaged art” and “political art,” which often makes a reference precisely to Partisanship. Ten years ago, in an impor-tant essay on Partisan art, Rastko Močnik said that contempo-rary art is either political or merely an aestheticizing kitsch.8 In the meantime, “political art” has become a new form of art-for-art’s-sake, so that I am forced to pose an additional ques-tion: “What should we then say about political kitsch?” Alejan-dra Pizarnik said in an interview that “a political poem” is not only bad poetry, but also bad politics.9 She was pretty indiffer-ent towards daily politics. It might be astounding that we can find practically identical thought in a statement by Boris Kidrič, one of the leaders of Partisan revolution and a great intellectual,

7 Published in: Miklavž Komelj, How to Think Partisan Art? Založba /* cf, Ljubljana, 2009, p. 561.

8 Re-printed in the book: Rastko Močnik, Veselje v gledanju (Joy in Watching), Založba /*cf, Ljubljana, 2007, p. 98.

9 Alejandra Pizarnik, Prosa completa, Lumen, Barcelona, 2002, p. 308.

klubu autokritički postavio slikar Nikolaj Pirnat: „Ko nam daje legitimaciju da smo mi umetnost?“7

S tog vidika, mogle bi se problematizovati čak i neke današnje etablirane umetničke prakse, uključujući danas toliko popularnu koncepciju „angažovane umetnosti“ i „političke umetnosti“, koja se često poziva i na partizanstvo. Pre deset godina, Rastko Močnik je u jednom značajnom eseju o partizanskoj umetnosti, izjavio da je savremena umetnost

7 Objavljeno u: Miklavž Komelj, Kako misliti partizansku umetnost?, Založba /* cf, Ljubljana, 2009, str. 561.

Pre no što je ta umetnost mogla da bude propaganda,6 bila je artikulacija elementarne potrebe ljudi po orijentaciji „na prelomu dva sveta“, da se izrazim rečima iz pesme jedne partizanske borkinje. Partizansku umetnost mogli bismo shvatiti kao ovaploćenje čuvenog Lotreamonovog (Lautréamont) stava: „Poeziju treba da stvaraju svi. Ne jedan,“ koji je bio toliko važan i za jugoslovenske nadrealiste. U partizanima došlo je do erupcije stvaralaštva takozvanih „narodnih masa“ – ali upravo ovde je bitno da ništa ne pojednostavljujemo. Kada su, na primer, na slovenačkoj oslobođenoj teritoriji 1944. g. etablirani umetnici, koji su se pridružili NOB-u, vodili diskusije u vezi sa tim stvaralaštvom, s oduševljenjem su govorili o epohalnoj strukturnoj promeni u polju umetnosti – ali to nipošto nije značilo da se sada sve šta stvaraju ove „mase“ prima kao umetnost, već se, upravo suprotno, u svetlu promenjene situacije i sve što je do tada važilo kao umetnost, podvrglo (auto)kritici. Tu mi se čini amblematskim pitanje, koje je u Slovenačkom umetničkom

6 Upravo neke njene najzanosnije „propagandne“ artikulacije mogle bi biti same po sebi shvaćene čak i kao „antipropaganda“: odličan je primer prva knjiga partizanske poezije u Jugoslaviji, Previharimo viharje (Previhorimo vihore) Mateja Bora, koja je bila 1942. g. ilegalno štampana u predgrađu Ljubljane u neobično velikom tiražu. Ta knjiga je pisana u divljem zanosu, sasvim s one strane praktičnog i racionalnog. Njeni stihovi govore o dinamitu, stavljenom u temelje starog sveta, i o revolucionarnim „crvenim inženirima“, pri čemu se u internacionalističkom duhu, ispostavilo da se među slovenačkim partizanima nalaze čak i Arapi. Takav sadržaj bi mogao biti potpuni šok za tradicionalistički nastrojeno slovenačko stanovništvo – radi se, dakle, o tome, da ta se poezija već svesno i potpuno beskompromisno obraća jednoj sasvim promenjenoj subjektivnosti, odnosno subjektivnosti-u-procesu-revolucionarne-transformacije.

made in a discussion with artists gathered around the Sloveni-an Art Club. In this discussion, poet Božo Vodušek tried to en-gage Kidrič in the conversation saying that a play that would show “our” people as good and “enemy” as bad for propaganda purposes, would be a bad play. Kidrič immediately replied that it would “not only be artistically bad, it would also be political-ly bad.”10

10 Published in: Miklavž Komelj, How to Think Partisan Art?, p. 570.

Иван Горан Ковачић (други здесна) поред Вјекослава Афрића са осталим члановима Казалишта народног ослобођења код Гацког. Фотографија је поклон Жоржа Скригина. Из фонда Музеја историје Југославије; Ivan Goran Kovačić (second from the right) next to Vjekoslav Afrić, with other members of Kazalište narodnog oslobođenja (National Liberation Theatre), near Gacko. The photograph is a gift from Žorž Skrigin.From the collections of the Museum of Yugoslav History

24

The aforementioned discussions in the Slovenian liberated territory maintained that the Partisan movement, which has awoken the creativity of the “popular masses,”11has created an epochal break in the history of art, auguring a great art of the future, similar to great epic works of ancient and medieval lit-erature which are supposed to have emerged from creativity of the popular masses. Moreover, Partisans stated several times that this future is already contained in the present. However, at the same time, statements were also put forward that Partisan art does not yet existat all, that no work of art, originating in the national liberation struggle, does justice to its historical magni-tude. Therefore, Partisan art literally happens between “noth-ing” and “everything,” as high tension between “nothing” and “everything” – and precisely this tension can be understood as revolutionary par excellence, if we remember the lyrics of The Internationale.

My research of Partisan art is rooted in this tension. In 1941, Oton Župančič composed poems about “an empty cup”that now stood in front of us.12 Rather than in the positive contents that

11 For example, in Slovenia alone, no less than thousands of poems written during the national liberation struggle were preserved, many of which were written by people who have never before tried their hand at poetry.

12 Cf. Oton Župančič, Zbrano delo (Collected Works), III, Državna založba Slovenije, Ljubljana, 1959, p. 291. Oton Župančič, a great literary authority of his time, respected even by occupiers, published in 1941 under the pseudonym the Unknown One, a poem which Boris Kidrič called ““the first Partisan poem.“ The poem speaks of a poet who finds it impossible to continue writing poetry, identifying instead with a howl of a wolf’s pack, but absurdly, it is precisely in this identification with creatures devoid of human properties that possibility of a new poem is born “for the use in the present.“

politička ili da je samo estetizirajući kič.8 U međuvremenu, „politička umetnost“ je postala nova forma larpurlartizma, tako da sam bio prinuđen dodati pitanje: „A šta da onda kažemo o političkom kiču?“ Alehandra Pisarnik (Alejandra Pizarnik) je izjavila u jednom intervjuu, da „politička pesma“ nije samo loša poezija, već takođe loša politika.9 Ona je bila prilično indiferentna prema aktuelnoj politici. Tako bi moglo nekoga zapanjiti što možemo pronaći maltene identičan obrt u jednoj izjavi Borisa Kidriča, jednog od rukovodilaca partizanske revolucije i odličnog intelektualca, u diskusiji s umetnicima Slovenačkog umetničkog kluba. U toj diskusiji, pesnik Božo Vodušek pokušao je oponirati Kidriču s hipotezom, da bi neka drama, koja bi u propagandističke svrhe „naše“ ljudi prikazala kao dobre, ali „neprijateljske“ kao loše, bila loša. Kidrič je odmah odgovorio, da bi bila „ne samo umetnički loša, već i politički loša.“10

U pomenutim diskusijama, na slovenačkoj oslobođenoj teritoriji, bilo je konstatovano, da je partizanski pokret, koji je probudio stvaralaštvo „narodnih masa“,11 stvorio epohalni prelom u istoriji umetnosti, koji nagoveštava jednu veliku umetnost budućnosti, nalik na velike epske

8 Preštampano u knjizi: Rastko Močnik, Veselje v gledanju, Založba /*cf, Ljubljana, 2007, str. 98.

9 Alejandra Pizarnik, Prosa completa, Lumen, Barcelona, 2002, str. 308.10 Objavljeno u: Miklavž Komelj. Kako misliti partizansko umetnost?., str.

570.11 Na primer, samo u Sloveniji, očuvale su se doslovno hiljade pesama

nastalih u kontekstu narodnooslobodilačkog pokreta, od kojih su mnoge napisali ljudi, koji nikada pre nisu pokušali da pišu poeziju.

Златко Прица, Рањеник на коњу (за потребе листа „Ударник“), 1943. Кат. бр. 63; Zlatko Prica, Wounded Soldieron the Horse (for the paper “Udarnik“ (“Shock Worker”)), 1943. Inv. No. 63

2726

Partisan art placed at the disposal of the liberation struggle and rather than in its formal qualities, I am interested – remember-ing the words of Paul Klee that the highest act of creativity is to create a void– in how Partisan art has managed to create a void in the field of art.13

Such an understanding of Partisan art was the reason why the new permanent exhibition of 20th century art in Ljubljana’s Modern Gallery (since 2011)has displayed Partisan art conceptu-ally placing it within the Avant guard– of course, in full aware-ness that it at the same time conflicts with it. It is an art which, in an impossible situation, challenges its own limits– and which sometimes finds itself outside these limits. If we read texts by artists who joined the Partisan revolution, we can find articu-lated this knowledge that art is embodied more truthfully in this revolutionary break than it anything they could have articulated

13 The most beautiful metaphor of inherent logic of this kind of creation would be the so-called “silent actions“ of the Liberation Front in occupied Ljubljana: at an agreed time, all city streets would be vacated and remain empty for one hour – which produced a tremendous effect asa threat to the occupying forces, as a premonition that became visible with “the silence, the quiet and the absence,“ to cite the words of activist Zima Vrščaj (Zima Vrščaj, “Quiet Actions“; in: Marica Čepe, Vladimir Krivic, Niko Lukež (eds.), Junaška Ljubljana 1941 – 1945 (Heroical Ljubljana 1941-1945), volume one, DZS, Cankarjeva založba, Mladinska knjiga, Ljubljana, 1985, p. 292.)

prazninu –kako je partizanski pokret u polju umetnosti uspeo stvoriti jednu prazninu.13

Takvo shvatanje partizanske umetnosti bilo je i razlog što je u novoj stalnoj postavci umetnosti dvadesetog veka u ljubljanskoj Modernoj galeriji (od 2011. g.) partizanska umetnost postavljena u konceptualni niz avangarde – naravno, sa svešću da je s tom linijom u isto vreme i u protivrečju. Radi se o umetnosti koja, u jednoj nemogućoj situaciji, preispituje vlastite granice – i koja sama sebe ponekad pronalazi s one strane tih granica. Ako čitamo tekstove nekih umetnika koji su se pridružili partizanskoj revoluciji, možemo naći čak i artikulaciju spoznaje da se umetnost, u samom revolucionarnom prelomu, ovaplotila istinitije nego što bi to oni mogli da artikulišu u svojim umetničkim delima.14 Partizani su bili svesni, da se revolucija povezuje s umetnošću

13 Najlepša metafora logike takvog stvaranja mogle bi biti takozvane „tihe akcije“ Oslobodilačkog fronta u okupiranoj Ljubljani: u dogovoreno vreme sve ulice grada odjednom bi se ispraznile i ostale jedan sat puste – što je stvorilo silovit efekt, kao pretnja okupatoru, koja se nagoveštavala „tišinom, šutnjom, odsustvom“ da navedem reči aktivistinje, Zime Vrščaj. (Zima Vrščaj, „Tihe akcije“; u: Marica Čepe, Vladimir Krivic, Niko Lukež (ur.), Junaška Ljubljana 1941 - 1945, prva knjiga, DZS, Cankarjeva založba, Mladinska knjiga, Ljubljana, 1985, str. 292.)

14 Npr. reči Ivana Gorana Kovačića na partizanskoj akademiji u čast Vladimiru Nazoru u Bihaću 1943. g. „S vašom borbom (…) oživotvorila se poezija, pjesništvo je postalo stvarnošću, koja se u svim svojim najfinijim nijansama, rječju i dijelom, manifestira svakog časa. To sanjano bratstvo, ta sanjana jednakost, pravda, dobrota, taj najviši smisao ljudskog života postao je ovde, pred nama, javom … Mene osobno hvata gotovo strah u želji da umjetnički obuhvatim ovu stvarnost i sve njene ljepote, hvata me strah, kao kad bi mi tko kazao: skupi sve svijetle, sunčane zrake i mahni njima kao zlatnim mačevima pravde i slobode.“ Citat prema: Zdenko Lešić, Ivan Goran Kovačić, Zagreb: Centar za znanost o književnosti, 1984, str. 77.

tvorevine antičke i srednjevekovne književnosti, koje su navodno ponikle iz narodnog stvaralaštva. Još više, partizani su više puta konstatovali, da je ta budućnost već ovaploćena u sadašnjici. Ali u istom mahu, pojavljivale su se i konstatacije da partizanska umetnost uopšte još ne postoji, da ne postoji nijedno umetničko delo, poniklo iz borbe, koje bi bilo adekvatno njenoj istorijski veličini. Dakle, partizanska umetnost se doslovno dešava između „ništa“ i „sve“, kao visoka napetost između „ništa“ i „sve“ – i upravo ta napetost može biti shvaćena kao revolucionarna par excellence, ako se prisetimo teksta Internacionale.

Moje se istraživanje partizanske umetnosti bazira na toj napetosti. 1941. g., Oton Župančič je pevao o „praznoj kupi“, koja je sada pred nama.12 Više od pozitivnih sadržaja, koje je partizanska umetnost stavila u funkciju borbe, i više od njenih formalnih kvaliteta, zanima me – imajući u vidu reči Paula Klea (Klee), da je najviši čin stvaralaštva, stvoriti jednu

12 Cf. Oton Župančič, Zbrano delo, III, Državna založba Slovenije, Ljubljana, 1959, str. 291. Oton Župančič, veliki književni autoritet svog vremena, kojem su se poklonili čak i okupatori, objavio je 1941. g. pod imenom Nepoznati. pesmu koju je Boris Kidrič označio kao „prvu partizansku pesmu“. U njoj se pesnik konfrontira s nemogućnošću vlastitog pevanja, identifikujući se s urlikom vučjeg čopora, da bi upravo u toj identifikaciji s one strane čovečjih atributa, otkrio mogućnost jedne nove pesme „za upotrebu u sadašnjici“

in a work of art.14 Partisans were aware that revolution is asso-ciated with art at the level at which the revolution - just like art - signifies specification of new coordinates of what is possible as opposed to impossible. If we adopt a translation of the conclusion of famous Lenin’s text “Marxism and Insurrection,” written on the eve of the October revolution, as saying that we must have the same relationship towards insurrection as towards art,15we can understand it precisely in that sense. Karel Destovnik Kajuh could thus speak of participants of the revolutionary movement in a poem written in 1942 as of “the modern Raphaelites.”16

Talking about the impossible, one should also mention the mate-rial conditions in which Partisan art was created; we might un-derstand Partisan art as an art which, by breaking through its own impossibility, has created its own conditions. For me,two

14 For example, the words of Ivan Goran Kovačić at the Partisan academy held in honour of Vladimir Nazor in Bihać in 1943. “With your struggle (...) poetry came to life, making poetry has become a reality, embodied every single moment in its most sophisticated nuances, words and deeds. The dreamt brotherhood, the dreamt equality, justice, goodness, the highest meaning of human life has been transformed into here and now, right before us, transformed into reality... I stand in trepidation with the desire to artistically encompass this reality in all its beauty, trepidation similar to what I would have felt had someone told me to grab the shining sunny beams and wave with them like golden swords of justice and freedom.“ Cited according to Zdenko Lešić, Ivan Goran Kovačić, Zagreb: Centre for Literary Theory, 1984, p. 77.

15 “(...) at the present moment it is impossible to remain loyal to Marxism, to remain loyal to the revolution unless insurrection is treated as an art.“ V. I. Lenin, Marxism and Insurrection, available from https://www.marxists.org/archive/lenin/works/1917/sep/13.htm (accessed April 13, 2015).

16 The translation of this poem (by Tatjana Popov) was published in the catalogue: Political Practices of (Post) Yugoslav Art, Museum of Yugoslav History– Museum May 25th, Belgrade, 2009, p. 43.

2928

of the most touching Partisan artefacts, are the only two pre-served copies of the 1943 brochure of Kajuh’s poems, which was manufactured in a snow storm. The print is in many plac-es completely unreadable, since the paper was wet with snow-flakes during the printing. This deletion of the text inscribes something into the pages of this brochure which we have to read equally carefully as the text itself. When we research Partisan art, we sometimes have to dedicate equal attention to human words and to snowflakes.

In his speech at the second session of the Anti-Fascist Coun-cil of the National Liberation of Yugoslavia (AVNOJ), Marko Vujačić referred to the impossible citing Njegoš: “Let there be what cannot be.” But the notion of the impossible refers to yet another context, which is associated with Partisanship most in-tensely: namely Yugoslav (that is, Belgrade) Surrealists. Their famous almanac, published in 1930, was entitled The Impossi-ble. The same year, French Surrealists have placed their new-ly titled official gazette “in the service of the revolution.” But it was only in Yugoslavia that some Surrealists have subsequent-ly become participants of a social revolution. It does not mean that in the works of Partisan art we can look for Surrealist el-ements. The connection has been forged in completely another dimension: Surrealists have joined the revolution, not as writ-ers, but as fighters;17 the most renowned thinker of Surrealist

17 When Oskar Davičo was sent by Partisans to engage in cultural work, he said he would have preferred to “shoot a little“ Cf. Koča Popović, Beleške uz ratovanje (dnevnik, beleške, dokumenti), (Writings of the War: journal, notes, documents),Beogradski izdavačko-grafički zavod, Belgrade, 1988, p. 178.

na jednom planu koji prethodi umetnosti kao instituciji; revolucija se povezuje s umetnošću na planu na kojem revolucija kao i umetnost znači postavljanje novih koordinata mogućeg u konfrontaciji s nemogućim. Ako prevedemo zaključak poznatog Lenjinovog teksta „Marksizam i ustanak“, napisanog uoči oktobarske revolucije, u smislu da se moramo prema ustanku odnositi kao prema umetnosti,15 mogli bismo to razumeti upravo u tom smislu. Karel Destovnik Kajuh mogao je 1942. u jednoj pesmi govoriti o učesnicima revolucionarnog pokreta kao o „modernim Rafaelima“.16

Kad govorimo o nemogućem, to se vezuje i za materijalne uslove u kojim je nastajala partizanska umetnost; partizansku umetnost mogli bismo shvatiti kao umetnost koja je, probojem kroz vlastitu nemogućnost, stvarala svoje vlastite uslove. Za mene je jedan od najdirljivijih partizanskih artefakata, brošura Kajuhovih pesama iz 1943. g., koja je bila ciklostirana u snežnom vihoru. Otisak je na mnogim mestima potpuno nečitljiv, pošto je papir bio mokar od snežnih pahulja. Tim

15 Standardni srpskohrvatski prevod glasi: „(…) niko u momentu koji sada proživljavamo ne može ostati veran marksizmu, veran revoluciji, ako se prema ustanku ne odnosi kao prema veštini.“ (V. I. Lenjin, Izabrana dela, tom XI, Kultura, Beograd, 1960, str. 285.) Ali reč искусство, koju koristi Lenjin, može se prevesti i kao umetnost; to značenje se javlja je npr. u standardnom slovenačkom prevodu. Pre nekoliko godina, na jednom panelu u sklopu zagrebačkog Subverzivnog filmskog festivala, na kojem smo učestvovali Boris Buden, Ozren Pupovac, Branimir Stojanović Trša i ja, u našim tezama o umetnosti i politici polazili smo upravo od takvog čitanja pomenutog Lenjinovog teksta.

16 Prevod te pesme (rad Tatjane Popov) objavljen je u katalogu: Političke prakse (post) jugoslovenske umetnosti, Muzej istorije Jugoslavije – Muzej 25. maj, Beograd, 2009, str. 43.

brisanjem teksta, na stranice ove brošure upisuje se nešto, što moramo čitati jednako pažljivo kao i sâm tekst. Istražujući partizansku umetnost, ponekad moramo posvetiti jednaku pažnju ljudskim rečima i pahuljama snega.

U svom pozdravnom govoru, Marko Vujačić se, na Drugom zasedanju AVNOJ-a, pozivao na nemoguće, navodeći Njegoša: „Neka bude što biti ne može“. Ali pojam nemogućeg upućuje nas i na jedan drugi kontekst, koji se povezuje s partizanstvom na jedan krajnje intenzivan način: na jugoslovenske (odnosno beogradske) nadrealiste. Njihov je

group, author of (together with Marko Ristić) Outline for a Phe-nomenology of the Irrational has even become one of the official military leaders of the movement: Koča Popović, who already in 1941 became the commander of the First Proletarian Brigade and went on to become Chief of the General Staff of the Yugo-slav National Army after the liberation. Never before or after has a Surrealist poet had such an influential post in a Socialist revolution.

The connection was established through a break. In the 1930s, Popović decided: “It makes no sense to write some obscure poems,

3.4 Константин Коча Поповић, командант Прве пролетерске дивизије, у Бугојну, септембра 1943. године. Из фонда Музеја историје Југославије; Konstantin Koča Popović, commander of the First Proletarian Division in Bugojno, September, 1943. From the collections of the Museum of Yugoslav History.

3130

I have to become active,”18 joining the Communist movement and the revolutionary struggle – but in 1971, when he renounced all leadership positions, he shouted to an astounded journalist: “I am a Surrealist, don’t you understand?”19 Đorđe Jovanović, who died as a Partisan commander, joined the workers’ move-ment explicitly rejecting Surrealism, renouncing it as a youth-ful “bourgeois” delusion. He believed that a simplified doctrine, of the Soviet type, was more efficient in the struggle. But when revolution actually occurred, a completely different logic began to prevail that cannot be understood within the boundaries of any kind of doxa. If we want to understand the true dialectic of the revolutionary process, with all its contradictions, we are better advised to resort to a subtle, in no way simplified thought, developed by the Surrealists, than to a simplified formula of the Soviet type, which Partisans often used as their doxa. It is the only way in which we can, for example, understand all the con-tradictions of the new collective subjectivity, which was creat-ed among the Partisans and which was inscribed into numerous articulations of Partisan art. Already from the very outset, the multitudinal subjectivity which was adduced by the Partisans, cannot be understood as a collection of units subjected to the collective; instead, the new collectivity was based on everyone becoming more-than-one through an internal break – and in

18 Aleksandar Nenadović, Razgovori s Kočom (Conversations withKoča), second revised edition, Globus, Zagreb, p. 13.

19 Koča Popović, Nadrealizam i postnadrealizam(Surrealism and Post-Surrealism), Prosveta, Belgrade, 1985, p. 185.

vi to shvatate?“19 Đorđe Jovanović, koji je poginuo kao partizanski komandant, pridružio se radničkom pokretu kroz eksplicitnu negaciju nadrealizma, odričući se ga kao mladalačke „buržoaske“ zablude. Verovao je da je jedna pojednostavljena doktrina, sovjetskog tipa, efikasnija u borbi. Ali kada je uistinu došlo do revolucije, ipak se nametnula jedna sasvim druga logika, koja ne može biti shvaćena u granicama bilo kakve dokse. Ako želimo razumeti stvarnu dijalektiku revolucionarnog procesa, sa svim njegovim protivrečjima, mnogo više od pojednostavljenih formula sovjetskog tipa, koje su partizanima često služile kao njihova doksa, može nam pomoći upravo ona suptilna, nimalo pojednostavljujuća misao koju su razvijali nadrealisti. Samo tako možemo, na primer, shvatiti sva protivrečja nove kolektivne subjektivnosti, koja se stvarala u partizanima, i koja je upisana u mnoge artikulacije partizanske umetnosti. Već od samog početka, mnoštvena subjektivnost, na koju se pozivaju partizani, ne može biti shvaćena kao skup jedinki, podređenih kolektivu, već se nova kolektivnost bazira na tome da svako postane više-nego-jedan, kroz unutrašnji rascep – a u mišljenju takve koncepcije kolektivnosti, upravo neke formulacije nadrealista mogu nam biti od velike pomoći.20

Jedna od velikih téma jugoslovenskih nadrealista bila je pitanje „življenja neživljivog“. Revolucionarna situacija zahtevala

19 Koča Popović, Nadrealizam i postnadrealizam, Prosveta, Beograd, 1985, str. 183.

20 O toj sam problematici pisao u knjizi Jugoslovanski nadrealisti danes in tukaj (Jugoslovenski nadrealisti danas i ovde), Moderna galerija, Ljubljana, 2015.

čuveni almanah, objavljen 1930. g., naslovljen Nemoguće. Iste godine, francuski su nadrealisti svoje zvanično glasilo, s njegovim novim naslovom, postavili „u službu revolucije“. Ali samo su u Jugoslaviji, neki nadrealisti kasnije zaista postali protagonisti jedne socijalne revolucije. To ne znači da možemo u formulacijama partizanske umetnost tražiti nadrealističke elemente. Veza se uspostavila na sasvim drugom planu: nadrealisti su se uputili u revoluciju, ne kao književnici, već kao borci;17 najistaknutiji mislilac nadrealističke grupe, autor (zajedno sa Markom Ristićem) Uvoda u jednu fenomenologiju iracionalnog, postao je čak i jedan od vojničkih rukovodilaca pokreta: radi se o Koči Popoviću, koji je već 1941. postao komandant Prve proleterske brigade, da bi nakon oslobođenja postao načelnik generalštaba JNA. Nikad pre ili posle, nije jedan drugi nadrealista imao takvu presudnu funkciju u jednoj socijalnoj revoluciji.

Veza se uspostavila kroz prelom. Popović je u tridesetim godinama odlučio: „Nema više smisla da piskaram neke polurazumljive pesme, moram da se pokrenem“,18 uključujući se u komunistički pokret i revolucionarnu borbu – da bi 1971. g., kada se odrekao svih rukovodećih funkcija, jednom zapanjenom novinaru ponovo uzviknuo: „Ja sam nadrealista,

17 Kada su Oskara Daviča u partizanima poslali na kulturni rad, on je više voleo da je mogao da „pucka“ Cf. Koča Popović, Beleške uz ratovanje (dnevnik, beleške, dokumenti), Beogradski izdavačko-grafički zavod, Beograd, 1988, str. 178.

18 Aleksandar Nenadović, Razgovori s Kočom, drugo dopunjeno izdanje, Globus, Zagreb, str. 13.

pondering such a conception of collectivity, it is precisely some formulations by Surrealists that can be of great avail.20

One of the grand themes of Yugoslav Surrealists was the ques-tion of “living of the unliveable.” The revolutionary situation required action in this regard. There is a well-known survey among Yugoslav Surrealists about humour, published in their review Surrealism Here and Now, in which Popović puts for-ward an argument that humour, in the area of death, has the same value as morality in the area of life; he has thus distin-guished between action and humour, seemingly abandoning humour in the name of action. But in the revolutionary situ-ation, it was precisely “in the area of death” that one needed to live most intensely.21 Partisan art is constantly articulat-ed on the verge of death. In his war writings, Popović criti-cally glances at Dali’s painting, which suddenly seems to him “haberdashery-like” and worthless, adding: “I repeat, war as the benchmark, not because it is a natural state of affairs, but because things and deeds directly compare with death.”22 Never-

20 I addressed this issue in my book Jugoslovanski nadrealisti danes in tukaj (Yugoslav Surrealists Here and Now), Modern Gallery, Ljubljana, 2015.

21 In his private Partisan humour, Popović used the same example he cited in the discussion about humour as an evidence of its connection with death (about Japanese who sign themselves as “the dead“ before they go to war; Popović referred to himself in the Partisan jargon as “the deceased Koča“). Cf. Aleksandar Nenadović, op. cit., p. 80–81. The above anecdote about Popović’s talk with his dying Spanish and Partisan fellow fighter, Danilo Lekić, we must read together with his response to the survey “Is Humour a Moral Attitude“, Surrealism Here and Now, no. 1, year 1, Belgrade, June 1931, p. 18.

22 Koča Popović, Beleške uz ratovanje ((Writings of the War: journal, notes, documents), p. 96.

3332

theless, it is precisely in this constant proximity of death that Partisans went even further. One of the most famous Kajuh’s poems was written in the name of a dead Partisan fighter, who speaks to his mother through the whisper of the wind, saying that for that, for which he died, he would want to die again (and Kajuh indeed did die as a Partisan); but at the time of writing the book How to Think Partisan Art? I discovered the other version according to which the same Partisan says that for that, for which he died, it was too little only to die.23 Nei-ther death itself can be the measure. Partisan despair reach-es beyond death as well; Popović writes about despairs which “cannot be terminated only with suicide, they are too objective for everything to stop with death.”24 But Partisan rapture also reaches beyond death. In their borderline expressions, aspi-rations of the Partisan movement exceeded the boundaries of human society, acquiring a metaphysical dimension; thus poet Edvard Kocbek, at the funeral of Iva Lola Ribar, in the presence of Marshal Tito, spoke about “us” as a force which strives to overcome death itself, the force which assails eter-nity itself.25

Even in the context of a revolutionary situation, Partisan art cannot be fathomed as an art that has adapted to the situa-tion, but as something which emerges despite this situation

23 Cf. Miklavž Komelj, Kako misliti partizansko umetnost? (How to Think Partisan Art?), p. 376.

24 Koča Popović, Beleške uz ratovanje ((Writings of the War: journal, notes, documents), p. 289.

25 Cf. Edvard Kocbek, Osvobodilni spisi (Liberation Writings), II, Društvo 2000, Ljubljana, 1993, p. 10.

strane smrti ide i partizanski očaj; Popović piše o očajanjima, koja „se ne mogu prekinuti samoubistvom, suviše objektivna da bi sve prestalo smrću“.24 Ali s one strane smrti ide i partizanski zanos. U svojim graničnim manifestacijama, aspiracije partizanskog pokreta prevazilaze granice ljudskog društva, zadobijajući metafizičku dimenziju; tako je pesnik Edvard Kocbek, na sahrani Ive Lole Ribara, u prisustvu maršala Tita, govorio o „nama“ kao o sili, koji hoće da nadvlada smrt sâmu, sili, koje navaljuje na večnost sâmu.25

Čak i u kontekstu revolucionarne situacije, partizansku umetnost ne možemo misliti kao umetnost koja se prilagodila situaciji, već kao nešto, što nastaje uprkos toj situaciji – i upravo se u tom prkosu povezuje s njenom unutrašnjom revolucionarnom napetošću. „Pa ipak“ prolazi kroz partizansku poeziju kao refren.26 Partizanska umetnost je nastajala u ratu, kao umetnost pripadnika jedne revolucionarne naoružane snage, koja se legitimirala kao „vojska nepobjedna“ (Mirko Banjević). Ali u isto je vreme, na osnivačkom sastanku Slovenačkog umetničkog kluba slikar, France Mihelič naglasio da je umetnost kao takva, u svojoj suštini, antimilitaristična. Neki su mu oponirali, ali je reč

24 Koča Popović, Beleške uz ratovanje, str. 289.25 Cf. Edvard Kocbek, Osvobodilni spisi, II, Društvo 2000, Ljubljana, 1993,

str. 10.26 „Pa ipak nisam mogao, da u srcu / satrem ovu pesmu,“ peva Kajuh

svojoj dragani. (Cf. Karel Destovnik Kajuh, Zbrano delo, Zavod „Borec“, Ljubljana, 1971, str. 212.) U jednoj drugoj partizanskoj pesmi nepoznatog slovenačkog autora, borci se pozivaju na Galilejevo „Eppur si muove“.

je delovanje na tom planu. Poznata je anketa jugoslovenskih nadrealista o humoru, u reviji Nadrealizam danas i ovde, u kojoj je Popović postavio tezu, da humor, na planu smrti, ima vrednost jednaku onoj koju ima moral na planu života; time je razgraničio akciju i humor, prividno napuštajući humor u ime akcije. Ali u revolucionarnoj situaciji, trebalo je najintenzivnije živeti upravo na tom „planu smrti“.21 Partizanska umetnost se stalno artikuliše na granici smrti. U svojim ratnim zapiscima, Popović se kritički osvrnuo na Dalijevo slikarstvo, koje mu se odjednom čini „galanterijskim“ i bezvrednim, i dodaje: „I opet velim, rat kao kriterijum, ne zato što je prirodno stanje, nego što se stvari i dela neposredno mere sa smrću.“22 Pa ipak, upravo u toj stalnoj blizini smrti, partizani su išli još dalje. Jedna od najpoznatijih Kajuhovih pesama napisana je u ime poginulog borca, koji kroz šapat vetra govori svojoj majci, da bi za ono, za šta je umro, hteo još jednom umreti (i Kajuh je zaista poginuo kao partizan); ali u vreme pisanja knjige Kako misliti partizansku umetnost? otkrio sam i drugu verziju, u kojoj taj isti partizan govori, da je bilo za ono, za šta je umro, premalo umreti.23 Ni smrt ne može da bude merilo. S one

21 Popović je čak u svom privatnom partizanskom humoru koristio isti onaj primer, koji je naveo u diskusiji o humoru, kao dokaz njegove veze sa smrću (kako se Japanci, pre nego što idu u rat, potpisuju kao „pokojnici“; Popović je o sebi u partizanskom žargonu govorio kao o „pokojnom Koči“).Cf. Aleksandar Nenadović, op. cit., str. 80–81. Navedenu anegdotu o Popovićevom razgovoru sa umirućim španjolskim i partizanskim saborcem, Danilom Lekićem, moramo čitati zajedno s Popovićevim formulacijom iz odgovora na anketu „Da li je humor moralan stav“, Nadrealizam danas i ovde, broj 1, godina 1, Beograd, jun 1931, str. 18.

22 Koča Popović, Beleške uz ratovanje, str. 96.23 Cf. Miklavž Komelj, Kako misliti partizansko umetnost?, str. 376.

– and it is precisely in this defiance that it is connected with its internal revolutionary tension. “Nevertheless” echoes through Partisan poetry as a chorus.26 Partisan art was cre-ated in the war, as art by members of revolutionary armed forces, which was legitimated as“the army invincible” (Mirko Banjević). But at the same time, at the founding meeting of the Slovenian Art Club, painter France Mihelič emphasized that art as such was essentially anti-militaristic. Some dis-puted this, but the word “anti-militarism” was nevertheless uttered out aloud and underlined.27 Shortly before he died, Vlatko Velebit, who obtained the rank of a general in the Par-tisan army,28 said (I believe that Velebit was the only general in the world who has ever said something like that): “I have to emphasize that I am one-hundred percent anti-militarist. And as to whether one should opt for a professional army or a universal military conscription, I cannot make up my mind, because I reject army as such.”29 Truly unusual words for a general! But he was a Partisan general. Velebit’s stance was by no means at odds with the Partisan movement, given that it is true to its essence precisely in this paradoxicality, since

26 “Still I could not, in my heart / annihilate this poem,“ writes Kajuh to his mistress. (Cf. Karel Destovnik Kajuh, Zbrano delo(Collected Works), Zavod “Borec“, Ljubljana, 1971, p. 212). In another Partisan poem by an unknown Slovenian author, fighters of the liberation struggle refer to Galileo’s “Eppur si muove.“

27 I dealt with the problem of the relationship between liberation struggle and anti-militarism in Partisan art in an appendix to my book How to Think Partisan Art? (p. 529-536).

28 Actually, this rank was primarily symbolic, as a post enabling him a more authoritative position in diplomatic negotiations with the Allies.

29 Vlatko Velebit (and Mira Šuvar), Svjedok historije(The Witness of History), Razlog, Zagreb, 2001, p. 501.

3534

is constituted as a breakthrough through the impossible; and the sequence 1943-1945, in which the Partisan movement places itself in the service of building a new state implying es-tablishment of new institutions.33 The self-reflection of Par-tisan art in that period increasingly focuses on the issue of building a system that will be true to the break which is itself anti-systemic.

But Partisans engaged in self-reflection from the very outset. In the first Partisan reportage in Slovenia in 1941, command-er Dolf Jakhel told Matej Bor his own definition of “contem-porary art,” emphasizing that topicality is not sufficient for contemporaneity; art is truly contemporary only when it syn-thetizes the topical with the cosmic.34

Partisan art harbours many surprises. As an example, I cite a poem by Vladimir Nazor, dedicated to Renaissance poet Ar-iosto,35 which is utterly unknown since it was excluded from

33 In Slovenia in 1944, “Art Department“ was established within the Slovenian National Liberation Struggle Council (SNOS), under the leadership of poet Mile Klopčič, who declared that beauty as such was revolutionary. At the same time in this liberated territory, a phenomenon of the so-called “Partisan bohemia“ began to appear among cultural workers.

34 Cf. Vladimir Pavšić - Matej Bor, “In aPartisan Camp,“ translated by Tatjana Popov, in the catalogue: Political Practices of (Post)-Yugoslav Art, Museum of Yugoslav History– Museum May 25th, Belgrade, 2009, p. 45.

35 Since I write this text for an exhibition in Belgrade, I would like to take the opportunity to emphasize the little-known fact that Belgrade plays an important role in Ariosto’s Orlando Furioso – as the site of the battle between Bulgarians and Greeks.

Partisan movement managed in itself to epitomize the utter contradiction: war against war itself. British military envoy F. W. D. Deakin wrote about Koča Popović: “He had a touch of military genius and a hatred of war.”30

If we perceive the Yugoslav Partisan movement as an embod-iment of utter contradiction, we can see that Partisan art has provided to the people symbolical coordinates enabling them to live that contradiction. Researching Partisan art, we will constantly come across extreme internal tensions: from struc-turation of time (Partisans constantly refer to the future, but this future should have already been present in contempora-neity as a real presence of that which has not-yet-come-into-existence; in a way, precisely referring to the future requires life-without-future, life that does not wait for the future, but incorporates the only possible future in the “living present”31) to the fact that Partisans at the same time fought for bor-ders of a new state and for a world without borders, against borders as such – either state borders or internal human bor-ders. In the beginning, Partisan art has often positioned itself in an explicit opposition to bourgeois art institutions; on the other hand, the Partisan movement has re-established insti-tutions.32 The latter contradiction is also associated with con-tradiction between two time sequences of the national libera-tion struggle: the sequence 1941-1943 in which Partisanship

30 Cf. Aleksandar Nenadović, op. cit., p. 100.31 To use the titular phrase of the lecture which Alain Badiou has recently

given in Belgrade. 32 In Slovenia, post-war theatre and visual art academies are the direct

legacy of the Partisan movement.

„antimilitarizam“ ipak bila izgovorena i naglašena.27 Malo pre svoje smrti, Vlatko Velebit, koji je u partizanima dobio čin generala,28 je izjavio (verujem, da je Velebit bio jedini general na svetu, koji je ikad izjavio nešto slično): „I moram naglasiti da sam stopostotni antimilitarist. A što se tiče rasprava o tome da li se treba opredjeliti za profesionalnu vojsku ili služenje opće vojne obaveze, ne bih se mogao opredijeliti, jer vojsku kao takvu odbacujem.“29 Uistinu neobične reči za jednog generala! Ali radi se o partizanskom generalu. Velebitov stav nipošto nije u protivrečju s partizanskim pokretom, već je upravo u svom paradoksu veran njegovoj suštini, jer je sâm partizanski pokret integrisao u sebe jedno krajnje protivrečje: ratovanje protiv rata. Britanski vojni izaslanik, F. V. D. Dikin (F. W. D. Deakin) napisao je o Koči Popoviću: „Nosio je u sebi odlike vojnog genija i mržnju prema ratu.“30

Ako možemo jugoslovenski partizanski pokret posmatrati kao ovaploćenje krajnjeg protivrečja, partizanska umetnost je pružala ljudima simboličke koordinate, da bi uopšte mogli živeti ovo protivrečje. Istražujući partizansku umetnost, stalno možemo otkrivati krajne unutrašnje napetosti: od strukturacije vremena (partizani se stalno pozivaju na budućnost, ali ta budućnost treba da bude već prisutna u

27 Problemu odnosa između borbe i antimilitarizma u partizanskoj umetnosti posvetio sam poseban dodatak u knjizi Kako misliti partizansku umetnost? (str. 529 – 536.)

28 U stvari, taj čin je bio pre svega simbolički, kao funkcija koja bi mu davala autoritativniju poziciju u diplomatskim pregovorima sa saveznicima.

29 Vlatko Velebit (i Mira Šuvar), Svjedok historije, Razlog, Zagreb, 2001, str. str. 501.

30 Cf. Aleksandar Nenadović, op. cit., str. 100.

sadašnjici kao realno prisustvo još-ne-postojećeg; u nekom smislu, upravo pozivanje na budućnost zahteva život-bez-budućnosti, život, koji ne čeka na budućnost, već jedinu budućnost ovaploćuje u „živom prezentu“31) do toga da se partizani u isti mah bore za granice jedne nove države i za svet bez granica, protiv granica kao takvih – onih državnih i onih unutrašnjih. Na početku, partizanska umetnost se često pozicionira u eksplicitnoj suprotnosti sa buržoaskim umetničkim institucijama, a s druge strane partizanski pokret nanovo osniva institucije.32 Ovo poslednje protivrečje, povezano je takođe sa protivrečjem između dve vremenske sekvence NOB-a: sekvence 1941–1943, u kojoj se partizanstvo konstituiše kao proboj kroz nemoguće, i sekvence 1943–1945, u kojoj partizanski pokret stupa u službu stvaranja jedne nove države, koju prate nove institucije.33 Autorefleksija partizanske umetnosti se, u tom periodu, sve više koncentriše na pitanje kako graditi jedan sistem, koji će biti veran jednom prelomu, koji je kao takav antisistemski.

Ali partizani su se bavili autorefleksijom od samog početka. U prvoj partizanskoj reportaži u Sloveniji, komandir Dolf Jakhel 1941. g. daje Mateju Boru vlastitu definiciju „savremene

31 Da upotrebim naslovnu sintagmu predavanja, koje je Alen Badju /Alain Badiou/ nedavno održao u Beogradu

32 U Sloveniji su posleratne akademije za pozorište i za likovnu umetnost direktna tekovina partizanskog pokreta.

33 U 1944. g., u Sloveniji je u okviru Slovenačkog narodnooslobodilačkog saveta (SNOS) bilo osnovano čak i jedno „Odeljenje za umetnost“ kojim je rukovodio pesnik Mile Klopčič, koji je objavio da je već lepota, kao takva, revolucionarna. Istovremeno, na toj se oslobođenoj teritoriji među kulturnim radnicima javlja čak i fenomen tzv. „partizanske boemije“

3736

Nazor states: “It’s not Tito...,39 it’s not the Idea...” Neverthe-less, it is a revolutionary poem; revolutionary precisely in in-sisting to establish a (new) Reality based on a Dream. In that sense, the decision by the Slovenian national theatre in the liberated territory in 1944 to stage Molière’s comedy in “ba-roque” costumes from parachute silk was more revolutionary as an act than any staging of an “agitprop.”40 In their under-standing of new art which sprouted from their movement as the art of the “popular masses,” the Partisans by no means wanted to lower art to the level of “the masses,” but have (sometimes naively) expected “the masses” to rise to the level of art. Precisely in this elevation, which manifested itself in explosion of creativity among ordinary people, who have de-veloped their political awareness for the first time during the struggle, they have seen the proof of the depth of the revo-lutionary process. In contemporary revisionist debates about the relationship between Partisan movement and the revo-lution, a fundamental mistake is frequently made: there is a desire to juxtapose the mass national liberation movement, which allegedly had nothing to do with the revolution, to the thin class of “professional revolutionaries,” who had brought

39 However, precisely with his declarative distancing from Tito and his reference to Renaissance culture, Nazor actually provides an access to one aspect of Tito’s personality. Koča Popović, who knew Tito quite well, described him later as a (Renaissance) condotierre: “He was, so to say, a true wolf, or if you like a condotierre, which is, I think, his typical quality.“ This was not meant as a criticism, since Popović hastened to add: “By the way, now that I mention it, I can also say about myself that I was also some sort of a condotierre.“ Aleksandar Nenadović, op. cit., p. 131-132.

40 Actually, it was a beautiful expression of “proletarian aristocraticness,“ to use another phraseby Badiou.

post-war editions of his Partisan poetry,36 but which could be freely printed during the Partisan struggle. The poem entitled “Avantira”37 is found in his book Pjesme partizanke (The Par-tisan Poems): “I think of you now, Messer Ludovico, / The poet of Orlando. – From the bottom of the heavy days, / Mischievous and grand, a new phantom has arisen. / Above this desert of mine, Fatamorgana shines. // It’s not Tito, it’s goddess Avanti-ra / Guiding me through the green forest this morning. / How many, after this peace, / Adventures and misadventures await me, as I go along the road? // It’s not the Idea, it’s an Angelica, / A beautiful woman of flesh and blood, whom / I seek going from one pine tree to another, / From one forest to another, in peace and in war. // Messer Ludovico with an ambiguous expression / On your lips, I’m not afraid of your smile: / I know what lives in the souls of noble knights, / And clasping reality in the saddle I firmly stand now. // Onwards, as yesterday, as tomorrow, as al-ways / To this moment of rapture, through the morning charm! / The one who builds his Reality on the basis of your Dreams / The poet of Orlando, celebrates you for the gift.”38

36 At least as far as I could ascertain. 37 Avantira is Croatian expression for Italian ’l’avventura,’ bearing

the double meaning of “an adventure” and “a love affair.”38 Vladimir Nazor, Pjesme partizanke (1943), (Partisan Poems (1943)),

Zemaljski odbor U. S. A. O. J (Local Committee of United Alliance of Anti-Fascist Youth of Yugoslavia), p. 42-43. When I showed this poem to the late Tomaž Šalamun, he immediately shouted: “Well yes, this confirms the thesis that Nazor actually joined the Partisans out of his love for Goran Kovačić!“

umetnosti“, naglašavajući da za savremenost nije dovoljna aktuelnost; umetnost je zaista savremena tek kada sintetizuje aktuelno s kosmičkim.34

Partizanska umetnost skriva u sebi mnoga iznenađenja. Kao ilustraciju navodim samo jednu pesmu Vladimira Nazora, posvećenu renesansnom pesniku Ariostu,35 koja je potpuno nepoznata, pošto je ispala iz posleratnih izdanja njegovih partizanskih pesama,36 ali u partizanima je mogla biti slobodno štampana. Pesma pod naslovom „Avantira“ nalazi se u knjizi Pjesme partizanke: „Na tebe sad mislim, Messer Lodoviko, / Pjevače Rolandov. – Iz dna teških dana, / Obiestan i sjajan, nov je fantom niko. / Nad pustinjom mojom sja Fatamorgana. // Nije Tito, no je boginja Avantira / Što me jutros vodi ovom zelen šumom. / Koliko me čeka, nakon toga mira, / Zgoda i nezgoda, kada prođem drumom?// I nije Ideja, no je Anđelika, / Divna žena od mesa i od krvi, koju / Tražim od jednoga do drugog jelika, / Od gore do gore, u miru i boju. // Messer Lodoviko s izrazom dvoličnim / Na usnama, ja se smieška tvog ne bojim: / Znam što žive u duši vitezima dičnim, / A stvarnosti u sedlu i sad čvrsto stojim. // Napried, kao jučer, ko sutra, ko vazda /

34 Cf. Vladimir Pavšić - Matej Bor, „U partizanskom logoru“, prev. Tatjana Popov, u katalogu: Političke prakse (post) jugoslovenske umetnosti, Muzej istorije Jugoslavije – Muzej 25. maj, Beograd, 2009, str. 45.

35 Budući da pišem ovaj tekst povodom izložbe u Beogradu, iskoristio bih tu priliku, da istaknem premalo poznatu činjenicu, da Beograd ima značajnu ulogu u Ariostovom Besnom Orlandu – kao prizorište jedne bitke između Bugara i Grka.

36 Barem koliko sam uspeo da proverim.

U taj tren zanosa, kroz jutarnji čar! / Tko na Sanji tvojoj svoju Zbilju sazda, / Pjevače Rolandov, slavi te za dar.“37

Nazor kaže: „Nije Tito…,38 nije Ideja …“ Pa ipak, ovo jeste revolucionarna pesma; revolucionarna upravo u insistiranju, da se uspostavi jedna (nova) Stvarnost na jednom Snu. U istom smislu, odluka Slovenačkog narodnog pozorišta na oslobođenoj teritoriji 1944. g. da na svoju pozornicu postavi Molijerovu (Molière) komediju u „baroknim“ kostimima od padobranske svile, bila je revolucionaran čin više nego izvođenje bilo kakve „agitke“.39 Kada su partizani novu umetnost, koja je iznikla iz njihovog pokreta, shvaćali kao umetnost „narodnih masa“, oni nipošto nisu želeli, da spuste umetnost na nivo „masa“, već su (ponekad čak i pomalo naivno) očekivali, da se „mase“ uzdignu na nivo umetnosti. Upravo u tom uzdizanju, koje se manifestiralo u eksploziji stvaralaštva među ljudima, koji su se u borbi po prvi put politički osvestili, videli su dokaz dubine revolucionarnog procesa. U današnjim

37 Vladimir Nazor, Pjesme partizanke (1943), Zemaljski odbor U. S. A.

O. J-a, str. 42–43. Kada sam tu pesmu pokazao pokojnom Tomažu Šalamunu, on je odmah uzviknuo: „Pa da, ovo je potvrda one teze da je Nazor zapravo išao u partizane zbog ljubavi prema Goranu Kovačiću!“

38 Mada se Nazor upravo deklarativnim distanciranjem od Tita, u pozivanju na renesansnu kulturu, u stvari približava jednom vidu Titove ličnosti. Koča Popović, koji je Tita odlično poznavao, kasnije je označio Tita kao (renesansnog) kondotijera: „Bio je, da tako kažem, pravi vuk, ili ako hoćete kondotijer, što je, inače, mislim, njegova karakteristična osobina.“ To uopće nije bilo mišljeno kao pogrda, pošto Popović odmah dodaje: „Uzgred, kad smo već kod toga, mogao bih i za sebe reći da sam bio jedna vrsta kondotijera.“ Aleksandar Nenadović, op. cit., str. 131–132.

39 Uostalom, bila je to i predivna manifestacija „proleterskog aristokratizma“, da se ponovo pozovem na jednu Badjuevu sintagmu.

3938

into the movement the revolutionary ideas modelled upon the Soviet Union.41 The research of Partisan art however enables us to discover deep revolutionary nature of the entire move-ment precisely in its contradictions, in the joint appearance of things that could not have been expected to appear together, when Lautréamont’s imperative that poetry should be created by everyone has truly become the basic need, since it was the only way that “pure contradiction,” to use Rilke’s words, could beendured.

“Eppure, questo è un giorno di vittoria!”42 (Pasolini)

41 These interpretations often forget that the Soviet Union constantly demanded from Yugoslav Partisans not to carry out the revolution during the war; it was precisely the moment of revolutionary motion that already marked the disobedience to the Soviet Union, although this very revolutionary moment occasionally took on “Soviet“ rhetoric and many Yugoslav Partisans died with Stalin’s name on their lips.

42 Pier Paolo Pasolini, Bestemmia. Tutte le poesie, vol. II, Garzanti, Milano, 1999, p. 843. The translation is: “Nevertheless, this is a day of victory!“

Miklavž Komelj (born in 1973 in Kranj, Slovenia) – poet, historian, art theoretician, essayist and translator. Published eight books of poetry (the most recent one is entitled Noč je abstraktnejša kot n (The Night Is More Abstract than N), 2014 and several other books. Especially prominent was his 2009 book Kako misliti partizansko umetnost? (How to Think Partisan Art?). His book on Belgrade Surrealists entitled Jugoslovanski nadrealisti danes in tukaj (Yugoslav Surrealists Here and Now), 2015 has just been published. He has been awarded several literary prizes. He has translated into Slovenian the works by Fernando Pessoa, Pier Paolo Pasolini, César Vallejo and Djuna Barnes, among others. He is convinced – as Oskar Davičo said – that a man ought not to acquiesce to be reduced merely to his own life.

revizionističkim raspravama o odnosu između partizanskog pokreta i revolucije, često se pravi jedna fundamentalna greška: masovnom narodnooslobodilačkom pokretu, koji navodno nije imao veze sa revolucijom, se želi suprotstaviti jedan tanak sloj „profesionalnih revolucionara“, koji su u pokret unosili revolucionarne ideje po ugledu na Sovjetski savez.40 Istraživanje partizanske umetnosti omogućuje nam, naprotiv, da otkrivamo duboku revolucionarnost čitavog pokreta upravo u njegovim krajnjim protivrečjima, u tome, kako su se zajedno pojavile stvari za koje niko ne bi očekivao da se mogu pojaviti zajedno, kada je Lotreamonov imperativ da poeziju moraju stvarati svi, zaista postao elementarna potreba, budući da se samo tako moglo izdržati „čisto protivrečje“, da se izrazim Rilkeovim rečima.

„Eppure, questo è un giorno di vittoria!“ 41 (Pazolini.)

40 Takve interpretacije često zaboravljaju, da je upravo Sovjetski savez od jugoslovenskih partizana stalno tražio da za vreme rata ne izvode revoluciju; tako da je upravo revolucionarni moment gibanja, mada je ponekad poprimao „sovjetsku“ retoriku i mada su mnogi jugoslovenski partizani umrli Staljinovim imenom na usnama, u biti, već značio nepokornost Sovjetskom savezu.

41 Pier Paolo Pasolini, Bestemmia. Tutte le poesie, vol. II, Garzanti, Milano, 1999, str. 843. U prevodu: „Pa ipak, ovo jeste jedan dan pobede!“

Miklavž Komelj (rođen 1973. godine u Kranju, Slovenija) – pesnik, istoričar i teoretičar umetnosti, esejista i prevodilac. Objavio je osam knjiga poezije (najnovija je Noč je abstraktnejša kot n/Noć je apstraktnija no n, 2014.) i nekoliko drugih knjiga. Posebnu pažnju je privukla rasprava Kako misliti partizansko umetnost? (Kako misliti partizansku umetnost?) 2009. Upravo je izašla njegova knjiga o beogradskim nadrealistima Jugoslovanski nadrealisti danes in tukaj (Jugoslavenski nadrealisti danas i ovde), 2015. Dobitnik je mnogih književnih nagrada. Na slovenački je, između ostalog, preveo dela Fernanda Pesoe (Pessoa), Pjera Paola Pazolinija (Pier Paolo Pasolini), Sesara Valjeha (César Vallejo) i Djune Barns (Djuna Barnes). Uveren je – kako kaže Oskar Davičo – da čovek ne sme da pristaje da se svodina svoj život samo.

41

Марија Васиљевић

Споменица која боли1

Да ли обележавање годишњице може бити више од при-нудног, пригодног или дневнополитичког прослављања, односно проистицати из потребе подсећања на страдања у Другом светском рату, партизански покрет, чињеницу историјског антифашизма НОВЈ-а, као и чувања, начи-на употребе и ревизије наведене прошлости, све до дана-шњих актуелизација тог наслеђа? Иако нове дисципли-не култура сећања и истраживања друштвених памћења постају помодне, налазећи се понекад на склиском те-рену релативизације прошлости, њихов допринос је зна-чајан јер подсећају историчаре и историчаре уметности да историја и прошлост нису синоними. Истраживање и тумачење прошлости се не може свести искључиво на успостављање развојних линија и одбацивање појава које се не уклапају у категорије које смо скројили. У том случају, одбачено постаје анахронизам. Такав је случај и

1 Наслов чланка о раду Исмета Мујезиновића: Споменица која боли, НИН, 9.5.1976, 30, 31.

Marija Vasiljević

A commemorative medal that hurts1

Can marking an anniversary be more than a forced, commemorative event, or a celebration serving the needs of daily politics, namely, stem from the need for remembrance of the suffering in World War II, the partisan movement, the fact of existence of historical antifascism of the National Liberation Army of Yugoslavia, as well as from safeguarding, the ways of using and revising the past, through to today’s actualizations of that heritage? Although new disciplines – the culture of remembrance and research into social memory have become the current fad, sometimes sliding down the slippery slope that ends in relativization of the past, their contribution is significant, as they remind historians and art historians that history and the past are not synonymous. The research into the past and its interpretation cannot be reduced exclusively to establishing the lines of development and rejecting the phenomena that do not fit into the categories that we ourselves set up. In such a case, that which is rejected becomes an anachronism. That is the case with the topics in painting related to the national liberation struggle, since the early 1950s, whose interpretation became a challenge, since they could not be explained via an exclusive relationship between art and ideology, the relationship that highlights the

1 A Commemorative Medal That Hurts is the title of an article on the work of Ismet Mujezinović, NIN, 9.5.1976, 30, 31.

42

са темама народноослободилачке борбе у сликарству, од почетка педесетих година, које постају изазов за тума-чење, с обзиром да се не могу објаснити искључивим од-носом уметности и идеологије, односом који истиче или употребу уметности ради легитимизације власти или уметничко опонирање истој.

Музеј историје Југославије за годишњицу иступа излож-бом дела ликовних уметника из свог фонда, као и збир-ки Историјског музеја Србије. Збирке Музеја историје Југославије, настале су спајањем фондова Меморијал-ног центра „Јосип Броз Тито“ и Музеја револуције наро-да и народности Југославије, 1996. године. Поред црте-жа, графика и скулптура, на изложби је представљена 21 слика југословенских уметника настала у раздобљу од неколико деценија, од слике Ризаха Штетића Усташе у селу из 1946., до слике Човек човеку, македонског умет-ника, Васка Ташковског из 1981. године. Критеријум њи-ховог одабира није била процењена уметничка вредност нити, покушај да се дела „стилски“ групишу, већ догађаји из ратних година, које су основна структуре изложбе. Тако је аутор изложбе одабрао и монументалне компо-зиције У свитање, Сутјеска и Игмански марш, награђи-ваног Ђурђа Теодоровића, као и радове уметника којима је тема НОБ-а била само успутна (Слободан Гавриловић). Разноликост одабраних дела се може објаснити и начи-ном на који су настајали ликовни фондови две некадашње институције. Меморијални центар „Јосип Броз Тито“, формиран је 1982. и ликовна дела у збиркама су чинили

instrumentalization of art either in order to legitimize the position of the authorities or to oppose it artistically.

To commemorate the anniversary, the Museum of Yugoslav History holds an exhibition of visual art from its collections and those of the Historical Museum of Serbia. The Museum of Yugoslav History collections are a result of the 1996 merger of the holdings the Memorial Centre Josip Broz Tito and the Museum of the Revolution of Yugoslav Nations and Ethnic Minorities. In addition to drawings, prints and sculptures, the exhibition features twenty-one paintings by Yugoslav artists, spanning several decades, from the 1946 painting by Rizah Štetić Ustaše u selu (The Ustaša in a Village) to the 1981 painting, Čovek čoveku (Man to Man) by the Macedonian artist, Vasko Taškovski. The criterion for their selection was neither their estimated artistic value, nor an attempt to group the works of art by “style“, but rather the wartime events that provided the framework for the exhibition. Thus, the author of the exhibition chose to include both monumental compositions U svitanje (At Dawn), Sutjeska and Igmanski marš (Igman March), by the award winning painter, Đurđe Teodorović and the works of artists for whom the topic of the national liberation struggle was of casual interest only (Slobodan Gavrilović). The diversity of the selected works can also be explained by the manner in which the holdings of the two former institutions were built. The Memorial Centre Josip Broz Tito was established in 1982 and its fine arts collections consisted of the gifts given to Josip Broz Tito by state and local authorities, community and political organizations, workers, citizens, artists and amateur artists,

4.1 Ризах Штетић, Усташе у селу, уље на картону, 1946. Кат. бр. 142; Rizah Štetić, The Ustaša in a Village, oil on cardboard, 1946. Inv. No. 142

4544

as well as presidents and representatives of other countries .2 Ever since the first steps leading to setting up the framework of the institution itself had been taken in 1958, the Museum of the Revolution of Yugoslav Nations and Ethnic Minorities had a clear collection policy: the aim was to preserve the legacy of the revolution! Every acquisition was made having the future permanent exhibition in mind, which was to provide

2 Ana Panić, Umetnost i vlast: pejzaži iz zbirke Josipa Broza Tita, Galerija Matice Srpske, Muzej istorije Jugoslavije 2014, 47. (Art and Authority: Landscapes from the Collection of Josip Broz Tito, Gallery of Matica Srpska, Museum of Yugoslav History, 2014, 47)

поклони Јосипу Брозу Титу од органа државне и локал-не управе, друштвених и политичких организација, рад-них колектива, грађана, уметника и уметника-аматера, као и председника и званичника других држава.2 Му-зеј револуције народа и народности Југославије је од пр-вих постављања оквира институције 1958. године, имао јасну сакупљачку политику: циљ је баштинити револу-цију! Сваки откуп је био у функцији будуће сталне по-ставке, која би обухватала општу југословенску револу-цију3 – од оснивања првих радничких организација, до

2 Ана Панић, Уметност и власт: пејзажи из збирке Јосипа Броза Тита, Галерија Матице Српске, Музеј историје Југославије 2014, 47.

3 Архив Југославије, Музеј револуције народа и народности, архивска грађа, фонд 477, Ф-1, Летопис рада на стварању Музеја револуције народа Југославије, 8.10.1958.

последњег конгреса СКЈ. Тако је процењено да је откуп слике Крсте Хегедушића Транспорт логораша, 1963. го-дине оправдан, јер се тематски уклапа у поставку, као и наведена слика Васка Ташковског која је откупљена са изложбе НОБ у делима ликовних уметника Југославије 1981. године. Међутим, и поред планског откупа, селек-ција и преузимања фондова и делова фондова од других институција, многа дела су ушла у збирке као поклони, односно, непланирана грађа.

Услед великог временског распона и различитих умет-ничких и политичких околности настанка, изложена дела омогућавају случајни пресек кроз интерпретације и заступљеност теме народноослободилачке борбе у ли-ковним уметностима. Само неколико сликарских дела на изложби, настају до почетка педесетих година, вре-мена такозваног „социјалистичког реализма“4 у Југосла-вији, у сфери културе и културне политике. Зачеци апа-рата за агитацију и пропаганду5 појављују се у годинама пре рата, да би он, после рата, био оформљен као апа-рат (1945-1952). Оформљени агитпроп апарат, при Ми-нистарству просвете, имао је задатак да осмишљава,

4 Dragoslav Đorđević, „Socijalistički realizam 1945-1950“, u: 1929-1950: nadrealizam, postnadrealizam, socijalna umetnost, umetnost NOR-a, socijalistički realizam, Muzej savremene umetnosti, Beograd 1969, 68-81; О критици „социјалистичког реализма“: Lidija Merenik, Umetnost i vlast. Srpsko slikarstvo 1945-1968, Vujčić kolekcija, Univerzitet u Beogradu, Filozofski fakultet, Beograd 2010, 46-57.

5 О културној политици у време агитпропа видети: Ljubodrag Dimić, Agitprop kultura. Agitpropovska faza kulturne politike u Srbiji 1945-1952, Rad, Beograd 1988.

a comprehensive overview of the Yugoslav revolution3 – from the establishment of the first workers’ organizations to the last congress of the Communist Party of Yugoslavia. Thus, it was estimated that the 1963 acquisition of Krsto Hegedušić’s painting Transport logoraša (The Transport of Camp Inmates) was justified, because its topic fit into the exhibition, as did the above-mentioned painting by Vasko Taškovski, bought after having been shown at the 1981 exhibition The War of National Liberation in Visual Art by Yugoslav Artists. However, despite planned acquisitions, selections and the takeover of the holdings or parts of holdings of other institutions, many works of art entered the collections as gifts, namely, unplanned material.

Given the long time span and different artistic and political circumstances of their creation, the exhibited works of art allow making a random cross-section of the interpretations and the representation of the topic of the national liberation struggle in visual arts. Just a few of the paintings shown at the exhibition were made before the early 1950s, the so-called

3 Arhiv Jugoslavije, Muzej revolucije naroda i narodnosti, arhivska građa, fond 477, F-1, Letopis rada na stvaranju Muzeja Revolucije naroda Jugoslavije, 8.10.1958. (Archive of Yugoslavia, Museum of the Revolution of Yugoslav Nations and Ethnic Minorities, archive material, collection 477, F-1. The chronicle of the Activities on Establishing the Museum of the Revolution of Yugoslav Nations and Ethnic Minorities)

4.2. Васко Ташковски, Човек човеку, уље на платну, 1981. Кат. бр. 145; Vasko Taškovski, Man to Man, oil on canvas, 1981. Inv. No. 145

4746

“socialist realism”4 period in the field of culture and cultural policy in Yugoslavia. The inception of the agitation and propaganda apparatus5 took place in the years before the war and it was established as an apparatus after the war (1945-1952). The agitprop apparatus that formed part of the Ministry of Education was tasked with developing, organizing, carrying out and controlling the implementation of cultural policy. The implementation of cultural policy from a single centre was planned through cultural institutions and organizations. i.e. institutionalizing all forms of activities in the domains of culture, education and art.6

4 Dragoslav Đorđević, „Socijalistički realizam 1945-1950“, u: 1929-1950: nadrealizam, postnadrealizam, socijalna umetnost, umetnost NOR-a, socijalistički realizam, Muzej savremene umetnosti, Beograd 1969, 68-81 (Socialist Realism 1945-1950 in 1929-1950: Surrealism, Postsurrealism, Social Art, Art of the War of National Liberation, Socialist Realism), Museum of Contemporary Art Belgrade,1969, 68-81: On the criticism of socialist realism see: Lidija Merenik, Umetnost i vlast. Srpsko slikarstvo 1945-1968, Vujčić kolekcija, Univerzitet u Beogradu, Filozofski fakultet, Beograd 2010, 46-57 (Art and Authority. Serbian Painting 1945-1968. Vujčić Collection. University of Belgrade, Faculty of Philosophy, Belgrade 2010, 46-57.)

5 For an account of the cultural policy at the time of agitprop cf.: Ljubodrag Dimić, Agitprop kultura. Agitpropovska faza kulturne politike u Srbiji 1945-1952, Rad, Beograd 1988. (Agitprop Culture, the Agitprop Stage of Cultural Policy in Serbia 1945-1952, Rad, Belgrade 1988).

6 For an account of the organization of the agitprop apparatus cf. Direktiva CK KPJ o reorganizaciji agitacije i propagande, mart 1945 (Directive of the Central Committee of the Communist Party of Yugoslavia on the Reorganization of Agitation and Propaganda, March, 1945 ) in: Branko Petranović, Momčilo Zečević (eds.), Jugoslavija 1918-1988. Tematska zbirka dokumenata (A collection of documents on the topic of Yugoslavia 1918-1988) , Rad, Belgrade 1988, 769.

организује, спроводи и контролише спровођење култур-не политике. Преко културних институција и органи-зација, односно, институционализовањем свих облика културног, образовног и уметничког деловања, планира-но је реализовање културне политике из једног центра.6

Једна од основних тема нове уметности после осло-бођења је била народноослободилачка борба, која ће за-узимати високо место на листи пожељних тема тадашње критике. Антифашистичка борба је била основа легити-митета комунистичке власти и постаје један од главних садржаја социјалистичког реализма у ликовним умет-ностима. Према критичарима, није довољна ни одго-варајућа тема, нити перфектан mimesis. Потребно је да уметник разуме да уједно ствара „за народ“, али и да лично прихвати ове теме, да се надовеже на уметничко наслеђе пре појаве „декадентне буржоаске уметности“ модернизма, али и да се клони „академске равнодушно-сти“7 у обликовању. Другим речима, уметност се преоб-ражава са стварношћу, која мора да „прожима садржај и форму дела“. Читајући те критике, утисак је да то ве-лико, савршено дело није још створено – оно се не може описати, већ се може само усмерити пут ка њему. Умет-ник и критичар, Бранко Шотра је за Прелазак преко Не-ретве, Исмета Мујезиновића, и поред недостатака слике

6 Организација агитпроп апарата, видети: „Direktiva CK KPJ o reorganizaciji agitacije i propagande, mart 1945“ u: Branko Petranović, Momčilo Zečević (prir.), Jugoslavija 1918-1988. Tematska zbirka dokumenata, Rad, Beograd 1988, 769.

7 Jovan Popović, „Idejnost daje krila talentima“, Umetnost 1, 1949, 3-9.

4.3. Исмет Мујезиновић, Прелаз преко Неретве, уље на платну, 1947. Кат. бр. 133; Ismet Mujezinović, Crossing the Neretva, oil on canvas, 1947. Inv. No. 133

4948

The national liberation struggle was one of the fundamental themes of the new art after the liberation, placed high on the list of the topics deemed desirable by the then critics. The antifascist struggle provided the basis of the legitimacy of the communist rule, becoming one of the main components of socialist realism in visual arts. According to the critics, neither a suitable topic, nor a perfect mimesis are enough. It is necessary that the artist understand that he creates “for the people” at the same time, and not only embrace these topic himself and follow the artistic heritage, dating back to the time before the appearance of the “decadent bourgeois art” that is modernism, but also steer clear from “academic indifference”7 as his creations take shape. In other words, art gets transformed by reality, which must “permeate the content and the form of the work itself”. Reading these reviews, one gets the impression that this grand, perfect work has not been created yet – it cannot be described, rather, all that can be done is to set off in quest of it. Referring to Prelazak preko Neretve (Crossing the Neretva) by Ismet Mujezinović, artist and critic, Branko Šotra, despite its shortcomings regarding its colours and theatricality, remarked that the painting “represents, at the very least, one step further in the ascent of our art towards the espoused ideal”8. This requirement could be said to imitate the distinguishing feature

7 Jovan Popović, “Idejnost daje krila talentima“ (Ideas Give Wings to the Talented), Umetnost 1, 1949, 3-9.

8 Branko Šotra, “Sedma izložba Udruženja likovnih umjetnika Bosne i Hercegovine“ (The Seventh Exhibition of the Association of Visual Artists of Bosnia and Herzegovina), Književne novine, 27. 12. 1949, 3.

који се тичу колорита и театралности, навео да слика „у најмању руку значи степен више преко кога иде успон наше умјетности ка постављеном идеалу“8. Може се рећи да тај захтев имитира особеност претходне партизанске уметности, као уметности „друштвене преобразбе“, како је дефинише Миклавж Комељ9, која се није могла свести на уметност „по задатку“, па чак ни на уметност, већ она постаје део те измењене друштвене стварности, стварно-сти у промени ка непознатом. Стога, друга тема, такође заступљена, јесте тема обнове и изградње земље. Ове две теме чак постају нераздвојне. На првим страницама ча-сописа Уметност из 1950. године, пренет је говор Родољу-ба Чолаковића, тадашњег председника Савета за науку и културу Владе ФНРЈ10.Чолаковић наводи да поставке социјализма о кретању и људском друштву нису догме, већ руководство за акцију, за живу практичну делатност. Са транскриптом говора се смењују репродукције умет-ничких дела из народноослободилачке борбе и изградње земље. НОБ је управо део тог живог кретања и репродук-ције слика са темом изградње упућују на то револуцио-нарно наслеђе које обавезује и чије се позитивне вредно-сти остварују. На том моделу обједињеног баштињења и учествовања у револуцији која траје, заснивао се и рад

8 Branko Šotra, „Sedma izložba Udruženja likovnih umjetnika Bosne i Hercegovine“, Književne novine, 27. 12. 1949, 3.

9 Miklavž Komelj, „Dva predavanja o partizanskoj umjetnosti“, Jat, časopis studenata kroatistike, god. 1 br. 1, Zagreb, lipanj 2013, 100.

10 Говор Родољуба Чолаковића, 14. 1. 1950. на пријему код Јосипа Броза Тита, Umetnost, 1950, 5.

Музеја револуције, који је поседовао и збирку посвећену Југославији после Другог светског рата.

Према досадашњим сазнањима ауторке, истраживачи у Србији су ликовно стваралаштво са темама НОБ-а ин-терпретирали, углавном, преко социјалистичког реа-лизма или кроз анализу односа социјализам-модерни-зам, пре свега када су скулптура и споменичка пракса у питању. Дела посвећења НОБ-у која су настајала по-сле 1950. и 1951. године, нису добила већу пажњу у ту-мачењима. После југословенског политичког сукоба са Информбироом долази до, да употребимо толико пута навођену синтагму, „почетка либерализације“ у сфери уметности и културе са већим утицајем западне култу-ре и децентрализације и у културној политици. Уместо централизованог апарата, подстиче се веће ангажовање и одлучивање на нижим нивоима, као и другачији начин финансирања.11

Критичари су се веома брзо одрицали захтева претход-ног времена, осуђујући тај „нови конформизам, скривен у теорији и пракси ‹социјалистичког реализма›“12, сто-га ни теме НОБ-а нису биле наметане као искључиве. То се одражава, како у промени критике, тако и у прак-си: делима која се излажу, откупљују и добијају награ-де. Критика не прокламује поклапање уметничког рада

11 Ljubodrag Dimić, нав. дело, 244, 245.12 Miodrag B. Protić, „Petar Lubarda“, Književnost, 12.12.1954, Beograd,

433.

of the partisan art that came before it, as the art of “social transformation”, as defined by Miklavž Komelj9, which could not be reduced to art as an “assignment” or even art itself. Instead, it becomes part of that changed social reality, the reality undergoing a change leading to the unknown. Thus, the other theme, which is also present is the theme of the reconstruction and rebuilding of the country. These two themes even become inseparable. The 1950 issue of the Umetnost (Art) magazine quoted a speech by Rodoljub Čolaković, the then president of the Science and Culture Council of the Government of the Federal People’s Republic of Yugoslavia10, on its opening pages. Čolaković stated that the tenets of socialism about movement and the human society were not dogmas, but guidelines for action, a living practical activity. The transcript of the speech is illustrated with reproductions of works of art on the topic of the national liberation struggle and the reconstruction of the country. The national liberation struggle is precisely part of that living movement and the reproductions of paintings on the topic of reconstruction refer to the legacy of the revolution that requires commitment and whose positive values are upheld. The activities of the Museum of the Revolution too, which also had a collection dedicated to Yugoslavia after World War II, were based on that model of simultaneous preservation of the revolutionary legacy and participation in the ongoing revolution.

9 Miklavž Komelj, “Dva predavanja o partizanskoj umjetnosti“, Jat, časopis studenata kroatistike, god.1 br. 1, Zagreb, lipanj 2013, 100. (Two Lectures on Partisan Art, Jat, journal of the students of Croatian Studies, Zagreb, June 2013, 100)

10 The speech delivered by Rodoljub Čolaković on January14th 1950, during a reception hosted by Josip Broz Tito, Umetnost, 1950, 5.

5150

The previous findings of this author indicate that the researchers in Serbia mainly interpreted the national liberation struggle themed art through the prism of socialist realism or through an analysis of the relationship between socialism and modernism, primarily as far as sculptures and monuments are concerned. The works focusing on the national liberation struggle, created after 1950 and 1951, did not receive any considerable attention in terms of interpretation. To use the hackneyed phrase, “the beginning of liberalization” in the sphere of art and culture and increased influence of the western culture and decentralization in cultural policy took place following the Yugoslav dispute with the Cominform. Instead of a centralized apparatus, increased involvement and decision making at lower levels were encouraged, as well as a different funding model.11

The critics were very quick to renounce the requirements of the past, condemning the “new conformism hidden in the theory and practice of ‘socialist realism’”12. Thus, the themes related to the national liberation struggle were not imposed as sole topics either. This was reflected both in a change in criticism and in practice: in the works that were exhibited, acquired and awarded prizes. The criticism did not proclaim that a work of art should conform to the decorum of a certain socialist art, as a predefined attitude towards a theme and its execution. Instead it stated the requirement that “socialism must not be an economic and political category only, but rather a humanist

11 Ljubodrag Dimić, op. cit, 244, 245.12 Miodrag B. Protić, Petar Lubarda, Književnost, 12. 12. 1954, Beograd,.

433.

са decorum-ом извесне социјалистичке уметности, као зацртаним односом према теми и изведби, већ се наво-ди захтев да „социјализам не буде само економска и по-литичка категорија, већ и категорија хуманизма и кул-туре.“13 Историчар уметности, Павле Васић у критици изложбе Уметност НОБ-а и социјалистички реализам (1941-1945) наводи да су ове теме, после 1950. године, по-тиснуте „као неки сиромашни рођак који не заслужује посебну пажњу“14 те да су после те године сагледаване као део догматичне прошлости и конзервативизма са-дашњице .Илустративан пример је и оснивање Фонда за откуп уметничких дела о НОР-у, који формира Централ-ни одбор Савеза бораца у Београду 1960. године, како би се подржало стварање радова са темама НОР-а. Фонд је укинут после две године. Хајке Карге преноси речи От-мара Креачића15 из 1959. године: „Изложба слика Пеђе Милосављевића у Београду, распродата је. Немам ништа против њега, али чињеница да је све продато, док за Ра-даушова уметничка стварања из НОБ није било инте-ресовања (…). Ја сам са једним нашим угледним слика-рем разговарао пре десетак дана и он је радио две велике

13 Miodrag B. Protić, Umetnost, 1, 1965, 10.14 Павле Васић, „Кад је тема била Борба!“, Политика 18. јул 1969, 12. 15 Отмар Креачић је после рата био помоћник начелника и начелник

Главне политичке управе ЈНА, од 1955. године и подсекретар у Државном секретаријату народне одбране. Налазио се на различитим функцијама, био је,између осталог, и секретара Националног Централног одбора Савеза бораца Југославије, Narodni heroji Jugoslavije, Beograd/Titograd, 1982, 425-426.

слике на тему НОБ и сада не зна да ли да иде даље. Он се боји како ће то критика примити.’’16

Азра Бегић, једна од аутора прве монографије о раду Исмета Мујезиновића из 1985. године, изложила је своје мишљење о „естетици новог по сваку цену“, мислећи на уметничко ствараластво и њену критику после го-дина соцреализма, поводом сликареве ретроспективне

16 Седница ИО-а ЦО-а СУБНОР-а, 11.6.1959, ASCG-297-17-B.B. Преузето из: Hajke Karge, Sećanja u kamenu – okamenjeno sećanje?, Biblioteka XX vek, Beograd 2014, 81.

and cultural category as well”.“13 In his review of the exhibition Umetnost NOB-a i socijalistički realizam (1941-1945) (The Art of the National Liberation Struggle and Socialist Realism (1941-1945)), art historian, Pavle Vasić claimed that after 1950, these themes had been pushed back “like some poor relation who does not deserve particular attention”14 and subsequently viewed as part of the dogmatic past and present-day conservativism. The establishment of the Acquisition Fund for National Liberation

13 Miodrag B. Protić, Umetnost, 1, 1965, 10.14 Pavle Vasić, “Kad je tema bila Borba!”, (When Borba was the Topic),

Politika July 18th, 1969, 12.

4.4. С тавана на изложбу, „Новости“, 20.10.1978, 8; From the Attic to an Exhibition, “Novosti“ (“News”), October 20th, 1978, 8

5352

4.5. Ђурђе Теодоровић, Сутјеска, уље на платну, 1953. (фотографисано у току радова на конзервацији слике) Кат. бр. 136; Đurđe Teodorović, Sutjeska, oil on canvas, 1953 (photographed in the course of conservation work) Inv. No. 136

5554

War Inspired Art, set up by the Veterans Association Central Council in Belgrade in 1960, with the aim of providing support for the creation of works of art inspired by the War of National Liberation is an also an example that illustrates the point. The fund was dissolved two years later. Heike Karge quotes the following observation made by Otmar Kreačić15 in 1959: “The paintings shown at Peđa Milosavljević’s exhibition in Belgrade sold out. I have nothing against him, but the fact that everything was sold, while no one was interested in Radauš’s works of art about the national liberation struggle (…) I spoke to one of our prominent painters, some ten days ago and he was working on two large paintings focusing on a national liberation struggle related topic; now he does not know whether to proceed. He is afraid how that will be received by the critics”. 16

Azra Begić, one of the authors of the first monograph on Ismet Mujezinović, published in 1985, stated her opinion on the “aesthetics of the new at all costs”, referring to works of art and its criticism in the period following the years marked by socialist realism, in relation to the painter’s 1974 retrospective.

15 After the war, Otmar Kreačić was assistant head and head of the Yugoslav People’s Amy Main Policy Department from 1955 and undersecretary at the State People’s Defence Secretariat. He also held different offices, including that of the secretary of the Veterans Association National Central Council. Narodni heroji Jugoslavije (National Heroes of Yugoslavia), Belgrade/Titograd, 1982, 425-426

16 Sednica IO-a CO-a SUBNOR-a, 11.6.1959, (Meeting of the Executive Board of the Central Committee of the League of World War II Veterans’ Associations) ASCG-297-17-B.B., Quoted from: Heike Karge, Sećanja u kamenu – okamenjeno sećanje? ( Memory in Stone – Petrified Memory?), Biblioteka XX vek, Belgrade, 2014, 81.

изложбе 1974. године. „За њу [критику] је дјело Исмета Мујезиновића отписано скупа са периодом соцреализ-ма, који је, као по правилу, искључен из сталних постава наших умјетничких галерија и музеја. Чак и када га при-казујемо у оквиру студијских изложби, чинимо то више да демонстрирамо погубност ондашњих естетичких за-блуда...“17 Овим ознакама су теме НОБ-а обележене и да-нас. Само изједначавање тема НОБ-а са „догматичним“ соцреализмом, онемогућава наше шире разумевање ових тема у времену у којем су настале и баштиниле се. Сматрам да то утиче не само на нецеловиту слику о ју-гословенској уметности, која се своди на неки логични развојни ток, већ повратно може утицати и на само разу-мевање историјског партизанског антифашизма, као ис-конструисане прошлости.

И поред наведених промена у ликовној критици и умет-ности у Југославији, у јавној сфери, образовању и попу-ларној култури, теме НОБ-а и даље су актуелне, преко обележавања годишњица, подизања споменика и спомен комплекса и меморијалних пракси, везани за њих, преко нових медија као што је телевизија и популарних фил-мова те тематике. То је посебно истакнуто од шездесетих година, када ратни садржаји добијају нове форме, при-лагођеније млађим генерацијама које нису имале ратно искуство (на пример, три најгледанија филма у домаћој и иностраној продукцији у биоскопима на територији

17 Azra Begić, „Potreba revalorizacije“, Odjek, 13-14, Sarajevo 1976, 19.

“For it [criticism], the body of work of Ismet Mujezinović has been written off together with the period of socialist realism, which is, as a rule, excluded from permanent exhibitions at local art galleries and museums. Even when we show it, as part of study exhibitions, we do it wishing rather to demonstrate the detrimental effect of the then aesthetic delusions….“17. These labels are used when referring to the national liberation struggle related topics even today. The very equalling of the national liberation struggle related topics to “dogmatic” socialist realism, prevents our broader understanding of these topics at the time when they emerged and gradually became part of the heritage. I believe that this not only results in an incomplete perception of Yugoslav art, which becomes reduced to some logical course of development, but that it can also, in turn, affect the very understanding of the historical phenomenon of partisan antifascism as ”custom-made” past.

Despite these changes in art criticism and art in Yugoslavia, the themes related to the national liberation struggle remained topical through marking anniversaries, erecting monuments and memorial complexes, as well as via memorial practices related to them, new media, such as television and popular films on the subject. This was an especially prominent trend since the 1960s, when war material took on new forms, more suited to younger generations, whose members had no wartime experience (for example, the three films that had the largest number of viewers in 1974 were Užička republika (Užice Republic), Mirko i Slavko

17 Azra Begić, „Potreba revalorizacije“ (The Need for a Reassessment), Odjek, 13-14, Sarajevo 1976, 19.

Исмет Мујезиновић, 1953/4. Из фонда Међународне галерије портрета, Тузла; Ismet Mujezinović, 1953/4. From the collections of the International Portrait Gallery in Tuzla.

Исмет Мујезиновић, 1970. Из фонда Међународне галерије портрета, Тузла; Ismet Mujezinović, 1970. From the collections of the International Portrait Gallery in Tuzla.

5756

(Mirko and Slavko) and Sutjeska18). However, as far as painting is concerned, the works of art created after the period of socialist realism had ended, that are not associated with Mujezinović’s monumental paintings, for example, remain invisible today, like humble or eccentric gifts given to Josip Broz Tito or museum acquisitions and gifts to the Museum of the Revolution of Yugoslav Nations and Ethnic Minorities, which is regarded as a de facto political institution or an unsuccessful project (the design project of its building, in fact, since the museum itself existed as an institution!) mirroring the “fate of Yugoslavia” in a nostalgic manner.

The artistic careers of the painters, Đurđe Teodorović and Ismet Mujezinović are a paradigmatic example of the change in cultural policy, art criticism and the ways of evaluating “content and form”. Teodorović (1907-1986) belonged to the pre-war art group Život (Life), whose members aspired to create socially engaged art. Towards the end of the war, he became a member of the arts club of the Third Army Propaganda Department. After the war, he worked at the Agitprop Department as a cartoonist and illustrator. In his own words, such commitment is “bad for artistic expression” and “imposes narrow limits on the artist”19. Throughout the period of socialist realism, his paintings met with critical acclaim and the painting U svitanje

18 Kinematografija u SR Srbiji 1974, Institut za film, Beograd, 1976, 74-174.(Film Industry in Serbia), Film Institute, Belgrade, 1976, 74-174)

19 Op. cit. Sreto Bošnjak, Đurđe Teodorović, catalogue, Umetnički paviljon “Cvijeta Zuzorić”, 1-15. October, Belgrade 1986, no pagination.

Србије 1974. године су Ужичка република, Мирко и Славко и Сутјеска18). Али у контексту сликарства, дела која на-стају после периода социјалистичког реализма, а која се не везују за монументално сликарство Мујезиновића, на пример, данас остају невидљива, као скромни или екс-центрични поклони Јосипу Брозу Титу или музејски от-купи и поклони Музеју револуције народа и народности Југославије, који се поима као de facto политичка инсти-туција или неуспели пројекат (заправо, пројекат зграде, јер је музеј постојао као институција!) који носталгично рефлектује „судбину Југославије“.

Парадигматичан пример промене културне полити-ке, уметничке критике и вредновања „садржаја и фор-ме“ је уметнички живот сликара Ђурђа Теодоровића и Исмета Мујезиновића. Теодоровић (1907-1986) је при-падао предратној групи уметника Живот, који су пре-тендовали да стварају социјално ангажовану уметност. Крајем рата, постаје члан ликовне секције Пропагандног одељења Треће армије. По завршетку рата, био је анга-жован у Агитпропу, радио је као карикатуриста и илу-стратор. По његовим речима, таква врста ангажова-ног рада „штети ликовном изразу“ и „ставља уметника у уске оквире“19. У периоду социјалистичког реализма, његове слике су биле позитивно оцењене од стране кри-тике и слика У свитање добија прву Савезну награду за

18 Kinematografija u SR Srbiji 1974, Institut za film, Beograd 1976, 74-174.19 Према: Sreto Bošnjak, Đurđe Teodorović, katalog, Umetnički paviljon

„Cvijeta Zuzorić“, 1-15. oktobar, Beograd 1986, b. p.

сликарство 1958. године. Хронолошки пета верзија сли-ке Сутјеске из 1953, монументалних димензија, данас припада фонду Музеја историје Југославије и налази се у просторијама Министарства културе на Тргу Николе Пашића у Београду. Исту слику, сликар је склонио на таван своје куће, где је стајала и пропадала 25 година, јер је желео „да остави простора млађим уметницима и њиховим идејама“‹20: „Тада су се појавиле нове тенден-ције у сликарству, и ја сам, убеђен да је то мој прома-шај, чак помало оставио сликарство и интензивно се по-светио педагошком раду“21. 1950. године постаје редовни професор на Академији ликовних уметности у Београду. Слику поклања Музеју револуције народа и народности Југославије, 1978. Слика данас у просторном контексту пријемног „Жутог салона“ има значај по монументал-ности не теме већ формата, односно, вредност која се не мери величином платна се не препознаје.22

После учешћа у рату од 1941. године и ослобођења, Исмет Мујезиновић (1907-1984) живи у Сарајеву и учествује ак-тивно у културном животу града, као уметник и култур-ни радник. Један је од оснивача Државне школе за високу умјетност и умјетне занате и Удружења ликовних умјет-ника Босне и Херцеговине. Исте године, 1945, додеље-на му је Споменица 1941. и Орден за храброст. Наредних

20 Из аудио интервјуа са Ђурђем Теодоровићем 24.10.1978, документација Музеја историје Југославије

21 „С тавана на изложбу“, Новости, 20.10.1978, 8.22 Изложба у Музеју историје Југославије је управо повод њене

конзервације.

(At Dawn) won the first Federal Painting Award in 1958. Тhe fifth version of the painting Sutjeska, chronologically speaking, made in 1953, monumental in its size, today belongs to the collections of the Museum of Yugoslav History. It is housed at the Ministry of Culture in Nikola Pašić Square in Belgrade. The artist put away that very painting in the attic of his house, where it was left deteriorating for 25 years, because he wanted “to leave some space to young artists and their ideas”20: “That was when new tendencies in painting appeared and, convinced that this proved me a failure, I even abandoned painting a bit and became thoroughly dedicated to teaching”21. In 1950, he became a full professor at the Academy of Arts in Belgrade and gave the painting to the Museum of the Revolution of Yugoslav Nations and Ethnic Minorities in 1978. Today, the painting is considered important in terms of the monumental nature of its format rather than its theme, in the context of the Yellow Reception Room, namely, the value which is not measured by the size of the canvass is not recognized.22

After the war, in which he participated since 1941 and the liberation, Ismet Mujezinović (1907-1984) lived in Sarajevo, actively participating in the cultural life of the city, as an artist and cultural worker. He was one of the founders of Državna škola za visoku umjetnost i umjetne zanate (State School of High

20 From an audio interview with Đurđe Teodorović, held on October 24th, 1978, records of the Museum of Yugoslav History.

21 “S tavana na izložbu“(From the Attic to an Exhibition), Novosti, 20.10.1978, 8.

22 This exhibition at the Museum of Yugoslav History provided the occasion for the conservation of this painting.

5958

година је био ангажован као педагог и учествовао у раду различитих комисија и жирија. Ускоро добија велике на-руџбине: 1946. наруџбину за рад на слици Прелаз преко Неретве за Президијум ФНРЈ, а 1947. почиње са радом на композицијама за Дом ЈНА у Сарајеву којима ће се по-светити наредне деценије, разрађујући посебно, среди-ном педесетих, циклус У славу бораца Сутјеске; потом за вилу Загорје у Загребу, ради на композицији Ослобођење Јајца 1943. (3 x 7 м). У Мујезиновићевим изјавама, као и мишљењима о његовом делу, постоји покушај да се ука-же и на друге стране његовог рада и личности, али увек је у првом плану „сликар револуције“ и „монументални стил, класика уметности НОР-а“. У Тузли започиње рад на Аутопортрету (1966 -1970) приказавши себе у целој фигури, са палетом „онакав какав сам, само у панталона-ма, да покажем свим оним завидљивцима, што ми ноћу лупају прозоре на новом атељеу, каквој јади завиде“23, на којем је досликао „Партизанску споменицу 1941.“ зака-чену за своју кожу на грудима, испод које се слива крв. Споменицу је, како наводи у истом чланку, додао после полемика о односу уметности и политике крајем те деце-није, сматрајући да ангажована уметност мора служити човеку, сада и овде. О тим полемикама и неразумевању за његову истрајност на темама НОБ-а, само спорадично сазнајемо из периодике – њих засењује наше знање о ве-ликим наруџбинама: „За цијело вријеме, без обзира да ли се то на мојим сликама види, нисам био неосетљив

23 „Тужно је то кад се сукобе уметност и политика“, Борба, 15.5.1976, 11

Art and Crafts) and the Association of Artists of Bosnia and Herzegovina in 1945. That same year, he was presented with the 1941Commemorative Medal and the Order of Gallantry. In the years that followed, he worked as a teacher and was a member of several boards and panels. He soon began receiving large commissions. In 1946, he was commissioned to work on the painting Prelaz preko Neretve (Crossing the Neretva) for the Presidium of the Federal People’s Republic of Yugoslavia. In 1947, he began working on the compositions for Dom JNA (Yugoslav People’s Army Officers’ Club) in Sarajevo, the task to which he remained dedicated in the following decade, developing a series of paintings U slavu boraca Sutjeske (In Memory of Sutjeska Soldiers). Subsequently, he worked on a 3 x 7 m composition Oslobođenje Jajca 1943 (Liberation of Jajce in 1943). In Mujezinović’s statements and opinions about his body of work, there is an attempt to point to other sides of his work and personality, but his being a “painter of the revolution” and his “monumental style, classic National Liberation War art” are always foregrounded. He began working on Autoportret (Self-Portrait) (1966 -1970) in Tuzla, the painting showing his whole figure, palette in hand, “such as I am, wearing only trousers, so as to show all these envious people breaking the windows of my new studio at night, the poor wretch that is the subject of their envy”23. To this painting, he added the 1941 Commemorative Medal attached to the skin on his bleeding chest. In the same article, he said that he added it after the debates about the relation between art and politics, towards the end of that decade,

23 “Tužno je to kad se sukobe umetnost i politika” (The Clash between Art and Politics is a Sad Thing to See), Borba, 15.5.1976, 11.

на промјене и збивања која су се бурно одвијала у нашој ликовној уметности и свијести наших умјетника. Борио сам се на два фронта: против властите немоћи и против опасности да подлегнем ономе чему никада не бих ис-крено поклонио своје срце…“24 Поред тога што је наве-дени „Аутопортрет“ значајан као реакција уметника, не-кадашњег партизана, који се професионално, читавог живота, бавио темама НОБ-а, константно истражујући и питања форме и израза, такође илустративно обједињује и статус наведених тема у сликарству, после година со-цијалистичког реализма.

Интерпретације његовог рада се настављају, не само кроз текстове, већ и радове других уметника. Радови Балин-та Сомбатија (1950), посебно они настали од деведесетих година, представљају одговор на политичку и друштве-ну стварност, и у њима уметник неретко користи своје тело и крв25. Интервенције на репродукцијама слика ју-гословенских уметника, често са темама НОБ-а, постају хуманистичка реакција на рат и распад Југославије. Уз исечке репродукција ликовних дела са темама народ-ноослободилачке борбе, које се све до једне могу про-наћи у књизи „Револуционарно сликарство“ (1977), Сом-бати додаје вишезначне натписе: OLD TIMES-BAD TIMES szombathy‘93, док 2014. године, репродукције дела исте

24 „Umjetnost koja će služiti čovjeku“, Oslobođenje, 3.12.1982, 7.25 Више: Nebojša Milenković, Balint Sombati: Bili smo heroji, katalog,

Subotica : Moderna galerija „Likovni susret“, Galerija „Dr Vinko Perčić«,Subotica 2014.

believing that engaged art must serve people, here and now. The periodicals provided only sporadic information about these debates and lack of understanding of his insistence on the themes related to the national liberation struggle – this information was eclipsed by our knowledge of big commissions: “All this time, no matter whether this is apparent in my paintings or not, I was not insensitive to the tumultuous changes and the events that occurred in our art and the awareness of our artists. I fought on two fronts: against my own powerlessness and the danger of succumbing to that which I would frankly never be able to pour my heart into…”24 Autoportret (Self-Portrait), which is important as a reaction of the artist, a former partisan who dedicated his entire professional life to the topics related to the national liberation struggle, continually exploring the issues of form and expression, thus, also poignantly incorporates the status of said topics in painting after the period of socialist realism.

The interpretations of his work continue, not only through essays, but also through the works of other artists. The works of Bálint Szombathy (1950), especially those created in the 1990s are an answer to the political and social reality, and in them, the artist uses his body and blood rather often 25. The interventions on the reproductions of paintings by Yugoslav artists, frequently focusing on the topics related to the national liberation struggle,

24 “Umjetnost koja će služiti čovjeku” (Art that Will Serve Man), Oslobođenje, 3.12.1982, 7.

25 For a more in-depth account see: Nebojša Milenković, Balint Sombati: Bili smo heroji, katalog, Subotica: Moderna galerija “Likovni susret”, Galerija “Dr Vinko Perčić”, (Bálint Szombathy: We Were Heroes, catalogue, Modern Gallery “Art Meeting”, Gallery “Dr Vinko Perčić”) Subotica 2014.

6160

become a humanist reaction to the war and disintegration of Yugoslavia. To the clippings of the reproductions of national liberation struggle themed art, each and every one of which can be found in the book Revolucionarno slikarstvo (Revolutionary Painting) (1977), Szombathy added ambiguous text OLD TIMES-BAD TIMES szombathy ‘93, while in 2014, he pierced the reproductions of works on the same topics, using pins with the likeness of Tito, five-pointed stars and youth batons. Among the reproductions he used is Juriš (Charge) by Ismet Mujezinović. Piercing or piercings can also be understood as penetration of ideology and politics into the interpretation of the past and, in the context of some works, as the overlapping of history and the intimate sphere26. The motif of subsequent piercing, but in a different context and with a different meaning, appeared in the above-mentioned self-portrait of Mujezinović, as well, as a symbol of both partisan and artistic (bloody) struggle which leaves its mark on the overly tired artist.

From Mujezinović to Szombathy, the social, political and cultural contexts changed and so did the meaning of the notion of “engaged” in the domain of art. Therefore, the drawing of this parallel has merely begun here. Another thing that is similar are their sincere reactions to the social reality through art, namely, by means of art. The phrase A Commemorative Medal That Hurts which serves as the title, taken from a newspaper article on Mujezinović, refers both to the topics related to

26 Ibid., 23.

тематике пробада значкама са Титовим ликом, петокра-ком и штафетама. Једна од употребљених репродукција јесте и Јуриш, Исмета Мујезиновића. Пробадање или пробадања, могу се разумети и као продор идеологије и политике у тумачење прошлости, у контексту неких радова, као преплитање историје и интимног26. Мотив накнадног пробадања, али у другом контексту и са дру-гим смислом, појавио се и на поменутом Мујезиновиће-вом аутопортрету, као симбол партизанске и уметничке (крваве) борбе која обележава преуморног уметника.

Од Мујезиновића до Сомбатија друштвени, политички и културни контексти су се мењали као и појам „ангажова-ног“ у уметности, тако да је ова паралела овде само отво-рена. Оно што је блиско јесу и њихове искрене реакције на друштвену стварност кроз уметност, односно, уметно-шћу. „Споменица која боли“ из наслова, преузета из јед-ног новинског чланка о Мујезиновићу, односи се како на теме НОБ-а после социјалистичког реализма, тако и на изневеравање идеала.

Ако се разумевање тема народноослободилачке борбе у ликовном стваралаштву сведе искључиво на године ли-ковног стваралаштва, такозваног социјалистичког реа-лизма и потом уопшти, оне ће постати сведене на ба-налност дословне и политизоване, злоупотребљене теме, идеолошки баласт који је кочио „развој“ уметности и

26 Исто, 23.

којег су се југословенска уметност и култура ослободи-ли, почетком шездесетих година. Ове теме су наставиле да живе, од радова некадашњих партизана на нарученим монументалним делима, преко никада излаганих ра-дова аматера, поклоњених Јосипу Брозу Титу, па до по-следњих радова Сомбатија. На крају, за баштињење исто-ријског антифашизма и његове вредности, потребно је разумети његове накнадне интерпретације, баштињења, слављења, употребе, митологизације и релативизације, чак и ако да се ради о слици непознатог аутора у Музеју историје Југославије, из некадашњег фонда Музеја рево-луције народа и народности Југославије.

Марија Васиљевић (1985), историчар уметности и музеолог. Докторант на Семинару за музеологију и херитологију на Ка-тедри за Историју уметности Филозофског Факултета у Бе-ограду. Сарадник Центра за музеологију и херитологију на истом факултету и суоснивачица удружења „Мрежа за ис-траживање виђења“. Области интересовања: теорија башти-не, музеализације београдског илегалног покрета отпора.

the national liberation struggle, appearing after the period of socialist realism, and to the betrayal of ideals.

If the understanding of the themes related to the national liberation struggle represented in art is reduced to the works created during the period of socialist realism and then generalized, these themes will become reduced to the banality of a literal, politicized, abused topic, viewed as an ideological liability that hindered the “development” of art that Yugoslav art and culture got rid of in the early 1960s. These themes live on, in the works of the former partisans, namely, in the monumental works commissioned from them, the never exhibited works by amateur artists, given as gifts to Josip Broz Tito, through to Szombathy’s latest works. Finally, in order to preserve the legacy of historical antifascism and its values, it is necessary to understand its subsequent interpretations, the ways of continuing its legacy, celebrating and using it, as well as its mythologization and relativization, even if it is represented by a painting by an unknown artist in the Museum of Yugoslav History, formerly belonging to the collections of the Museum of the Revolution of Yugoslav Nations and Ethnic Minorities.

Marija Vasiljević (1985), art historian and museologist. PhD student at the Seminar for Museum and Heritage Studies at the University of Belgrade, Faculty of Philosophy Department of Art History. She is a collaborator at the Faculty of Philosophy Centre for Museum and Heritage Studies and co-founder of the Views Research Network association. Research interests: heritage theory, musealizations of the illegal resistance movement in Belgrade.

63

Ненад Лајбеншпергер

Победe, устанци, борба и жртве - чега се

Југославија сећала?Nenad Lajbenšperger

Victories, Uprisings, Struggle and Victims - Which Memories Did

Yugoslavia Cherish?

Војна парада у Београду, 9. маја 1947. године. Кат. бр. 42; Military parade in Belgrade, May 9th, 1947. Inv. No. 42

6564

ван бојишта (у логорима или затворима, на стратиштима или на кућном прагу).

Три најважнија (и најснажнија) стуба сећања на Други светски рат у социјалистичкој Југославији су били упра-во народноослободилачка борба, победа и жртве. Побе-да је извојевана у народноослободилачкој борби и није могла бити остварена без жртве, а жртве би без победе биле узалудне. Ова међусобна условљеност, настала је још током рата, а наставила је да живи и дуго после њега. Њен интензитет је био изузетно јак током постојања со-цијалистичке Југославије, да би осетно ослабио њеним распадом. Међутим, иако уско повезани, једно сећање је имало предност у државном наративу – сећање на вођење народноослободилачке борбе. Победа је била резултат те борбе и у тај контекст је увек и постављана. Победа у рату и победа у револуцији, извојеване током те бор-бе, стајале су раме уз раме. Владајућим структурама и Комунистичкој партији Југославије била је битна победа револуције, али је она спроведена у рату и самим тим не-одвојива од њега. Обележавајући револуцију, обележа-вала је и рат. Са друге стране, значајнији део индивиду-алног и приватног сећања су биле жртве страдале у рату. Ова разлика је лако схватљива - држава се легитимисала кроз остварену победу, док је појединцу индивидуални губитак у рату био значајнија тачка сећања од колектив-не победе. На некој средини су се налазила индивиду-ална сећања преживелих бораца. Њима је важна била и победа у којој су и сами учествовали, али нису могли да

Југославија је из Другог светског рата изашла као побед-ник, али победник није била она предратна држава. По-бедила је нова Југославија, створена током рата на те-мељима и пепелу старе. Шестог априла 1941. године, Краљевина Југославија је увучена у Други светски рат, док током рата настаје и након њега се и званично фор-мира, Демократска Федеративна Југославија. На два краја тог сукоба су се тако нашле две државе истог на-зива, али потпуно другачијег уређења. На почетку рата краљевина, уређена као парламентарна монархија, а на крају рата република, уређена као парламентарна демо-кратија, али у суштини претворена у једнопартијску др-жаву са прокламованим социјалистичким програмом. У њој живе исти народи, али нових схватања. Идеју о тро-именом народу заменила је нова (и јаче прокламована) идеја о братству и јединству народа и народности. Но-востворена држава, и поред почетних ограничења, до-носи извесне нове слободе и напредак (нпр: еманципа-цију жена, масовна описмењавања, индустријализацију земље...) који су се повећавали како је време протица-ло. Извршене трансформације су веома битне за сагле-давање значаја остварене победе у Другом светском рату. Наиме, то ново друштво, нове владајуће снаге, постигле су више победа – ослобођење земље, уништавање фа-шизма и нацизма, спровођење социјалистичке револу-ције, утемељење братства и јединства и стварање нових животних услова. За остварење тих победа дате су мно-гобројне људске жртве - неке у директној борби, а неке и

Yugoslavia celebrated the end of World War II as a winner, but the winner was not the pre-war state. New Yugoslavia, the one created during the war on the foundations and ashes of the old one, was the one that won. On April 6th, 1941, the Kingdom of Yugoslavia was dragged into World War II, but during the war the new, Democratic Federative Yugoslavia was created and when the war ended, it was officially constituted. The two eponymous states of completely different political orders, existed at the beginning and at the end of the war. At the beginning of the war the Kingdom, politically ordered as a parliamentary monarchy, and at the end of the war the Republic, politically ordered as a parliamentary democracy, but essentially transformed into a single-party state with the proclaimed Socialist program. It is inhabited by the same nations, but with new self-understandings. The idea of the triple-named nation was replaced by a new (and more strongly proclaimed) idea of brotherhood and unity of nations and minorities. The newly established state, despite initial limitations, brought certain new freedoms and progress (e.g. emancipation of women, mass literacy, industrialization of the country…) which increased as time went by. These transformations were very important for assessing the significance of the victory secured in World War II. Namely, the new society, the new ruling elite, have achieved multiple victories - liberation of the country, destruction of fascism and Nazism, conducted a Socialist revolution, established brotherhood and unity and created new living conditions. For achieving these victories, many human victims have fallen - some in direct combat and some outside the battlefield (in camps or prisons, execution sites or even on their own doorsteps).

The three most important (and strongest) pillars of memory about World War II in socialist Yugoslavia were precisely the national liberation struggle, the victory and the victims. The victory which was won in the national liberation struggle could not have been achieved without victims and the victims would have fallen in vain without securing the victory. This mutual interdependence originated already during the war and continued to subsist long after it. Its intensity was very strong during the existence of Socialist Yugoslavia, but considerably weakened after its disintegration. However, even though they were tightly connected, one memory took precedence over others in the state narrative – namely the memory of the national liberation struggle.

The victory was the result of this struggle and has always been placed in that context. The victory in war and the victory in revolution, both achieved in this struggle, were parallel. To the governing elite and the Communist Party of Yugoslavia, the victory in the revolution was important, but it was achieved during the war and was thus inseparable from it. By commemorating the revolution, they commemorated the war as well. On the other hand, the more important part of individual and private memory was about the victims who lost their lives in the war. This difference is easy to understand – the state was legitimated through the achieved victory, while to an individual, private loss in the war was more significant, as a focus of memory than the collective victory. Half-way in-between were individual memories of the fighters who survived the war. For them, the victory to in which they participated was also important, but

6766

Социјалистичкој Југославији је било важније да обележи пут до победе, него сам завршни чин победе. Подизање устанака у републикама, бојеви, заседања АВНОЈ-а, сло-бодне територије, коначно ослобођење градова и слич-но биле су етапе које су водиле ка коначној победи, али да би се очувала свест о њеном значају и спроведеној ре-волуцији и оне новим генерацијама усадиле у памћење, било их је битно обележавати. Победа је била свеприсут-на, али се више пажње посвећивало наведеним етапа-ма. О томе говори и податак да је у појединим година-ма прослављање Дана ослобођења Загреба (8. маја) или Дана ослобођења Љубљане (9. маја) имало већи значај и публицитет од обележавања Дана победе над фашизмом (9. маја).

Као најзначајнији датуми народноослободилачке борбе су прослављани дани подизања устанака по република-ма, а од 1956. године и Дан борца, као сећање на дан када је донесена одлука да се у Југославији започне устанак против окупатора1. Обележавани су мање или више ма-совним митинзима са говорима политичара (у неколико наврата и Јосипа Броза Тита) и разним другим манифе-стацијама (откривањем разних спомен-обележја, отва-рањем музејских и изложбених поставки са темама из рата, започињањем инфраструктурних радова или отва-

1 4. јул – Дан борца; 7. јул – Дан устанка у Србији; 13. јул – Дан устанка у Црној Гори; 22. јул – Дан устанка у Словенији; 27. јул – Дан устанка у Хрватској и Дан устанка у Босни и Херцеговини и 11. октобар – Дан устанка у Македонији.

запоставе ни родбину, пријатеље и саборце коју су стра-дали током рата. Њихово колективно сећање, са друге стране, више је нагињало државном сећању и обележа-вању победоносних битака. Међутим, не треба схватити да су прославе победе и обележавање (и слављење) жрта-ва биле специфичност само социјалистичке Југославије. Како ратови постоје, тако односе и своје жртве, и тако је одувек. Из тог разлога, и међусобно условљена повеза-ност сећања на рат и жртву, постоји и у другим друштви-ма и државама света, и не само међу учесницима Другог светског рата, већ и других ратова, како пре, тако и по-сле њега.

Победа је прослављана на више различитих начина. Централне манифестације прославе победе можемо по-делити на једну, условно речено, цивилну прославу и вој-не прославе. Цивилна је означавала победу револуције и стварање нове државе. Прослављана је 29. новембра као Дан Републике, обележавајући Друго заседање АВ-НОЈ-а (Антифашистичког већа народног ослобођења Ју-гославије) из 1943. године на коме су донете одлуке о но-вом друштвеном уређењу Југославије. Дешавања током рата су се помињала и приликом обележавања Дана Ре-публике, али је прослава датума везаних за саме ратне активности било више. Прослављани су дани подизања устанака по републикама, великих битака, ослобођења појединих градова, Дан победе над фашизмом и слично.

they could not neglect their family, friends and comrades who died during the war either. Their collective memory, on the other hand, leaned more towards state memory and commemorating heroic victorious battles. However, celebration of victory and commemorating (and honouring) victims were far from being specific to socialist Yugoslavia. As wars happen, they claim victims and that has always been the case. This is why the interdependence between memories of war and memories of victims also exists in other societies and states in the world, not just among participants in World War II, but in other wars, before and after it.

The victory was celebrated in various ways. The main celebrations of victory can be classified into, provisionally speaking, civil celebrations and military celebrations. The civil celebrations denoted the victory of the revolution and the creation of the new state. They included the celebration of November 29th as Republic Day, commemorating the 1943 Second Session of the Anti-fascist Council of the National Liberation of Yugoslavia (AVNOJ), when the decision about the new political order in Yugoslavia was made. The war events were also mentioned during the celebration of Republic Day, but there were several other dates that marked the events during the war. There were celebrations of the days of uprising in individual republics, the dates of major battles and of liberation of individual cities, the Day of Victory over Fascism and the like.

For socialist Yugoslavia, it was more important to commemorate the path to victory, than the final act of victory. The beginning

of the uprisings in individual Republics, the sessions of AVNOJ, liberated territories, the final liberation of cities and the like were the stages which led to the final victory, but in order to preserve the awareness of their significance and the conducted revolution and inscribe them into the memory of the new generations, it was important to commemorate them. The victory was omnipresent, but greater attention was paid to the aforementioned stages. This is corroborated by the fact that some years, marking the dates of liberation of individual cities – Zagreb (May 8th) or Ljubljana (May 9th) was given greater importance and publicity than the celebration of the Day of Victory over Fascism (May 9th).

The dates of the outbreak of the armed resurrection in individual republics were celebrated as the most important dates of the national liberation struggle and since 1956 the Veterans Day was celebrated, marking the day when the decision had been made to stage an armed rebellion against the occupying forces.1 The celebration more or less consisted of mass rallies with political speeches (on a few occasions delivered Josip Broz Tito himself) and various other events (the unveiling of various monuments, opening of museum and gallery exhibitions on war-related topics, the launch of infrastructure works or the opening of factories). Special attention was paid to jubilees (tenth, twentieth or thirtieth anniversary of an uprising). The uprisings in Serbia,

1 July 4th – Veterans Day; July 7th – Uprising Day in Serbia; July 13th – Uprising Day in Montenegro; July 22nd – Uprising Day in Slovenia; July 27th – Uprising Day in Croatia and in Bosnia and Herzegovina and October 11th – Uprising Day in Macedonia.

6968

Bosnia and Herzegovina and Croatia have always had a more prominent place than others in the celebrations of anniversaries.

The speeches, delivered by Josip Broz Tito and other Yugoslav officials, during the celebrations of uprising days, in addition to referring to the past and war times, strove to highlight the results achieved by the state and the outcome of the policies pursued by the Party. They incorporated the unavoidable highlighting of the significance of the uprising and the national liberation struggle, showcasing the results of post-war reconstruction and the rebuilding of the country, the current political and economic events in the country and abroad, as well as the plans for future development of Yugoslavia. Thus, on Mount Kozara in 1951, having referred to war times and the post-war reconstruction of the country, Tito spoke about the latest verbal assault by Soviet Deputy Prime Minister Molotov on Yugoslavia, disparaging the Soviet Union as a country which abuses smaller nations. On the subject of internal affairs, Tito spoke about further reconstruction and the accompanying problems, explaining the benefits that Yugoslavia would derive from constructing the steel plant in Zenica and the coke plant in Tuzla, mentioning other current affairs, both good and bad, the problems of post-war reconstruction, production and other aspects of economic life of the country, as well as the development of an internal political order through democratization and decentralization, particularly by developing and establishing brotherhood, unity and equality of all nations and minorities.2 At the central celebration of the

2 Borba newspaper, July 29th, 1951, pp. 1-2.

и једнакости свих народа и народности�2. На централној прослави двадесетогодишњице устанка народа Југосла-вије, која је, 4. јула 1961. године, одржана у Крчагову, предграђу Ужица, Тито је говорио о предратној Југосла-вији, окупацији, подизању устанка, вођењу рата и спро-вођењу револуције, палим жртвама, изградњи земље по ослобођењу, а од актуелних тема, о развоју новог петого-дишњег плана, наоружавању западне Немачке, мирољу-бивој коегзистенцији у свету и наступајућем састанку шефова несврстаних земаља, али и о сталним нападима из иностранства на Југославију, штети коју јој они нано-се и потреби да се Југославија одбрани и сачува.3

Сећање на саме борбе је било дефинисано, пре свега, кроз седам непријатељских офанзива и херојски отпор који је партизанска војска тада пружила. Све су започете са идејом непријатеља да уништи партизански покрет, а из-влачење из обруча и наставак ратовања су представљали победу и као такви су и прослављани, без обзира на жрт-ве. Те борбе су слављене као примери јунаштва и пожрт-вовања. Најзначајнија је била пета непријатељска офан-зива, позната и као Битка на Сутјесци (мај-јун 1943), а затим четврта, запамћена под два назива: Битка на Не-ретви и Битка за рањенике (јануар - фебруар 1943). На ло-калном нивоу су истицане борбе и акције које су вођене на локалном терену. Као и прославе дана устанка и про-славе дана битака су често обележаване митинзима са

2 Borba, 29. jul 1951, 1-2.3 Borba, 5. jul 1951, 1-5

рањем фабрика). Посебна пажња је посвећивана јубилар-ним прославама (10, 20 и 30 година устанка). Значајније место у обележавању су увек имали устанци у Србији, Босни и Херцеговини и Хрватској.

Говори Јосипа Броза и других југословенских функ-ционера на прославама обележавања Дана устанка су, поред осврта на прошлост и ратне дане, за сврху има-ли и да прикажу резултате државне и партијске поли-тике. Састојали су се од незаобилазног истицања значаја устанка и борбе, приказа обнове и изградње земље по-сле рата, а затим и тренутних политичко-економских прилика у земљи и свету, као и планова за будући развој Југославије. Тако је Тито на Козари 1951. године, после излагања о ратним данима и послератној обнови и из-градњи земље, говорио о последњем нападу потпредсед-ника владе Совјетског савеза, Молотова, на Југославију, истовремено нападајући Совјетски Савез као земљу која тлачи мале народе. У оквиру унутрашњег живота земље, говорио је о даљој изградњи и проблемима који је пра-те, објашњавајући шта би Југославији донела изградња железаре у Зеници и коксаре у Тузли, а затим и о дру-гим ситуацијама, и добрим и лошим, које постоје у из-градњи, производњи и свим другим аспектима економ-ског живота земље, као и о развоју унутрашњег уређења земље кроз демократизацију и децентрализацију, а по-себно кроз развијање и утемељење братства, јединства

twentieth anniversary of the uprising of Yugoslav nations, held on July 4th 1961 in Krčagovo, a suburb of Užice, Tito talked about pre-war Yugoslavia, occupation, the staging of the uprising, waging the war and conducting the revolution, about lost casualties, post-war rebuilding of the country and topical issues such as the development of the new five-year plan, armament of Western Germany, peaceful co-existence in the world and the forthcoming meeting of leaders of the Non-Aligned countries, as well as about the incessant verbal attacks on Yugoslavia coming from abroad, the damage they inflicted and the necessity of defending and preserving Yugoslavia.3

The remembrance the struggle itself was defined primarily through the seven enemy offensives and the heroic resistance with which they were met by the Partisan army. They were all launched in order to destroy the partisan movement; therefore, breaking out of the enemy encirclement and continuing the struggle represented victory and were celebrated as such, regardless of the number of victims. These battles were glorified as examples of personal heroism and self-sacrifice. The most important was the Fifth Enemy Offensive, known also as the Battle of Sutjeska (May - June 1943), then the Fourth Offensive, bearing two names: the Battle of Neretva and the Battle for the Wounded (January - February 1943). At the local level, battles and actions conducted on local battlegrounds were emphasized. Similar to celebrations of uprising days, the dates of battles were often marked by holding mass rallies with political speeches

3 Borba newspaper, July 5th, 1951, pp. 1-5.

7170

спремности армије да брани земљу од евентуалних но-вих агресора. Ове прославе су углавном биле мањих раз-мера од прослава устанка, бојева и ослобођења, али су редовно биле присутне у медијима.

Прослава Дана победе над фашизмом је у Југославији прошла кроз неколико фаза и две промене датума про-слављања. Капитулација Немачке је свечано прославље-на 9. маја 1945. године, док су борбе у Југославији још увек трајале. Током 1946. и 1947. године, Дан победе је прослављен 9. маја, одржавањем војне параде у Београ-ду. Следећих неколико година је обележаван полагањем венаца на Гробу незнаног јунака на Авали и на читавом низу других гробница (у Београду на Гробљу ослободи-лаца Београда, Гробници народних хероја, Јајинцима...). Услед сукоба са Информбироом и потребе да одбрани своју улогу у рату Југославија је, од 1952. године, почела да га обележава 15. маја, подсећајући се на дан када су у самој Југославији прекинуте борбе. Следећих деценију и нешто, то обележавање се сводило углавном на пола-гање венаца.5 Спољна политика је поново утицала да се датум прославе Дана победе промени и врати на 9. мај. Наиме, у оквиру своје агитације за мир у свету, разору-жање и мирну коегзистенцију, Југославија је, 1965. годи-не, одлучила да поново обележава Дан победе истог дана

5 Dragomir Bondžić, „Obeležavanje Dana pobede u Srbiji 1945-1955“ u: Srbija (Jugoslavija) 1945-2005. Ideologije, pokreti, praksa. Zbornik radova sa međunarodnog naučnog skupa održanog 4-6. maja 2005. u Somboru, Institut za savremenu istoriju, Beograd 2006, 203-219

говорима политичара и разним другим манифестација-ма и исто су служиле као полигони за истицање политич-ких заслуга социјалистичких власти и приказ тренут-них политичко-економских околности у земљи и свету. На прослави тридесетогодишњице битке на Сутјесци, 5. септембра 1971. године, Тито је одао почаст свим поги-нулим борцима и поново говорио о значају који је битка на Сутјесци имала за ток народноослободилачке борбе и коначно ослобођење, две године касније. У наставку је упозорио на тренутну ситуацију, у којој је братство и је-динство угрожено и иступио против оних који покуша-вају да га наруше. На крају говора се осврнуо на светску монетарну и привредну кризу и рекао да она неће пого-дити Југославију, али да сами Југословени морају више да раде на стабилизацији привреде.4

Сличне прославама устанка и бојева су биле и прославе ослобођења градова. Заједничко за све њих су већ описа-ни говори политичких функционера, митинзи и хвало-спеви у оквиру њих. Зависно од годишњице и важности догађаја и актуелног друштвено-политичког тренутка, говор je држала личност која је била вишег ранга на др-жавној лествици.

Прославе Дана Југословенске народне армије, дана појединих видова и родова војске и дана ратних једи-ница, биле су окренуте дешавањима у рату и тренутној

4 Borba, 06. septembar 1971, 1,4.

and other events, also providing opportunities for underlining political merits of the socialist authorities and commenting on the existing political and economic circumstances in the country and abroad. On the 30th anniversary of the Battle of Sutjeska on September 5th 1971, Tito paid tribute to all fallen soldiers and fighters and spoke once again about the significance which the Battle of Sutjeska for the outcome of the national liberation struggle and the final liberation two years later. Continuing, he warned about the current situation in which brotherhood and unity were jeopardized, speaking against those trying to undermine them. At the end of his speech, he mentioned the global monetary and economic crisis, saying that it would not hit Yugoslavia, pointing out that Yugoslavs must work harder in order to stabilize the economy.4

Similarly to celebrations of the days of uprising and battles, the dates of liberation of individual cities were also celebrated. What they all had in common were the aforementioned political speeches, mass rallies and praising the government. Depending on the anniversary and the significance of the marked event, as well as on the current social and political moment, speeches would be made by public figures of lesser or higher rank on the state ladder.

The celebrations of Yugoslav Army Day, the days of individual corps and divisions of war units, were oriented towards the events that had happened during the war and present-day

4 Borba newspaper, September 6th, 1971, p. 1, 4.

military capability to defend the country from possible new aggressors. These celebrations were mostly less grandiose than the celebrations of uprising days, dates marking the battles or Victory Day, but they maintained a regular media presence.

The celebration of the Day of Victory over Fascism has underwent several stages and two changes of the date of celebration in Yugoslavia. The German surrender on May 9th 1945 was marked by holding formal celebrations, even though armed clashes had still been occurring in Yugoslavia at the time. In 1946 and 1947, Victory Day was celebrated on May 9th by staging a military parade in Belgrade. The following couple of years it was celebrated by laying wreaths on the Monument to the Unknown Hero on Avala Mountain and a number of other tombs (the Monument to the Liberators of Belgrade, the Tomb of National Heroes in Jajinci…). Due to the conflict with the Comintern and the need to defend its role in the war, in 1952 Yugoslavia began marking Victory Day on May 15th commemorating the day when the fighting in Yugoslavia had stopped. The following decade or so, this celebration boiled down to laying wreaths on monuments.5 The foreign policy once again played a role in the decision to change the date of celebration of the Victory Day and move it once again to May 9th. Namely, as part of promoting world peace, disarmament and peaceful coexistence, Yugoslavia decided in 1965 to celebrate Victory

5 Dragomir Bondžić, “Obeležavanje Dana pobede u Srbiji 1945-1955“ u: Srbija (Jugoslavija) 1945-2005. Ideologije, pokreti, praksa” (The Marking of the Victory Day in Serbia 1945-1955 in: Serbia (Yugoslavia) 1945 – 2005. Ideologies, Movements, Practice). The collected volume of papers presented at the international academic conference held on May 4-6, 2005 in Sombor, Institute of Contemporary History, Belgrade, 2006, pp. 203-219.

7372

У свом сећању на победу и рат, власти су се понекад освртале и на раније победе (у ратовима и устанцима из претходних епоха), а све у жељи да прикажу континуи-тет борбе за слободу свих народа који чине Југославију. Тесно повезана са овим је и одбрана победе од сталних напада и са истока и са запада, који су тежили да умање значај народноослободилачке борбе. Дискурс победе је био толико јак да је пренет и на свакодневницу поли-тичког и економског живота и развоја социјалистичке

кад и остале земље победнице над фашизмом. Те исте године, унутрашња ситуација је условила и другу про-мену у вези обележавања Дана победе. Због потребе за штедњом, одустало се од одржавања годишње војне па-раде за 1. мај, Дан рада, и одлучило да се она одржава на сваких пет година, али у оквиру прославе Дана победе. Међутим, приликом обележавања, и даље се помињало да је рат у Југославији трајао и после тог датума. Војне параде у Београду биле су организоване и 1970, 1975 и 1985 (1980. године није одржана због Титове смрти). У го-динама између парада, Дан победе је, као и раније, обе-лежаван полагањем венаца.

Параде за Дан победе су биле и показивање резултата остварених након те победе. Приказивана је војска која је изникла у рату, али која је након рата прерасла у савре-мену војну силу. Током параде 1975. године, први пут је приказан борбени млазни авион „Орао“, поносно дело ју-гословенских стручњака.6 На парадама су, поред војске, учешће узимали и други делови друштва тадашње Ју-гославије: пионири, омладинци, представници разних друштвених организација итд. На тај начин, држава је слала поруку да има снаге, не само у техници, него и у људству, мислећи при том на будуће генерације, које би могле да се одупру новом агресору и понове победоносну борбу из Другог светског рата.

6 Borba, 10. maj 1975, 6

Day on the same day as other countries which prevailed against fascism. The same year, the internal affairs made it necessary to introduce another change in relation to celebrating Victory Day. Namely, due to the need to introduce austerity measures, it was decided that the annual May Day military parade on May 1st, Labour Day, should be held every five years, but as part of the celebration of Victory Day. During the celebration, however, it was still emphasized that the war in Yugoslavia had continued even after May 9th. The military parade in Belgrade was organized in 1970, 1975 and 1985 (it was not held in 1980, due to Tito’s death). In the years between the parades, Victory Day was, as earlier, marked by laying wreaths on war monuments.

The parades on the occasion of Victory Day were also used to showcase the results achieved after the victory. They showcased the army created in the war, but which after the war became a modern military force. During the 1975parade the Eagle fighter jet was shown for the first time – proudly constructed by Yugoslav experts.6 In addition to the army, the participants in the parade, were the representatives other parts of society of the then Yugoslavia: pioneers, youth, as well as the representatives of various social organizations etc. In this way, the state sent the message that it had the power, not only technical, but also manpower, thus referring to future generations that could resist any new aggressor and repeat the glorious victory of World War II.

6 Borba newspaper, May 10, 1975, p. 6.

In their commemoration of the victory and the war, the authorities sometimes mentioned earlier victories (in past wars and uprisings), in their desire to demonstrate the continuity of liberation struggles of all nations that made up Yugoslavia. Narrowly associated with it was the protection of the victory from constant attacks from both East and West, seeking to diminish the importance of the national liberation struggle. The discourse of victory was so strong that it was even projected on the everyday political and economic life and development of

Војна парада у Београду, поводом тридесетогодишњице Дана победе, 1975. године. Из фонда Музеја историје Југославије; Military parade in Belgrade, marking the 30thanniversary of Victory Day, 1975. From the collections of the Museum of Yugoslav History.

7574

противничких снага у грађанском рату, иако се у укуп-ном броју жртава (1,7 милиона) налазили и они. Међу борцима, посебно место су добијали народни хероји, али је сећање на већину њих остајало у оквирима републике из које су потекли, неретко и само у оквиру ширег под-ручја у ком су рођени. До сукоба са Информбироом, по-себно место су имали припадници Црвене армије, да би их касније заменио лик партизана. Покушано је са из-грађивањем југословенског сећања, али осим неколико изузетака, сећање ипак више остаје на републичком (по-крајинском) и локалном нивоу. Као југословенски мар-кери сећања се издвајају страдање у Крагујевцу у октобру 1941. године или лик Иве Лоле Рибара, народног хероја, секретара Централног комитета СКОЈ-а и члана Врхов-ног штаба Народноослободилачке војске Југославије. Већина масовних страдања постоји у општем југосло-венском сећању, али су далеко присутнија на локалном нивоу. Државно сећање замагљује сећање на жртве зло-чина које су учиниле усташке, четничке и друге квис-линшке формације према припадницима других наро-да и народности, али их не запоставља потпуно, док са друге стране, оне живе у приватном и локалном сећању. На уштрб цивилних жртава помињу се партизани и пар-тизанске жртве страдале од квислинга. Иако је у приват-ном сећању стално била присутна, цивилна жртва ће тек од шездесетих година постати и незаобилазна у држав-ном сећању. Преовлађујуће сећање на борце полако је по-тиснуто сећањем на жртве, а оно је изазивало полеми-ке око броја жртава и одговарајућих образаца сећања на

Југославије. Резултати остварени у обнови и изградњи земље, али и у развијању социјализма и самоуправљања приказивани су као победе. Није било довољно рећи да су то успеси. Коришћење речи „победа“ као да је те ре-зултате подизало на исти пиједестал на ком се налазио и остварени резултат народноослободилачке борбе. Из-гледало је као да ништа друго осим победе није довољно добро и прихватљиво.

Након Титове смрти, сва обележавања важних датума из народноослободилачке борбе су садржала и подсећање на њега и његово дело, али и полагање венаца на његов гроб.

Сећање на жртве рата је било један од средишњих еле-мената легитимације државе7, али и партије, пошто је она била та која је предводила борбу за ослобођење од окупатора и у тој борби дала значајне жртве. Држав-но сећање је као жртве признавало особе страдале у ди-ректној борби против непријатеља, односно, борце, за-тим припаднике разних илегалних група и симпатизерe партизанске борбе и отпора, а на крају и оне страдале приликом непријатељских одмазди или током ратних дејстава у којима су страдали као неборци (бомбардо-вања и слично). Међу жртве нису убрајани припадници

7 Holm Sundhaussen, „Jugoslavija i njene države sljednice. Konstrukcija, dekonstrukcija i nova konstrukcija ‘sjećanja’ i mitova“ u: Kultura pamćenja i historija, Golden marketing - Тehnička knjiga Zagreb, 2006, 247

socialist Yugoslavia. The results achieved in the reconstruction and rebuilding of the country, as well as the development of socialism and self-management, were presented as victories. It was not sufficient to say that these were achievements. The use of the word “victory” seemed to put them on the same pedestal as the achieved outcome of the national liberation struggle. It seemed that nothing else except victory was good enough or acceptable.

After Tito’s death, all celebrations of important dates of the national liberation struggle also incorporated the remembrance of him and his work and included wreath laying on his grave.

The memory of war victims was one of the central elements of legitimation, not only of the state,7 but also of the Communist Party, given that it was the Party that led the struggle for liberation from the foreign occupying forces and that many of its members were among the casualties. The state memory recognized as victims people killed in direct combat against the enemy – the fighters, the members of various illegal groups and sympathizers of the partisan struggle and resistance, and finally those killed in enemy retaliations or during war actions, in which people were killed as civilians (in bombings or the like). The status of victims was not conferred on the members of the rival

7 Holm Sundhaussen, “Jugoslavija i njene države sljednice. Konstrukcija, dekonstrukcija i nova konstrukcija ‘sjećanja’ i mitova“ (Yugoslavia and Its Successor States. Construction, Deconstruction and New Construction of ’Memories’ and ’Myths’) in: Kultura pamćenja i historija (Culture of Memory and History), Golden Marketing - Тehnička knjiga, Zagreb, 2006, p. 247.

forces in the civil war, even though they also were counted in the total number of victims (1.7 million). Among the fighters, special status was enjoyed by National Heroes, but memory of them mostly remained confined to the republic, often only within the wider region in which they were born. Until the conflict with the Comintern, special status had also been granted to the members of the Red Army, but they were subsequently replaced by partisans figures. An attempt was made to build a pan-Yugoslav remembrance, but with the exception of several examples, remembrance was mostly confined to the republic (province) and local level. The milestones of pan-Yugoslav remembrance were the tragedy in Kragujevac in October 1941 or the figure of Ivo Lola Ribar, National Hero, Secretary of the Central Committee of the Youth Communist League of Yugoslavia (SKOJ) and member of the Supreme Command of the National Liberation Army of Yugoslavia. Most mass atrocities are retained in the collective Yugoslav memory, but they are far more present at the local level. The state memory blurred the memory of the victims of atrocities the committed by Ustaša, Chetnik or other collaborationist units against the members of other nations and minorities, without neglecting them completely; on the other hand, they lived in private and local memories. At the expense of civilian victims, partisans and partisan victims killed by collaborationist units were emphasized. Even though they were constantly present in private memory, civilian victims became an imperative element of state remembrance only in the 1960s. The prevailing memory of the fighters was slowly repressed by the memory of the victims, which caused debates about the number of victims

7776

Ненад Лајбеншпергер (1979), мастер историчар. Завршио је дипломске и мастер студије историје на Филозофском факултету у Београду, где тренутно похађа и докторске студије. Од 2006. године, запослен је у Републичком заводу за заштиту споменика културе – Београд. Бави се истраживањем и зашти-том меморијала из ратних времена и до сада је објавио неколико радова из те области. Био је сарадник у више активности повеза-них са сећањем на Холокауст и жртве ратова на овим просторима. Области интересовања и истраживања су му и историја Југосла-вије; Шпански грађански рат и његова повезаност са Југославијом и њеним становницима, као и локална историја Земуна и Срема.

жртве међунационалних сукоба током Другог светског рата на тлу Југославије.

Југославија се сећала народноослободилачке борбе и жртава и путем подизања разних спомен-обележја, от-варањем музеја и историјских изложби, подстицањем стварања ликовних, књижевних, филмских, позориш-них и других уметничких дела. Кроз формулу „неговања револуционарних традиција“, цело друштво (фабрике, предузећа, школе, разне организације, спортска удру-жења...) је било укључено у одржавање сећања на рат и револуцију.

Било да се сећала победе, устанка, борбе, жртве, униште-ног села или нечег другог, званична Југославија се тру-дила да то сећање и инструментализује у своју корист и у томе је донекле успевала. Ипак, опште познати крајњи исход те државе је доказ да није успела довољно добро да сакрије непожељну прошлост, а да је прокламовано братство и јединство почивало на стакленим ногама и да је заиста постојала потреба да се стално инсистира на њему.

and appropriate patterns of remembrance of the victims of inter-ethnic conflicts during World War II on Yugoslav soil.

Besides, Yugoslavia commemorated the national liberation struggle by erecting various monuments, opening museums and historical exhibitions, stimulating the creation of visual, literary, film, theatre and other works of art. As part of the agenda of ‘cherishing revolutionary traditions,’ the whole society (factories, enterprises, schools, various organizations, sports clubs…) was involved in the preservation of memory of the war and the revolution.

Whether it was the remembrance of the victory, the uprisings, the struggle, the victims, the destroyed villages or something else, the official Yugoslavia tried to make use of this remembrance, so that it could serve its purposes and it largely succeeded in doing that. However, the well-known final destiny of that state proves that it was not successful enough in hiding the unwanted past, as well as that the proclaimed brotherhood and unity was built on sand and that the need to insist on it indeed existed the whole time.

Nenad Lajbenšperger (1979), MA in history, obtained his BA and MA degrees in history from the University of Belgrade, Faculty of Philosophy, where he is currently a PhD student. Since 2006, he has worked at the Institute for the Preservation of Cultural Heritage of Serbia – Belgrade. His research focuses on the preservation of war monuments and he has so far published several papers in this field. He has collaborated on several projects related to the remembrance of the Holocaust and the victims of wars in the region. His research interests include history of Yugoslavia; Spanish Civil War and its connection with Yugoslavia and its residents; as well as local histories of Zemun and Srem.

Мишљења о 9. мају

Зашто и како се сећамо 9. маја? Зашто и како се

Ви сећате 9. маја?

Opinions on мay 9TH

Why and how do we remember May 9th? Why

and how do you remember May 9th?

8180 Тај 9. мај 1945. године, нећу никада заборавити, не због општег расположења, него због личног доживљаја.

Био сам млад партизан у саставу Пете козарачке народ-ноослободилачке бригаде. Пробили смо немачке и оста-ле окупаторске снаге на Сремском фронту и гонили их према граници. Повремено смо се сукобљавали са њима и, наравно, имали губитке, у данима када се Други свет-ски рат окончавао.

Око 9. маја, налазили смо се у Словенији и тамо водили битке са остацима непријатеља који је гледао да се до-копа границе и напусти Југославију. Када сам преко ра-дија, 9. маја, чуо да је завршен рат и да су окупатори ко-начно поражени, одјурио сам да то саопштим комесару бригаде с којим сам свакодневно сарађивао. Утрчао сам у комесарову собу и с прага повикао: „Комесаре, чуо сам на радију, рат је завршен, ми смо победили!“ Комесар ме погледао и дрекнуо, изнервиран и са скоро сузним очи-ма: „Иди у мајчину, и ти и твој крај рата!“.

Тог тренутка ми је синуло да смо ми још увек водили рат са остацима непријатељске војске и да су нам баш тога дана погинула два првоборца, ратника од 1941. го-дине. Значи, за нас рат још није престао. У трену сам све то схватио и полако, посрамљено, напустио комесарову собу.

Радослав Ђерић, пуковник у пензији, фило-лог, учесник у партизанском рату

Ако би се питање Како се сећамо 9. маја? ставило у исто-ријску перспективу, одговор би знатно варирао. У ју-гословенском социјалистичком систему, где је антифа-шизам био званична доктрина, обележавање овог датума је било део службеног поретка сећања, уз напомену да је свака република имала свој посебан 9. мај. Након слома социјализма, антифашистичка оријентација је изгубила један од важнијих ослонаца, а на овим просторима је ње-ном слабљењу додатно погодовала тежња ка израженој ревизији историје. Самим тим је и обележавање 9. маја било у сасвим другом плану. Ипак, ЕУ интеграције на-мећу потребу неговања антифашизма, али је утисак да то није резултат промишљеног и срачунатог напора, већ ис-кључиво покушај задовољавања празне форме. Због тога је сећање на антифашизам, са једне стране, очишћено од „комунистичких“ садржаја везаних за Други светски рат и партизански отпор, социјалистичку Југославију, брат-ство и јединство, док са друге, у званичном, државном поретку сећања има блед симболички значај.

Важност 9. маја је, ипак, неспорна, не само у смислу про-мовисања вредности слободе и хуманизма, толеранције међу људима, па и интернационализма, већ и због ду-бинске кризе капитализма, као и са тим повезаног из-раженог јачања екстремне деснице. Недовољан труд да се негују антифашистичке тековине на званичном ни-воу, условио је и да индивидуална, односно, појединач-на сећања бледе и нестају. А то сећање се чини нужним, посебно у светлу нормализације и латентне ревитализа-ције самог фашизма.

Мр Немања Звијер, социолог

If the question: How do we remember May 9th? were to be put into a historical perspective, the answer would vary considerably. In the Yugoslav socialist system, where antifascism was the official doctrine, marking this day was part of the official pattern of remembrance. It should be noted, however that each republic had its own, particular, May 9th. After the collapse of socialism, the antifascist orientation lost one of the more important pillars, and the tendency towards pronounced historical revisionism additionally fostered its decline in the region. These very circumstances pushed commemorating May 9th completely into the background. Nevertheless, EU integrations impose the need of upholding antifascism, but it seems not to be the result of a well-thought-out, deliberate effort. Rather, it is only an attempt at satisfying an empty formal requirement. The remembrance of antifascism is thus, on the one hand, purged of the “communist” content, related to World War II and partisan resistance, socialist Yugoslavia and brotherhood and unity, while on the other hand, it has slight symbolic significance in the official state pattern of remembrance.

Still, the importance of May 9th is undeniable, not only as far as promoting the values of freedom and humanism, tolerance among people and even internationalism is concerned, but also because of the deep crisis of capitalism and the related rise of the extreme right. Insufficient efforts, at the official level, aimed at preserving the antifascist legacy have led to gradual fading of individual, namely, particular memories. That kind of remembrance appears to be necessary, especially in the light of the normalization and latent revitalization of fascism itself.

Nemanja Zvijer, MA, sociologist

May 9th, 1945 is the day I will never forget, not because of the general mood, but rather because of a personal experience.

I was a young partisan, member of the Fifth Kozara National Liberation Brigade. We forced our way through the lines of the German and other occupying forces on the Srem Front and were chasing them to the border. We clashed with them occasionally and, naturally suffered losses in the days when World War II was drawing to a close.

Around May 9th, we were in Slovenia and fought battles there against the remnants of enemy forces, striving to get to the border and leave Yugoslavia. When on May 9th I heard on the radio that the war was over and that the occupying troops were finally defeated, I raced to the brigade officer, with whom I collaborated on a daily basis, to tell him the news. I ran into the officer’s room and shouted from the doorstep: “Officer, I heard it on the radio, the war is over, we have won!” The officer looked at me; he was upset, tears almost welling in his eyes and bellowed: “Go to hell, you and your end of the war!”

At that moment, it dawned on me that we were still waging war on the remnants of the enemy army and that we lost two partisans who fought from the beginning of the war in 1941. So, for us the war had not ended yet. I realized that in an instant and slowly left the officer’s room ashamed.

Radoslav Đerić, retired colonel, philologist and participant in the partisan war

8382 Рођен сам и одрастао у окружењу у којем су, не само отац и мајка, већ и бројни рођаци и пријатељи породице били активни учесници антифашистичке борбе. „Споменица“, повеља о учешћу мога оца, Гојка, као првоборца у Народ-ноослободилачком рату, имала је почасно место у днев-ној соби. Посебно ми је мајка, још док сам био мали, при-чала о недаћама кроз које су пролазили, о искушењима на која су наилазили и сновима које су сањали, борећи се на фронту, или збрињавајући рањенике у позадини. Ис-пуњавало ме је поносом што је борба против фашизма била и део историје моје породице.

И овде у Аустрији, где сам већ преко 35 година, до распа-да Југославије, смо редовно, у нашим клубовима и удру-жењима (на пример у клубу „Јединство“) и на свечаним академијама (рецимо, у дворани „Kongressahus“) обеле-жавали 9. мај, као дан који симболизује победу слобод-ног света над тоталитарним мраком нацизма који је пре-тио да га уништи. Нико нам то у Аустрији није бранио. Не би нам ни данас бранили. Напротив.

Очеву „Споменицу“ и даље чувам као успомену на неко прошло време и идеале, али и као опомену да треба ра-дити са младима, како 9. мај за њих не би био само један од дана у календару.

Мр Борко Иванковић, до пензионисања запослен у одељењу управе Града Беча за питања интеграције миграната

Важан допринос борби против фашизма у Другом свет-ском рату дала је и широка антифашистичка фронта жена. Отпор је донео нова политичка искуства и споз-нају могућности изградње праведнијег друштва, чија је важна основа била промена односа моћи, кроз укидање класних односа, али и потчињеног положаја жене. „Жен-ско питање“, решавано је системски, кроз покушај оства-рења идеала пуне запослености, као и кроз подруштвља-вање репродуктивног рада који је традиционално падао на плећа жена. Иако овај идеал, због економских пробле-ма и недостатка политичке воље, никада није у потпуно-сти остварен, донео је нашим бакама и мамама већи сте-пен економске независности и аутономије.

Демолирање делимично успостављеног социјалистичког самоуправљања, кроз дужничку кризу, рат, првобитну аку-мулацију капитала, ревизију историје и етаблирање ет-нокапиталистичког поретка, имало је и изражену родну димензију. Прогресивно класно раслојавање, пратила је ретрадиционализација родних улога, заједно са захтевом за рађањем у име националних интереса. Данас, са мерама штедње, долази до новог интензивирања двоструке опте-рећености жена, нове, родне сегрегације рада, све веће не-запослености жена и повећања јаза у платама.

Такво интензивирање кризе, донело је и своје „нежеље-не“ нуспроизводе, настале размагљивањем погледа који је био искривљен обећањем демократије. Постало је кри-стално јасно да наша класна припадност и наша родна припадност нису случајне или природне, већ да су у пи-тању спољашњи друштвени, политички, економски и културни конструкти, и да их се стога можемо ослобо-дити. На том путу, критичка преиспитивања прошлости и сећања на заборављене борбе, убеђења, солидарност и победе имају потенцијал да отворе простор нове наде у могућу бољу будућност, за коју се вреди борити.

Ана Виленица ‒ истраживачица, теоретичарка и активисткиња

The broad antifascist front, bringing together women, significantly contributed to the fight against fascism in World War II. The resistance brought new political experiences and the awareness of the possibilities of building a more just society, an important foundation of which was a change in the balance of power, through abolishing not only class relations, but also the subordinate position of women. The “women’s issue” was addressed systematically, by attempting to achieve the ideal of full employment and making the society share the burden of reproductive work, traditionally borne by women. Although this ideal had never been fully attained, due to the economic problems and lack of political will, it brought our grannies and mums a higher degree of economic independence and autonomy.

The destruction of the partly established socialist self-management system, due to the debt crisis, war, the primitive accumulation of capital, historical revisionism and establishment of an ethnocentric capitalist system had a pronounced gender dimension. The progressive division into classes went hand in hand with a retraditionalization of gender roles, combined with the requirement of giving birth in the name of national interests. Today, with austerity measures in place, the presence of the double burden carried by women intensifies and so does the new gender-based segregation of labour markets, the increasing unemployment of women and the widening of the pay gap.

This intensifying crisis brought about its “unwanted” side effects too, resulting from the lifting of the fog that blurred our vision distorted by the promise of democracy. It has become crystal clear that our class membership and our gender membership are not random or natural phenomena, but external social, political, economic and cultural constructs and that therefore we can free ourselves from them. On that journey, critical reassessments of the past and remembrance of the forgotten struggles, convictions, solidarity and victories have the potential to raise new hopes of a possible better future that is worth fighting for.

Ana Vilenica – researcher, theoretician and activist

I was born and grew up in an environment marked by the fact that not only my mother and father, but also numerous relatives had been active participants in the antifascist struggle. Spomenica, the certificate proving that my father Gojko fought in the National Liberation War, as a partisan, from the beginning had pride of place in the living room. Even when I was little, it was my mother in particular who was always telling me about the hardships they had to endure, the temptations they encountered and the dreams they dreamed, fighting on the front or taking care of the wounded in the rear. I was filled with pride because the fight against fascism was part of my family history too.

Here in Austria as well, where I have been living for over 35 years now, up until the disintegration of Yugoslavia, we used to mark May 9th regularly, as a day symbolizing the victory of the free world over the totalitarian darkness of Nazism that threatened to destroy it. We used to do it at our clubs and associations (the Jedinstvo (Unity) club, for example) and by holding observances (at the Kongctivistressahus hall, for instance). Nobody in Austria prevented us from doing that. They would not do that today either. On the contrary.

I still keep my father’s Spomenica, as a memento of a past time and ideals and also as a reminder that we should work with young people, so that, for them, May 9th does not become merely another day in the calendar.

Borko Ivanković, MA, retired employee at the Department of Integration of the City of Vienna

8584 Ми који смо одрастали у СФРЈ, мај мјесец чешће везује-мо за Дан младости, који се славио 25. маја, као и за пр-вомајске празнике, него за 9. мај, Дан побједе над фа-шизмом. Некако смо те тековине побједе над фашизмом више сагледавали кроз искуства наших дједова и бака, као да и нисмо били дио Европе и свијета.

Могу и разумјети такав однос. Савезници су били више нека митска бића, а већина учесника НОБ-а је терет по-бједе сама изнијела на својим плећима. Или нам се бар тако чинило.

А онда нам се загледаност у властити пупак осветила. Европа је у своје темеље уградила баш 9. мај, а ми смо наше уништили и сад покушавамо да пронађемо праз-нине у темељима који су попуцали на све стране.

И да парафразирам носећу реченицу из филма „The Men Who Stare at Goats”: „Данас, више него икад, потребан нам је јак и јединствен антифашистички покрет”.  Да-туме који би нам могли бити окосница за окупљање смо позаборављали, а и да нисмо ред би био да се окупимо око једног. Овога пута, нека то буде универзални датум, јер овога пута, борба је друкчија, исто тако универзал-нија, глобалнија. Мислимо овога пута глобално, а дјелуј-мо локално.

Дејан Кожул, новинар

Autentični smisao Dana pobede je isticanje jednakosti svega što nosi ljudski lik, one prosvetiteljske vrednosti koju je poraženi fašizam ubilački negirao. Kod antifašizma treba razlikovati spoljnu stranu (oružanu borbu) i unutrašnju (otpor svakom nacionalizmu i međunacionalnoj mržnji) Dosledni, univerzalni antifašizam je brana svakom nacionalizmu, šovinizmu i rasizmu. Antifašizam je univerzalan ili ga nema. Etnocentrični antifašizam je nemoguć. Zato nacionaliste koji svojataju antifašizam treba opomenuti „Ko neće da govori o nacionalizmu, treba da ćuti o antifašizmu“.

9. maja 1945. je vojno poražen najekstremniji nacionalizam, pa ovaj praznik treba koristiti za trajnu prevenciju međunacionalne mržnje, a ne kao performans kojim se obeležava Dan Evropske unije. Simbolična strana ovog datuma je, u našem regionu, danas neiskorišćena. Svuda gde je nacionalizam normalizovan, antifašizam je sezonski i epizoda, a dublja struktura jeste anti-antifašizam.

Todor Kuljić, profesor sociologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu

The authentic meaning of Victory Day implies an emphasis on the fact that everything with a human face is equal, namely, the enlightening value that the defeated fascism so lethally denied. When it comes to antifascism, its external aspect (armed combat) should be distinguished from the internal one (resistance to any form of nationalism and inter-ethnic hatred). Consistent, universal antifascism is the defence against any form of nationalism, chauvinism and racism. Antifascism is either universal or non-existent. Ethnocentric antifascism is impossible. That is why nationalists, who lay claim on antifascism, should be warned that “they who do not want to talk about nationalism should keep silent about antifascism”.

On May 9th, 1945, the most extreme form of nationalism was defeated by force of arms, thus, this red-letter day should be used as a lasting safeguard against inter-ethnic hatred, rather than as a performance marking Europe Day. The symbolic side of this day in the region nowadays remains untapped. Wherever normalization of nationalism occurs, antifascism is seasonal and episodic, while anti-antifascism is built deeper inside its fabric.

Todor Kuljić, professor of sociology at the University of Belgrade, Faculty of Philosophy

We who were growing up in the Socialist Federal Republic of Yugoslavia associate the month of May more often with Youth Day, celebrated on May 25th and May 1st holidays than with May 9th, Day of Victory over Fascism. Somehow, we viewed this legacy of the victory over fascism through the prism of experience of our grandfathers and grandmothers, as if we had not even been part of Europe and the world.

I can even understand such an attitude. The allies were more like some mythical creatures and the majority of participants in the National Liberation War bore the brunt of victory themselves. Or so it appeared to us.

And then, navel gazing rebounded on us. Europe built May 9th into its foundations, while we destroyed ours and now we are trying to find gaps in the foundations that are cracked through and through.

Let me paraphrase the catch-phrase from the film The Men Who Stare at Goats: “Now more than ever, we need a strong and united antifascist movement”. We have forgotten the dates which could provide a common ground to bring us together, and even if we had not, it would be better to mobilize around a single one. This time, let it be a universal date, because this time, the struggle is different, equally more universal and global. Let’s think globally and act locally this time.

Dejan Kožul, journalist

86 На шта мислим кад мислим на појам „сећање

на антифашизам“?

У првој линији, наравно, на Други светски рат. Затим, на прошле и садашње банализоване и ритуализоване проце-се сећања у Југославији и Аустрији. И на крају, на то шта би у данашње време могла да буде делотворна – не само исто-ријска – антифашистичка позиција. Последње питање има за предуслов да сећање није само recordatio и repraesentatio про-шлога, већ представља својеврсну актуелизацију могуће бу-дућности. Тако гледајући, није случајно што је поље сећања истовремено и процес борбе за „право“ сећање. Државни апа-рати, говорим о онима који су настали након распада Ју-гославије, заменили су југословенску интернационалистич-ку визију антифашизма партикуларним, националистичким верзијама (или још свим силама покушавају то да ураде).

Најважнија карактеристика фашизма је, пак, та да је то иде-олошки и политички правац против којег се може борити, а не нека врста метафизичког ирационалног зла које је уграђе-но у човечанство.

Фашизам је настао и ширио се у одређеним условима, на од-ређеним просторима који се могу историјски истраживати. Фашизам је побеђен антифашистичком борбом. То су чиње-нице. Антифашизам данас значи, не само сећање на велику антифашистичку победу и победоносно окончавање Другог светског рата, већ и перманентну актуелизацију антифаши-стичких вредности, у сукобу са актуелним формама фашиз-ма. Није, дакле, само питање да или не фашизам, већ колико фашизма и како се против таквог борити. 

Љубомир Братић, Беч

Прва асоцијација поводом 9. маја је 15. мај. Наиме, нека-да се са поносом истицало да је у Југославији рат трајао шест дана дуже, тј. да су се завршне борбе још водиле када је у Европи већ био проглашен мир. Много годи-на касније, Европска унија узима за свој празник 9. мај, дан завршетка Другог светског рата, односно, победе над фашизмом. Одређивањем 9. маја за свој празник, Евро-па јасно ставља свима до знања на којим је вредностима утемељена. За неке грађане новонасталих држава, ство-рених после распада Југославије, ова чињеница постаје повод за покушај ревизије историје.

Одрастање у новој Југославији било је прожето духом припадања оном делу човечанства који је победио зло и неправду. Изградња нове државе била је део изградње нове, послератне Европе и тако гледајући, грађани та-дашње Југославије су, барем великом већином, били по-носни грађани Европе и света. Сваки 9. и 15. мај били су прилика да се поново нагласи, и то са великим поносом, уз колике жртве се до победе дошло и колико је младих живота за њу пало.

И на крају, а не мање важно, добро би било упутити мла-дим нараштајима позив да дубље сагледају херојски от-пор који је на овим просторима организован. Било би врло важно да се млади људи данас запитају како је то било могуће, ко је и на који начин то организовао, као и да се упознају са ликовима својих вршњака, тадашњих хероја.

То су само неке, од многих асоцијација, када се данас по-мене 9. мај.

Александар Краус, дипл. инг, председник удру-жења Савез антифашиста Србије

The first association in connection with May 9th is May 15th. Namely, there was a time when it was proudly emphasized that in Yugoslavia the war lasted six days longer, i.e. that the final battles were still being waged, when peace had already been declared in Europe. Many years later, the European Union recognized May 9th, the day World War II ended, namely, the day fascism was defeated, as its holiday. By choosing May 9th, Europe has made it clear for everyone what values it was founded on. For some citizens of the newly formed countries, established after the disintegration of Yugoslavia, this fact provided a pretext for an attempt at historical revisionism.

Growing up in the new Yugoslavia was permeated by the spirit of belonging to the part of humanity that defeated evil and injustice. The building of the new country was part of the building of the new post-war Europe, and viewed from that perspective, the citizens of the then Yugoslavia, or at least the overwhelming majority of them, were proud citizens of Europe and the world. Each May 9th and May 15th provided an opportunity to emphasize again, and with great pride, the extent of the sacrifice that led to victory and the number of young lives lost in its pursuit.

And last but not least, it would be advisable to call on young people to develop a deeper understanding of the heroic resistance organized in the region. It would be very important for young people today to ask themselves how it was possible, who organized that and how it was organized, as well as to discover the life stories of their peers, the then heroes.

These are just some of the many associations that come to mind when May 9th is mentioned today.

Aleksandar Kraus, engineer, president of the Alliance of Antifascists of Serbia association

What do I mean when I refer to the notion of

“remembering antifascism”?

First and foremost, naturally, World War II. Then, I mean past and present trivialized and ritualized remembrance processes in Yugoslavia and Austria. Finally, I also refer to what could nowadays be an effective – not just historical – antifascist stance. The precondition for the last question is that remembrance should not simply be recordatio and repraesentatio of the past, but a particular kind of actualization of a possible future instead.. Seen in this light, it is no coincidence that the realm of remembrance incorporates the process of fighting for “true” remembrance. State apparatuses, and I mean those established after the disintegration of Yugoslavia, replaced the Yugoslav internationalist vision by particularized nationalist versions (or are still trying, with all their might, to do that).

The most important feature of fascism, however, is that it is an ideological and political world view that can be opposed and not some kind of metaphysical, irrational evil that is innate to humankind.

Fascism emerged and spread in the specific circumstances and in specific areas that can be subject to historical research. Fascism was defeated through antifascist struggle. These are the facts. Antifascism today means not just remembering the great antifascist victory and the victorious end of World War II, but also a continuous actualization of antifascist values, when confronting the current forms of fascism. The question is, therefore, not just whether we are for or against fascism, but rather how present it is and how to fight it.

Ljubomir Bratić, Vienna

8988 На помен 9. маја, као Дана побједе над фашизмом, нај-прије ми пада на памет – 15. мај. Иако је Хитлерова Ње-мачка капитулирала 9. маја 1945. године, борбе Титових партизана против нациста и домаћих издајника потраја-ле су још шест дана. Памтим то, не као сухопарну основ-ношколску историјску лекцију, него као информацију о којој сам ономад, као дијете, интензивно размишљао. И мада је то размишљање било дјечије, памтим га и данас. Памтим, хоћу рећи, ту идеју да борбу против зла морамо водити сами, чак и кад се истовремено и цијели свијет бори против зла (да не смијемо, дакле, чекати да нас неко други ослободи), те да та борба код нас траје дуже него у остатку свијета, траје, хоћу рећи, и док сви остали већ славе побједу.

Можда и због тога ће ми, годинама касније, крај Камије-ве „Куге“ да зазвони тако познато. Док је Европа славила, наши су партизани знали „оно што весела руља није зна-ла, а што се у књигама може наћи: да бацил куге никад не умире и никад не нестаје, да може десетинама година да спава у намјештају и рубљу, да стрпљиво чека у собама, подрумима, сандуцима, марамицама и старим хартија-ма и да ће, може бити, доћи дан када ће, на несрећу људи и њима за поуку, куга пробудити своје пацове и послати их да угину у каквом срећном граду.”

Па се онда, десетинама година касније, бацил куге и пробудио... у нашој срећној земљи.

Мухарем Баздуљ, књижевник

9 мај је за народе са ових географско-историјских про-стора био:

Трансценденција могућег. Победа. И правда. И слобода. За милионе људи. Утопија.

А после је дошла Историја. Без слободе. Гмижући емпи-ризам. Пад.

9. мај остаје трајна историјска светлост у баштини сло-бодоумног света.

9. мај остаје спомен да смо били део те славне историје.

Др Бранка Докнић, Архив Југославије

For the peoples in this geographic and historical region, May 9th was:

Transcendence of the possible. Victory. And justice. Freedom too. For millions of people. Utopia.

And then came History. Without freedom. Creeping empiricism. The fall.

May 9th remains a lasting historical light in the heritage of the free-thinking world.

May 9th remains a reminder that we were part of that glorious history.

Branka Doknić, PhD, Archive of Yugoslavia

When May 9th is mentioned, as Day of Victory over Fascism, the first thing that comes to my mind is May 15th. Although Hitler’s Germany had capitulated on May 9th, 1945, Tito’s partisans continued fighting the Nazis and collaborationist forces for another six days. I remember that, not as a dull primary school history lesson, but as a piece of information that got me thinking hard, back then when I was a child. That was a child’s thinking but I remember it today, all the same. I mean, I remember that idea that we must fight evil on our own, even when the whole world too is fighting it, at the same time (therefore, we must not wait for someone else to bring us freedom). I also remember that, in our country, that fight lasts longer than in the rest of the world, namely, while everyone else is already celebrating victory.

Maybe that is the reason why, years later, the ending of The Plague by Camus would ring so familiar to me. While Europe celebrated, our partisans knew “what those jubilant crowds did not know but could have learned from books: that the plague bacillus never dies or disappears for good: that it can lie dormant for years and years in furniture and linen-chests: that it bides its time in bedrooms, cellars, trunks, and bookshelves: and that perhaps the day would come when, for the bane and the enlightening of men, it would rouse up its rats again and send them forth to die in a happy city.”

And then, decades later, the plague bacillus indeed roused itself… in our happy country.

Muharem Bazdulj, writer

9190

1. Карта - Подела и окупација Југославије после априлског слома 1941. године

2. Фотографија - Партизанска споменица 1941.

3. Карта - Европско ратиште марта 1945. године

Фотографије

4. Улазак трупа, немачке Четрнаесте оклопне дивизије, у Загреб, 10. априла 1941. године. III -7751

5. Јединице немачке Седме СС дивизије „Принц Еуген“ у рејону Грахова, почетком марта 1943. године. III -16868

6. Заробљена партизанка, Госпе Талић, за време дрварске операције, 25. маја 1944. године. III -2

7. Борци Треће личке пролетерске бригаде, у реjону Оточца, Лика, август 1942. године. III -3470

8. Борци Седме банијске дивизије, у долини реке Раме, марта 1943 за време Четврте непријатељске офанзиве- борбе на Неретви. III -2450

9. Борци, Девете далматинске дивизије преносе рањенике преко Неретве, код Јабланице, марта 1943. године. III -8134

10. Пробој код Ратковца у Петој непријатељској офанзиви- борбе на Сутјесци, рањеници Друге пролетерске бригаде у покрету, 11. јула 1943. године. III -2452

11. Јосип Броз Тито, са члановима Врховног штаба у покрету према Купрешком пољу, непосредно после Дрварске операције, 25. маја 1944. године. III -16872

12. Избеглице из Јањe (Брчко) у шуми, побегле од усташког терора, септембра 1942. III -814

13. Милица Тепић, из села Комленца, код Босанске Дубице, са четворогодишњом ћерком, Драгицом и двогодишњим сином, Бранком, којег носи на леђима се повлачи испред немачке казнене експедиције, преко Кнешпоља, септембра 1944. III -807

14. Жене преносе оружје борцима на положај на острву Мљету, 1943. године. III -824

15. Жене Кордуна носе храну борцима НОВЈ на положају, 1945. III -7183

16. Млада Козарчанка, Миља Марин, која је била заробљена и одведена у Немачку, успела је да побегне из логора и поново се врати у партизане. III -1220

1. Map – Division of Yugoslavia after the country’s collapse in April 1941

2. Photo– Partisan 1941 Commemorative Medal

3. Map – War in Europe, March 1945

4. German Fourteenth Armoured Division troops enter Zagreb, April 10th, 1941. III -7751

5. Units of the German Seventh SS Division “Prince Eugen” in the Grahovo area, in early March 1943. III -16868

6. Captured partisan, Gospe Talić, during the Drvar operation, May 25th 1944. III -2

7. Third Lika Proletarian Brigade soldiers in the Otočac area, Lika region, August 1942. III -3470

8. Seventh Banija Division solders in Rama River valley in March 1943, during the Fourth Enemy Offensive – the battle of Neretva. III -2450

9. Ninth Dalmatia Division soldiers carrying the wounded across the Neretva, near Jablanica, in March 1943. III -8134

10. Breaking through the enemy lines near Ratkovac, during the Fifth Enemy Offensive – the battle of Sutjeska. Wounded members of the Second Proletarian Brigade on the move, July, 11th 1943. III -2452

11. Josip Broz Tito, with the members of the Supreme Command, on the move towards Kupreško polje, immediately after the Drvar operation, May 25th, 1944. III -16872

12. Refugees from Janja (Brčko) who escaped from the Ustaša terror campaign, in the woods, September 1942. III -814

13. Milica Tepić from the village of Komlenac, near Bosanska Dubicawith her four-year-old daughter, Dragica and two-year-old son, Branko, whom she carries on her back, withdrawing across Knešpolje, in front of the German punitive expedition, September, 1944. III -807

14. Women carrying weapons to the soldiers in position on the island of Mljet, 1943. III -824

15. Kordun women carrying food to the National Liberation Army soldiers in position, 1945. III -7183

16. Milja Marin, a young woman from Kozara, who was taken prisoner and transferred to Germany,managed to escape from the camp and join partisans again. III -1220

Art as resistance to fascism • list of exhibitsУметност као отпор фашизму • kataлошке одреднице

Photographs

9392

17. Рањеници Треће банијске дивизије за време битке на Неретви, 1943. године. III -9035

18. Мештани преносе рањенике после битке на Сутјесци, јуна 1943. III – 3255

19. Пренос рањеника Шесте личке дивизије „Никола Тесла“ у рејону Купрешког поља, децембра1943. III -7173

20. Колона Прве македонско-косовске ударне бригаде преноси рањенике преко завејаног Кајмакчалана, крајем јануара 1944. године. III-3895

21. Омладинке поткозарја преносе рањенике Седме српске бригаде, 1944. године. Слева, 1. Сава Грубор, 2. Милка Кукавица, 3. Љубица Кукавица, 4. Зорка Кукавица. III -7281

22. Преношење рањеника Шесте крајишке бригаде НОУ, Гучија Гора, јануар 1945. Савка Бурсаћ четна болничарка. III -15990

23. Вешање учесника у НОР-у, 16. августа1941. године, на Теразијама, у Београду. III -1917

24. Италијанска војска пали села у чабарском крају код Ријеке, 1941. године. III -13138

25. Немачки окупатор пали село у Босни. III -12666

26. Славољуб – Слава Ковић, шеснаестогодишњак, из Богатића, са петокраком на челу коју су му урезали Немци, непосредно пред стрељање у Шапцу, 10. јануара 1942. године. III -15021

27. Народног хероја, Лепу Радић, Немци воде на вешала. Обешена је у Босанској Крупи, фебруара 1943, када је имала 17 година. III-5751

28. Немачки војници убијају рањене партизане на Зеленгори, за време битке на Сутјесци, јуна 1943. године. III -15802

29. Конц-логор Јасеновац, (август 1941 – април 1945.) у тзв. НДХ, снимак изјануара 1944. године. 4357

30. Конц-логор Јасеновац, (август 1941- април 1945.) у тзв. НДХ, снимак из јануара 1944. године. 4356

31. Народ са Козаре, у усташком логору Стара Градишка. III -4758

32. Интернирци из Бачке, у логору Шарвар у Мађарској. III -566

33. Жене и деца из Кнешпоља, код Босанске Дубице, непосредно пред транспорт у усташки конц-логор Јасеновац, јуна 1942. године. III -7562

34. Немци одводе људе из Кнешпоља код Босанске Дубице, у усташки конц-логор Јасеновац, јуна 1942. године. III -7563

35. У концентрационом логору на Бањици у Београду, над логорашима су примењиване разне методе мучења. Призор из 1942. године. III -15022

36. Југословенски ратни заробљеници у логору Оснабрик, Немачка. III -7893

37. Унутрашњост југословенске заробљеничке бараке у логору Оснабрик, Немачка. III -7894

38. Конц-логор Равенсбрик, Немачка. Пећи за спаљивање лешева логораша. III -3907

17. Wounded members of the Third Banija Division during the battle of Neretva, 1943. III -9035

18. Locals carrying the wounded after the battle of Sutjeska, June 1943. III – 3255

19. Transferring wounded members of the SixthLika Nikola Tesla Division, in the e area of Kupreško polje, in December 1943. III -7173

20. A column of soldiers of the First Macedonian-Kosovar Assault Brigade,carrying soldiers over the snow-covered Kajmakčalan, in late January 1944. III-3895

21. Young women from the Mount Kozara area,carrying wounded soldiers of the Seventh Serbian Brigade, 1944. Left to right: 1. Sava Grubor, 2. Milka Kukavica, 3. Ljubica Kukavica, 4. Zorka Kukavica. III -7281

22. Carrying wounded soldiers of the Sixth Krajina Assault Brigade of the National Liberation Army, Gučija Gora, January 1945. Savka Bursać company nurse. III -15990

23. The hanging of the participants in the National Liberation War, in Terazije Square, in Belgrade, on August 16th, 1941. III -1917

24. Italian soldiers burning villages in theČabar area in the vicinity of Rijeka, 1941. III -13138

25. German occupying forces burning a village in Bosnia. III -12666

26. Slavoljub - Slava Ković, a 16-year-old boy, from Bogatić with the five-pointed star that the Nazis cut a on his forehead just before executing him, in Šabac, on January 10th, 1942. III -15021

27. Germans taking National Hero, Lepa Radić to the gallows. She was hanged in Bosanska Krupa in February 1943. She was 17.| III-5751

28. German soldiers killing wounded partisans on Zelengora, during the battle Sutjeska, in June 1943. III -15802

29. Jasenovac, concentration camp (August 1941 – April 1945) in the so-called Independent State of Croatia, photographed in January 1944. 4357

30. Jasenovac, concentration camp (August 1941 – April 1945) in the so-called Independent State of Croatia, photographed in January 1944. 4356

31. The people of Kozarain the Ustaša camp of Stara Gradiška. III -4758

32. Interned people from the Bačka region, in the Sárvár camp in Hungary. III -566

33. Women and children from Knešpolje, near Bosanska Dubica, just before the transport to the Ustaša concentration camp ofJasenovac, June, 1942. III -7562

34. Germans taking the people of Knešpolje, near Bosanska Dubica to the Ustaša concentration camp of Jasenovac, June,1942. III -7563

35. The inmates of the Banjica concentration camp in Belgrade were tortured in a variety of ways. A 1942 sight. III -15022

36. Yugoslav prisoners of war in the camp in Osnabrück, Germany. III -7893

37. The interior of the shack where Yugoslav prisoners were kept in the camp in Osnabrück, Germany. III -7894

38. Ravensbrück concentration camp, Germany. The crematorium where the bodies of inmates were incinerated. III -3907

9594

39. Конц-логор Дахау, Немачка. Пећи за спаљивање лешева логораша. 183

40. Првих дана по ослобођењу Београда на Теразијама, 20. октобра 1944. III -6210

41. Прослава Дана победе, у Београду, 9. маја 1945. године III -10931

42. Војна парада у Београду, поводом Дана победе, 9. маја 1947. године. III -13180

43. Бранко Ковачевић (1911-1988) Били смо окупирани, али... линорез 23,5 x 17,5 цм без сигн. 5943

44. Исмет Мујезиновић (1907-1984) Позив КПЈ на устанак принт 46 x 65 цм сигн. д.д.: Исмет 4311 III 5/175

45. Исмет Мујезиновић (1907-1984) Прве борбе принт 46 x 65 цм сигн.д.д.: Исмет 4311 III5/175

46. Ђорђе Андрејевић Кун (1904-1964) Маршал Тито на положају, скица за композицију, 1949. пастел 27,9x42,2 цм сигн. д.д.: Кун 49 5385 III 5/226

47. Ђорђе Андрејевић Кун (1904-1964) На положају репродукције фотоцинкографским путем 21,8x27,8цм без сигн. 1562 Л

48. Душан Кокотовић (1888-1953) Освајање Прозора бакропис 36,9x42,3 цм без сигн. 1249 Л

49. Војо Димитријевић (1910-1981) Из борбе у борбу линорез 39,3x29,8 цм сигн. нема 5580 Р

50. Душан Кокотовић (1888-1953) Прелаз преко Неретве у Јабланици бакропис 37x42,8 цм безсигн. 1249 Л

51. Војо Димитријевић (1910-1981) Неретва 4. офанзива линорез 39,3x29,8 цм без сигн. 5580 Р

Графике, цртежи, акварели

39. Dachau, concentration camp, Germany. The crematorium where the bodies of inmates were incinerated. 183

40. Terazije Square, several days after the liberation of Belgrade on October 20th, 1944. III -6210

41. Commemorating Victory Day in Belgrade, May 9th, 1945. III -10931

42. Military parade in Belgrade, marking Victory Day, May 9th, 1947. III -13180

43. Branko Kovačević (1911-1988) We Were Occupied, But... linocut 23.5 x 17.5 cm no signature 5943

44. Ismet Mujezinović (1907-1984) The Communist Party of Yugoslavia Call to Uprising print 46 x 65 cm signed in the lower right corner: Ismet 4311 III 5/175

45. Ismet Mujezinović (1907-1984) Fist Combats print 46 x 65 cm signed in the lower right corner: Ismet 4311 III5/175

46. Đorđe Andrejević Kun (1904-1964) Marshal Tito in position, sketch for a composition, 1949 pastel 27.9 x 42.2 cm signed in the lower right corner: Kun 49 5385 III 5/226

47. Đorđe Andrejević Kun (1904-1964) In Position photozincographyic copies 21.8 x 27.8cm no signature 1562 L

48. Dušan Kokotović (1888-1953) Conquering Prozor copper etching 36.9 x 42.3 cm no signature 1249 L

49. Vojo Dimitrijević(1910-1981) From Combat to Combat linocut 39.3x29.8 cm no signature 5580 R

50. Dušan Kokotović (1888-1953) Crossing the Neretva in Jablanica ‘47 copper etching 37x 42.8 cm no signature 1249 L

51. Vojo Dimitrijević (1910-1981) Neretva Fourth Offensive linocut 39.3x 29.8 cm no signature 5580 R

Prints, drawings, watercolours

9796

52. Бранко Шотра (1906-1960) Сутјеска, 1948. дрворез 35,2x25,2 цм сигн. испод отиска лево: Сутјеска Испод отиска средина: 5/10 Испод отиска десно: Бранко Шотра, 1948 4878 III 5/199

53. Душан Кокотовић (1888-1953) Кањон Сутјеске код Сухе ‹50 бакропис 42,5x36,8 цм без сигн. 1249 Л

54. Бранко Шотра (1906-1960) Колона зими, 1956. дрворез 56,5x45,2 цм сигн. испод отиска лево: Колона зими. Испод отиска средина: 7/10. Испод отиска десно: Бран Шотра 1956. 4881 III5/202

55. 5рвослав Пиво Караматијевић (1912-1963) Кроз Босну/3 1946. штампа на пунијој хартији 24,8 x 32,6 цм сигн.дс:Пиво, 46 3336 III 5/148

56. Душан Кокотовић (1888-1953) Покрет партизана бакропис 37x43,5 цм безсигн. 1249 Л

57. Ђуро Тиљак (1895-1965) Партизани код ватре, 1943. цртеж оловком на картону 20,6x29 цм сигн. д.л.: Тиљак 1943. Доњи леви угао: 5. Испод приказа на средини: Партизани код ватре 1943 децембар Комижа. 794 III 5/21

58. Маријан Детони (1905-1981) Спавање на Чуки, 1944. цртеж тушем на картону 49,8x66,7 цм сигн.д.д: Детони 1944. 809 III 5/36

59. Првослав Пиво Караматијевић (1912-1963) Партизанка, 1944. линорез 17,8x13,8 цм сигн. дд: Пиво 44 3152 III 5/141

60. Бранко Шотра (1906-1960) Партизанка, 1944. дрворез 29,6 x 21,3 цм сигн. д.д.: 1944. Испод приказа, две стрелице и између њих 12циц. На полеђини д.л.: 1944 год, г.л.: вл. Шана Лукић 6575 III 5/258

61. Исмет Мујезиновић (1907-1984) Мапа цртежа „Најмлађи за слободу“ штампани цртежи 19x23,5 цм сигн. дл: Исмет 1174 Л

62. Ђуро Тиљак (1895-1965) Тифус пегавац цртеж оловком 29,5x39,9 цм сигн. дд: Тиљак 793 III 5/20

63. Златко Прица (1916-2003) Рањеник на коњу, 1943, За потребе листа „Ударник“ 1943. дрворез 36x30 цм сигн. испод отиска лево: Прица 43 808 III 5/35

52. Branko Šotra (1906-1960) Sutjeska, 1948 wood carving 35.2x 25.2 cm signed below the print on the left-hand side: Sutjeska below the print in the middle: 5/10 below the print on the right-hand side: Branko Šotra, 1948 4878 III 5/199

53. Dušan Kokotović (1888-1953) SutjeskaCanyon Near Suha ‘50 copper etching 42.5x36.8 cm no signature 1249 L

54. Branko Šotra (1906-1960) A Line in the Winter, 1956 wood carving 56.5x 45.2 cm signed below the print on the left-hand side:A Line in the Winter below the print in the middle: 7/10 below the print on the right-hand side: Bran Šotra 1956 4881 III5/202

55. Prvoslav Pivo Karamatijević (1912-1963) Through Bosnia/3 1946 high-density paper print 24.8 x 32.6cm signed below the print in the middle: Pivo, 46 3336 III 5/148

56. Dušan Kokotović (1888-1953) Partisans on the Move ‘50 copper etching 37x43.5 cm no signature 1249 L

57. Đuro Tiljak (1895-1965) Partisans by the Fire, 1943 pencil drawing on cardboard 20.6x29 cm signed in the lower left corner: Tiljak 1943 lower left corner: 5 below the picture in the middle: Partisans by the Fire1943 December Komiža. 794 III 5/21

58. Marijan Detoni (1905-1981) Sleeping on Čuka, 1944 Indian Ink drawing on cardboard 49.8x 66.7 cm signed in the lower right corner: Detoni 1944. 809 III 5/36

59. Prvoslav Pivo Karamatijević (1912-1963) Partisan Woman, 1944 linocut 17.8 x13.8 cm signed in the lower right corner: Pivo 44 3152 III 5/141

60. Branko Šotra (1906-1960) Partisan Woman, 1944 wood carving 29.6 x 21.3 cm signed in the lower right corner: 1944 below the picture, two arrows and between them12cic. on the back, in the lower left corner: year 1944, in the upper left corner.: prop. ofŠana Lukić 6575 III 5/258

61. Ismet Mujezinović (1907-1984) Youngsters for Freedom drawings portfolio printed drawings 19 x 23.5 cm signed in the lower left corner: Ismet 1174 L

62. Đuro Tiljak (1895-1965) Louse-Borne Typhus pencil drawing 29.5x39.9 cm signed in the lower right corner: Tiljak 793 III 5/20

63. Zlatko Prica (1916-2003) Wounded Soldier on the Horse, 1943 (for the paper “Udarnik“ (“Shock Worker”)), 1943 wood carving 36x30 cm signed below the print on the left-hand side: Prica 43 808 III 5/35

9998

64. Првослав Пиво Караматијевић (1912-1963) Другови цртеж мастилом на блок хартији 25,3x38,5 цм без сигн. 788 III 5/15

65. Бранко Шотра (1906-1960) Превоз рањеника дрворез 28,2x34,7 цм сигн. испод приказа лево: Превоз рањеника у Јабланици Дс.:5/10 Дд: Бран.Шотра 6572 III 5/255

66. Ђорђе Андрејевић Кун (1904-1964) Брига о партизанима репродукције фотоцинкографским путем 21,8x27,8 цм безсигн. 1562 Л

67. Иве Шубиц (1922-1989) За фронто, 1945. линорез 23,5x31цм сигн - испод приказа лево: фебруар 1945 /роч.одт./ Испод приказа средина: За фронто Испод приказа десно: Шубиц Иве 2112 III 5/117

68. Исмет Мујезиновић (1907-1984) У попаљеном селу, 1943. цртеж тушем на блок хартији 26,8 x 36,3 цм сигн.д.д.: Исмет Испод приказа: У попаљеном селу, 1943, д.л. угао 1001 III 5/38 а

69. Бранко Ковачевић (1911-1988) А народ је помагао партизане линорез 17,3 x 28,8 цм без сигн. 5943

70. Крсто Хегедушић (1901-1975) За права човека и слободу народа бакропис 32,8 х 26,9 цм сигн. 1/6 К.Хег 1951. 2114

71. Исмет Мујезиновић (1907-1984) Мапа цртежа „Најмлађи за слободу“ штампани цртежи 24,5x19 цм сигн. дл: Исмет 1174 Л

72. Исмет Мујезиновић (1907-1984) Мапа цртежа „Најмлађи за слободу“ штампани цртежи 18,5x26,5 цм сигн. испод приказа десно: Исмет 1174 Л

73. Едо Муртић (1921-2005) Из збега, Топуско, 1944. литографија 49,8x34,7 цм сигн. д.д.: Е. Муртић, Топуско, 1944. 805 III 5/32

74. Бора Барух (1911-1942) Збег, 1941. цртеж тушем на хартији 12,5x16,2 цм без сигн. 1591 III 5/44

75. Бора Барух (1911-1942) Бежанија, (Збег) 1941. цртеж тушем на хартији 15x13,5 цм без сигн. 1593 III 5/46

76. Војо Димитријевић (1910-1981) На Петровачком путу - јануар 1943. линорез 39,3x29,8 цм без сигн. 5580 Р

77. Ђуро Тиљак (1895-1965) Збег цртеж оловком на картону 23,5x29,7 цм сигн. д.л.: Тиљак. На полеђини: Ђуро Тиљак, бр.6, Збијег. 795 III 5/22

64. Prvoslav Pivo Karamatijević (1912-1963) Comrades ink drawing on sketchbook paper 25.3 x 38.5 cm no signature 788 III 5/15

65. Branko Šotra (1906-1960) The Transport of the Wounded wood carving 28.2 x 34.7 cm signed below the picture on the left-hand side: The Transport of the Wounded in Jablanica below in the middle: 5/10 below on the right-hand side: Bran.Šotra 6572 III 5/255

66. Đorđe Andrejević Kun (1904-1964) Taking Care of Partisans photozincographyic copies 21.8 x 27.8 cm no signature 1562 L

67. Ive Šubic (1922-1989) For the Front, 1945 linocut 23.5 x 31cm signed below the picture on the left-hand side: February 1945 /handmade print/ below the picture in the middle: For the Front below the picture on the right-hand side: Šubic Ive 2112 III 5/117

68. Ismet Mujezinović (1907-1984) In a Burned Village 1943 Indian ink drawing on sketchbook paper 26.8 x 36.3 cm signed in the lower right corner: Ismet below the picture: In a Burned Village, 1943, in the lower right corner 1001 III 5/38 a

69. Branko Kovačević (1911-1988) And People Helped Partisans linocut 17.3 x 28.8 cm no signature 5943

70. Krsto Hegedušić (1901-1975) For Human Rights and Freedom of People copper etching 32.8 x 26.9 cm signed: 1/6 K.Heg 1951. 2114

71. Ismet Mujezinović (1907-1984) Youngsters for Freedom drawings portfolio printed drawings 24.5 x 19 cm signed in the lower left corner: Ismet 1174 L

72. Ismet Mujezinović (1907-1984) Youngsters for Freedom drawings portfolio printed drawings 18.5 x 26.5 cm signed below the picture on the right-hand side: Ismet 1174 L

73. Edo Murtić (1921-2005) From the Refugee Camp, Topusko, 1944 lithograph 49.8 x 34.7 cm signed in the lower right corner: E. Murtić, Topusko, 1944 805 III 5/32

74. Bora Baruh (1911-1942) Refugee Camp, 1941 Indian ink drawing on paper 12.5 x 16.2 cm no signature 1591 III 5/44

75. Bora Baruh (1911-1942) Running Away, (Refugee Camp) 1941 Indian ink drawing on paper 15 x 13.5 cm no signature 1593 III 5/46

76. Vojo Dimitrijević (1910-1981) On Petrovac Road - January 1943 linocut 39.3 x 29.8 cm no signature 5580 R

77. Đuro Tiljak (1895-1965) Refugee Camp pencil drawing on cardboard 23.5 x 29.7 cm signed in the lower left corner: Tiljak. On the back: Đuro Tiljak, no. 6, Refugee Camp 795 III 5/22

101100

78. Војо Димитријевић (1910-1981) Попаљено село - Бизач 1944. линорез 39,3x29,8 цм без сигн. 5580 Р

79. Исмет Мујезиновић (1907-1984) Мапа цртежа „Најмлађи за слободу“ штампани цртежи 26x14 цм сигн. дл: Исмет 1174 Л

80. Исмет Мујезиновић (1907-1984) Кољач на делу принт 46 x 65 цм сигн. д.д.: Исмет (графитном оловком) 4311 III 5/175

81. Крсто Хегедушић (1901-1975) Вешање бакропис 33,7x28,4 цм сигн. испод приказа лево: 6/6 Испод приказа десно: К. Хег 2037 III 5/93

82. Крсто Хегедушић (1901-1975) Трагом СС дивизије - Принц Еуген бакропис 38,2 х 28,2 цм сигн. 1/6 К.Хег 1951. 2114

83. Александар Дероко (1894-1988) Вешање на Теразијама цртеж тушем 45,4x61 цм сигн. дл: А.Д. 17/VIII/941 Дд: Скицирано на самоме месту 1793 III 5/86 а

84. Александар Дероко (1894-1988) Вешање на Теразијама цртеж тушем, испод се виде трагови оловке 49,4x65,1 цм сигн. дл: А.Д. 20.VII 1941. Запис гд: Све јако грубо извући 1793 III 5/86 б

85. Франо Шимуновић (1908-1995) Мајке штампани цртеж 24,7 x 21 цм сигн. доле лево:Ф. Шим. 944 1222

86. Златко Прица (1916-2003) Стрељање воштани пастел на хартији 42x39,4 цм без сигн. 103 М

87. Александар Дероко (1894-1988) Стрељање у Јајинцима, 1941. цртеж тушем на танком картону 30,5 x 38,9 цм сигн.д.д.: А.Д. 1941 1785 III 5/78

88. Јанез Лајевић Раб, 1943. линорез 28,5x23 цм сигн. испод отиска лево: нов. 1943. Испод отиска средина: Раб Испод отиска десно: Лајевић Јанез 2111 III 5/116

89. Крсто Хегедушић (1901-1975) Након акције усташа бакропис 40,6 x 34, 4 цм сигн. 1/6 К.Хег 1951. 2114

90. Ђуро Тиљак (1895-1965) Пожар, 1943. цртеж оловком 42x42,2 цм сигн.дл: Тиљак Испод запис: „Пожар“ 1943 Источна Босна 799 III 5/26

91. Емир Драгуљ (1939-2002) Судбине II,1981. спреј, темпера 69,6x88,2 цм сигн. доле средина: Емир 1981. 5675 III 5/234

92. Крсто Хегедушић (1901-1975) Двориште госпићког Стокхауса, јула 1941. бакропис 52,3 х 37,7 цм сигн. 1/6 К.Хег 1951. 2114

78. Vojo Dimitrijević (1910-1981) Burned Village- Bizač 1944 linocut 39.3 x 29.8 cm no signature 5580 R

79. Ismet Mujezinović (1907-1984) Youngsters for Freedom drawings portfolio printed drawings 26 x 14 cm signed in the lower left corner: Ismet 1174 L

80. Ismet Mujezinović (1907-1984) Butcher at Work print 46 x 65 cm signed in the lower right corner: Ismet (in lead pencil) 4311 III 5/175

81. Krsto Hegedušić (1901-1975) Hanging copper etching 33.7 x 28.4 cm signed below the picture on the left-hand side: 6/6 below the picture on the right-hand side: K. Heg 2037 III 5/93

82. Krsto Hegedušić (1901-1975) Following SS Division - Prince Eugen copper etching 38.2 x 28.2 cm signed 1/6 K.Heg 1951. 2114

83. Aleksandar Deroko (1894-1988) Hanging in Terazije Square Indian ink drawing 45.4 x 61 cm signed in the lower left corner: A.D. 17/VIII/941 in the lower right corner: Sketched on the spot 1793 III 5/86 a

84. Aleksandar Deroko (1894-1988) Hanging in Terazije Square Indian ink drawing, below which the traces of a pencil drawing are visible 49.4 x 65.1 cm signed in the lower left corner: A.D. 20.VII 1941. note in the upper right corner: Use rough lines everywhere 1793 III 5/86 b

85. Frano Šimunović (1908-1995) Mothers printed drawing 24.7 x 21 cm signed in the lower left corner: F. Šim. 944 1222

86. Zlatko Prica (1916-2003) Execution wax pastel on paper 42 x 39.4 cm no signature 103 M

87. Aleksandar Deroko (1894-1988) Execution in Jajinci, 1941 Indian ink drawing on thin cardboard 30.5 x 38.9 cm signed in the lower right corner: A.D. 1941 1785 III 5/78

88. Janez Lajević Rab, 1943 linocut 28,5 x 23 cm signed below the print on the left-hand side: Nov. 1943 signed below the print in the middle: Rab signed below the print on the right-hand side: Lajević Janez 2111 III 5/116

89. Krsto Hegedušić (1901-1975) After an Operation Carried outby the Ustaša copper etching 40.6 x 34. 4 cm signed 1/6 K.Heg 1951. 2114

90. Đuro Tiljak (1895-1965) Fire, 1943 pencil drawing 42 x 42.2 cm signed in the lower left corner: Tiljak note below : “Fire“ 1943 EasternBosnia 799 III 5/26

91. Emir Dragulj (1939-2002) The Fates II,1981 spray, tempera 69,6 x 88,2 cm signed below in the middle: Emir 1981. 5675 III 5/234

92. Krsto Hegedušić (1901-1975) Gospić Prison Yard, July 1941 copper etching 52.3 x 37.7 cm signed 1/6 K.Heg 1951 2114

103102

93. Франо Шимуновић (1908-1995) Јасеновац штампани цртеж 15,2 x 19,7 цм сигн. доле десно: Ф. Шим. 1222

94. Милош Бајић (1915-1995) Затворенице специјалне полиције требе пасуљ у дворишту логора Бањица, 1943/44. цртеж оловком (у картону пише на тоалетном папиру) 15x19,8 цм безсигн. 4254 III 5/168

95. Милош Бајић (1915-1995) Логорска соба, 1943. цртеж оловком (у картону пишена тоалет папиру) 14,7x19,2 цм безсигн. 4251III 5/165 а

96. Златко Прица (1916-2003) Мапа цртежа Људи из логора „Даница“, Даница штампани цртежи 23,5x38,3 цм сигн. дд: „Даница“ З. Прица 1945. 1151 Л

97. Милош Бајић (1915-1995) Којке – кревети на три спрата, 1944. (логор А.К.З. Ебензе, филијала Маутхаузена) цртеж оловком 29,6x 21,2 цм безсигн. 4256 III 5/170

98. Небојша Јелача (1911-1954) Другови, Оснабрик цртеж тушем 22x30 цм без сигн. ИМС Л 2123/5347

99. Душан Влајић (1911-1945) Лежећа фигура, Оснабрик цртеж оловком 20,5x16 цм сигн. дд: Вл. 1763III 5/56 б

100. Душан Влајић (1911-1945) Барака, Оснабрик, септембар 1941. темпера на хартији 20,9 x 27,7 цм сигн.дл:Влајић Оснабрик 41 г. Септембар Дд:Печат: Oflag VI C Gepruft 1766 III 5/59

101. Предраг Стевановић Робијашница и логор у Млинијеву, 1942. цртеж тушем и воденим бојама на блок хартији 35,7x26,6 цм сигн. на полеђини г.д.: робијашница и логор /амбар/ у Млинијеву Печат:Gepruft Oflag VI C 6317 III 5/250 б

102. Божидар Монашевић Бараке италијанског логора Камп Г, Драч, Албанија, 10.V. 1941. цртеж оловком на блок хартији 11,8 x 15,4 цм сигн. г.д.: Campo G 10-V -1941. д.л.:Durrazzo д.д.: Прерадио Б.Монашевић 2981 III 5/131

103. Бранко Петричић Логорске бараке, у Офлагу XIII Б, 1941. цртеж кредом на хартији 30 x 37,5 цм сигн.д.д.: Б Петричић 3113 III 5/138

104. Урош Тодоровић Поглед кроз прозор бараке бр. 5 заробљеничког логора у Аверси Италија, 15.IX1941 цртеж оловком на блок хартији 31,7x23,5 цм сигн.д.д.: У.Тодоровић д.л.: 15. IX.1941. Аверса 2985 III 5/135

93. Frano Šimunović (1908-1995) Jasenovac printed drawing 15.2 x 19.7 cm signed in the lower right corner: F. Šim. 1222

94. Miloš Bajić (1915-1995) Women Prisoners Arrested by Special Police Shelling Beans in the Yard of the Banjica Camp, 1943/44 pencil drawing (on toilet paper, as stated in the catalogue card) 15 x 19,8 cm no signature 4254 III 5/168

95. Miloš Bajić (1915-1995) Camp room, 1943 pencil drawing (on toilet paper, as stated in the catalogue card) 14.7 x 19.2 cm no signature 4251III 5/165 a

96. Zlatko Prica (1916-2003) People from the Danica Camp drawings portfolio, Danica printed drawings 23,5 x 38,3 cm signed in the lower right corner: “Danica“ Z.Prica 1945. 1151 L

97. Miloš Bajić (1915-1995) “Kojke” – Triple Bunk Beds, 1944. (A.K.Z. Ebensee, Mauthausen branch) pencil drawing 29.6 x 21.2 cm no signature 4256 III 5/170

98. Nebojša Jelača (1911-1954) Comrades. Osnabrück Indian ink drawing 22 x 30 cm no signature IMS L 2123/5347

99. Dušan Vlajić (1911-1945) Lying Figure, Osnabrück pencil drawing 20.5 x 16 cm signed in the lower right corner: Vl. 1763III 5/56 b

100. Dušan Vlajić (1911-1945) Shack, Osnabrück, September 1941 tempera on paper 20.9 x 27.7 cm signed in the lower right corner: Vlajić Osnabrück 41 g. September in the lower right corner: stamp: Oflag VI C Gepruft 1766 III 5/59

101. Predrag Stevanović Prison and Camp in Mlinijevo, 1942 Indian ink and watercolours drawing on sketchbook paper 35.7 x 2.6 cm signed on the back in the upper right-hand corner: prison and camp /barn/ in Mlinijevo stamp: Gepruft Oflag VI C 6317 III 5/250 b

102. Božidar Monašević Shacks in the Italian Camp G, Durrës, Albania, 10.V. 1941 pencil drawingon sketchbook paper 11.8 x 15.4 cm signed in the upper right-hand corner: Campo G 10-V -1941 in the lower left corner:Durrazzo in the lower right corner: redrawn by B.Monašević 2981 III 5/131

103. Branko Petričić Camp Shacks in Oflag XIII B, 1941 Chalk drawing on paper 30 x 37.5 cm signed in the lower right corner: B Petričić 3113 III 5/138

104. Uroš Todorović A View through the Window of Shack No. 5 in the Prisoner Camp in Aversa, Italy, 15. IX 1941 pencil drawingon sketchbook paper 31.7 x 23.5 cm signed in the lower right corner: U. Todorović in the lower left corner: 15. IX.1941. Aversa 2985 III 5/135

105104

105. Цветко Радовић (1908-1995) Бараке у пламену Нирнберг, 9.8.1943. акварел 39,5 x 27,5 цм сигн. д.д.: Цвет Радовић, Nürnberg 9-VIII-1943 ИМС Л 818/5365

106. Бранко Салаћанин Стражара на улазу, заробљенички логор,септембар 1944. цртеж оловком 30,5 х 22,5 цм сигн. д.л.: Септ. 1944 д.д.: Б. Салаћанин ИМС Л2069/2069

107. Предраг Стевановић Логор у жицама, Оснабрик цртеж оловком 38 x 27 цм без сигн. ИМСЛ 2117/5338

108. Бранко Салаћанин Логор у Стрију, Стриј, 1943. цртеж мастилом 27,7 x 18,3 цм сигн. д.д.: Стриј 943 Б. Салаћанин ИМСЛ 2139/5419

109. Станислав Беложански (1926-1976) Логор у Стразбуру – моја соба, Стразбур,7.01.1944. цртеж оловком 42 х 29,5 цм сигн. д.л.: 27. I 944 фор ерантрину Штрасбург Моја соба д.д. Ст. Беложански ИМСЛ 804/5342

110. Бранко Салаћанин Логор Стриј – кухиња, Стриј, 1943. цртеж мастилом 30 x 21 цм сигн. д.д.: Стриј септ. 1943. Б. Салаћанин ИМСЛ 2126/5351

111. Цватко Радовић(1908-1995) Провера тежине, Нирнберг, 1942. цртеж оловком 25 x 18,5 цм сигн. д.д.: Nürnberg 1942 ЦвРад ИМСЛ 2128/5354

112. Милош Бајић (1915-1995) Одлазак на рад, Маутхаузен, 1944. цртеж оловком 20 x 30 цм без сигн. ИМСЛ 2135/5414

113. Милош Бајић (1915-1995) Затвореници, Маутхаузен, 1944. цртеж оловком 20 x 30 цм сигн. доле у средини Бајић М ИМС Л2136/5416

114. Крсто Хегедушић (1901-1975) „Преостали из ћелије бр. 16’’ бакропис 46,1 х 30,5 цм сигн. 1/6 К.Хег 1951. 2114

115. Александар Дероко (1894-1988) Ислеђивање, 1941. цртеж тушем 43,4x37,4 цм сигн. д.д.: А.Д. 941 д.л.: Ислеђивање (по причању) 1787 III 5/80

116. Александар Дероко (1894-1988) Ћелија у Ђушиној улици, 1941. цртеж тушем 34x26 цм сигн. запис на папиру уз цртеж: Ћелија у Ђушиној улици Ал. Дероко 1941 1782 III 5/75

117. Душан Влајић (1911-1945) Затвор, Оснабрик 1944. пастел на хартији 36,5x29 цм сигн. горе лево: Влајић ‹44 Оснабрик 1774 III 5/67

Станислав Беложански, Логор у Стразбуру – моја соба, 1944. Кат. бр 109; Stanislav Beložanski, Camp in Strasbourg – My Room, 1944. Inv. No. 109

107106

105. Cvetko Radović (1908-1995) Shacks are Ablaze Nürnberg, 9.8.1943 watercolour 39.5 x 27.5 cm signed in the lower right corner: Cvet Radović, Nürnberg 9-VIII-1943 IMS L 818/5365

106. Branko Salaćanin Watchtower at the Entrance, Prisoner Camp, September 1944 pencil drawing 30.5 x 22.5 cm signed in the lower left corner: Sept. 1944 in the lower right corner: B. Salaćanin IMS L2069/2069

107. Predrag Stevanović Wire Fenced Camp, Osnabrück pencil drawing 38 x 27 cm no signature IMSL 2117/5338

108. Branko Salaćanin Camp in Strij, Strij, 1943 ink drawing 27.7 x 18.3 cm signed in the lower right corner: Strij 943 B. Salaćanin IMSL 2139/5419

109. Stanislav Beložanski (1926-1976) Camp in Strasbourg – My Room, 1944.,7.01.1944. pencil drawing 42 h 29,5 cm signed in the lower left corner: 27. I 944 for erantrinuStraßburg My Room in the lower right corner: St. Beložanski IMSL 804/5342

110. Branko Salaćanin CampStrij – kitchen, Strij, 1943 ink drawing 30 x 21 cm signed in the lower right corner: Strij Sept. 1943. B. Salaćanin IMSL 2126/5351

111. Cvatko Radović (1908-1995) Weight Check, Nirnberg, 1942 pencil drawing 25 x 18,5 cm signed in the lower right corner: Nürnberg 1942 CvRad IMSL 2128/5354

112. Miloš Bajić (1915-1995) Leaving for Labour, Mauthausen, 1944 pencil drawing 20 x 30 cm no signature IMSL 2135/5414

113. Miloš Bajić (1915-1995) Inmates, Mauthausen, 1944 pencil drawing 20 x 30 cm Signed in the lower part of the picture, in the middle: Bajić M IMS L2136/5416

114. Krsto Hegedušić (1901-1975) “Survivors from Cell No. 16’’ copper etching 46.1 x 30.5 cm signed 1/6 K.Heg 1951 2114

115. Aleksandar Deroko (1894-1988) Questioning, 1941 Indian ink drawing 43.4 x 3.,4 cm signed in the lower right corner: A.D. 941 in the lower left corner.: Questioning(according to reports) 1787 III 5/80

116. Aleksandar Deroko (1894-1988) The Cell in Đušina Street, 1941 Indian ink drawing 34 x 26 cm signed: note on paper accompanying the drawing : The cell in Đušina Street Al. Deroko 1941 1782 III 5/75

117. Dušan Vlajić (1911-1945) Prison, Osnabrück 1944. pastel on paper 36.5 x 29 cm signed in the upper left corner: Vlajić ‘44 Osnabrück 1774 III 5/67

Душан Влајић, Затвор, Оснабрик, 1944. Кат. бр. 117; Dušan Vlajić, Prison, Osnabrück, 1944. Inv. No. 117

109108

118. Александар Дероко (1894-1988) Борбе за ослобођење Београда 20.Х 1944. цртеж тушем на хартији 60,3 х 49,3 цм сигн. на приказу д.с.: 20. октоб. 1944е испод приказа д.д. запис: Скицирано на самоме месту 1788 III 5/81

119. Александар Дероко (1894-1988) Прва патрола ослободилаца у мојој улици 20.X 1944. акварел и темпера 50,7 x 36,3 цм сигн. г.л.: 20.X.944 д.д.: 20.X944 АД ПЗ 608 III 5/23

120. Исмет Мујезиновић (1907-1984) Радост победе принт 65 x 46 цм сигн.д.д.: Исмет 4311 III 5/175

121. Исмет Мујезиновић (1907-1984) Победа принт 46 x 65 цм сигн. д.д.: Исмет 4311 III 5/175

122. Првослав Пиво Караматијевић (1912-1963) Илустрација за прославу Дана устанка у Црној Гори. Ауторски отисак, 1943. линорез 11,9x18,1 цм сигн. г.л.: П.К Испод отиска, д.л.: Линорез 2/4 Испод отиска д.д: Пиво 782 III 5/9

123. Емир Драгуљ (1939-2002) Повратак ратника,1971. Отисак 4/9 дубока штампа у боји 75,9 x 56,5 цм сигн. испод приказа лево:4/9 Испод средина:Ратник Испод приказа десно:Емир 1971 4608 III 5/191

124. Војо Димитријевић (1910-1981) Сусрет линорез 39,3x29,8 цм безсигн. 5580 Р

125. Бранко Ковачевић (1911-1988) И побеђен линорез 23,4 x 17,6 цм безсигн. 5943

118. Aleksandar Deroko (1894-1988) Fighting for Liberation of Belgrade 20. X 1944 Indian ink drawing on paper 60.3 x 49.3 cm signed below the picture in the middle.: Octob. 20th, 1944 note below the picture in the lower right corner: Sketched on the spot 1788 III 5/81

119. Aleksandar Deroko (1894-1988) The First Patrol of the Liberators in My Street 20. X 1944 watercolour and tempera 50.7 x 36.3 cm signed in the upper left corner: 20.X.944 in the lower right corner: 20.X944 AD PZ 608 III 5/23

120. Ismet Mujezinović (1907-1984) Joy of Victory print 65 x 46 cm signed in the lower right corner: Ismet 4311 III 5/175

121. Ismet Mujezinović (1907-1984) Victory print 46 x 65 cm signed in the lower right corner: Ismet 4311 III 5/175

122. Prvoslav Pivo Karamatijević (1912-1963) Illustration commemorating Uprising Day in Montenegro. Author print, 1943 linocut 11.9 x 18.1 cm signed in the upper left corner: P.K below the print in the lower left corner: Linocut 2/4 below the print in the lower right corner:Pivo 782 III 5/9

123. Emir Dragulj (1939-2002) Soldiers’ Return, 1971. Print 4/9 colour relief print 75.9 x 56.5 cm signed below the picture in the lower left corner: 4/9 below the picture in the middle: Soldier below the picture in the lower right corner: Emir 1971 4608 III 5/191

124. Vojo Dimitrijević (1910-1981) Meeting linocut 39.3 x 29.8 cm no signature 5580 R

125. Branko Kovačević (1911-1988) And Defeated linocut 23.4 x 17.6 cm no signature 5943

Бранко Ковачевић, И побеђен (из мапе Кроз нашу борбу) 1945. Кат. бр. 125; Branko Kovačević, And Defeated (from the portfolio The Course of Оur Struggle) 1945. Inv. No. 125

111110

Сликарска дела

126. Илија Вујковић Устанак партизани,1973. уље на платну 85 х 64,5 цм сигн. д.д.: ИВујковић 73 ИМС Л 526/6683

127. Исмет Мујезиновић (1907-1984) Партизани у јуришу,1964. уље на платну 188x 132 цм сигн. д.д.: Исмет 48 Л

128. Божа Илић (1919-1993) Партизани уље на платну 65 x 60 цм сигн. д.д.И. Божа 80 Л

129. Славко Марић (1921-1995) Колона бораца у зимској ноћи, 1968. уље на платну 79,5 x 134 цм сигн. д.л.: С. Марић 68 295 Л

130. Ђурђе Теодоровић(1907-1986) Игмански марш, 1979. уље на платну 204 x 264 цм сигн. д.д.: 1979. Ђ.Т. 5857 III 5/240

131. Никола Мартиноски (1903-1973) Партизанска колона, 1968. уље на платну 126 x 84 цм без сигн. 46 Л

132. Коста Кривокапић (1912-1990) Народ храни партизане, Београд, 1976. уље на платну 71 х 85 цм сигн. д.д.: Кривокапић Коста ИМС Л 1483/4856

133. Исмет Мујезиновић (1907-1984) Прелаз преко Неретве, 1947. уље на платну 270 x 200 цм сигн. д.д.: Исмет власништво Скупштине града Београда

134. Слободан Гавриловић (1914-1993) Из четврте офанзиве уље на платну 88 x 116 цм сигн. д.л.: С. Гавриловић 119 М

135. Маријан Детони (1905-1981) Нoћ на Зеленгори, 1951. уље на платну 90 x 116 цм сигн. д.д.: М. Детони, 1950-51 90 М

Paintings

126. Ilija Vujković Uprising Partisans,1973 oil on canvas 85 x 64,5 cm signed in the lower right corner: IVujković 73 IMS L 526/6683

127. Ismet Mujezinović (1907-1984) Partisan Assault, 1964 oil on canvas 188 x 132 cm signed in the lower right corner: Ismet 48 L

128. Boža Ilić (1919-1993) Partisans oil on canvas 65 x 60 cm signed in the lower right corner. I. Boža 80 L

129. Slavko Marić (1921-1995) Column of Soldiers in a Winter’s Night, 1968 oil on canvas 79.5 x 134 cm signed in the lower left corner: S. Marić 68 295 L

130. Đurđe Teodorović (1907-1986) IgmanMarch, 1979 oil on canvas 204 x 264 cm signed in the lower right corner: 1979. Đ.T. 5857 III 5/240

131. Nikola Martinoski (1903-1973) Partisan Column, 1968 oil on canvas 126 x 84 cm no signature 46 L

132. Kosta Krivokapić (1912-1990) National Hero Defends Partisans, Belgrade, 1976. oil on canvas 71 x 85 cm signed in the lower right corner: Krivokapić Kosta IMS L 1483/4856

133. Ismet Mujezinović (1907-1984) Crossing the Neretva, 1947 oil on canvas 270 x 200 cm signed in the lower right corner: Ismet owned by the Belgrade City Assembly

134. Slobodan Gavrilović (1914-1993) From the Fourth Offensive oil on canvas 88 x 116 cm signed in the lower left corner: S. Gavrilović 119 M

135. Marijan Detoni (1905-1981) Night on Zelengora, 1951 oil on canvas 90 x 116 cm signed in the lower right corner: M. Detoni, 1950-51 90 M

Младен Јосић, Рањеници, 1950. Кат. бр. 140; Mladen Josić, The Wounded, 1950. Inv. No. 140

113112

136. Ђурђе Теодоровић (1907-1986) Сутјеска уље на платну 250 x 400 цм сигн. д.д.:1953 Ђ. Теодоровић 5505 III 5/228 сигн.д.д.: Ђ. Теодоровић, 1947, Нови Сад 88 М

137. Зора Поповић Сутјеска, 1967. уље на платну 124x148 цм без сигн. 4250 IV 5/164

138. Марио Микулић (1924-1991) Тифусар, 1960. уље на платну 103 x 72 цм сигн. д.л.: Микулић 63 М

139. Исмет Мујезиновић (1907-1984) Пренос рањеника, 1961. уље на платну 208 x 155 цм без сигн. 2042 III 5/97

140. Младен Јосић(1897-1972) Рањеници, 1950. уље на шперплочи 145 x 120 цм сигн. д.д: М. Јосић 2039 III 5/95

141. Оља Ивањицки (1931-2009) Жртва бомбардовања Београда 1941, Београд уље на платну 138 х 199 цм сигн. десно на средини: Оља Ивањицки ИМС Л 1455/4274

142. Ризах Штетић (1908-1974) Усташе у селу, 1946. уље на картону 85 x 69 цм сигн. д.л.: Р. Штетић 46 2041 III 5/96

143. Ђурђе Теодоровић (1907-1986) У свитање, 1947. уље на платну 130 x 160,5 цм сигн.д.д.: Ђ. Теодоровић, 1947, Нови Сад 88 М

144. Ђорђе Илић (1920-2010) Пролеће 1941. уље на платну 131 х 82,5 цм без сигн. ИМС Л288/3943

145. Васко Ташковски (1937) Човек човеку, 1981. уље на платну 200 x 150 цм без сигн. 5677 III 5/236

146. Крсто Хегедушић (1901-1975) Транспорт логораша II уље на платну 163 x 130 цм сигн. д.л.: К. Хег. 1963. 3166 III 5/146

136. Đurđe Teodorović (1907-1986) Sutjeska oil on canvas 250 x 400 cm signed in the lower right corner:1953 Đ. Teodorović 5505 III 5/228

137. Zora Popović Sutjeska, 1967. oil on canvas 124x148 cm no signature 4250 IV 5/164

138. Mario Mikulić (1924-1991) Typhoid Fever Sufferer, 1960 oil on canvas 103 x 72 cm signed in the lower left corner: Mikulić 63 M

139. Ismet Mujezinović (1907-1984) Carrying the Wounded, 1961. oil on canvas 208 x 155 cm no signature 2042 III 5/97

140. Mladen Josić (1897-1972) The Wounded, 1950. oil on plywood 145 x 120 cm signed in the lower right corner: M. Josić 2039 III 5/95

141. Olja Ivanjicki (1931-2009) A Victim of the Bombing of Belgrade 1941, Belgrade oil on canvas 138 x 199 cm signed on the right-hand side in the middle: Olja Ivanjicki IMS L 1455/4274

142. Rizah Štetić (1908-1974) The Ustaša in a Village, 1946 oil on cardboard 85 x 69 cm signed in the lower left corner: R. Štetić 46 2041 III 5/96

143. Đurđe Teodorović (1907-1986) At Dawn, 1947 oil on canvas 130 x 160.5 cm signed in the lower right corner: Đ. Teodorović, 1947, Novi Sad 88 M

144. Đorđe Ilić (1920-2010) Spring 1941 oil on canvas 131 x 82.5 cm no signature IMS L288/3943

145. Vasko Taškovski (1937) Man to Man, 1981 oil on canvas 200 x 150 cm no signature 5677 III 5/236

146. Krsto Hegedušić (1901-1975) The Transport of Camp Inmates II oil on canvas 163 x 130 cm signed in the lower left corner: K. Heg. 1963. 3166 III 5/146

115114

Скулптуре

152. Алојз Лојзе Долинар (1893-1970) Растанак, 1961. бронза вис. 72 цм сигн. д.л.: Долинар 2067 III 5/107

153. Грга Антунац (1906-1970) Борац у јуришу, 1955. бронза вис. 62,5 цм сигн. на постољу при дну: Антунац Б – 384

154. Ото Лого (1931) Колона, 1960. бронза 59x30x18 цм сигн. на бази: Ото Лого 3167 III 5/147

155. Франо Кршинић (1897-1981) Борац на стражи бронза вис. 62 цм сигн. на бази: Кршинић 2070 III 5/110

156. Валентин Кос Тине (1894-1979) Партизан, 1950. бронза 35 x 33 x 16 цм сигн. на пост. позади д: Кос 1560 П

147. Сава Сандић (1915) 6. април, 1968. бронза 84,5 x 32 x 20 цм сигн. на постаменту: С. Сандић Б-343

148. Мира Јуришић (1928-1998) Отпор I, 1961. бронза вис. 113 цм сигн. д.л.: Јуришић 2066 III 5/106

149. Франо Кршинић (1897-1981) Фигурална група – Устанак, 1949. бронза 41 x 27 x 17 цм, пост: 27,5 x 15,5 x 5 цм сигн. д.д.: Кршинић 5455 Р

150. Владислав Петровић(1935) Јуришник, 1971. гвожђе вис. 45 цм сигн. В.П. 4609 III 5/192

151. Александар Зарин (1923-1998) Устанак (скица за споменик отпору у Ади), 1967. метал вис. 175 цм безсигн. 4314 III 5/178

Сава Сандић, 6. април, 1968. Кат. бр. 147; Sava Sandić, April 6th, 1968. Inv. No. 147

117116

Sculptures

147. Sava Sandić (1915) April 6th, 1968 bronze 84.5 x 32 x 20 cm signed on the base: S. Sandić B-343

148. Mira Jurišić (1928-1998) Resistance I, 1961 bronze height: 113 cm signed in the lower left corner: Jurišić 2066 III 5/106

149. Frano Kršinić (1897-1981) A Group of Figures – Uprising, 1949 bronze 41 x 27 x 17 cm, base: 27.5 x 15.5 x 5 cm signed in the lower right corner: Kršinić 5455 R

150. Vladislav Petrović (1935) Assault Trooper, 1971. iron height:45 cm signed: V.P. 4609 III 5/192

151. Aleksandar Zarin (1923-1998) Uprising (draft of a monument commemorating resistance in Ada), 1967 metal height: 175 cm no signature 4314 III 5/178

152. Alojz Lojze Dolinar (1893-1970) Parting, 1961 bronze height: 72 cm signed in the lower left corner: Dolinar 2067 III 5/107

153. Grga Antunac (1906-1970) Soldier During Assault, 1955 bronze height: 62.5 cm signed on the base, near the bottom: Antunac B – 384

154. Oto Logo (1931) Column, 1960. bronze 59 x 30 x 18 cm signed on the base: Oto Logo 3167 III 5/147

155. Frano Kršinić (1897-1981) Soldier Standing Guard bronze height: 62 cm signed on the base: Kršinić 2070 III 5/110

156. Valentin Kos Tine (1894-1979) Partisan, 1950 bronze 35 x 33 x 16 cm signed on the base, on the back, on the right-hand side: Kos 1560 P Франо Кршинић, Устанак,

1949. Кат. бр. 149; Frano Kršinić, Uprising, 1949. Inv. No. 149

119118

157. Божидар Обрадовић (1910-1979) Кадињача – отпор (Последње са Кадињаче), 1966. бронза60x90x45 цм без сигн. ИМС Л 291/3946

158. Дринка Радовановић (1943) Бошко Буха, 1984. пуна пластика, бронза, ливење 21x51x20 цм без сигн. ИМСЛ 543/6700

159. Љубинка Савић – Граси (1922-1999) Бомбаш, Београд, 1973. пуна пластика, гипс 23x24x7 цм без сигн. ИМС Л 285/3939

160. Борис Калин (1905-1975) Група бораца посребрена бронза 44 x 41 x 33,5 цм сигн. на постољу д: Б. Калин 3742 Р

161. Павле Паја Радовановић (1923-1981) Чувари партизанских база, 1975. бронза 29 x 30,5 x 17 цм сигн. на пост.позади: Паја 69 133 П

162. Сретен Стојановић (1898-1960) Борба (Партизан и партизанка), 1948. бронза вис. 62 цм сигн. на бази: СС 3770 III 5/152

163. Драго Тршар (1927) Партизанска колона бронза 19 x 33 x 6 цм; пост: 35 x 10,3 x 3,6 цм сигн.д.л.: Д (мон) Тршар 53(?) 5583 Р

164. Милан Верговић (1928-) Борац, 1960. бронза 62 x 14 x 9 цм; пост: 16 x 9 x 5 безсигн. Б – 370

165. Милан Верговић Борци у строју - Композиција I, 1968. посребрена бронза 35 x 35 x 6 цм; пост: 32 x 9,5 x 4 цм безсигн. 2293 Р

157. Božidar Obradović (1910-1979) Kadinjača – Resistance (The Last from Kadinjača), 1966 bronze60 x 90 x 45 cm no signature IMS L 291/3946

158. Drinka Radovanović (1943) Boško Buha, 1984 solid cast bronze 21 x 51 x 20 cm no signature IMSL 543/6700

159. Ljubinka Savić – Grasi (1922-1999) Bomb-Thrower, Belgrade, 1973 solid plaster 23 x 24 x 7 cm no signature IMS L 285/3939

160. Boris Kalin (1905-1975) A Group of Soldiers silver-platedbronze 44 x 41 x 33,5 cm signed on the lower part of the base: B. Kalin 3742 R

161. Pavle Paja Radovanović (1923-1981) Soldiers Guarding Partisan Bases, 1975 bronze 29 x 30,5 x 17 cm signed on the back of the base: Paja 69 133 P

162. Sreten Stojanović (1898-1960) Combat(Partisans - Man and Woman), 1948. bronze height: 62 cm signed on the base: SS 3770 III 5/152

163. Drago Tršar (1927) Partisan Column bronze 19 x 33 x 6 cm; base: 35 x 10.3 x 3.6 cm signed at the bottom on the left-hand side: D (mon) Tršar 53(?) 5583 R

164. Milan Vergović (1928-) Soldier, 1960 bronze 62 x 14 x 9 cm; base: 16 x 9 x 5 no signature B – 370

165. Milan Vergović Soldiers in Formation - Composition I, 1968 Silver-platedbronze 35 x 35 x 6 cm; post: 32 x 9.5 x 4 cm no signature 2293 R

Љубинка Савић – Граси, Бомбаш, 1973. Кат. бр.159; Ljubinka Savić – Grasi, Bomb-Thrower, 1973. Inv. No. 159

Милан Верговић, Борац, 1960. Кат. бр.164; Milan Vergović, Fighter, 1960. Inv. No. 159

121120

166. Vjekoslav Rukljač (1916-1997) Carrying the Wounded 1950 bronze 63 x 67 x 21 cm; base: 60 x 29 x 30 cm signed at the bottom on the right-hand side: V. Rukljač 140 M

167. Stevan Bodnarov (1905-1993) Getting the Wounded out of Combat, Beograd, 1974. cast bronze 32 x 20 x 22 cm No signature IMS L294/3949

168. Vanja Radauš (1906-1975) Typhoid Fever Sufferer, 1959. bronze height: 64 cm no signature 2058 III 5/101

169. Drago Đurović (1923-1986) Young Woman at an Execution Site 1964 bronze 49 x 29 x 19 cm signed at the bottom on the right-hand side: D.Đ. B – 375

170. Milan Basarabić (1908-2010) Execution of a Mother, Belgrade 1974. (before) solid cast bronze 11 x 35 x 9 cm no signature IMS L 1425/4261

171. Stevan Dukić (1929-1991) Bloody Fairy Tale –Execution of the Students in Kragujevac solid wood 30 x 90 x 17 cm no signature IMSL 287/3942

166. Вјекослав Рукљач (1916-1997) Ношење рањеника, 1950. бронза 63 x 67 x 21 цм; пост: 60 x 29 x 30 цм сигн. д.д.: В. Рукљач 140 М

167. Стеван Боднаров (1905-1993) Извлачење рањеника из борбе, Београд, 1974. бронза, ливење 32x20x22 цм Безсигн. ИМС Л294/3949

168. Вања Радауш (1906-1975) Тифусар, 1959. бронза вис. 64 цм безсигн. 2058 III 5/101

169. Драго Ђуровић (1923-1986) Омладинка на стрелишту, 1964. бронза 49 x 29 x 19 цм сигн. д.д.: Д.Ђ. Б – 375

170. Милан Басарабић (1908-2010) Стрељање мајке, Београд,1974. (пре) пуна пластика, бронза, ливење 11x35x9 цм без сигн. ИМС Л 1425/4261

171. Стеван Дукић (1929-1991) Крвава бајка – стрељање ђака у Крагујевцу пуна пластика, дрво 30x90x17 цм без сигн. ИМСЛ 287/3942Вања Радауш, Тифусар, 1959. Кат.

бр. 168; Vanja Radauš, Typhoid Fever Sufferer, 1959. Inv. No. 168

Нандор Глид, Дахау, 1967. Кат. бр. 178; Nandor Glid, Dachau, 1967. Inv. No. 178

123122

172. Љубинка Савић – Граси (1922-1999) Обешени, Београд пуна пластика, бронза, ливење 12,5x40x11,5 цм без сигн. ИМСЛ 302/3957

173. Јован Солдатовић (1920-2005) Мртва породица бронза вис. 156 цм безсигн. 2068 III 5/108

174. Нандор Глид (1924-1997) Балада о вешанима, 1967. челик и гвожђе вис. 121 цм сигн. на постољу: Г. Н. 67 4316 III 5/180

175. Дринка Радовановић (1943) Слава Ковић – учесник у НОР-у, 1984. пуна пластика, бронза, ливење 19x60x15 цм сигн. на средини позади: ДР 82 ИМС 546/6703

176. Јован Солдатовић (1920-2005) Породица, 1975. скица, бронза 50 x 21 x 10,5 цм; пост: 27 x 22 x 11 цм безсигн. 202 П

177. Лујо Безереди (1898-1979) Човек везаних руку – сужањ сребрено енгобирана теракота 85 x 23 x 24 цм сигн. д.д.: Лујо Безереди Б – 387

178. Нандор Глид (1924-1997) Дахау, 1967. калај и бакар 50 x 130 цм сигн. на постољу: Г.Н. 67 4317 III 5/181

179. Вида Јоцић (1921-2002) На жици бронза, на паноу од дрвета 121 x 45 x 91 цм безсигн. 2064 III 5/104

180. Вида Јоцић (1921-2002) Апел бронза вис. 114 цм безсигн. 2063 III 5/103

181. Матија Вуковић (1925-1985) Глава логораша бронза вис. 35 цм безсигн. 3815 III 5/158

182. Цветко Радовић (1908-1995) Писмо од куће (Читање писма), Нирнберг пуна пластика, бронза, ливење 14x36x13 цм без сигн. ИМС Л 821/5371

183. Непознати аутор Победа бронза вис.83 цм безсигн. 2410 Р

184. Франо Кршинић (1897-1981) Маршал Тито, 1949. бронза вис. 64 цм сигн. д.л.:Ф. Кршинић 143 М

185. Антун Аугустинчић (1900-1979) Мир, 1952. бронза вис. 69 цм сигн. Аугустинчић 52 3727 Р

186. Александар Зарин (1923-1998) Поздрав сунцу, 1967. метал вис. 108 цм сигн. с.д.: А. Зарин `67 4313 III 5/177

172. Ljubinka Savić – Grasi (1922-1999) The Hanged, Belgrade solid cast bronze 12,5 x 40 x 11,5 cm no signature IMSL 302/3957

173. Jovan Soldatović (1920-2005) Dead Family bronze height: 156 cm no signature 2068 III 5/108

174. Nandor Glid (1924-1997) A Ballad of the Hanged, 1967 steel and iron height: 121 cm signed on the base: G. N. 67 4316 III 5/180

175. Drinka Radovanović (1943) Slava Ković – Participant in the War of National Liberation, 1984 solid cast bronze 19x60x15 cm signed on the back in the middle:DR 82 IMS 546/6703

176. Jovan Soldatović (1920-2005) Family, 1975 draft, bronze 50 x 21 x 10.5 cm; draft: 27 x 22 x 11 cm no signature 202 P

177. Lujo Bezeredi (1898-1979) Man with Tied Hands – Prisoner silver engobed terracotta 85 x 23 x 24 cm signed at the bottom on the right-hand side: Lujo Bezeredi B – 387

178. Nandor Glid (1924-1997) Dachau, 1967 tin and copper 50 x 130 cm signed on the base: G.N. 67 4317 III 5/181

179. Vida Jocić (1921-2002) On the Wire bronzeon wooden board 121 x 45 x 91 cm no signature 2064 III 5/104

180. Vida Jocić (1921-2002) Appeal bronze height: 114 cm no signature 2063 III 5/103

181. Matija Vuković (1925-1985) Head of a Camp Inmate bronze height: 35 cm no signature 3815 III 5/158

182. Cvetko Radović (1908-1995) Letter from Home (Reading the Letter), Nirnberg solid castbronze 14 x 36 x 13 cm no signature IMS L 821/5371

183. UnknownArtist Victory bronze height: 83 cm no signature 2410 R

184. Frano Kršinić (1897-1981) Marshal Tito, 1949 bronze height: 64 cm signed in the lower left corner:F. Kršinić 143 M

185. Antun Augustinčić (1900-1979) Peace, 1952 bronze height: 69 cm signed Augustinčić 52 3727 R

186. Aleksandar Zarin (1923-1998) Salute to the Sun, 1967 metal height: 108 cm signed on the right-hand side, in the middle.: A. Zarin `67 4313 III 5/17

125124 Comments on Exhibits

Inv. No. 92 (Krsto Hegedušić, engraving) As early as April 11th, 1941, the Ustaša began arresting and imprisoning members of the Serbian population, sending them to the District Court prison in Gospić (the so-called Gericht prison) where up to 3,000 people could be held. Since the camps were filled to capacity and could not hold the ever-increasing number of prisoners, the death camps of Jadovno on Mount Velebit and Slano on the island of Pag were set up in May 1941. In the period from April 11th to August 21st, 1941, 40,123 inmates, children, women and men were killed in the cruellest of ways.

Inv. No. 130 (Đurđe Teodorović, The Igman March) The movement of the First Proletarian National Liberation Assault Brigade with wounded and sick soldiers crossing Igman Mountain on January 27th and 28th, 1942, in the direction of Foča, in brutal winter conditions of -32°C. During the movement, around 200 brigade fighters got frost bites and their limbs had to be amputated without anaesthesia in the hospital in Foča.

Inv. No. 133 (Ismet Mujezinović, Crossing the Neretva) Operation Weiss III (White III) – the battle of Neretva – took place in the period March - April, 1943 with the participation of 90,000 occupying and collaborationist forces, fighting against 20,000 soldiers of the National Liberation Army of Yugoslavia, joined by 4,500 wounded and sick fellow fighters, who were taken care of both at the General Staff hospital and division and brigade hospitals.

Inv. No. 136 (Đurđe Teodorović, Sutjeska) Operation Schwartz (Black)–the battle of Sutjeska – began on May 15th, 1943, with the participation of 127,000 occupying and collaborationist forces aided by the air force, fighting against 16,000 soldiers of the National Liberation Army of Yugoslavia, joined by 3,500 wounded and sick fellow fighters, who were taken care of both at the General Staff hospital and division and brigade hospitals.

Inv. No. 140 (Mladen Josić,The Wounded) The medical corps, in the War of National Liberation, developed simultaneously with the establishment and organization of the National Liberation Army of Yugoslavia, continually adapting to the particular circumstances imposed by the war. Taking care of the wounded had a considerable impact on the operations of the National Liberation Army of Yugoslavia units. Although the organization of the medical corps was oriented primarily to serving the needs of the military, these units provided medical assistance to the civilian population, as well.

Inv. No. 141 (Olja Ivanjicki, A Victim of the Bombing of Belgrade) The demonstrations held on March 27th, 1941 against the country’s joining the Tripartite Pact, provided a pretext for the launch of the German attack on Yugoslavia on April 6th, 1941, which began with the bombing of Belgrade, on April 6th, 1941.

Inv. No. 157 (Božidar Obradović, Kadinjača) – The operation of the German forces, launched on November 29th, 1941 against Užice Republic, the only liberated area in the occupied Europe. Outnumbered by the better equipped enemy, which they fought at the Kadinjača mountain pass near Užice, the 270-strong Workers’ Battalionperished. The Germans killed around 120 wounded partisan troops.

Inv. No. 158 (Drinka Radovanović, sculpture) Boško Buha, National Hero of Yugoslavia, famed bomb-thrower, member of the Second Proletarian Brigade. He was killed at the age of 17, on September 17th, 1943 in the village of Jabuka near Prijepolje.

Inv. No. 168 (Vanja Radauš, Typhoid Fever Sufferer) Typhoid fever is a contagious diseasecaused by the bacteria Rickettsia-prowazekii, transmitted by white lice,living in the seams of laundry and clothes. In wartime conditions, when soldiers and members of the civilian population are not in the position to change their clothes on a regular basis, lice breed quickly, spreading the epidemic. The sufferers have a long-lasting fever, affecting their state of mind.

Inv. No. 171 (Stevan Dukić, Bloody Fairy Tale) From October 21st-23rd, 1941 in Kragujevac, the Germans executed around 7,000 residents of the town, among whom the students attending secondary schools, in retaliation for the killed German soldiers. The sculpture was named after Desanka Maksimović’s poem, Bloody Fairy Tale.

Inv. No. 175 (Drinka Radovanović, sculpture) Slavoljub Ković joined the partisans as a 16-year-old boy in his native town of Bogatić, in the Mačva region. He was captured by the Germans in late 1941, in Milna on Cer Mountain and transferred to the Zabran camp near Šabac. He did not reveal the names of partisans and their collaborators. Just before he was executed, on January 10th, 1942, the Nazis cut a five-pointed star on his forehead.

Tripartite Pact –The military agreement signed by the then fascist states: Italy, Germany and Japan, on September 27th in Berlin. Hungary and Romania joined the Pact in October 1940, while Bulgaria and the Kingdom of Yugoslavia followed suit, in March 1941. The demonstrations held on March 27th, 1941 against the country’s joining the Tripartite Pact, provided a pretext for the launch of the German attack on Yugoslavia on April 6th, 1941, which began with the bombing of Belgrade, on April 6th, 1941.

AFŽJ –Antifascist Women’s Front of Yugoslavia was formed in Bosanski Petrovac, on December 6th, 1942. In the units of the National Liberation Army of Yugoslavia, there were around 100,000 women fighters, taking part in the armed conflict, during which 25,000 of them lost their lives. The honour of the National Hero of Yugoslavia was conferred on 91 women.

USAOJ – United Alliance of Antifascist Youth of Yugoslaviawas formed in Bihać, on December 27th, 1942 as an “alliance of all patriotic and antifascist youth, workers, peasants or the intelligentsia, regardless of their nationality, religious beliefs or political positions”.

Коментари уз каталошке одреднице

Кат. бр. 92 (Крсто Хегедушић, гравура) Усташе су већ 11. априла 1941. године хапсиле и затварале српско становништво у казнионицу Окружног суда у Госпићу (тзв. Герихт-затвор) где је могло бити смештено до 3.000 затвореника. Пошто капацитети логора нису могли примити све већи број ухапшених, у мају 1941. основани су логори смрти Јадовно на Велебиту и Слано на Пагу. У периоду од 11. априла до 21. августа 1941, на најокрутније начине побијено је 40.123 затвореника, деце, жена и мушкараца.

Кат. бр. 130 (Ђурђе Теодоровић, Игмански марш) Покрет Прве пролетерске Народноослободилачке ударне бригаде, са рањеним и болесним борцима, преко планине Игман, 27-28. јанура 1942. године према Фочи, у суровим зимским условима, на температури од -32°C. Токoм покрета је промрзло око 200 бораца бригаде, којима су фочанској болници, без наркозе, ампутирани промрзли делови тела.

Кат.бр.133 (Исмет Мујезиновић, Прелаз преко Неретве) Операција „Вајс III“ (Бело III)битка на Неретви се одиграла у периоду март-април 1943. године, уз ангажовање 90.000 окупаторско-квислиншких снага, против 20.000 бораца Народноослободилачке војске Југославије, са којима је било и 4.500 рањеника и болесника, који су збринути у централној болници Врховног штаба, као и у дивизијским и бригадним болницама.

Кат. бр. 136 (Ђурђе Теодоровић, Сутјеска) Операција „Шварц“ (Црно)- битка на Сутјесци, почела је 15. маја 1943.године, ангажовањем 127.000 окупаторско-квислиншких снага, уз подршку авијације, против 16.000 бораца Народноослободилачке војске Југославије, са којима је било и 3.500 рањеника и болесника који су збринути у централној болници Врховног штаба, као и у дивизијским и бригадним болницама.

Кат. бр. 140 (Младен Јосић, Рањеници) Санитетска служба у народноослободилачком рату, развијала се упоредо са стварањем и организацијом НОВЈ и стално прилагођавала специфичним условима које је наметнуо рат. Збрињавање рањеника је имало великог утицаја на оперативна дејства јединица Народноослободилачке војске Југославије. Иако је организација санитета била подређена, пре свега, војним потребама, пружала је медицинску помоћ и цивилном становништву.

Кат. бр. 141 (Оља Ивањицки, Жртва бомбардовања Београда) Демонстрацијe 27. марта 1941, против приступања Југославије Тројном пакту, послужиле су као повод за отпочињање немачког напада на Југославију, бомбардовањем Београда, 6. априла 1941.

Кат. бр. 158 (Божидар Обрадовић, Кадињача) Операција немачкихснага 29. новембра 1941. против једине слободне територије у поробљеној Европи, . У борби са бројно и технички надмоћнијим немачким јединицама, на превоју Кадињача,код Ужица, изгинуо је Раднички батаљонкоји је имао 270 бораца. Немци су убили око 120 заробљених партизанских рањеника.

Кат. бр. 158 (Дринка Радовановић, скулптура) Бошко Буха, народни херој Југославије , легендарни бомбаш Друге пролетерске бригаде. Погинуо у седамнаестој години, 27. септембра 1943, у селу Јабука код Пријепоља.

Кат. бр. 168 (Вања Радауш, Тифусар) Тифус пегавац је инфективна болест, чији узрочник је бактерија рикеција, коју преноси бела ваш, која живи у шавовима рубља и одеће. У ратним условима, када војници и цивилно становништво нисуу могућности да редовно мењају одећу, ваши се брзо размножавају и шире епидемију. Оболели имају дуготрајну температуру и поремећај стања свести.

Кат. бр. 171 (Стеван Дукић, Крвава бајка) Немци су од 21. до 23. октобра 1941, у Крагујевцу, као одмазду за погинуле немачке војнике, стрељали око 7.000 грађана, међу којима су били и ђаци крагујевачких средњих школа. Скулптура је добила назив по песми Десанке Максимовић „Крвава бајка“.

Кат. бр. 175 (Дринка Радовановић, скулптура) Славољуб Ковић је као шеснаестогодишњи дечак приступио партизанима, у родном Богатићу, у Мачви. Заробили су га Немци, крајем 1941, у Милни на Церу и спровели у логор Забран код Шапца. Није одао имена партизана и њихових сарадника и фашисти су му непосредно пред стрељање, 10. јануара 1942, на челу урезали звезду петокраку.

Тројни пакт - војни савез који су потписале тадашње фашистичке државе, Италија, Немачка и Јапан, 27. септембра, у Берлину. Октобра 1940. године, пакту су приступиле Мађарска и Румунија, а Бугарска и Краљевина Југославија, марта 1941. Демонстрације 27. марта 1941, против приступања Југославије Тројном пакту, послужиле су као повод за отпочињање немачког напада на Југославију, 6. априла 1941.

АФЖЈ - Антифашистички фронт жена Југославије, формиран је у Босанском Петровцу, 6. децембра 1942.године. У јединицама Народноослободилачке војске Југославије је било ангажовано око 100.000 жена бораца, у оружаној борби животе је дало њих 25.000, а за народне хероје Југославије, проглашена је 91 жена.

УСАОЈ – Уједињени савез антифашистичке омладине Југославије, формиран јеу Бихаћу, 27.децембра 1942.године као „савез све родољубиве и антифашистичке омладине, радничке, сељачке и интелектуалне, без обзира на народност, веру и политичко опредељење“.

Цртежи, графике, акварели, уља на платну и скулптуре, које су приказане на изложби, су из фонда– ликовне збирке Музеја историје Југославије и Историјског музеја Србије.

The drawings, prints, watercolours, oils on canvas and sculptures featured in this exhibition, belong to the collections of the Museum of Yugoslav History and the Historical Museum of Serbia.

127

Издавач: Музеј историје Југославије

Одговорна уредница: мр Неда Кнежевић

Уредница публикације: Марија Васиљевић, МА

Рецензент: др Олга Манојловић Пинтар

Аутори текстова: Драгољуб Купрешанин, др Миклавж Комељ, Ненад Лајбеншпрегер МА, Марија Васиљевић МА

Редакција Музеја историје Југославије: др Милан Ристовић, др Милан Терзић, др Љиљана Гавриловић, Слађана Бојковић

Секретар редакције: Александра Момчиловић Јовановић

Аутор изложбе: Драгољуб Купрешанин

Стручни сарадници на изложби: Ана Панић, Слађана Бојковић, Зорана Вукадиновић, др Катарина Живановић, Сара Сопић, Денис Саватић

Односи са јавношћу: Ана Радић

Дизајн изложбене поставке: Игор Степанчић

Графички дизајн: Ирена Степанчић

Конзервација: Иванка Живадиновић, др Данијела Королија Црквењаков, Дарко Деспотовић МА, Дарко Ђорђевић, Невена Ђоровић, мр Јелена Јоветић, мр Данило Вуксановић

Фотограф: Растко Шурдић

Лектура и коректура: мр Јелена Бајић

Превод на енглески: мр Јелена Бајић, мр Вања Савић и Милан Петровић - Тица

Штампа: ДМД штампарија

Тираж: 300

Београд 2015.

Ова публикација је објављена поводом седамдесетогодишњице победе над фашизмом.

9. мај 1945-2015.

Реализацију изложбе и штампање публикације омогућило је Министарство културе и информисања Републике Србије.

Published by the Museum of Yugoslav History

Editor-in-chief: Neda Knežević, MA

Catalogue editor: Marija Vasiljević, МА

Reviewer: Olga Manojlović Pintar, PhD

Essay authors: Dragoljub Kuprešanin, Miklavž Komelj, PhD, Nenad Lajbenšpreger, MA and Marija Vasiljević, MA

Museum of Yugoslav History editorial board: Milan Ristović, PhD, Milan Terzić, PhD, Ljiljana Gavrilović, PhD and Slađana Bojković

Editorial board secretary: Aleksandra Momčilović Jovanović

Author of the exhibition: Dragoljub Kuprešanin

Collaborating experts: Ana Panić, Slađana Bojković, Zorana Vukadinović, Katarina Živanović, PhD, Sara Sopić, Denis Savatić

Public relations: Ana Radić

Exhibition design: Igor Stepančić

Graphic design: Irena Stepančić

Conservation: Ivanka Živadinović, Danijela Korolija Crkvenjakov, PhD, Darko Despotović, MA, Darko Đorđević, Nevena Đorović, Jelena Jovetić, MA, Danilo Vuksanović, MA

Photographer: Rastko Šurdić

Language editing and proofreading: Jelena Bajić, MA

Translation into English: Jelena Bajić, МА, Vanja Savić, МА and Milan Petrović - Tica

Printed by: DMD štamparija

Print run: 300

Belgrade 2015

Published on the occasion of the 70th anniversary of the victory over fascism.

May 9th, 1945-2015

The exhibition and catalogue have been made possible by the Ministry of Culture, and Information of the Republic of Serbia.

УМЕТНОСТ КАО ОТПОР ФАШИЗМУ Музеј историје Југославије Ботићева 6, 11000 Београд www.mij.rs

ART AS RESISTANCE TO FASCISM Museum of Yugoslav History 6 Botićeva Street, 11000 Belgrade www.mij.rs

CIP

ISBN 978-86-84811-26-6 ISBN 978-86-84811-27-3