Ivan Balenović

PRINC HUMORABI

OD PLUSOPOTAMIJE

ISBN 978-86-85831-55-3

© 2009 Ivan Balenović

© 2013 za elektronsko izdanje Digital Division LLC, Hilton Head Island, USA

& Media Art Content Ltd, Novi Sad, Srbija

www.e-knjige.org

info@e-knjige.org

Korice: Media Art Content Ltd.

Dizajn i prelom: Miroslav Girić

EDICIJA: NA METAR OD ZEMLJE

knjiga sedma

ODLOMAK

Glava osma: Hahananci

1. Dobrodošlica

Trebalo je da protekne dvanaest dana od napuštanja Kumudije da bi se Humorabi, Urma i

Tasel susreli s Hahanancima. A susret se dogodio gotovo slučajno.

S neke uzvišice Tasel je opazio u daljini bunar. Humorabi povede družinu prema njemu,

kako bi se sve troje osvežili i napunili mešine vodom. Dečak se ponadao da će tamo zateći i

kakvog pastira koji će, možda, umeti da ih uputi prema hahananskom logoru.

Do bunara su se morali probijati kroz oštro grmlje, pa do logora stigoše kasnije nego što su

bili računali.

– Već se spušta veče – rekao je Humorabi, – pa bismo ovde mogli i zanoćiti. Možda će

neki stočar, večeras ili ujutro, dovesti ovamo stoku na pojenje.

Odložili su svoje stvari, napili se hladne vode i osvežili umorna tela.

Brzo ih je uhvatio čvrst san.

Pred zoru čuše glasove nepoznatih ljudi koji su se im približavali. Dečaci i Urma se još

nisu bili čestito ni razbudili, a dvojica neznanaca, oba na mazgama, već stigoše do bunara.

– Vehahade, ovo troje su, izgleda, putnici iz daleka, kao i mi – reče jedan od ljudi drugome

uz širok osmeh. – Možda bismo im mogli biti od kakve pomoći.

Drugi muškarac, čija usta su takođe bila razvučena od uha do uha, skoči sa svoje mazge i

priđe maloj družini.

– Treba li vam moja i Gahaharova pomoć? – pitao je.

– Hteli bismo da se umijemo – reče mrzovoljno Urma, – a to ćemo ipak morati sami

učiniti!

Vehahad i Gahahar se nasmejaše tako slatko i zarazno, da i Humorabi i Tasel prasnuše u

smeh. Vehahad dohvati sa samara nekakav ćup, napuni ga vodom i pomože Urmi kod umivanja.

Potom je nalio vode i u Humorabijeve i Taselove šake.

– Šta bismo još mogli da učinimo za vas? – pitao je Gahahar.

– Da nas povedete u vaš logor – reče Humorabi.

Dvojica ljudi se dadoše u takav smeh da se i sve troje Plusopotamaca počeše iz sveg glasa

kikotati, ni sami ne znajući šta je tu bilo smešno

– Penjite se na mazge – rekao je Vehahad.

Urma se smestila iza Vehahadovih leđa, a Humorabi i Tasel se nekako sabiše u sedlu iza

Gahahara.

Dok su životinje grabile kroz nisko, oštro rastinje, dvojica ljudi su pevušili neke vesele

pesmice, jednu za drugom.

Što su dalje odmicali, rastinje je postajalo sve bujnije, a ubrzo naiđoše na bistar potok. Iza

zelenog brežuljka, obraslog sočnom travom, čuo se veseli žamor.

Na padini pitomog brega, nad žuborom potoka, bio je smešten logor od tridesetak manjih

ili većih šatora. Svuda oko njih trčkarali su veseli, raspričani muškarci, žene i deca.

Na obližnjoj livadi izležavale su se kamile i mazge. Bilo je tu i nešto koza i ovaca, među

kojima se važno šepurio veliki, rundavi pas čuvar.

Vehahad i Gahahar nisu još ni sjahali, a već se oko njih i malih pridošlica okupio sav

logor.

– Ovo troje su Plusopotamci – reče Vehahad svojima. – Tako su nam rekli usput. Dečaci

tragaju za bronzanim prozorom svoga cara i za pasuljem s tigrovim šarama. Devojčica ima lepo

ime, Urma. Ona traži svoje roditelje koje jedva pamti. Dalek put je još pred njima.

Svi okupljeni zapljeskaše.

– Dobro došli među Hahanance! – reče jedan čovek.

– Plusopotamija? – uzviknuo je neki bodri starac. – Ne sećam se da je ikad neki naš

karavan stizao do tog carstva. Možda bi nas Bihahar mogao i onamo povesti?

Svi Hahananci pogledaše u onog muškarca što je malopre poželeo dobrodošlicu

Humorabiju, Urmi i Taselu.

– Ne – reče taj, – nećemo menjati plan, ali kad se vratimo u Hahanan, predložićemo našem

kralju da uputi karavan i u Plusopotamiju, pa i dalje od nje. Mi ćemo odavde poći kuda smo

naumili, na donjemorska ostrva.

Bihahar potom reče da će Humorabija i Tasela on primiti pod svoj prostrani šator, a Urmu,

za koju se počeše otimati vesele žene i devojke iz logora, poverio je Gahaharovoj sestri

Arihahani.

Radosna Arihahana odvuče malu Plusopotamku u svoj šator, gde je Duhahak, muž

Arihahanin, već kupio svoje prnje, spremajući se za preseljenje kod nekog od svojih drugara. Na

šarenoj prostirci je gugutao krupnooki dečačić, ne stariji od godinu dana. Ugledavši Urmu, silno

joj se obradovao i uputio joj jedno sočno “hi-hi”.

Posle dobrodošlice ukazane malim gostima, Hahananci se vratiše svojim sitnim poslovima

koje su radili spretno i živahno, neprestano se šaleći, smejući se i pevušeći. Humorabiju, Urmi i

Taselu ne dozvoliše da im u ma čemu pomažu, već im rekoše kako treba da se dobro odmore, jer

su njihova umorna lica dovoljno govorila o naporima puta koji je stajao iza njih.

Dečaci i devojčica iz Plusopotamije su popodne dremnuli u svojim šatorima, a iz lakog sna

ih digoše prijatni mirisi iz kotlova u kojima se spremala gusta čorba za večeru. Začuše se i lake

svirale. Pred nekim šatorima momci i devojke zaplesaše.

Kad je glavni kuvar Šehahal objavio da je večera gotova, svi posedaše oko kotlova. Gosti

dobiše počasna mesta, pokraj starešine logora, Bihahara. Mala Plusopotamka se pojavila odevena

u haljine neke mlade Hahananke, jer je Arihahana Urminu odeću oprala. Humorabiju nije

promaklo da je devojčica zadržala na sebi svoj laneni pojas, očigledno ne dozvolivši

gostoljubivoj domaćici da i njega pere. Tako nešto nije bila dozvolila ni onoj gostioničarki u

Babagu.

Posle ukusne večere dežurne sudopere pokupiše činije, a devojke poslužiše voće, slatkiše i

napitke. Tada Bihahar zamoli Humorabija da opiše Hahanacima svoju carevinu i da im

podrobnije ispriča šta je njega i dvoje njegovih saputnika navelo da pođu daleko od rodnoga

kraja.

Vedri i uvek nasmejani Hahananci slušali su Humorabija s napregnutom pažnjom. Žamor,

smeh i uzvici bodrenja zavladaše logorom kad je dečak rekao da će Urma sigurno opet sresti

svoje roditelje, a da će i njegov zavet caru Plusopotamije biti ispunjen.

– Vratićemo se kući s našim prognanim zemljacima, s tigrovim pasuljem i leopotamskim

prozorom! – rekao je odlučno na kraju svog pripovedanja Humorabi. – Plusopotamiji će biti

vraćena sloga, bez koje s njenih granica ne bi mogao da bude oteran strašni Džumbus-kan, pun

slepe mržnje i divlje želje za osvetom zbog izgubljenog ponosa.

2. Smehomer

– Rado bismo vam pomogli u traganju za tigrovim pasuljem i preostalim delovima

leopotamskog prozora – rekao je Bihahar malim Plusopotamcima kad se žamor stišao, – ali mi,

nažalost, ni o jednom ni o drugom nismo dosad ništa čuli. Pođite svakako u onu kraljevinu na

Slatkom jezeru... Tamo zalaze putnici koji bi vam mogli biti od pomoći.

Bihahar je poćutao. Zagonetno se nasmešio, pa je naredio nekom momku:

– Donesi smehomer!

Mladić je otrčao do jednog od šatora, a Hahananci radosno zažamoriše. Momak se vrati s

nekim duguljastim predmetom koji predade Arihahani.

Humorabi, Urma i Tasel se zbunjeno pogledaše.

– Arihahana će vam sada ispitati smeh! – reče im veselo Bihahar. – Posle toga ćemo moći

da vam sa sigurnošću kažemo da li ćete se vratiti u Plusopotamiju obavljenog posla, s tigrovim

pasuljem, bronzanim prozorom, i, naravno, s prognanim Plusopotamcima. Ako rezultat merenja

vašeg smeha bude dobar, nipošto ne odustajte od traganja, bez obzira na kakve ćete sve teškoće

nailaziti u tuđini.

Duguljasti predmet u Arihahaninim rukama, nalik na uzanu kutiju, bio je izrađen od nekog

jarkonarandžastog drveta. Širina mu je bila približna širini ljudske šake, a dužina je odgovarala

dužini ruke odraslog čoveka.

Kutija je imala dva zakošena poklopca, nagnuta jedan prema drugome. Jedan poklopac je

bio nepomičan, pričvršćen za kutiju, i taj je bio približno dvostruko duži od drugog. Kraći

poklopac se klackao na osloncu ispod ispod svoje sredine.

Nad uzdignutom stranom dužeg poklopca, na maloj zaravni, stajala je drvena figurica koja

je predstavljala nosoroga, okrenutog licem naniže, prema mestu gde se gotovo dodiruju kraći i

duži poklopac. Nasuprot nosorogu, na uzdignutom kraju manje klackalice, naslonjenome na

ivicu kutije, sedeo je čupavi majmunčić, izrađen od lakog drveta i vune. Iza nosorogovih leđa se

uzdizalo vitko stablo s krošnjom punom zrelih kokosovih oraha. Ono je bilo pričvršćeno uz

zadnji, uži kraj kutije.

– Nosorog će se sjuriti niz strminu dužeg dela poklopca – objašnjavala je Arihahana. –

Tamo će svom silinom udariti čelom u donji kraj klackalice. Klackalica će odbaciti malog

majmuna... Uostalom, posmatrajte pažljivo. Jeste li spremni? Dakle, nosorog se sprema za napad

na bespomoćno majmunče...

Dvojica dečaka i njihova drugarica s napregnutom pažnjom upiljiše poglede u nosoroga

kojeg Arihahana pridrža levom rukom, dok desnom okrete nekoliko puta točkić pričvršćen o bok

nosorogovog trbuha. Žena vešto otpusti obe ruke, a nosorog se silovito zaleti niz duži od dva

zakošena poklopca, ka malom majmunu. Međutim, umesto da dojuri do majmunčeta i ščepa ga,

zver udari čelom u donji kraj klackalice, prevrne se i izleti iz kutije. Suprotni kraj klackalice

naglo odskoči i odbaci majmunče uvis. Mala životinja preleti čitavu dužinu uzane kutije i spusti

se pravo u krošnju punu krupnih, ukusnih oraha.

Neslavnu nosorogovu pustolovinu i sretno majmunčetovo prispeće među sočne plodove

Humorabi, Urma i Tasel propratiše iskrenim, glasnim smehom, a kad se njihov smeh stišao,

Arihahana ih zamoli da ispričaju šta su maločas videli i kako su doživeli ishod nosorogovog

nasrtaja na majmunče.

Urma je prva uskliknula:

– Nosorog je dobio šta je zaslužio! Divljački je poleteo na slabijeg, ali divlja zasljepljenost

i glupost idu podruku. Zato se on i našao u provaliji, a majmun među kokosima!

Humorabi reče:

– Izgledalo je da će krvožedni razbojnik, naoružan sirovom snagom, imati lak posao, a da

majmunčiću nema spasa. Međutim, izlaza ima i u najtežim prilikama. Ako imam pameti,

poslužiću seneprijateljevom glupošću da bih ga se rešio. Tačno tako je postupio majmunčić.

Procenio je jačinu nosorogovog besa i mudro je odabrao mesto gde će sesti. Štaviše, možda se

njemu jednostavno pripilo kokosovog mleka, ali nije znao kako bi dospeo na ono drvo, pa je

vešto namamio nosoroga i poslužio se njegovim snažnim telom i kratkom pameću!

Tasel se počešao po potiljku, pa je kazao:

– Ova sprava mi se jako sviđa. Figura nosoroga se sigurno kotrlja na nekim malim

točkićima. Pogledaću to posle. Ali, šta je pokrenulo, šta je odbacilo nosoroga napred? Mislim da

bi to mogao da bude smotani iver od istog ovog jarkonarandžastog drveta. Vidljivo je na prvi

pogled da je to drvtvrdo i žilavo! Iver je smešten u unutrašnjosti figure, a namotava se

okretanjem točkića na boku. Arihahana je okrenula točkić četiri puta. Mislim da ga nije smela

okrenuti ni manje ni više puta, jer bi u prvom slučaju nosorog slabije udario u klackalicu, pa

majmun ne bi dospeo do orahâ, dok bi u drugom slučaju snaga udarca bila veća, pa bi majmunče

preletelo drvo, tresnulo na tlo i – ostalo gladno.

U hahananskom karavanu je vladao tajac.

– Deco – progovorila je Arihahana, – dali ste lepe odgovore. Ti se, Urmo, smeješ čitavim

licem, Humorabi se smeje srcem, a Tasel glavom. Ne razdvajajte se dok ne dovršite posao koji

vas je združio. Budite istrajni u traganju za vašim zemljacima, među kojima su i Urmini roditelji.

Tragajte uporno za vašim šarenim pasuljem i bronzanim prozorom. Nikakva prepreka neće vas u

tome zadržati, a kući ćete se vratiti uzdignuta čela. To vam ne kažem ja; tako govori vaš smeh, a

smeh je drugo ime za istinu. Izmerili smo ga ovim starim smehomerom koji su napravili naši

čukundedini. Ne pamti se da je ikad pogrešio!

Smeh i razdraganost ponovo zahvatiše logor.

U neki čas Bihahar podiže ruku, a žamor se stiša. Reče da bi neko mogao da ispriča malim

Plusopotamcima sve što bi trebalo da znaju o Hahananu i Hahanancima.

– Tuhahav je naš najbolji pripovedač, pesnik i pevač – doviknuo je neko. – Neka on priča

o našoj kraljevini i o našem narodu. Posle bi mogao nešto lepo i da nam otpeva!

Bihahar zaklima glavom, što je za Tuhahava značilo obavezu da krene s pripovedanjem, a

potom i da zapeva.

Bihahar zaklima glavom. Lep, nasmejan mladić istupi i poče da pripovijeda.

3. Gromovi nad Grohot-planinom

U daleko, veoma daleko vreme, u goloj Grohot-planini, okruženoj sa svih strana

nepreglednom pustinjom koja se, u ma kojem smeru da se krene, ne može prevaliti bez pola

godine hoda, živeo je malobrojni narod koji je sebe nazivao Hahanancima. Život Hahananaca je

bio težak, jer su jedva uspevali da nađu nešto rastinja kojim bi napasli svoja mala stada i

dovoljno vode kojom bi njih i sebe napojili.

Uz sve muke koje su se na njih navalile, Hahananci su bili vedre i vesele naravi, puni

samopouzdanja i vere da će doći vremena kada će im život biti lakši i lepši. U to ih je uveravao i

njihov mudri i odlučni starešina Hahan koji ih je učio da od jalovog krša može postati zeleni,

plodni raj ne samo pameću i strpljivim radom, već ponajpre duhom poštenja, ljubavi, vedrine i

međusobne ispomoći koji je oduvek krasio njegove saplemenike.

– Takav duh su naši stari darovali nama – govorio je Hahan, – ali sa svojim kostima su ga

uneli i u srce Grohot-planine. Pre ili kasnije, on će dobiti krila

Jednog dana je neki mladić, vodajući dve svoje mršave koze golom planinom, opazio na

samom vrhu Grohot-planine nežno stabaoce jarkonarandžaste boje. Odmah je to javio Hahanu

koji se drvcu silno obradovao i nazvao ga mahahagonijem.

Dogodilo se ubrzo da se nad vrh Grohot-planine nadnesoše oblaci, nekoliko njih, tmurnih i

zloslutnih. Udare munju-dve na mahahagonijevo stabaoce, prospu nešto kiše i raspadnu se.

Drvce, međutim, ostane čitavo, a na udar groma planina odgovori neobičnom jekom: ha-ha-ha!

Hahananci se obradovaše što je njihovo neveliko drvo odolelo gromu, ali mudri Hahan im

reče da gromovi neće odustati od namere da unište stablo i da će se, po svoj prilici, ubrzo opet

pojaviti crni oblaci nad vrhom planine.

Tako je i bilo. Posle nekoliko dana navuče se nad Grohot-planinu deset puta više oblačina

nego prvi put. Udari kratka, ali oštra oluja, praćena pljuskom i rikom desetak snažnih gromova.

Na svaki njihov udar planina je odgovarala svojim gromkim “ha-ha-ha”, a žilavo drvce je

ostajalo čitavo. Natopljeno od ono malo kiše, drvo živnu, ojača, a izniče i prvo sitno grmlje oko

njega.

Hahananci se opet poveseliše. Veselio se i Hahan, ali je rekao svojim ljudima da će se

oblaci, još brojniji i još crnji, zasigurno ponovo pojaviti. Ipak, Hahan se uzdao u žilavo korenje

drveta i grmlja i u prkosni odjek planine.

Meseci su prolazili bez ijednog oblačka, a onda iznenadno zatamni nebo. Uskovitlala se

silna oluja, udarala je snažna, duga grmljavina, otvorilo se nebo. Što su udari gromova bili

bešnji, to je snažnije i prkosnije odgovarala Grohot-planina svojim odjecima. Tri i po dana je

trajao pakao nad planinom, a onda je kroz pocepane, ispražnjene oblake zasijalo sunce.

Zazeleni se Grohot-planina, šiknuše uvis grmovi i mahahagonijevo drvo. Na više strana

izbiše nova, mlada stabla tog drveta.

Prođe neko vreme, a nebesa se opet zacrniše. Tmina zavlada nad planinom, diže se divlji

vetar, udari strašni pljusak, zasevaše hiljade munja, zatutnjaše hiljade gromova. Sedam dana i

sedam noći tresla se planina, ali ne prođe nijedan urlik groma bez prkosnog odjeka “ha-ha-ha”.

Kad i to nevreme prođe i kad toplina sunca ponovo pade po brdima, još se više razvi svakojako

žbunje i drveće, nabuja trava, rascveta se cveće, probiše izvori.

Rat tmurnih oblaka s prkosnom Grohot-planinom nikad nije prestajao, ali posle svake tuče

i grmljavine brda su postajala sve zelenija. Na sve strane su se prostirali bujni pašnjaci i cvetne

livade, guste šume i pitomi gajevi. Pojavila se i vinova loza. Umnožiše se stada, razvi se

ratarstvo, neki ljudi se okrenuše voćarstvu, a neki vinogradima. Javiše se i zanati. Život postade

lakši i lepši, a s boljim životom se poče uvećavati i brojnost Hahananaca. Ostareli Hahan je bio

radostan i ponosan što su većinu njegovog naroda činila deca koja su rasla u izobilju, drugarstvu

i veselju.

Mladež jednog dana zatraži da se Hahan učini kraljem, što svi, osim njega samog,

oduševljeno prihvatiše. Nemajući kud, Hahan primi krunu na glavu, a zemlja na Grohot-planini

postade kraljevina Hahanan. Kralju beše nametnuto da prestolonaslednika bira među rođenom

decom, kako sinovima, tako i kćerima. Prinčevi nikad nisu zahtevali od svojih sestara da sednu

na hahananski presto, ali među sobom su znali da se oštro sporečkaju, gurajući jedan drugoga na

tron. U takvim slučajevima kralj je najpre nudio nasleđe nad krunom dobrovoljcu, ali takvog

obično nije bilo, pa je, teška srca, morao da na vladanje zemljom privoljeva nekog od svojih

sinova naredbom, ili bi pribegavao žrebu. Na sreću prinčeva i princeza, u obzir za nasleđivanje

prestola dolazili su i dobrovoljci iz naroda, ali takvi su se javljali samo u retkim prilikama.

Dobijeni budući kralj mogao je da se teši time što neće vladati iz raskošnog dvorca, okružen

čoporom dvorjana, lakeja i drugih pridvorica, nego će stanovati u kući kakve imaju i svi drugi

Hahananci, a ni presto mu se neće gotovo ni po čemu razlikovati od udobnih pletenih stolica u

kakvima obično sede hahananski domaćini.

Na neobičnim mukama su se bili našli kraljevi Hahan IX i Hahan XVII. Onaj Deveti je

imao samo jednog potomka, ćerku jedinicu Nelihahaju. Kad je poodrasla, devojka se pobojala da

će doveka ostati usedelica ako postane kraljica. Zaista, kraj sve njene izuzetne lepote, momci su

od nje sve češće okretali glave. Kralj otac je mesecima moljakao Hahanance da se neki od njih

prihvati nasleđa nad njegovim tronom, sve dok se na tako nešto nije odvažio drvodelja Dahahas,

a za ljubav svom bratu Mohahatu, čije je srce kucalo za Nelihahaju. Sve se sretno završilo:

Mohahatova svadba i Dahahasovo proglašenje za prestolonaslednika dogodiše se u isti dan.

Hahan Sedamnaesti je, opet, imao sina jedinca. Momak koji se zvaše Tahaham, bio je

pravi čarobnjak u spravljanju svakojakih peciva. Hahananci su se otimali o njegove hlebove,

pogače, perece, pite i kolače. Ocu kralju se srce stezalo pri pomisli da će zemlju jednog dana

morati da liši tako nadarenog pekara, pa se i on, kao nekad Hahan Deveti, dao u potragu za

prestolonaslednikom dobrovoljcem. Da ne dužimo, i ovaj slučaj je sretno okončan – pristankom

bačvara Glohahaba da, kada za to dođe vreme, postane “čovek s brojkom”, kako su Hahananci u

šali nazivali svoje kraljeve. Zahvalni Tahaham mu je do kraja života svakog jutra odnosio u kuću

– jer dvora nije ni bilo – svež raženi hleb i vruću pitu s kupusom.

Prelepa je Grohot-planina, ali njen najlepši ukras je niska od petnaest prelepih, stepenasto

poređanih jezera, čija voda pada iz jednog u drugo, stvarajući vodopade izuzetne lepote. Njih

Hahananci nazivaju kikot-slapovima, jer se šum njihove padajuće vode nimalo ne razlikuje od

razdraganog čovečijeg smeha.

Za vladavine Hahana Prvog, mladić po imenu Jerihahan, usred neke od oluja koje su se i

dalje povremeno nadnosile nad Grohot-planinu, popeo se na ono najstarije drvo mahahagonija,

odsekao s njegove najviše grane šibu, a potom je od nje napravio sviralu.

Kad je svirala bila gotova, mladić ju je položio u vodu jednog od planinskih jezera i

ostavio je u njoj sedam dana i sedam noći. Kad ju je izvadio iz vode, odneo je sviralu kralju na

dar. Kralj je zasvirao... Na iznenađenje svih, ali ne i Jerihahanovo, iz frulice se razlegao

milozvučni, melodični smeh.

Potom je mladić odveo kralja do obližnjeg potoka u koji se bila svalila neka stena, zbog

čega se voda razlivala po tek zasejanom polju. Kralj se okrenuo licem ka steni i dunuo u sviralu.

Smeh se opet iz nje razlegao, a stena je počela da puca! Uskoro se kamena gromada raspala u

bezbrojne kamenčiće, a potok se vratio u svoje korito.

Od tada se Jerihahan pri svakom većem nevremenu penjao u razgranatu krošnju starog

mahahagonija na Grohot-planini da bi odsekao granu za svoju novu sviralu. Jedini je on u

Hahananu umeo da pravi takve frule, a svoje umeće je, kad je tome došlo vreme, preneo na svog

najmlađeg sina.

Docniji kralj Hahan VI je jednom u šali rekao da kraljevina Hahanan ima dve dinastije –

jednu Hahanâ koja kraljuje, i drugu Jerihahanâ koja gradi svirale što se smeju i svojim smehom

drobe kamen. U vreme kad Humorabijeva družina uživa gostoprimstvo vedrih Hahananaca, na

prestolu u Grohot-planini vlada kralj Hahan XXII, dok čudesne frulice gradi majstor Jerihahan

XIX.

4. Celi svet je Grohot-planina!

Sretno i dugovečno, u izobilju i dobrom raspoloženju, nastavili su da žive Hahananci i u

vremenima posle Hahana Prvog koji požive nekih stotinu i devedeset pet leta, što nije

neuobičajen vek u tom narodu.

Grohot-planina je postajala sve bujnija, a zelenilo se s nje postepeno spuštalo u bezmernu

pustinju. Ipak, s obiljem je znala da raste želja da se ima još više, što je ponekad izazivalo

razmirice među ljudima. One su se, na sreću, uvek stišavale i prevladavale, ali u takvim

slučajevima je sve češće morao da presuđuje sam kralj.

Pre mnogo, mnogo godina kralj Hahan VI je sazvao opšti sabor i obratio se ovim rečima

svom podanstvu:

– Mi smo narod vedar i samopouzdan. Crv ljudskog straha koji rađa sebičnost, mogao bi,

međutim, da razori naš duh, a onda bi, u to budite sigurni, pustinja opet dopuzala do vrha

Grohot-planine, do onog drevnog, razgranatog mahahagonija kojeg bi, na kraju, besni gromovi

spržili. Nestala bi naša polja, naše livade, šume, voćnjaci i vinogradi. Umukla bi stada, opustela

sela i gradovi, presahli kikot-slapovi.

Lica veselih Hahananaca se uozbiljiše. Pažljivo su pratili svaku reč svog prvog čoveka.

– Mi možemo i umemo da uništimo tog ništavnog crva, da ga zgnječimo svaki u sebi, ali

moramo imati na umu da je Grohot-planina tek komadić velikog sveta koji je okružuje i da će

ona ostati zauvek bujna, cvetna i prkosna samo ako svugde oko nje, s kraja na kraj sveta, sve

pustinje i sve gole planine ozelene, ako sve procvetaju, ako se na sve četiri strane raspletu kikot-

slapovi, ako u svim rekama i morima zašume grohot-valovi. Ako se to ne dogodi, nemojmo se

nadati da će se Grohot-planina večno zeleniti, da će doveka odolevati crnim oblacima.

Svi Hahananci dadoše kralju za pravo.

– Šta treba da činimo? – javi se neko.

– Kao što se vlati sočne, zelene trave s naše planine spuštaju u pustinju, tako i mi moramo

poći među druge ljude! – reče kralj. – Odlazićemo, vraćaćemo se i ponovo odlaziti. Upoznaćemo

mnoge narode, sve narode! Primićemo od njih vrline koje oni imaju, a mi ćemo njima ponuditi

naše. Naučimo ih kako se ozelenjuju Grohot-planine!

Razdraganost se vrati među okupljene Hahanance.

Hahan VI je produžio:

– Neka svaki od nas barem po dva puta u životu pođe u daleki svet. Biće teški ti putevi, jer

nećemo svugde naići na gostoljubivost, ali moramo istrajati. Neki će ostati u tuđini jer neće

izdržati prevelike napore, a neki će daleko od Hahanana naći sebi životnog saputnika i sviti novo

gnezdo, ali biće i stranaca koji će poželeti da se nama pridruže, da zauvek dođu u Hahanan.

Čitav dan je većao hahananski sabor. Postavljano je bezbroj pitanja, izrečeno mnogo

predloga i mišljenja, ali valjanost kraljevih misli niko nije dovodio u pitanje.

Na kraju je sabor prihvatio zakon (koji nigde i nikad nije zapisan, jer Hahananci se drže

dogovorenog), po kome je svako dužan najmanje dva puta u životu, u manjoj ili većoj grupi, da

pođe iz Hahanana nekud daleko, u svet.

Sabor se usprotivio da na takva putovanja polazi i hahananski kralj, ali Hahan VI nije

dopuštao nikakve izuzetke, pa je pravilo odlazaka u daleke krajeve ostalo da važi i za krunisanu

glavu. Neupućeni bi se zapitao jesu li od putovanjâ bili pošteđeni bolesnici, međutim, treba znati

da Hahananci ne pate ni od kakvih boleština.

Zaključujući veliki hahananski sabor, kralj je poručio svojim sunarodnicima:

– Ma kuda pošli, ma gde se našli, imajte na umu da pod kapom nebeskom postoji samo

jedna jedina Grohot-planina. To je – čitav svet.

5. S osmehom u san

Za ljude u Bihaharovom karavanu priča mladoga Tuhahava je bila priča o njima samima, o

njihovom narodu, pa im ni najmanja sitnica nije bila nepoznata, ali svi okupljeni Hahananci su je

saslušali bez daha, a o našim Plusopotamcima da i ne govorimo. Jedino je neki čovek

poodmaklih godina, ali krepak i okretan, čitavo vreme nešto poslovao oko magaraca, a na

nekoliko poziva svojih zemljaka da sedne među njih samo se dobrodušno i pomalo odsutno

smeškao, odgovarajući: “Sad ću ja”. Njegovo ime je bilo Orihahad.

U ćaskanju s Bihaharom i Tuhahavom, Humorabi, Urma i Tasel su doznali još mnoge

pojedinosti o hahananskim putovanjima po svetu. Bilo je na njima veselih zgoda, ali mnogo više

teškoća i napora. Već pri samom polasku iz domovine hahananski putnici su se nalazili pred

teškim ispitom strpljenja i izdržljivosti – pred nepreglednom pustinjom. Bio je pravi podvig naći

u njoj vodu ili hranu, a na svakom koraku je pretila opasnost od otrovnih zmija, pauka i

škorpiona koji su vrveli po pregrejanom pesku i kamenju. I u povratku iz dalekih krajeva

hahananske karavane je još jednom očekivala ta strašna, opasna pustoš.

– Mi se ne plašimo ni gladi ni žeđi, ni žege ni oluje, ni umora ni zmijskog otrova – rekao je

Bihahar, – ali teško nam pada čovečija opčinjenost samim sobom. Iz nje niče nezajažljivost, a

ova rađa opaku decu: laž, prevaru, vlastoljublje, smrt. Ogolele ljudske duše stvaraju pustinju sto

hiljada puta veću, besplodniju, bezvodniju i otrovniju od one kroz koju prolazimo kad krećemo

u svet i kad se iz njega vraćamo. O njenom ozelenjavanju je sanjao naš davni kralj Hahan VI.

U nepoznatim krajevima Hahananci su susretali brojne čestite i gostoljubive ljude, ali su

mnogo češće nailazili na vrata zaključana iznutra, na škrtost i tvrdičluk. Imali su posla s

varalicama, lukavim trgovcima, lopovima i razbojnicima. Upoznali su mnoge surove kraljeve

koji su ih bezdušno isterivali iz svojih zemalja.

Taselu se neprestano motao po glavi onaj točkić koji je namotavala Arihahana da bi

pokrenula figuru nosoroga na smehomeru.

– Imate li učenih ljudi? – pitao je Bihahara.

– Da! – odgovorio je starešina hahananskog logora. – S Grohot-planine posmatramo nebo i

zemlju. Ljude koje srećemo u drugim krajevima podučavamo u pisanju, računanju,

zvezdoznanstvu, čuvanju zdravlja, obrađivanju zemlje, sviranju i pevanju...

– Kradete li i tuđa znanja? – našalio se Tasel.

– Tu nema većih lopova od nas! – odgovori Bihahar glasno se smejući. – Eto, na primer,

od Klafugijaca smo naučili kako se plovi morem, pa i kako se grade brodovi. Bez tih umeća ne

bismo smeli ni da sanjamo o otiskivanju put donjemorskih ostrva. Nego, nije li Tuhahav

obavezan i da nam nešto otpeva posle svog pripovedanja?

Tuhahav dohvati mali instrument sličan harfi. Logor se umiri.

Hahananci i njihovi mali gosti iz Plusopotamije probdeli su čitavu zvezdanu noć uživajući

u prelepoj mladićevoj svirci i još lepšoj pesmi. Pred zoru Tuhahav reče:

– Već odavno je trebalo da budemo u posteljama. Ali, čujte još samo jednu pesmu.

Neobičnija je od svih koje ste od mene večeras čuli. Da bi pesma bila to što jeste, valjalo bi da na

njenom kraju svi udarimo u složan smeh. Ja ću vam dati znak.

Mladić prevuče prstima preko žica svog instrumenta i zapeva:

Duboko u srcu ljudskom

leže neke crne školjke.

Pod njihovom tvrdom ljuskom

skrivaju se teške boljke.

Ljudskom stvoru na dnu duše

mutan talog bola sedi.

Kad se patnje naroguše,

čulo vida suze cedi.

Suze gorke mesto pića

ispijamo na dušake,

one prave od mladićâ

čemer-deke, pelen-bake.

Protiv tuge, jada, stresa,

mutna oka, mrka čela,

u suštini ljudskog mesa

stvaraju se antitela.

Ima leka snima lošim,

aspirina protiv straha!

Probajte ih, ja ih trošim,

A zovu se –

– Ha-ha, ha-ha!... ha-ha, ha-ha!... ha-ha, ha-ha!... – razleže se složni, gromki smeh iz svih

grla, da bi pesmi označio kraj.

Smeh potraja.

Sa smehom se pošlo i u šatore, na počinak. Mnogima usne ostadoše blaženo razvučene još

dugo posle utonuća u slatki san.

To se dogodilo i Humorabiju.

6. Travka cerekavka

Sledećeg dana su Humorabi, Urma i Tasel prisustvovali zanimljivom prizoru.

Pred Bihahara dođoše dvojica, Pahahak i Rahahaj, tražeći od svog starešine da presudi u

njihovom sporu.

– Rahahaj mi je prosuo pun ćup veselog mleka! – glasila je Pahahakova optužba.

– Nisam! – odricao je Rahahaj. – Pahahakovo mleko se našlo pod mojim kotlićem. Ja ga

tamo nisam sklonio. Otkud ja mogu da znam šta se nalazi ispod kotlića!

– Mogao si kotlić pažljivo podići, a ne prevrnuti ga nogom!

– Moj kotlić, činim s njim šta ja hoću! A ti, što ne paziš gde ostavljaš mleko? I to – veselo!

– Veselo ili neko drugo, nije za prosipanje!

– Dosta! – prekide Bihahar prepirku i uđe u svoj šator, iz kojeg se odmah vrati s nekim

srebrnastim klasom u ruci.

Dvojica zavađenih Hahananaca su i dalje terali svaki po svom. Bihahar prođe klasom po

Rahahajevoj ruci, a Pahahaka zagolica njime po vratu. Ljudi se primiriše.

– Znaš – odjednom se zakikotao Pahahak, – zaista sam mogao da nađem stotinu boljih

mesta gde bih ostavljao ono svoje veselo mleko. A ja ga tutnuo baš pod tvoj kotlić!

– Sigurno si hteo da mleko bude što bolje zaštićeno od jakog sunca – reče Rahahaj uz

smeh. – Da sam lepo podigao kotlić, obazrivo, rukama, mleko sad ne bi bilo prosuto. A ja, tup!,

nogom!

– Verovatno su ti obe ruke bile zauzete, pa ti je jedino preostajalo da okreneš kotlić nogom

– tešio je Pahahak Rahahaja, smejući se slatko i dobrodušno. – Otkud si mogao znati da se pod

kotlićem nalazi nekakav Pahahakov ćup s mlekom!

– Tvoje dete ne sme da ostane bez veselog mleka – reče Rahahaj Pahahaku, razvlačeći usta

od uha do uha. – Dođi u moj šator, naliću ti pun krčag.

Izmireni Hahanaci, zagrlivši jedan drugoga, uputiše se ka šatoru.

Samo što se dvojica ljudi udaljiše, Humorabi zamoli Bihahara da mu kaže kakvo je to

mleko što se naziva veselim i kakav je to klas kojim je zagolicao Rahahaja i Pahahaka.

Bihahar dozva Tuhahava i reče mu:

– Ti si bolji pripovedač od mene. Ispričaj našim prijateljima o travki cerekavki. To treba

da znaju.

Od Tuhahava naši mali junaci doznaše kako se pre mnogo godina, u vreme kralja Hahana

VII, na nekoj osunčanoj padini Grohot-planine pojavila čudna trava, nalik na žito pred

dozrevanjem, ali svetlija po boji, više srebrnasta nego zlatasta. Pokraj te livadice pastiri su

prolazili sa svojim stadima, ali bi se tek poneko grlo napaslo neobične trave, posle čega bi

životinja postajala vidno živahnija od drugih.

Ovce i koze koje su htele da pasu srebrnastu travu postadoše veoma cenjene u Hahananu,

jer su davale mleko od kojeg se povećavalo opšte raspoloženje ionako uvek veselih Hahananaca.

Zato takvo mleko bì nazvano veselim. Budući da se nije dobijalo u većim količinama, kralj

preporuči da ga stariji ustupaju deci, kako bi njihova urođena veselost još više jačala i

učvršćivala se od malih nogu.

Kad bi neko bio zagolican klasjem srebrnaste trave, toga bi snašao pravi napad cerekanja!

Zato se kralj Hahan VIII dosetio da bi travka cerekavka – tako je Hahananci prozvaše – mogla

izvrsno poslužiti u izglađivanju sporova među njegovim podanicima. Sporovi nisu bili česta

pojava, ali i Hahananci su živi ljudi, pa se ponekad sporečkaju. Ako spor ne bi bio izglađen

drugim načinom, pribegavalo se korišćenju travke cerekavke. Kralj, ili neko drugi ko presuđuje u

sporu, uzimao bi klas travke cerekavke i njime bi zagolicao obe zavađene strane po vratu, ruci,

nozi, leđima ili obrazu. To bi kod njih prouzrokovalo razdragano kikotanje; a gde je smeh, tu je i

dobra volja, pa bi se zavađeni ljudi ne samo izmirili, već bi postali bolji prijatelji nego što su to

bili ikad pre toga.

Ćudljiva je travka cerekavka. Raste gde ona hoće i kad se njoj prohte. Bacaju Hahananci

njeno semenje po svojim livadama, ali ona niče po sopstvenom nahođenju. Nekad od šačice

semena travke cerekavke iznikne nepregledni srebrni tepih, da bi na drugom mestu, gde je

posejano deset vreća njenih zrnaca, iznikao tek koji usamljeni klas. Pojavljuje se srebrno klasje u

svako doba godine, nekad ga bude na sve strane, a nekad ga u čitavoj Grohot-planini rodi tek za

jednu činiju. Zasejano zrnevlje niče katkad već istoga dana kad se položilo u zemlju, ali nekad

prođu i mnoge godine da bi isteralo neko davno bačeno seme.

Čest je slučaj da mladić poseje travku cerekavku, a da tek njegovi unuci ili praunuci

dočekaju veći ili manji urod. Sa sigurnošću se zna da je semenje koje je u godini kad se zakraljio

rasuo po svom vrtu Hahan VIII proklijalo čak u dan krunisanja Hahana XI. Ne niče travka

cerekavka samo u plodnom zemljištu; nekad se javi u sasvim suvom, bezvodnom tlu, ili se viđa

na najvišim planinskim vrhovima, u vodi brzih potoka i u jezerskim plićacima. Pre mnogo

godina, pred kućnim pragom Jerihahana XIV razvio se prelep srebrni klas iz golog, uglačanog

kamena. Niko, pa ni sam Jerihahan, nije umeo ni sebi ni drugima da objasni kako je semenka

mogla dospeti u krupni, tvrdi oblutak, a još manje kako je klica iz njega izbila. “Možda si travku

posejao u kamen smehom iz svoje svirale’’ – rekao je svom ocu četvorogodišnji Jerihahanov

sinčić Hihihan.

Kad dozri, klas travke cerekavke prosipa okrugla zrnca čiju boju unapred ne možeš znati.

Nekad su bela, nekad crvenkasta, nekad smeđa, nekad crna, nekad žutkasta. Nekad su sva zrna u

klasu iste boje, ali češće se u njemu nađu sve boje i prelivi. Od boje semena nije ni najmanje

zavisilo kakvu će boju imati novo zrnevlje. Od posejanih žutih zrnaca mogla su sazreti bela ili

smeđa, od crnih žuta ili crvenkasta…

Od brašna travke cerekavke spravlja se takozvani veseli hleb, a i razna druga peciva

izvrsnog ukusa koja se, kao i veselo mleko, prvenstveno nude deci. Deca ih, naravno, rado troše,

ali najviše se raduju kad im majke pripreme vesele palačinke.

Od vremena kralja Hahana X sve grupe i veći karavani koji polaze na duga putovanja u

daleke krajeve uvek nose sa sobom i suvo klasje, ili raznobojno zrnevlje travke cerekavke.

Hahananci ga već vekovima seju svuda kuda prolaze, u nadi da će ono, pre ili kasnije, iznići i

negde izvan Grohot-planine. Nažalost, ni do dana današnjeg, do šezdeset prve godine vladavine

kralja Hahana XXII, travka cerekavka nije proklijala nigde izvan Hahanana.

Hahananci je ipak strpljivo seju.

Oni nikada ne gube nadu.

O AUTORU

Ivan Balenović rođen je u Vrdniku 1938. Radio je 14 godina kao građevinski tehničar u

visokoj i niskoj gradnji, a potom u novinarstvu i izdavaštvu. Bavio se novinskom karikaturom

(objavivši oko 1500 radova u raznim listovima i časopisima širom nekadašnje Jugoslavije. Živi u

Petrovaradinu.

Više od 25 godina je bio urednik u Izdavačkom sektoru novosadskog ''Dnevnik'', gde je

radio na priređivanju raznih časopisa i druge periodične literature, knjiga i popularno-zabavnih

izdanja. Uređivao je humorističko-satirični magazin ''Osmeh'' za čitavo vreme njegovog

četvorogodišnjeg izlaženja.

Princ Humorabi od Plusopotamije objavljen je prvi put 1992. godine u 'Dnevniku''.

Drugo izdanje knjige (s opširnim predgovorom prof. r Save Babića) je uradio ''Bonart'' iz Nove

Pazove, 2001. Autor je, međutim, nastavio da radi na toj svojoj knjizi, bruseći, pre svega, njenu

filozofiju nenasilnog menjanja sveta. Pripremio ju je za štampu u dve jezičke verzije, srpskoj i

hrvatskoj. Za knjigu se zainteresovao zagrebački izdavač “SysPRINT”, koji ju je štampao 2009,

bogato je opremivši unutrašnjim i spoljnim kolornim ilustracijama (čiji je autor slikar Nenad

Pantć), a dobivši i značajnu materijalnu podršku od tamošnjeg ministarstva kulture.

Ukoliko želite da pročitate celu knjigu, možete je naručiti na:

http://www.amazon.com/Humorabi-Pulsopotamia-Serbian-Edition-

ebook/dp/B00E5IFECC/ref=cm_lmf_tit_28

http://www.barnesandnoble.com/w/princ-humorabi-od-plusopotamije-ivan-

balenovi-x0107/1116263568?ean=2940148778905&itm=1&usri=2940148778905

http://www.kobobooks.com/ebook/princ-humorabi-od-plusopotamije/book-

jHxgOwBx2kebtLaloeGVGA/page1.html

Pogledajte i naša druga izdanja na www.e-knjige.org.