Todor Kuljić Filozofski fakultet Univerzitet u Beogradu Izvorni naučni članak UDK: 316.346.3 Primljeno: 22. 02. 2007. “PROBLEM GENERACIJA”: NASTANAK, SADRŽAJ I AKTUELNOST OGLEDA KARLA MANHAJMA * “Problem of Generations”: Origins, Content and Continuing Relevance of Karl Mannheim’s Article ABSTRACT The article presents a brief history of the concept of generations. It focuses on Karl Mannheim’s article “Problems of Generations” (1928), its social origins and theoretical content. Mannheim’s role was crucial in 20 th century development of the (new) concept of generation. In order to understand the problem of social (historical) generations and evaluate Mannheim’s position within the concept’s development, several points are discussed in more detail: the history of the concept of "generations", the relationship between class and generation, and how ideas about the formation of generations help us to understand social dynamics over time. In doing so we assume that the origin of Mannheim’s lecture lies in the generational experience of Hungarian intellectuals during the collapse of the old order of the Dual Monarchy and the Revolution of 1918–19. The Budapest intellectual life in the 1910s was important for Mannheim’s “Problems of generations”, as well as A. Weber’s cultural sociology. Finally, the article analyzes the migration of the generations concept from one culture (Germany) to another (the United States), and from one discipline (sociology) to another (memory culture). KEY WORDS Generation, Mannheim, social change, age groups, memory communities APSTRAKT Ovo je kratka istorija pojma generacija. U središtu je istraživanje nastanka i teorijskog sadržaja Manhajmovog ogleda „Problem generacija” (1928). Razmotreni su idejni uticaji unutar kojih je oblikovano Manhajmovo sociološko tumačenje generacije, njegova originalnost i odnos klase i generacije. Podtsticaj je bilo generacijsko iskustvo mađarskih intelektualaca Budimpeštanskog Lukačevog kruga za vreme i nakon Prvog svetskog rata, nasleđe Diltajeve sociologije i uticaj Alfreda Vebera. Skrenuta je pažnja na uzroke nastanka, zamiranja i oživljavanja Manhajmovog tumačenja generacije u sociologiji i u kulturi sećanja 20. veka. KLJUČNE REČI generacija, Manhajm, društvena promena, vršnjaci, zajednice sećanja ———— * Prilog je nastao u okviru rada na projektu „Društveni akteri i društvene promene u Srbiji 1990-2010”, br. 149005, koji finansira Ministarstvo nauke i zaštite životne sredine.
Transcript
Todor Kuljić Filozofski fakultet Univerzitet u Beogradu
Izvorni naučni članak UDK: 316.346.3
Primljeno: 22. 02. 2007.
“PROBLEM GENERACIJA”: NASTANAK, SADRŽAJ I AKTUELNOST OGLEDA KARLA MANHAJMA*
“Problem of Generations”: Origins, Content and Continuing Relevance of Karl Mannheim’s Article
ABSTRACT The article presents a brief history of the concept of generations. It focuses on Karl Mannheim’s article “Problems of Generations” (1928), its social origins and theoretical content. Mannheim’s role was crucial in 20th century development of the (new) concept of generation. In order to understand the problem of social (historical) generations and evaluate Mannheim’s position within the concept’s development, several points are discussed in more detail: the history of the concept of "generations", the relationship between class and generation, and how ideas about the formation of generations help us to understand social dynamics over time. In doing so we assume that the origin of Mannheim’s lecture lies in the generational experience of Hungarian intellectuals during the collapse of the old order of the Dual Monarchy and the Revolution of 1918–19. The Budapest intellectual life in the 1910s was important for Mannheim’s “Problems of generations”, as well as A. Weber’s cultural sociology. Finally, the article analyzes the migration of the generations concept from one culture (Germany) to another (the United States), and from one discipline (sociology) to another (memory culture). KEY WORDS Generation, Mannheim, social change, age groups, memory communities APSTRAKT Ovo je kratka istorija pojma generacija. U središtu je istraživanje nastanka i teorijskog sadržaja Manhajmovog ogleda „Problem generacija” (1928). Razmotreni su idejni uticaji unutar kojih je oblikovano Manhajmovo sociološko tumačenje generacije, njegova originalnost i odnos klase i generacije. Podtsticaj je bilo generacijsko iskustvo mađarskih intelektualaca Budimpeštanskog Lukačevog kruga za vreme i nakon Prvog svetskog rata, nasleđe Diltajeve sociologije i uticaj Alfreda Vebera. Skrenuta je pažnja na uzroke nastanka, zamiranja i oživljavanja Manhajmovog tumačenja generacije u sociologiji i u kulturi sećanja 20. veka. KLJUČNE REČI generacija, Manhajm, društvena promena, vršnjaci, zajednice sećanja ———— * Prilog je nastao u okviru rada na projektu „Društveni akteri i društvene promene u Srbiji 1990-2010”,
br. 149005, koji finansira Ministarstvo nauke i zaštite životne sredine.
224 SOCIOLOGIJA, Vol. XLIX (2007), N° 3
Nedavno se sociolog iz Erlangena Volfgang Knebl (Knöbl) zapitao nije li možda znak nesigurnosti i nestabilnosti sociologije i to što se ova disciplina u krizi vraća klasicima i pokušava da prošlošću osnaži vlastitu legitimnost? Oživljavanje, domišljanje i široko prihvatanje Manhajmovog ogleda „Problem generacija”, nakon više od pola veka od njegovog nastanka (Mannheim 1978), svakako nije jedina, ali jeste upadljiva potvrda Kneblove rezerve. „Očevi sociologije” rođeni u drugoj polovini 19. veka nisu se bavili problemom generacija. Ovog pojma nema kod Teniesa, Zimla, Parka (Park), Kulija (Coolley), a kod Dirkema samo je uzgred prisutan (Knöbl 2005: 4). Tek 1928. će Karl Manhajm u svojoj „nemačkoj fazi” napisati ogled „Problem generacija”, koji će dugo „mirovati” da bi se od 1970-ih postupno ustoličio kao ključno sociološko štivo iz ove oblasti, pa više ne pripada istoriji zaboravljenih socioloških radova.
Reč generacija (pokoljenje) u mnogim jezicima nastala je iz latinske reči generatio (rađanje, stvaranje, stvaralačka sposobnost). Iz latinskog genus (rod, nasledstvo) i grčkog genos (u istom značenju) nastala je reč indogermanskog korena „gen” (stvoriti). U Nemačkoj se novi pojam sreće od 17. veka (Niethammer 2003: 22). Možda razumevanju unutrašnjeg smisla pojma može pomoći ako se pomene i to da se u semantičkom polju iz središnjeg pojma razvio i niz izvedenica: genius, rimski bog zaštitnik ljudske snage stvaranja, odakle je izveden genije, kao i generalni (koji pripada opštem rodu), zatim geni, geneza, genealogija, degeneracija, general i gender. Koliko god zvučalo paradoksalno, od izvornog smisla pojma u smislu porodice i roda, u 20. veku nastao je pojam s drugačijim smislom. Smešten u etimološke asocijacije danas pojam generacija ima u osnovi trojako značenje: (1) demografsko, gde je u središtu starosna struktura stanovništva; (2) genealoško, koje se odnosi na srodstvo i porodicu; i (3) sociološko, koje se tiče novih kulturnih i političkih vrednosti. Manhajm je jedan od rodonačelnika generacijske paradigme u sociologiji. Ovde bi trebalo pokazati uslove nastanka, teorijski sadržaj i neke mogućnosti primene Manhajmovog gledišta.
Uslovi
Osobeni su uslovi koji su podstakli Manhajmovo interesovanje za generaciju. Pre njihovog raščlanjavanja treba podsetiti da se generacije kao nove društvene grupe raspoznaju već krajem 18. veka, kada se menja porodica. U imućnim građanskim gradskim krugovima, gde je porodica prestala da bude privredno jedinstvo, opadao je autoritet oca. I već samim tim je mladež počela da traga za vrednostima nestaleškog društva. Na delu je bila dinamička interakcija klasnog i generacijskog identiteta (samoopisa), a ekonomska nezavisnost mladeži bila je važan uslov novog samoviđenja (Roseman 2003: 37). Na sličan način krajem 19. veka javila se omladinska proleterska kultura. Mladi radnici, kadri da odlučuju o
Todor Kuljić: »Problem generacija«: nastanak, sadržaj i aktuelnost ogleda Karla Manhajma 225
vlastitom slobodnom vremenu, pokazivali su još veću samosvest. S pojavom levice mladež (omladina) je postala pomodna reč-kod, tj. sažeta formula alternativnog društva i drugačijeg životnog stila.
Ovde je važno uočiti to da je bitan činilac sloma tradicionalizma, koji je snažno obeležio Prvi svetski rat, bilo i to što je u mladež učitana vizija nacionalnog jedinstva. Do tada je, naime, generacijski konflikt poiman kao sukob sveta mladeži i odraslih. Tek nakon rata generacije se poimaju kao zajednice doživljaja bez obzira na godine. Javlja se „frontovska generacija”, „generacija iz rova”, „generacija novih žena” i sl. Obrazac generacijskog diskontinuiteta probijao se kao javno sredstvo za redukciju društvene složenosti. Tome nije ništa zasmetala okolnost što je, kako zapaža britanski istoričar Mark Rouzmen, sam pojam „frontovska generacija” u realnosti bio fikcija (Roseman 2003: 39). Naime, deo deklarisane generacije uopšte nije bio u ratu, a, osim toga, bili su različiti i doživljaji rata. Odista je samo mali deo bio u rovovima. Otuda i sumnja da su nove kohortne slike bile u stvari novi mitovi o generaciji, u kojima su se ogledali raniji mitovi o mladeži. Prvi svetski rat bio je jedini autentični rovovski rat, a rov je postao simbol nacionalne udruge. Biće da to ima veze s tim što je nakon rata frontovska generacija videla sebe kao grupu koja stoji izvan normalnog građanskog društva, kao vitalnu nekorumpiranu mušku grupu, koja je drugarstvom i bratstvom nadilazila materijalizam i klasne podele. Odmah treba dodati da ove crte nisu bile imanentna svojstva mladeži, već rezultat „solunaških” nastojanja u starosnom pogledu šarolike rovovske generacije. U Italiji i Nemačkoj je generacijska svest ove vrste olakšala potonju fašizaciju. Da ne bi bilo nesporazuma, treba odmah dodati da tadašnje levičarske generacije nisu vezivale vlastitu zajednicu sećanja za rov, jer su se protivile ratu. Hitler, Gering i Musolini su bili u rovu, a boljševičke vođe u Sibiru, Švajcarskoj i Njujorku. Dok je izvorna fašistička ideologija počivala na apoteozi rata, rase i mističnog socijaldarvinizma, dotle je kod levice i pacifista rat bio sinonim besmisla i imperijalizma (Kuljić 2002: 301-302). Izgleda da rovovska generacija nije bila toliko posledica zajedničkog proživljavanja rata već pre znak toga da su rat i poraz bili kulturni šok koji je stare mitove o mladeži skrenuo u nove forme. Dosledno tome Rouzmen zaključuje da je generacija 1914. bila više književna i intelektualna vizija nego izraz zajedničkog realnog iskustva kohorte (Roseman 2003: 40). Uprkos tome, spoj rata, krvi, rase i mladosti postao je kod poratne desnice uzvišena vrednost.
Ali, da bi ove vrednosti podstakle „generacijsko mišljenje”, nije bilo dovoljno samo iskustvo duboke promene nego i promišljena svest o njoj. Dijalektički posmatrano, da bi se formirala generacija potrebna su dva protivrečna efekta temporalne linearnosti. Reč je o međuuticaju kontinuiteta (u genealoškom nizu) i diskontinuiteta (u osobenom generacijskom iskustvu). Ne čudi što su zbog traumatskog karaktera masovne smrti mnogi osetili Prvi svetski rat kao diskontinuitet i slom identiteta, iako se u realnosti održalo mnoštvo kulturnih i institucionalnih kontinuiteta. Štaviše, u naknadnoj obradi ratne godine stekle su
226 SOCIOLOGIJA, Vol. XLIX (2007), N° 3
naročiti eksteritorijalni status, ocenjuje berlinski istoričar književnosti A. Honold (Honold 2005: 44). Nije se slučajno u književnosti skoro svih nacija koje su učestvovale u ratu, od Remarka (Remarck) i Zilahija (Zilachy) do Stevana Jakovljevića, javio motiv “izgubljene generacije”.
Nacionalni ratni poraz i Versajski ugovor bili su okviri kolektivne traume u Austro-Ugarskoj i Nemačkoj. Ova zbivanja bila su važan uzrok potonjeg zaokreta ka desničarskim vrednostima, ali i aktuelnosti novog pojma generacija. Rastumačiti posledice rata generacijskom paradigmom značilo je teorijski razrešiti napetost između istorijske samosvesti o žrtvi i porazu i sposobnosti obnove. O tome svedoči nemačka književnost ovoga doba, gde je depresivno martirološka linija s tematikom žrtve praćena drugom linijom literature o dobrovoljačkim odredima, koja je zagovarala nastavak borbe. Lako su se množili mitovi o mladeži koja je žrtvovana na bojištima. Iz mita o žrtvovanoj mladoj frontovskoj generaciji nastalo je nakon rata misionarsko zalaganje za preuzimanje vođstva od strane mlade generacije, što je bitno olakšalo nacističku revanšističku mobilizaciju omladine. Pada u oči da centriranju žrtve oko frontovske generacije mladih nije mogla naškoditi ni okolnost da je u Prvom svetskom ratu na frontu bilo čak oko trideset godišta. Naravno da nije reč o slučajnom previdu, već o smišljenom grupisanju žrtvi. Lako je pojmljivo da čim se žrtva diferencira i decentrira, odmah slabi njen osećajni mobilizacijski potencijal. Utoliko je bilo potrebnije raznovrsne stradalnike stopiti u traumatsko i žrtveno jedinstvo samo jedne generacije, kao što je to uostalom slučaj kod svih epopeja, gde raščlanjavanje žrtava ne pogoduje patetici mita. „Mladost je pokošena” jeste opomena koja svuda uspešno homogenizuje i kanališe emocije. Poistovećivanje ratnih doživljaja i kulta mladeži teklo je 1920-ih u znaku moralne hegemonije izginule generacije. Iako s jedne strane u antiratnom remarkovskom duhu, a s druge u znaku revanšističke kamaraderije Valtera Fleksa (Flex) i škole Štefana Georgea (George), oba toka su podstakla teorijsko uobličavanje misli o generaciji.
Utoliko bi trebalo Manhajmovu biografiju i zanimanje za generaciju dekonstruisati kao izraz duha vremena ili čak osobenog duhovnog stava mađarske slobodnolebdeće generacije tokom svetskog rata i propasti Austro-Ugarske carevine i kraljevine. Idejnopolitički šok koji je izazvao svetski rat i njegova složena kulturna martirološka reakcija nesumnjivo su podstakli emigranta Manhajma da se u svojoj „nemačkoj” fazi među prvima usprotivi trivijalnom izvođenju generacije iz biologije životnog doba i paušalnim tvrdnjama o duhu vremena. Poratna klima ubrzala je sazrevanje gledanja da se generacija javlja tek onda kada kod ubrzanih društvenih promena ili kod promena sistema kulturno kreativni talenti u formativnoj fazi prihvataju sekundarnu (vanporodičnu) socijalizaciju. Istovremeno i na sličan način postoji velika šansa da će se isti izdvojiti iz vladajuće kulture, odbaciti postojeće vrednosti i pokušati da ih zamene novima. Prosto rečeno, u kulturi i politici dolazi do promene paradigmi. Samo unutar zgusnutih faza stvaranja novih obrazaca opažanja, stilova i paradigmi stvaraju se uslovi za formiranje potencijalnih kulturnih
Todor Kuljić: »Problem generacija«: nastanak, sadržaj i aktuelnost ogleda Karla Manhajma 227
elita. Istoricistička svest je u novim okolnostima sazrevala drugačije, okrećući se kulturnim napetostima.
Predstavnici istorizma su isticali da svako doba neguje intrinsično nastojanje da sa vlastitim dostignućima odbaci ili zaboravi ranije. Već je uočavanje ovog nastojanja značilo lagano pomaljanje generacijskog doživljaja kao istraživačke teme. Dalji važan podsticaj uobličavanju pojma generacija bila je idejna atmosfera na raskršću dva stoleća, gde se probija kult mladeži kao negacija tradicionalizma. Ovaj kult, koji je bio u središtu umetničkih i književnih strujanja tokom prve dve decenije 20. veka, na osoben, ali dovoljno snažan način nametnuo je misli o društvu problem generacije. U atmosferi preokreta i rapidne modernizacije mešale su se pretenzije na obnovu sa pomanjkanjem jasne orijentacije. Već je sam datum rata vremenski cepao pojedine generacije, čije su se biografije raspale na predratnu i poratnu fazu. Kada se tome doda da se doživljaj do tada nepoznatog svetskog rata ustalio kao okosnica nove zajednice sećanja, koja je ratnike oštro odelila od prethodnog i potonjeg pokoljenja, lakše je shvatiti dubinu novih podela. Ne treba zaboraviti da je svetski rat bio i snažan kanal prostorne pokretljivosti: Kanađani i Australijanci su se borili u Francuskoj, Austrijanci i Hrvati u Srbiji, a Srbi i Česi na Karpatima. Novo iskustvo formiralo je novi pogled na svet „generacije iz rova“. Upad ratnih godina pocepao je do tada prirodno prožimanje i preklapanje međugeneracijskih veza. Honold tvrdi da u ovom periodu u nemačkoj književnosti nema genealoškog poimanja generacija (Honold 2005: 35).
Ne manje protivrečna bila je u umetnosti akutna sukobljenost tradicije i Moderne, koja se doduše nije uobličavala u genealoškoj edipalnoj liniji sukoba, nego u napetosti između stilova. Ali i upadljive razlike među stilovima tražile su objašnjenja u generacijskoj paradigmi. U celini uzev, teorijska i istoriografska konjunktura pojma generacija nakon Prvog svetskog rata iskazivala je dinamiku i pluralizaciju naročite konstelacije iskustva koja se ispoljavala kod zajednice kulturnih vršnjaka. Prosto rečeno, bivalo je sve jasnije da ne postoje samo nacije i klase, nego i generacije. Kako je zapazio nemački književnik R. Alevin (Alewyn), nikada do tada nije postojao jedan tako opšti i hronološki jasno markirani generacijski doživljaj koji bi obuhvatio sve narode i sve slojeve, kao što je to bio svetski rat. Izgleda da se neće mnogo preterati ako se zaključi da je novi pojam generacija bio istovremeno usidren u ratnoj pokretljivosti i traumi. Na drugoj strani, važan teorijski podsticaj uobličavanja prelomnog ratnog iskustva bila je uticajna Diltajeva (Dilthey) duhovnoistorijska paradigma. Snažnu ratnu traumu, naime, već je čekala odavno spremna privlačna teorija koja će je rastumačiti. Što je ova paradigma na različite načine ostavila traga u Istoriji i klasnoj svesti marksiste Đerđa Lukača (Lukács), i “Problemu generacija” liberala Karla Manhajma samo svedoči o tome da se teško mogla prevladati čak i onda kada se izričito odbacivala.
228 SOCIOLOGIJA, Vol. XLIX (2007), N° 3
Idejni uticaji
Ima mišljenja da su Manhajmove kulturološke pobude za istraživanje generacije sazrele još u njegovoj „mađarskoj” fazi u toku Prvog svetskog rata, kada je pokušao da vidi sebe unutar generacije koja je bila podeljena iskustvom „tragedije” liberalnoburžoaske pozitivističke kulture. Kako to obično biva, vlastiti samoopis određuje se prema najmarkantnijim imenima, pa je nekoliko godina kasnije Manhajm video svoju naučnu generaciju u protivstavu prema M. Veberu. Naime, kako je zaključio D. Ketler, sociolog sa Univerziteta Kolumbija, Veberov „realizam lišen iluzija” formiran je iskustvom ratova za ujedinjenje Nemačke, pa se nužno razlikovao od iskustva Manhajmove generacije nakon svetskog rata (Kettler 2001: 5). Premda je M. Veber određivao položaj vlastite generacije i njenu svest negativno u odnosu na generaciju osnivača mlade nemačke carevine, njegova generacija bila je u strukturnom pogledu ipak osuđena na “epigonstvo”. Manhajmova, pak, generacija formirana je u dobu krupnih promena koje je uveo svetski rat i bila je osnivačka, smatra frankfurtski sociolog K. Boler (Bohler 2003: 62). Republikanstvo je bilo samo jedan segment svesti nove generacije. Promene su bile znatno dublje. Važna razlika između tradicionalnih carevina i mladih republika ogledala se u izmenjenom položaju mladeži. Na delu je bio zaokret od heteronomne kulture mladeži unutar zajednice u tradicionalnom društvu ka autonomnoj kulturi mladeži u modernom društvu (Bohler 2003: 60). Moglo bi se čak reći da je prelaz ka autonomnoj kulturi mladeži bio prva značajna faza preobražaja generacije po sebi u generaciju za sebe. Ovaj prelaz nošen je sukobom sa vrednostima starije generacije. Tek pošto su postale vidljive autonomne kulture mladih, misao o društvu počela je da traži novi pojam i teoriju. Starost je postupno postajala element društvene strukture (Bohler 2003: 61).
Treba izneti nekoliko biografskih okolnosti koje su važne za razumevanje nastanka Manhajmovog ogleda o generaciji. Karolj (Karoly) Manhajm rođen je 1893. iz braka nemačke Jevrejke i mađarskog Jevrejina. Imao je srčanu manu, pa nije bio na frontu, već je u ratu bio privatni učitelj dece jednog generala. Bio je bilingvalan, pa je pod uticajem Lukača već u devetnaestoj godina prevodio Hegela. Studirao je u Parizu kod Bergsona i u Berlinu kod Zimla, Kasirera i Trelča (Niethammer 2003: 26). Pripadao je budimpeštanskom “Nedeljnom krugu” (Sonntagskreis) intelektualaca okupljenih oko Lukača. Iako blizak Lukaču, a uz to i sličnog porekla, nagla konverzija starijeg kolege krajem 1918, kada je Lukač od aristokratskog estete, ničeanca i veberijanca postao marksist, nije ponela i Manhajma, čak i pored toga što ga je osam godina stariji Lukač kao mentor promovisao u docenta iste godine u Budimpešti. Ni potonja zajednička emigrantska lutanja nisu ih idejno zbližila. Nakon Hortijevog kontraudara u leto 1919, Manhajm je s Lukačem u izbeglištvu u Beču. Lukač tu ostaje do 1929, dok Manhajm, s
Todor Kuljić: »Problem generacija«: nastanak, sadržaj i aktuelnost ogleda Karla Manhajma 229
njegovom preporukom, prelazi u Nemačku i priključuje se Veberovom krugu u Hajdelbergu (Niethammer 2003: 27). Tada počinje njegova „nemačka” faza posvećena sociologiji saznanja (Milić 1986: 195). Habilitirao je 1926. u Minhenu kod Alfreda Vebera, zatim postao privatni docent u Hajdelbergu, a 1930. redovni profesor u Frankfurtu, gde mu je bio asistent samo četiri godine mlađi Norbert Elijas (Elias). Ispred nacizma izbegao je u London 1933, kada sve do smrti 1947. traje njegova „britanska faza”.
Ni pomenuta razdoblja Manhajmovog stvaranja, obeležena prinudnim emigracijama, kao ni to što mu je maternji jezik bio mađarski (pa mu je čak Elijas pomagao oko nemačkog jezika), nisu iznudila, nego samo potvrdila njegovu „principijelnost lišenu zavičaja”. Kako izgleda, na nju nije uticao ni otpor koji su nemački konzervativci pružali mađarskom Jevrejinu, emigrantu, kome je Alfred Veber pomogao oko habilitacije.Verovatno nije slučajno što je Manhajm u nemačkom izbeglištvu naišao na bolje razumevanje od Lukača. Kada se, naime, Lukač obratio Maksu Veberu da podrži njegove planove oko habilitacije, Veber je bio nedvosmislen: Lukač treba da prestane da piše eseje, i da počne da piše prave rasprave. Ovde se ne treba upuštati u nagađanje da li je to bio pravi razlog Veberovog podozrenja prema Lukaču. Važnije je pomenuti da je Manhajm u veberijanskom krugu drukčije primljen. Kada je, naime, šest godina kasnije Manhajm došao do Veberovog brata Alfreda sa sličnim zahtevom, ovome se, doduše, nisu svidele njegove velike ambicije i „labavi metodi”, ali mu je rekao da će ipak prihvatiti njegov rad, jer je reč o zrelom čoveku koji zna šta želi (Kettler 2001: 17).
Ova podrška nije bila nebitna. Po svemu sudeći, vlastito shvatanje kulturnog razvoja Manhajm je formirao pod snažnim uticajem svog mentora Alfreda Vebera, koji je ublažavao istoricističko shvatanje o nepostojanju kontinuiteta u istoriji s gledištem da postoji delimičan društveni i kulturni progres (Milić 1986: 241). Manhajm je svom mentoru posvetio IV deo knjige Ideologija i utopija (Manhajm 1968: 157), a u okviru habilitacije referisao je upravo kod njega i o problemu generacija, odakle je kasnije nastao njegov istoimeni ogled. Bilo kako bilo, ako ne u drugim segmentima Manhajmove misli, ali kod poimanja generacije svakako, vidljiv je uticaj Bergsona, ranog Lukača, Zimla i Hajdegera (Heidegger). Primetna je, naime neka vrsta generacijske entelehije, kao unutrašnjeg aktivnog formativnog principa, koju Manhajm diferencira kroz više verzija osnovnog pojma: generacijski impulsi, klice volje, htenja, snage oblikovanja, itd. (Manhajm 1978). Volja za moć sjedinjena je s nadindividualnim obrascima opažanja i duhovnim snagama kadrim za stvaranje stila. Manhajm, doduše, ne slavi volju za moć kao Niče, već je analizira. Naime, kod tumačenja društvenih uslova reč je o isticanju kreativnih voljnih elita unutar iskustvene istorijske kohorte, a koja traži sistemski diskontinuitet u novom tumačenju sveta i o tome kako ova svoju volju pretvara u kulturnu silu. Naravno da na svakom istorijskom raskršću ne dolazi do dovoljnog snažnog formulisanja nove
230 SOCIOLOGIJA, Vol. XLIX (2007), N° 3
alternative. Tek u dovoljno snažnoj konkurenciji različitih tumačenja i perspektiva Manhajm vidi uslove njihovog sazrevanja. Tek tu je moguć hegemoni proboj jednog generacijskog jedinstva, odnosno celovitog i homogenog viđenja sveta i njegove promene. Grubo rečeno, nisu subjekti promena bilo kakve kohorte mladih, koje se javljaju u pravilnom statistički uočljivom vremenskom ritmu. Naprotiv, reč je o ređim i osobenim uslovima formiranja novog duha koji ističe iz dubokih i ubrzanih procesa društvenih promena. Iako je Manhajmova sociologija saznanja razapeta između istorizma i marksizma, njegov rad „Problem generacija” u strožem smislu ne pripada sociologiji saznanja, nego sociologiji kulture. Verovatno otuda Nithamer u ovoj studiji vidi pre svega voluntarizam (Niethammer 2005) i osobeno povezivanje hegelijanizma i voluntarizma (Niethammer 2003: 30), Cineker u njoj raspoznaje elitizam (Zinnecker 2003: 46), a na sličan način Milić tumači Manhajmovo opšte shvatanje društva kao voluntarističku varijantu iracionalizma (Milić 1986: 230).
Na neki način navedene ocene posredno potvrđuje i to što su Manhajmovi sledbenici daleko odlučnije od njega isticali generaciju kao važnu alternativu marksističkom pojmu klasa, koju je u stvari novom sociologizacijom trebalo relativisati. Nisu bez razloga nemački „duhovni mandarini” početkom 1930-ih nazvali Manhajma relativističkim marksistom. L. fon Vize ga je u nekrologu 1948. nazvao “jevrejskim radikalom”, ali ne iz antisemitskih pobuda, nego otuda što je hteo da naglasi Manhajmovu srodnost s marksizmom i sklonost ka sociologizmu, tj. precenjivanju istorijsko-društvene uslovljenosti ljudske svesti (Niethammer 2003: 23). U jednom drugom smislu, ali na sličan način, i Lukač piše o relativizaciji podvlačeći da „Manhajm teži samoukidanju relativizma, upravo time što ga dovodi do najekstremnijeg oblika“ na osnovu „pomodne površne analogije sa izobličenom Ajnštajnovom teorijom relativnosti” (Lukač 1966: 388). Ovde nije mesto da se u pojedinostima razmatra Manhajmov relativizam. Ali, da bi se stekla potpunija slika o tome koje su društvene prilike podstakle razmišljanje o generacijama, treba imati na umu još nekoliko okolnosti.
Originalnost
Ogled „Problem generacija” nastao je u sklopu Manhajmovih književnoistorijskih i umetničkih istraživanja i objavljen 1928. u Kelnskom tromesečniku za sociologiju (Mannheim 1978). Manhajma nije zanimala starosna struktura, nego povezanost iskustvenoistorijskih kohorti (koje naziva generacijski sklop) i kolektivnih kulturnih dostignuća i uticaja koje raščlanjava kao generacijska jedinstva. Reč je o nekoj vrsti kulturne istorijske dijalektike koja se ogleda u zaokretima i fazama ubrzanja. Smena generacija, tj. odlaženje jednih i dolazak drugih (demografski metabolizam), važan je inovativni vrednosni segment društvenih promena. Ocenjujući ovaj složeni napor berlinski germanista Zigrid
Todor Kuljić: »Problem generacija«: nastanak, sadržaj i aktuelnost ogleda Karla Manhajma 231
Vajgel bez okolišenja je konstatovala da je kategorija društvenog, sadržana u Manhajmovom pojmu generacije, u krajnjoj liniji tautološka. Društveno je kod njega, naime, gola kategorija posredovanja između s jedne strane vitalnog i biološkog, koje treba potisnuti, i duhovnog, kom je data prednost. Iz ove napetosti istekao je statički model generacije, u čijoj se dinamizaciji iskazuje kao stvaralačko upravo ono što je potisnuto (Cit. S.Weigel, prema Niethammer 2003: 20). Mora se priznati da pomenuti prigovor ne svedoči samo o Manhajmovim teškoćama, nego i o neuhvatljivoj složenosti sadržaja samog pojma. Treba se otvoreno zapitati da li nas složenost generacije goni da primenjujući ovaj pojam na istoriju ukinemo dihotomnu podelu objektivno-subjektivno, jer su iskustvena obeležja generacije istovremeno objektivna i subjektivna. Biće da to ima veze i s pitanjem da li su smene generacija bliže prirodnim ili društvenih zakonitostima? Za složeni i višeslojni obuhvat zamršenog procesa smene generacija Manhajm se nije bez razloga oslanjao na istorizam, ali na drukčiji način i s drukčijim naglaskom nego oni pre i nakon njega. On se u približavanju istorizmu, novokantovstvu i filozofiji života (Milić 1986: 193) postupno udaljavao od Hegela, Marksa, evolucionizma i pozitivizma (Milić 1986: 238), iako je zadržavao hegelijansku ideju o duhu koji se bori za istinu (Niethammer 2003: 29), a pri tome se oslanjao na Zimla i Kjerkegora (Lukač 1966: 503). Da li je to radio na sinkretički ili originalan način?
Deo odgovora sadržan je već u činjenici da u istraživanju generacija Manhajm nije bio prvenac. On nije bio prvi, ni jedini, makar što je njegov rad iz ove oblasti danas najzapaženiji. Jer i pre Manhajma bilo je pokušaja da se šarolikost kultura mladeži svlada novom naučnom paradigmom. Koliko je to tačno vidi se već iz upozorenja kalifornijskog istoričara i psihijatra Frica Redliha da je o generaciji prvi preciznije pisao tibingenski istoričar Gustav Rimelin (Rümelin) polovinom 19.veka, dok je V. Diltaj 1875. prvi pominjao istorijske generacije (Redlich 1976). Obojica su nastojala da prevaziđu biološko poimanje generacije koje je počivalo na hronologiji. Otvoreno je pitanje koje su granične zone sui generis između generacija, da li je to biološki datum (rođenje, sazrevanje, smrt) ili formativni kulturni doživljaj? Da li se generacijsko jedinstvo rađa ili se naknadno stvara? Da li su generacije empirijske kohorte vršnjaka ili duhovna jedinstva neistovremeno rođenih? Koliko su Manhajmovi odgovori originalni, a u kojoj su meri rezultat domišljanja i promišljanja pomenutih idejnih uticaja? Drugim rečima, da li je tridesetpetogodišnji hajdelberški docent u svom ogledu iz 1928. uveo novu naučnu paradigmu, tj. suštinsku promenu u načinu razmišljanja koja je omogućila da se pri posmatranju istog skupa činjenica donesu potpuno različiti zaključci od onih koji su doneti na temelju dotadašnjih misaonih postupaka?
Svakako da nije, iako kod preciznijeg odgovora na ova pitanja najpre treba iz šireg kruga Manhajmovih preteča izdvojiti ključne. Tu je na prvom mestu Diltaj, kod koga je generacija određena kao uži krug pojedinaca koji su povezani u homogenu celinu s obzirom na to da zavise od istih velikih zbivanja i promena koji
232 SOCIOLOGIJA, Vol. XLIX (2007), N° 3
se odvijaju u dobu formiranja njihovih važnih prvih utisaka, a uprkos svim drugim raznolikostima. Radi se o grupi ljudi koju karakteriše i veže osobeni kolektivni identitet. Nije to pripadnost grupi vršnjaka, nego naročitoj zajednici koju vezuju vrednosti i ciljevi. Prosto rečeno, generaciju karakterišu zajednička uverenja i proživljena životna iskustva. Najčešče su to kulture mladeži koje se distanciraju od starijih. Redlih izričito tvrdi da je Diltaj izneo prvu operativnu definiciju istorijske generacije (Redlich 1976), a hamburški sociolog I. Bartels dodaje da je, oslanjajući se na Diltaja, Manhajm raščlanio tri aspekta generacije: generacijski položaj, generacijske veze i generacijsko jedinstvo (Bartels 2002). Položaj se iskazuje u povezanosti vršnjaka koji su pod utiskom istih zbivanja u formativnom periodu. On počiva na postojanju biološkog ritma, života, smrti i starosti (Mannheim 1978: 40). Premda isto godište čini ljude srodnim, iz bioloških struktura ipak se ne može izvesti društvena bit generacije (Mannheim 1978: 41). Iako počivaju na biologiji, generacijske veze nisu biološke. Naprotiv, generacijska veza jeste naročiti tip generacijskog položaja. Učvršćuje ga zajednička pogođenost istim zbivanjima unutar jednog doba (rat ili revolucija), a ove veze formiraju se utoliko lakše jer su mladi lišeni balasta iskustva. Veze ove vrste lakše je tumačiti razumevanjem nego objašnjenjem. U Ideologiji i utopiji ovaj stav je neskriven: „Ovde dolazi do izražaja ono što bih po Diltaju želeo da nazovem razumevajućim shvatanjem ‘prvobitne životne povezanosti’. Pomoću metoda razumevanja uzajamno funkcionalno prožimanje duševnih događaja i socijalnih situacija postaje neposredno razumljivo” (Manhajm 1968: 37). Dosledno rečenom, Manhajm ni generacije ne objašnjava zakonima, nego ih više razumeva otkrivanjem njihovog unutrašnjeg smisla i izvođenjem iz životnog iskustva. Neće se pogrešiti ako se zapazi da je i ovde u središtu analize diskontinuitet istorizma, a ne kontinuitet evolucionizma ili marksizma. Ako bi možda i bilo preterano tvrditi da je generacija paradigma istorizma, jer „kida” društveno vreme u fragment i doživljaj, a da je, tome nasuprot, klasa marksistička kategorija, jer iskazuje trajniju dijalektičku suprotnost, ipak bi bilo ne manje neopravdano poricati da su obe paradigme u izvesnom smislu povezane, pa čak i komplementarne. U svakom slučaju, generacija je više vezana za ritam istorijskog vremena, a klasa za materijalne interese. Pod uticajem Bergsona, koji je uzdigao vreme na rang metafizičkog načela (Đurić 1972: 297), ali i Ničea, Manhajm je zapazio da je star onaj ko nije kadar da zaboravlja (Mannheim 1978: 46), tj. onaj ko ne može da izađe iz vlastitog iskustvenog sklopa. Manhajmovski rečeno, generacija nastaje nakon krupnih preokreta u prostoru između onoga što više nije i onoga što još nije.
Upravo taj sklop je otvoren nakon Prvog svetskog rata. Već su pomenuti razlozi zbog čega je nakon rata brzo prihvatano Diltajevo gledanje da generacija nije kvantitativni odnos istovremenosti, nego kvalitativna povezanost određenih grupa i pojedinaca, zavisnih od istih krupnih zbivanja i promena, koje su se javile u periodu njihove osetljivosti, i to povezani u celinu uprkos razlikama (Cit. Diltaj, prema
Todor Kuljić: »Problem generacija«: nastanak, sadržaj i aktuelnost ogleda Karla Manhajma 233
Honold 2005: 40). Po svemu sudeći, između Diltaja i Manhajma nije bio prazan idejni prostor, već nekoliko važnih posrednika. Najpre je germanista Julius Petersen (Petersen) u knjizi o nemačkoj romantici 1926, takođe pod snažnim uticajem Diltaja, oštro razvojio duhovnoistorijski pojam generacije od biološkog. Iste godine je istoričar umetnosti Vilhelm Pinder (Pinder), više pod uticajem Špenglera, objašnjavao estetsko stvaranje iz zakonitog grupisanja odlučujućih kohorti vršnjaka. Svuda je jasno uočeno da bliskost rođenja nameće bliskost problema i unutrašnjih ciljeva. Pinderu se pripisuje čuvena formula o „istovremenosti neistovremenog”, tj. o potrebi razlikovanja istorijske istovremenosti od stilskoistorijske istovrsnosti. Pinder je pre Manhajma zapisao da „svako živi s vršnjacima i onima različite starosti u obilju istovremenih mogućnosti” (Cit. prem Honold 2005: 41). Postalo je očevidno da već rođenjem postavljene granice jedne generacije jesu u izvesnom smislu predodređene njene umetničke mogućnosti izraza, što Pinder naziva entelehijom.
Dakle, neće se pogrešiti ako se konstatuje da je Manhajm tek nakon Diltaja, Petersena i Pindera izneo vlastito viđenje generacije, sociološki raščlanjavajući još ranije zapaženu neravnomernost istovremenog i entelehiju. Nije cilj da se umanji značaj Manhajma ako se doda da se još nekoliko njegovih pojmova nadovezuje na zapažanja prethodnika. Generacijsko jedinstvo se odnosi na ono isto što je istoričar umetnosti Alojz Rigel (Riegel) nazvao “kulturno htenje” ili na ono što je Pinder nazvao generacijska entelehija, misleći na način stvaranja estetske saglasnosti (Honold 2005: 43). Uz sve rečeno, ima mišljenja da je na Manhajma uticao i Hajdeger, kod tumačanja istorijskih generacija iz perspektive sudbinskih zajednica (Zinnecker 2003: 35). Već pomenuto mnoštvo sinonima svedoči koliko je Manhajmova zamisao bila duboko zaronjena u vlastitu epohu. Utoliko je u pravu pedagog iz Zigena J. Cineker kada zapaža da Manhajm zapravo nije ni otvorio novu raspravu o generaciji, nego je samo sažeo decenijsku debatu oko novog pojma i u ovom dijalogu osigurao sociologiji jedan glas (Zinnecker 2003: 34-35).
U obliku proste formule Manhajm je zapazio da generacijski položaj počiva na paralelnom učešću u istom segmentu kolektivnog zbivanja. Međutim, to je ipak samo mehanička veza. Jer, isto hronološko vreme rođenja i odrastanja ne konstituiše generacijski položaj, nego ga definiše tek otuda nastala mogućnost učestvovanja u istim zbivanjima i živim sadržajima. To je zapravo proces koji polazi od iste vrste raslojavanja svesti (Mannheim 1978: 33). U tom pogledu, iako vršnjaci, nisu bili u istom položaju kineski i nemački omladinci 1800. godine. Koliko god zvučalo paradoksalno, to su različite generacije, jer su im doživljaji raslojeni na različit način. Drukčija su zbivanja koja su formirala prve utiske, a koji se urezuju u 17. godini (Mannheim 1978: 47) i utiču na obradu narednih slojeva doživljaja. U ovim godinama formirani prvi sloj doživljaja ostaje postojan filter za kasniju preradu iskustva. Iako se generacijski identitet ne napušta sa starenjem, mladi menjaju kulturne obrasce. Novo tumačenje i prihvatanje kulture od novih generacija utiče i
234 SOCIOLOGIJA, Vol. XLIX (2007), N° 3
na starije generacije, a brze i duboke promene ruše pijetet i autoritet starih. Na delu je recipročnost perspektiva ili „neistovremenost istovremenih”. Naizgled psihološki, a u stvari diltajevski, Manhajm podvlači značaj prvog formativnog sloja doživljaja i vrste protivnika u čijoj antitezi doživljaj nastaje (Francuzi, Rusi, proletarijat i sl). Generacije se, dakle, ne razlikuju samo po zajedničkim željama, nego i po dominantnom Drugom. Generacijska veza nije veza zajednice (porodice ili srodnika), niti je to društvenoekonomska klasna grupa. Ona se stvara na drukčijim načelima, tj. unutar subjektivne obrade zajednički doživljenih zbivanja (Mannheim 1978: 39). Možda se u ovom ključnom stavu najjasnije raspoznaje uticaj Diltajevog istorizma. Generacijske srodnosti počivaju na kolektivno proživljenom vremenu.
Treba dobro razumeti šta se htelo istaći pomenutim istoricističkim načelima. Postaje, naime, jasno da u središtu generacijskog pristupa nije pojedinac, nego naročita grupa koja se formira na temelju zajedničkog proživljavanja i koja je kadra da donese nešto novo. „Podgrupe i slojevi u funkcionalno-diferenciranom društvu na različit način doživljavaju zajedničke sadržine svoga sveta” (Mannheim 1968: 25). Kriterij polarizacije su doživljaji, a generacije su grupe koje ih ujednačavaju. Nije, dakle, na delu interesna povezanost i klasni antagonizam nego doživljajna homogenost i generacijska razuđenost smislova. U sklopu zalaganja za višefaktorsku teoriju društvene promene generacijska paradigma jeste okvir za tumačenje promena lišen linearnosti, jer je umesto kontinuiteta istaknut diskontinuitet. Kraj svega rečenog, ostaje utisak da je Manhajm odredio pojam generacije analogno pojmu klasa: to je zajednička pripadnost jednoj starosnoj grupi u istorijski diskontinuiranom vremenskom periodu, i u sklopu zajedničke praktične pogođenosti sudbinskim istorijskim sklopovima i zbivanjima, koji stvaraju zajedničke i međusobno povezane obrasce orijentisanja i delanja (Mannheim 1978: 39-42). Analogija je ipak prividna, kada se kod njegovog determinizma otkrije snažna kulturalistička nota. Kod društvenih promena Manhajm izričito ističe stalno konstituisanje novih nosilaca kulture. Uvek se iznova gradi novi pristup akumuliranim kulturnim dobrima. Mladi napuštaju roditeljski dom, emigranti menjaju zemlju, uvek se menja svest. Na delu je stalno propadanje pređašnjih nosilaca kulture, nova revizija i novi izbor sadržaja iz tradicije (Mannheim 1978: 43-44). Teško da se navedeni stavovi mogu shvatiti drukčije do kao da je generacija objekt spontanih, a ne subjekt planskih promena. Ležerna i skoro neobavezna formula o „nužnosti stalnog prenošenja akumuliranih kulturnih dobara” (Mannheim 1978: 43) katkad zvuči kao tvrda kulturalistička neminovnost. Po cenu izlaganja prigovoru zbog preteranog uprošćavanja, možda bi se moglo i reći da je Manhajm u analizu društva uveo diskontinuiranu spontanu kulturno-generacijsku obnovu, kao suprotnost marksističkoj tezi da se antagonističke klasne podele smišljeno ideologizuju.
Todor Kuljić: »Problem generacija«: nastanak, sadržaj i aktuelnost ogleda Karla Manhajma 235
Klasa i generacija
Manhajm jasno stavlja do znanja da su generacije nosioci kulture, i upravo ovaj kulturni obnoviteljski sociološki smisao pojma razlikuje ga od genealoškog i demografskog. Uprkos tome što je do te mere bio akutno svestan pomenutih razlika, pa ih je čak aktivistički naglašavao, kod njega je prevazilaženje postojećeg podvučeno kao suština generacije, pa je pojam shvaćen preusko (Struck 2004: 53). U svakom slučaju, ostalo je nejasno koliko je širi sklop okruženja i porodice u kom nastaje generacija uopšte pogodna osnova za refleksivnu preradu postojećeg i nastanak novog. Postoji li, drugačije rečeno, podsticajna i nepodsticajna tradicija, odnosno ona koja ohrabruje i ona koja koči refleksiju, a time i vlastito prevazilaženje? Da li je npr. evropski socijalizam lišen oštrijih unutrašnjih generacijskih podela više podsticao vlastito ukidanje, nego što je to bio kadar da spolja učini njegov protivnik generacijski raščlanjeniji kapitalizam? Marksovski rečeno, kojim unutrašnjim podelama režim aktivnije priprema vlastitog grobara? Koliko su tu uopšte aktivni manhajmovski generacijski kulturni akteri? Jedva da je i potrebno pominjati da se na ovo pitanje ne može dati valjan odgovor ukoliko se isključi društvenoekonomski sklop.
Zato ocena značaja generacije i domašaja generacijske paradigme može biti jasnija ukoliko se, slično razlikovanju zajednice i društva, samo ovlaš istaknu neke razlike između društvenoekonomske klase i kulturno-vrednosne kategorije generacija. Za razliku od međuklasne pokretljivosti, već na prvi pogled je jasno da se pojedinac ne može kretati unutar generacije niti može menjati generaciju. Ne može se napustiti generacija, pojedinac je njen deo, gde god bio, želeo to ili ne. Dalje, za razliku od klase, generacije postoje u biološkom i društvenoistorijskom vremenu. Vezane su istim ključnim događajem koji ih je zadesio i oblikovao u sličnim formativnim godinama. Pomenuti događaji formiraju ih na sličan način, pa ih čak nagone da tumače i buduća zbivanja na sličan način, jer im je zbog posledica pomenutog stožernog događaja iskustvo slično.
Dakle, generacije mešaju vremena, biološka i iskustvena. Za klasu, pak, koja obuhvata razne starosne grupe, biološko vreme je nebitno. Osim rečenog, kod generacije se mora uvažavati i fizička bliskost, jer se zajedničko iskustvo formira kod pojedinaca koji nisu u prostornom pogledu odveć rasuti. Možda neka poređenja generacije s nacijom mogu izoštriti sociološki profil ove grupe. Nacija je na izvestan način slična generaciji: obe grupe su nadklasni agregati pojedinaca koji dele zajedničku sudbinu. Ipak, i ovde je vidljiva razlika u načinu računanja vremena. Nacije se, naime, ne stvaraju na kombinaciji biološkog i iskustvenog vremena. Nacija može biti nadvremena, generacija ne može. Posmatrano iz egzistencijalne perspektive, koja je u svetopoglednom aspektu takođe važna, generaciju više veže jedna druga vrsta vremena, a to je zajednička prosečna udaljenost od smrti. Na neki
236 SOCIOLOGIJA, Vol. XLIX (2007), N° 3
način, kod generacije se vreme uzima ozbiljno, za razliku od klase i nacije (Beh 1996). Treba otići korak dalje i konstatovati da čim se važnost vremena ne uzme ozbiljno, gubi se kriterij za razlikovanje generacija. Na neki način to je zapazio još Sv. Avgustin kada je zapisao da svet nije sačinjen u vremenu, nego od vremena.
Ni to što se generacije najčešće proučavaju preko kvantitativnih pokazatelja efekata kohorti i s tim povezanih generacijskih vrednosti, nije do kraja dosledno. Jer, kohorte se računaju pretežno po biološkom vremenu (vršnjaci), dok generacije počivaju i na iskustvenom vremenu (zajedničko kulturno formiranje pod uticajem prelomnog događaja). Bilo bi najbolje kada bi proučavanja generacija uvek kombinovala biološko i društvenoistorijsko vreme. Ipak, već samim tim javljaju se brojne teškoće. Najpre, nema ravnomernog generacijskog ritma u društvenom razvoju, a ni neravnomerna smena generacija nije uvek vidljiva. A opet, razumeti generaciju znači razumeti ritam života, tj. smenu iskustva, od rođenja do smrti. Govoreći uopšteno, s obzirom na to da se biološka ograničenost života ne da svladati, teško je subjektivno vreme, tj. različitu važnost prelomnih dešavanja, operacionalizovati preko pojma generacija. Isti događaj ne proživljavaju svi na isti način. Drugim rečima, ni kod istovremeno rođenih kohorti ne podudaraju se faze životnog ritma, tj. ne mere svi ritam vlastitog života slomom fašizma ili evropskog socijalizma, pogotovo ne prostorno i kulturno udaljeni vršnjaci. I već samim tim treba najpre generacijsko vreme (kao naročitu kombinaciju biološkog i iskustvenog vremena) uzimati ozbiljnije kod raspoznavanja smene generacija u konkretnim društvima. Skoro da nema potrebe pominjati da i unutar iste generacije postoje snažni idejni razlazi, ni podsećati da pokoljenja nisu jedinstvene i samostalne grupe. Dele se na uže, istovrsnije i međusobno često suprotstavljene delove (Milić 1986: 459), pod uticajem strukturalnih i etničkih činilaca, idejnopolitičkih opredeljenja i profesionalne usmerenosti. Ako se ovo ne uzme u obzir, pojam pokolenja postaje preterano apstraktan i malo upotrebljiv u nauci. Istorijska izrazitost pojedinih pokoljenja, koja u društvenom životu aktivno sudeluju otprilike tridesetak godina, zavisi od toka društvenih promena i promena u posebnim društvenim delatnostima kojima su se bavili uži delovi pojedinog pokoljenja. Što su ove promene obimnije i značajnije, to je vidljiviji udeo pokoljenja, odnosno njegovih užih delova, koji su ih izvodili (Milić 1986: 460). Uvek treba voditi računa o tome da isto zbivanje kod vršnjaka stvara više generacijskih jedinstava, a čije oštre sukobe, makar što ih je u neposrednom okruženju proživeo, Manhajm ipak nije dovoljno teorijski uobličio.
Zato temeljnije promišljanje Manhajmovog nacrta traži nekoliko dopuna, bar kada je u pitanju odnos klase i generacije. Klase se razlikuju po širini svesti i po perspektivi klasne osmatračnice, koja po Lukaču i Manhajmu zavisi od toga koliko se iz njenog društvenog položaja može sagledati celina postojećeg društvenog uređenja i izgraditi celovita zamisao nekog njegovog mogućeg drukčijeg oblika (Milić 1986: 453). Može li se onda uopšte govoriti o sadržajno razvijenoj generacijskoj svesti, ako se ima na umu njihova klasna raslojenost? S tim u vezi je i
Todor Kuljić: »Problem generacija«: nastanak, sadržaj i aktuelnost ogleda Karla Manhajma 237
dilema, može li se o položaju jedne generacije rasuđivati na osnovu izvora „vladajuće” generacije? Drugim rečima, koliko su snažne gerontokratske ideologizacije mladeži kao „romantičara” ili neiskusnih? Treba biti načisto s tim da se i generacijska prevlast, slično klasnoj, održava raznim idejnim i praktičnim monopolima. Da li su u podređenoj situaciji, međutim, generacije kadre, slično klasama, da izgrade ustanove specijalizovane za saznajne delatnosti koje bi jačale generacijsku svest? Teško, jer su unutargeneracijske razlike, ako ne snažnije, a ono manje trajne od unutarklasnih razlika. U neku ruku se podrazumeva nadzor starije generacije nad organizacijom saznajnih delatnosti, pa je potreban naročito snažan otpor (npr. studentski) da se nadzor bar ublaži. Nemački sociolozi Buhofer, Fridrihs i Litke logički su uočili da je u pokretljivom društvu broj generacija teorijski neodređen, dok samo u statičnim društvima postoji ograničena količina obaveštenja i u skladu s tim dve jasne starosne grupe: stariji koji raspolažu relevantnim obaveštenjima i mlađi koji tek stiču obaveštenja. U obliku proste formule ovde se generacijska dinamika svodi na socijalnu dinamiku (Buchhofer, Friedrichs, Lüdtke 1970: 307). Dosledno tome, što su burnije društvene promene, to je veći broj generacija koje sapostoje u istom trenutku.
Iako su gornje modelske tvrdnje logički uverljive, ipak su klasni, etnički, profesionalni i generacijski interesi u raznim društvima na razne načine povezani i teško ih je do kraja razdvojiti. Tako su 1917. u Rusiji antiratni klasni interesi bili hegemoni, 1968. u Zapadnoj Evropi i SAD bile su neobično jasno ispoljene antiratne i antifašističke težnje studenata, a početkom 1990-ih borbeni šovinizam na Zapadnom Balkanu zamagljavao je i klasne i generacijske interese. Po sebi se razume da od karaktera promena zavisi izmena generacijskog sklopa ili zaoštravanje sukoba između generacija: npr. urušavanje socijalizma se podudarilo s traženjem novih vrednosti kod mladih, pa je generacijski radikalizovano. Pošto vrednosti novih generacija nastaju delom i kao reakcija na postojeće vrednosti starijih, to generacijska dinamika ima ciklični, a ne samo progresivno linearni tok (Buchhofer, Friedrichs, Lüdtke 1970: 309) Utoliko nema sumnje da postoje restaurativne i revolucionarne generacije. U restaurativne spada protivprosvetiteljska generacija iz prve decenije 19. veka, zatim fašistička iz 1920-tih, ali i nacionalistička iz 1990-tih, dok su revolucionarne generacije prosvetiteljska iz 1789, socijalistička iz 1917, i antifašistička iz 1945. Sve generacije tražile su novo, ali se revolucionarne, za razliku od restaurativnih, nisu vraćale starim vrednostima. Istorijski karakter generacije, dakle, ne zavisi samo od dubine promena kojima se teži nego i od njihovog sadržaja. Teško da revolucija može biti ona snažna obnova religije, nacionalizma i kapitalizma koja se zbila 1990-ih u Evropi.
Lako je, dalje, pojmljivo da od hegemonije određene vrste interesa zavisi njihovo institucionalizovanje i ideologizovanje. U tom pogledu su generacijski interesi svakako zaostajali za klasnim i etničkim. Klasno izrabljivanje i etničko ugnjetavanje ispoljavaju se u tome što podvlašćene grupe ne mogu da izgrade
238 SOCIOLOGIJA, Vol. XLIX (2007), N° 3
vlastitu organizaciju saznajnih i kulturnih delatnosti i idejno osmisle životno iskustvo u kom je sadržano nezadovoljstvo postojećim (Milić 1986: 474-75). Kod generacije to je svakako još teže očekivati s obzirom na prolaznost njenog jedinstva i klasno-slojnu šarolikost. Ukoliko generacija katkad i uspeva da to delimično ostvari, više je reč o ustanovama koje šire umetničke stilove ili drukčiji način života, različit od ranijih umetničkih izraza ili života odraslih.
Osim rečenog, sledeći Milićeva saznajnosociološka načela, razlike između klase i generacije treba tražiti i u različitim načelima institucionalizovanja najviših idejnih autoriteta. Klase i nacije to postižu institucionalnim veličanjem države, partije i vođe, dok je kod generacija hilijazam izrazitiji, ali institucionalno znatno labaviji. Osim toga, kako izgleda, nekonformističke mlade generacije radikalno odbacuju životna iskustva i stvaralačke napore prethodnih generacija, pa im je protest manje racionalan jer ne počiva uvek na priznavanju kumulativnosti iskustva starijih. U tom pogledu samosvest generacije je drukčija od samosvesti klase. Kod starijih generacija samosvest počiva na širem neposrednom životnom iskustvu, dok mladež za osmišljeno, spontano doživljeno osećanje ličnog identiteta ima manje „materijala”. Lako je pojmljivo da se promišljeniji misaoni odnos i celovitija samosvest određene grupe ne mogu izgraditi samo na neposrednom životnom iskustvu pojedinca, nego je potrebno samostalno i kritičko usvajanje posredno stečenog iskustva i znanja (Milić 1986: 531). I u jednom i u drugom pogledu mladež zaostaje za starijima. Osim toga, generacija je i s obzirom na promene samosvesti u toku biološkog starenja manje postojana od klase, koja je kadra da ranija iskustva uspešnije integriše u aktuelnu samosvest. Naposletku, drukčije se kod generacije prepliće iskustvo sa težnjama, nego kod klase. Jer generacijsko iskustvo je prožeto po pravilu novim smislom, dok klasne težnje mogu biti znatno trajnije čak i kada se menja sastav klase.
Treba pomenuti još nekoliko razlika. Horizontalno diferenciranje generacija ogleda se u različitom stilu, modi i subkulturi, dok vertikalna diferencijacija između generacija podrazumeva različito mesto u podeli rada, različit stupanj učestvovanja generacije u donošenju važnih odluka (profesionalni status mladeži u socijalizmu i kapitalizmu) i različit stupanj segregacije između starosnih grupa (gerontokratski gremiji u politici, nauci, umetnosti i sl.). Generacijska subkultura uočljiva je kada jedna grupa ne odstupa od opštevažećih ciljeva i normi, nego samo u određenim oblastima ponašanja razvija drukčije načine ponašanja (vera, umetnost, moda). Tome nasuprot, kontrakultura prisutna je kada se generacijski ciljevi razlikuju od važećih normi ili kada streme njihovoj radikalnoj promeni (npr. hipici). Dakle, horizontalno diferenciranje generacija u dinamičnom društvu čini mreža veza između starosno homogenih subkultura u potrošačkim i kulturnim segmentima društva (slobodno vreme, vaspitanje, potrošnja) (Buchhofer, Friedrichs, Lüdtke 1970: 313), dok vertikalno podrazumeva oprečne generacijske vrednosne sisteme za koje se pretpostavlja da stvaraju društvenoekononomsku nejednakost. Iz rečenog
Todor Kuljić: »Problem generacija«: nastanak, sadržaj i aktuelnost ogleda Karla Manhajma 239
sledi da klase nisu nespojive sa generacijskom paradigmom, ukoliko između generacija ili starosnih grupa postoji segregacija. Generacijski sukob se javlja kada se aktivira generacijska nejednakost ispoljena u nesrazmernom monopolu nad raznovrsnim sankcijama. Stariji brane vlastite privilegije dužim iskustvom, ističući da se tek s određenim godinama može steći viši profesionalni položaj, veća odgovornost i veći dohodak. Kada ovo ne bi prelazilo u gerontokratizam, bilo bi sasvim razumljivo. Međutim, sukob između generacija ne nastaje samo zbog kulturne distance ili usled razlika u iskustvu, nego više zbog toga što se iz ovih razlika izvode pretenzije i na odlučivanje izvan toga, i još više onda kada se iste pretenzije brane sankcijama (preduzetnici, roditelji ili nastavnici koriste sankcije da bi nametnuli vlastite vrednosti).
Iz rečenog bi bilo pogrešno zaključiti da generacijska svest mladeži uvek ide ispred vremena. Da ne bi bilo nesporazuma, treba dodati da ova svest nije po sebi prometejska, ali nije ni konzervativna u Hegelovom smislu naknadne svesti o završenoj fazi razvoja. Ona je izraz naročite zasićenosti prethodnim, čiji podsticaj stiže iz težnji i potreba mladeži i osobenog nezadovoljstva (klasnog ili etničkog) postojećim stanjem, u kom se na zamršen i često utopijski način iskazuju vizije budućeg. Svest mlade generacije može biti vrlo snažna i podsticajna poluga društvenih promena u prelomnim situacijama kada je ozbiljno uzdrman poredak vladajućih vrednosti. Antiratni pokret mladeži u SAD i Zapadnoj Evropi 1968, uperen i protiv prećutkivanja fašističke prošlosti starijih u SR Nemačkoj, rušenje Berlinskog zida 1989. ili obaranje Miloševićeve vlasti u Beogradu 2000. bili su snažno generacijski obojena dešavanja.
Kako se lako da zapaziti, udeo klasnog u generacijskom protestu vrlo je neravnomeran. To je sasvim razumljivo, budući da se pravdoljubivost mladeži ne ispoljava samo u klasnim, nego i u nacionalnim i rasnim težnjama. Neretko se ovi sadržaji prožimaju i prerušavaju, pa ih je teško razdvojiti. Danas je to svakako teže, ali 1920-ih, kada su “vrili” klasni sukobi, antiteza između klase i generacije teže je mogla promaći savremenicima. Po sebi se razume da izbijanje generacije nije spontano, nego zavisi od društvene dinamike, pa zato ima i doba bez generacija. Manhajm je upozorio: da bi događaj formirao generacijsko jedinstvo, ovaj mora biti dovoljno snažan i sa dosta odjeka, tako da ne pogađa samo pojedince, nego i šire grupe. Samo ukoliko je uticajan, formativni događaj može se nazvati kategorijalnim zbivanjem. To su kulturna, vojna, politička ili ekonomska dešavanja. Nije teško uočiti razlaz sa Marksovim stavom da „ne određuje svest život, nego život određuje svest”. Veza koju Marks uočava između društvenoekonomskog i ostalih sistema, kod Manhajma jeste veza između biološkog i psihosocijalnog nivoa (Breitsamer 1976: 455). Ovaj razlaz nije, naravno, ostao bez važnih saznajnih posledica. Pomenut je zbog toga što kod Manhajma nema prostora za uočavanje unutrašnje protivrečnosti generacije, kako je s razlogom uočio Olaf Štruk, sociolog iz Jene (Struck 2004: 59). Osim rečenog, Manhajm nije uzimao u obzir ni naknadno
240 SOCIOLOGIJA, Vol. XLIX (2007), N° 3
stvaranje generacijskog jedinstva. Reč je o prigovoru da je mehanicistički preuveličao značaj mladosti za formiranje generacije, čime je potcenio sposobnost refleksivnog suočavanja sa tradicijom kod odraslih. Već time je potencijal promene pretežno redukovan na protest mladosti. Treba li uopšte podsećati na to da se prelomna zbivanja, koja utiču na promenu stava, ne dešavaju samo u mladosti (migracije, bolesti, politički prevrati i sl)? Drugim rečima, generacije se mogu menjati, a nova zbivanja mogu iznova podsticati unutargeneracijsko raslojavanje (Struck 2004: 56).
Tome nasuprot, generacijski postulirani hegemoni zajednički doživljaj skriva interesne napetosti unutar grupe. Da je Manhajm bio dosledni hegelijanac, verovatno ne bi toliko sledio Diltaja. Naime, možda bi bilo korisnije definisati generaciju preko njene osnovne unutrašnje napetosti, koju manje ili više neutralizuje formativni događaj (napetost između nespojivih vrednosti, kao što su društvenoekonomska jednakost i pluralistička demokratija, ili nacionalno oslobođenje i pacifizam), a ne preko doživljaja koji cementira generacijsko jedinstvo, a koje se odveć tumači kao manje ili više skladan spoj. Uostalom, ova okolnost bila je vidljiva još kod Manhajmove generacije.U periodu kada se Lukač već odavno okrenuo od Diltaja ka Marksu, Manhajm je isticanjem generacije pojačavao izvorno diltajevsko polazište. Njegov rad o generaciji samo je obelodanio definitivni raskol budimpeštanske generacije.
Kod Manhajma subjekti nisu klase, niti bilo kakve kohorte mladih koje se redovno javljaju, nego grupacije stasale u retkim uslovima novog duhovnog oblikovanja isteklim iz dubokih i ubrzanih društvenih promena. Manhajmov cilj zapravo je bio objasniti ove društvenoistorijske formativne uslove. On u pozitivnom smislu govori o vekovnom procesu postepenog relativisanja misli u evropskoj kulturi koja je pripremila teren sociologiji saznanja. Saznanje se uvek razvija iz druge, ontološki primarne sfere stvarnosti (božanstvo, svetski duh, društvo) koja određuje svest (Cit. prema Milić 1986: 217). Nithamer i Lukač ističu da je pod uticajem novokantovstva Manhajm postao relativista i da je to cena koju je platio svom razvoju (Niethammer 2003: 31; Lukač 1968: 504-505), dok je za Milića isti relativizam zanimljiv (Milić 1986: 218). Od konstruktivnog relativizma treba razlikovati konstruktivizam postmoderne, koji je na nov način doveo do apsurda Manhajmov relativizam.
Pošto se ne radi o beznačajnom već čvornom dinamičkom gledištu, kada je reč o njegovim izvorima zaslužuje pažnju jedan ređe pominjani činilac koji Nithamer dodaje složenom i zamršenom krugu Manhajmovih preteča. Naime, u knjizi Detinjstvo i društvo iz 1950. Manhajm pominje jevrejski duh relativnosti (na primeru Marksa, Frojda i Ajnštajna), ističući da „snažna doba i snažne zemlje asimiluju doprinose snažnih Jevreja, jer njihovo osećanje identiteta jača ubrzanim napredovanjem novog”. Ova zapažanja Nithamer ne smatra nebitnim kod odgovora
Todor Kuljić: »Problem generacija«: nastanak, sadržaj i aktuelnost ogleda Karla Manhajma 241
na pitanje zašto je Manhajm krajem 20. veka postao klasik u debatama oko generacije. Da li stoga što klasični postaju oni tekstovi koji se samo citiraju, ali ne i čitaju? Ili je oživljen kao klasik, zato što je ostao posmatrač sa strane i jevrejski izgnanik, pa je možda zato kasnije u SR Nemačkoj bio izuzet iz kritike? Ili možda još više od rečenog, zbog tradicionalne nemačke sklonosti prema moralno neutralnim tezama i nesigurnosti iste prema samorefleksivnom mišljenju (Niethammer 2003: 32)? Ovde se ne treba upuštati u nagađanja, već samo valja dodati da je Manhajmova zamisao korisnija kod objašnjenja političkih pokreta mladeži njegovog doba, nego kao opšti istorijski okvir za razumevanje smene generacija.
„Otkrivanje” Manhajma
Da naučne teorije mogu da zablesnu, iznenadna zamru, a nakon čak dužeg perioda da ponovo „ožive” nije nikakav presedan. U pogledu sociološke amnezije skoro da je podudarna sudbina studije Morisa Albvaša Pamćenje i društveni uslovi iz 1925. (Albvaš 1999; Kuljić 2006: 95-107) i tri godine kasnije nastalog Manhajmovog ogleda o generaciji. Oba rada su ponovo „otkrivena” otprilike pola stoleća kasnije, proglašena klasičnim i podstakla brojna istraživanja. Kada je u pitanju Manhajmov ogled, Knebl smatra da je karakteristično to što je pojam generacija brzo iščezao, na isti način kako se iznenada i pojavio. Naime, 1930-ih i 1940-ih godina generacijska paradigma nije bila značajna u Nemačkoj, sasvim sigurno otuda što je nacizam uspešno homogenizovao nemačku sociologiju u pravdanju rasnog jedinstva lišenog klasnih i generacijskih razlika. Zbog potrebe održavanja jedinstva druge vrste, paradigma nije bila značajna ni u manje razvijenoj sociologiji evropskog socijalizma. Zanimljivo je da je i Manhajm prestao da koristi ovaj pojam u britanskom izbeglištvu (Knöbl 2005: 5). Može biti da je to u vezi s tim što su u periodu fašizma i nakon njegovog sloma bili hegemoni drugi, angažovaniji pojmovi u tumačenju društvenih promena: pluralizam, totalitarizam, katastrofa, slom, masa, razaranje uma i sl. U liberalnoj antitotalitarnoj retorici nema mesta pojmu generacija. Ni kod kritičke marksističke misli ovaj pojam nije mogao probiti klasnu retoriku. U celini uzev, za razliku od perioda nakon Prvog svetskog rata, odmah nakon Drugog svetskog rata generacijska paradigma nije bila aktuelna. Svetski ratovi su bili nerutinski doživljaji, emotivno-narativni molekuli oblikovani oko srećnih ili nesrećnih detalja životnog toka (Niethammer 1995: 37). Međutim, zbog povlačenja u ćutnju u Nemačkoj nakon 1945. minuli rat, koliko god bio traumatičan, nije bio u generacijskom pogledu formativan, jer je bio stigmatizovan. Bolna sećanja i ekstremno traumatski doživljaji masovnog uništavanja, potiskuju se, zaboravljaju i saobražavaju poželjnom kolektivnom pamćenju. Nepodnošljive traume se „učauravaju”, a fašizam se u potrazi za normalnošću pominje samo kao
242 SOCIOLOGIJA, Vol. XLIX (2007), N° 3
verzija totalitarizma, i izjednačavanjem sa socijalizmom trivijalizuje u društvenoprihvatljivom antitotalitarnom sećanju. Za razliku od melanholičnog sećanja na izgubljenu „rovovsku generacije” iz Prvog svetskog rata, nije bilo žala za „tenkovskom generacijom” iz Drugog svetskog rata. Tek nakon ponovnog ujedinjenja Nemačke 1990-ih počinje da se probija i romantizuje Flakhelfergeneration (generacija pomagača na protivavionskim topovima). Bili su to dečaci rođeni između 1927. i 1930, poslednji branioci Berlina u proleće 1945. Ovde je važno dodati da su generacije važne zajednice sećanja i da se mogu svuda razlikovati u sklopu istorije sećanja (Bude 1998: 78). Iako nema jedne linije sećanja, nego sapostoji niz složenih kompleksnih sećanja, hegemono generacijsko sećanje može u zavisnosti od krize biti aktivna idejna poluga društvene promene: oslobođeno sećanje generacije „žrtava hrvatskog proljeća” bilo je vrlo aktivno 1990-ih, za razliku od oslobođenog sećanja „žrtava golootočke generacije” koje, međutim, nije imalo nikakav mobilizacijski učinak. Generacijski uobličeno sećanje na zlatno doba, ali i na mračnu prošlost može biti podjednako aktivni idejni činilac grupne aktivnosti, ali tek u odgovarajućoj društvenopolitičkoj klimi.
Da bi se stekla potpunija slika o tome kako društvene prilike potiskuju ili aktuelizuju naučne pojmove treba se još malo zadržati na „poniranju” i izbijanju generacijske paradigme. Prateći učestalost ovog pristupa izvan Nemačke, Knebl je zapazio da u kritičkoj teoriji ovaj pojam nije bio značajan, kao ni u britanskoj niti u francuskoj sociologiji međuratnog doba. U američkoj sociologiji pojam se, doduše, javlja u empirijskim istraživanjima migracija (T. Znaniecki), ali takođe nije bio značajan. Kod Čikaške škole takođe je samo sporadično prisutan, a tek je nešto primetniji kod istraživanja bunta mladih crnaca protiv rasizma u SAD. Knebl čak drži da je američka sociologija kasnih 1940-ih nastojala da generaciju istisne kao sociološki istraživački prioritet (Knöbl 2005: 9-11). U američkoj kulturnokritičkoj sociologiji istraživana je veza između raznih oblika individualizma, otpora masovnom društvu i generacionalnosti, pa su nove generacije praćene kao nosioci novih formi individualizma. Utisak je da generacija iščezava i iznova se periodično javlja u raznim istraživačkim sklopovima. Ovde je važnije uočiti da generacije nisu pretežno shvatane kao pokretači društvenih promena, nego kao manje ili više pasivne kategorije koje vreme oblikuje. Utoliko nema nikakve sumnje da je reč o antimanhajmovskoj usmerenosti.
Da se generacijska paradigma ne može svesti na ignorisanje ili oživljavanje Manhajma svedoči jedan nerazrađen diltajevski aspekt generacije koji je aktuelizovala tek savremena međugranska disciplina kultura sećanja krajem 20.veka (Platt, Dabag 1995; Schuman,Scott 1989; Bude 1998; Wineburg 2001). Ovde se generacija ne tumači toliko kao zajednica istog kulturnog iskustva, već kao zajednica sećanja ili vremenski zavičaj, kako se izrazio nemački književnik V. Sebald (Sebald). Kada se kaže „potičem iz tog doba”, onda je reč o osećaju vremenskog zavičaja, a ne o osećaju pripadnosti prostoru. Dakle, između vlastite
Todor Kuljić: »Problem generacija«: nastanak, sadržaj i aktuelnost ogleda Karla Manhajma 243
generacije i svog vremena postoji i neka vrsta osećajne veze. Otuda paralelni vlastiti doživljaj prošlosti i isti doživljaj kod drugoga osobeno jesu uporedno biografsko raslojeno iskustvo, praćeno neizbežnom maštom i selektivnim pamćenjem, a što sugerira zajedničko vremensko poreklo kao važnu psihološku osnovu za razumevanje generacijske zajednice sećanja. Npr. kamaraderija, sećanje na ratno drugarstvo, počiva na nezaboravnom traumatičnom osećanju zajedničke ugroženosti u borbi. Hermeneutičari s razlogom upozoravaju da je generacija pojam vremenskog poretka koji polazi od kolektivnog iskustva. Fenomenolozi tome dodaju da generacija služi da se istorijska promena kolektivno uoči u preglednim životnoistorijskim napetostima vremena.
Za sociologe je važno da generacije vide kao kategorije „istovremenosti neistovremenog”, čije središte nije porodica, nego društvo. Ovo otuda što je generacija obrazac šireg društvenog, a ne samo pojedinačnog samoopisa. Može se bez preterivanja reći da generacijska povezanost omogućava društvenu orijentaciju, smanjuje nepreglednost vrednosnih usmerenosti, zadovoljava određenu antropološku konstantu ne samo za genealoškim, nego i za vremenskim epohalnim samoopisom, a sve to stalnim poređenjem sa zajednicom vršnjaka koje vezuje svest o približnoj istoj tački konačnosti. Osim pomenute svesti, generacije su važne i kao zajednice iskustva. Ipak je teško reći da su to zajednice koje počivaju na realnom zajedničkom iskustvu. Pre će biti da je više reč o prihvaćenim markantnim iskustvima koja su kadra da šarolikim i protivrečnim doživljajima nametnu generacijsku signaturu istovremenosti i osećanje zajednice. U sociološkom smislu su samoopis, kolektiv, delanje, iskustvo i njihova obrada važne odrednice generacije.
Ako pođemo od ovih zapažanja i još se dalje složimo da prošlost nije samo objektivno zbivanje, nego je u nju nužno ugrađeno pojedinačno i grupno tumačenje, onda je generacija jedan od važnijih filtera korisne prošlosti. Naime, pojedinačna životna vremena, generacijska vremena i istorijska vremena su povezane iskustvenoistorijske kategorije i od ključnog su značaja za opažanje istorijskog poretka, kako zapaža bilefeldski istoričar Rajnhard Koselek (Kosseleck). Utoliko su i generacije društvene činjenice, ne samo otuda što se pojedinci osećaju pripadnicima jedne generacije, nego i stoga što ova kategorija u epistemološkom smislu služi da rastumači i struktuira moderno iskustvo društvenih promena. Naravno da je i generacijska perspektiva u različitoj meri iskrivljena, pa čak i ideologizovana, kao i druge grupne perspektive. Drugim rečima, i određeno hegemono generacijsko viđenje rata (npr. partizanska slika NOB-a, ili današnje službene predstave Domovinskog rata u Hrvatskoj ili Desetodnevnog rata u Sloveniji), manje ili više narativno uobličeno, uspešno pravda interese vladajućih grupa. Dakle, generacija nije samo važan pojam za tumačenje vremenskog poretka, nego i naročito emotivno obojeni sadržaj ideologizacije. Nije reč samo o nostalgičnom sličnom ličnom sećanju grupe vršnjaka, nego je generacija u smislu samoopisa važan istorijski pojam i zato što obeležava kolektivni rok konačnosti
244 SOCIOLOGIJA, Vol. XLIX (2007), N° 3
života. Utoliko je generacija istovremeno kategorija samoopisa pojedinca, ali i formula kolektivnog samoviđenja.
Ipak, kod uvođenja generacijske paradigme u teoriju društvene promene treba kontrolisati misaonu naviku da se u društvenim procesima uvek markira manje ili više odsečni početak ili prelomna nulta tačka. Da bi se izbegli neki važni nesporazumi, odmah treba reći da ne postoji nulta tačka nastanka nove generacije. Možda je čak bliža istini opaska da se generacije „prelivaju” jedna u drugu. Međutim, bio bi relativizam tvrditi da su promene u toj meri lagane i postupne da se generacijske faze ne mogu uočiti nego tek naknadno konstruisati. Generacijske promene su svakako kumulativnije i manje vidljive od političkih, pa čak i od društvenoekonomskih, ali i one jasno eksplodiraju na kritičnim tačkama razvoja. Treba biti slep pa ne videti da smena generacija ne markira nagli nastanak nego samo obelodanjuje pojavu nove generacije koja je neprimetno sazrevala u latentnom otporu postojećem. Npr. uvođenje višepartijskog sistema u Jugoslaviji 1990. godine u dobroj meri je samo legalizovalo do tada nedopuštene javne vrednosti (nacionalizam, sumnju u vladajuću ideologiju itd). Dakle, s rušenjem nosećeg simbola moralnih, političkih ili estetskih vrednosti naglo eksplodiraju i ostale prateće potisnute vrednosti. Službeno Hruščovljevo kastriranje Staljinove harizme u SSSR-u 1955.ozbiljno je zapretilo dezintegraciji KP SSSR-a i SSSR-a, pa je iz straha od rasula usporena destaljinizacija. Na sličan, ali nepovratan način je rušenje Titove harizme samo ozvaničilo provalu mnogo čega do tada politički zabranjenog. Nema, dakle, nikakve sumnje da iako vrednosti nove generacije lagano sazrevaju, generacijsko jedinstvo se formira tek nakon javne eksplozije novog. Bar kada su u pitanju političke generacije. Neće se pogrešiti ako se kaže da su prekretnička dešavanja samo povodi izbijanja generacije, ali ne i dublji uzroci njenog nastanka. Eksplozivni događaji više markiraju generacije, nego što ih formiraju. Bez njih bi, doduše, nova generacija i dalje čekala svoj čas, jer generaciju u Manhajmovom smislu stvaraju dublje grupne potrebe koje postupno i u vremenskom i prostornom pogledu vrlo neravnomerno sazrevaju. Službeni antistaljinizam je nastao u Jugoslaviji krajem 1940-ih, u Mađarskoj i Poljskoj polovinom 1950-ih, u Češkoj još kasnije, a u SSSR-u je sazreo tek u Perestrojki. Dakle, evropske antistaljinske generacije su vremenski i prostorno vrlo neravnomerne. Generacije neslužbenih antistaljinista još su šarolikije. Iz rečenog ipak ne sledi da smene političkih generacija obeležavaju tek skokovite promene. Iako izoštravaju sliku promena i prošlosti, pre će biti da je na delu manje ili više upadljivo prelivanje akumuliranog iskustva, a ne oštri diskontinuitet. S tim je u vezi i pitanje da li snažne i ubrzane promene s kraja 20. veka ne podstiču nego sprečavaju stvaranje formiranih generacija zato što brzina promena stalno premešta i “pokriva” generacijsku vezu? Drugim rečima, zamršen je odnos između društvene promene i formiranja generacije. Naime, snažne promene samo do određene brzine podstiču formiranje prepoznatljive generacijske grupe, dok prekomerno ubrzanje sprečava profilisanje
Todor Kuljić: »Problem generacija«: nastanak, sadržaj i aktuelnost ogleda Karla Manhajma 245
generacija, jer više novih generacija sapostoji u istom periodu, pa se vremenski preklapaju.
Po sebi se razume da su u događajnoj istoriografiji, koja registruje jedino buku “velikih”, pretežno političkih događaja generacijske promene nevidljive. Za praćenje kumulativnih promena potreban je izoštreniji i aktualniji pristup od onoga koji ih raspoznaje tek post festum nakon eksplozije, pa u svetlu novog nultog časa lagodno naknadno konstruiše i novu generaciju. Kumulativno sazrevanje novih generacija teče u obliku sporog pomicanja stila života i dugog odabira prestižnih vrednosti. Pri tome je čak u međunarodnim razmerama moguće manje ili veće podudaranje generacijskih i klasnih (1968) ili nacionalnih težnji (1990-ih). U lokalnim razmerama slika je takođe šarolika. Moglo bi se zato reći da smenu generacija određuje osobena kombinacija ekonomskih potreba i zahteva za prestižom. Generacijsko jedinstvo svakako ne ističe iz imperativne potrebe za preživljavanjem, nego više iz potrebe za prestižom koja gradi novi samoopis. Ovo jedinstvo, doduše, može kasnije održavati neka jaka ekonomska potreba za osiguranjem položaja ili privilegija (kod penzionera, boraca ili studenata). U svakom slučaju treba dodati da, kao i između drugih grupa, i generacijski odnos (napetost ili otvoreni sukob) može biti izraz napredne ili nazadne društvene nestabilnosti.
Već ovaj ovlašni osvrt dovoljno upućuje na zaključak da su u sociologiji dugo nakon Manhajma generacije pretežno shvatane kao objekti, a ne kao akteri. Ni kod analize novih društvenih pokreta od početka 1960-ih generacija nije u prvom planu, niti je kriterij starosti bio najvažniji. Generacijska paradigma dugo nije bio aktuelna iako je nove pokrete činila pretežno mladež. Po svemu sudeći, tek krajem 1980-ih budi se u Evropi zanimanje za generaciju u nizu radova o 1968. (Köhler 2002), u SAD za Baby-boom i Generaciju X (Jablonski 2002), a nešto kasnije aktuelizovana je nemačka debata o Flakhelfer generaciji (Bude 1998). Rečeno vrlo uopšteno, i ovde je utisak da se nova istraživačka paradigma rađa u krizi kada stari „tvrdi” sociološki hegemoni pojmovi zakazuju, a iščezava onda kada se drugi pojmovi pokažu korisnijim (Knöbl 2005:18). Oživljeno zanimanje za Manhajma svakako jeste i rezultat povlačenja klasne paradigme, ne samo u sociologiji nego i u čitavoj poslehladnoratovskoj epohalnoj svesti.
Zaključak
Bez društvenih uslova i idejnog zaleđa teško je shvatiti pojavu ili obnovu naučnih paradigmi. Bilo bi pogrešno pomenute uticaje shvatiti kao omaložavanje Manhajmove originalnosti. Verovatno nisu bez razloga Nithamer i Cineker nazvali ovaj Manhajmov ogled „kanonskim tekstom” (Niethammer 2003: 26; Zinnecker 2003, 33), a Milić ga ocenio kao „vrlo svestranu analizu” (Milić 1986: 460). Uzgred
246 SOCIOLOGIJA, Vol. XLIX (2007), N° 3
rečeno, česta oznaka Manhajmovog teksta kao „kanonskog” svedoči o tome da njegova zamisao neretko služi kao površno pravdanje raznih istraživanja pozivanjem na nesporni izvorni autoritet klasika. Cineker je ovo uočio kod svojatanja Manhajma, ali je to slučaj i kod mnogih drugih istraživanja u sociologiji, gde pozivanje na autoritet nije u službi primene niti kritičke razrade izvorne misli, nego je reč o njenoj kanonizaciji pro domo sua.
Ovde se kanonizacija Manhajma nastojala prozreti isticanjem proste činjenice da njegov ogled o generaciji nije nastao ex nihilo, već da je rezultat složene teorijske i idejnopolitičke kumulativnosti. Na iskustvu besprimernog svetskog rata izgrađen je moralnopolitički patos Manhajmove generacije, a sazreo nešto kasnije u nacrtu teorije o generaciji. U njoj se jasno raspoznaju šaroliki idejni uticaji, iako bi bilo prestrogo označiti ovaj nacrt eklektičkim. Neće biti da ga je samo puki slučaj doveo u tesnu vezu s tri značajna imena u istoriji sociologije: braćom Veber i Lukačem. Ako uopšte ima smisla pretpostaviti, onda je mnogo verovatnije da postoji dublja unutrašnja veza među njima, važna i za tumačenje generacije.
Uprkos tome što ogromna većina savremenih istraživanja generacija skoro postulativno polazi od Manhajmovih premisa, teško je reći da je on tvorac generacijske paradigme. Pre će biti da je Manhajm sociološki umešno sažeo dotadašnja saznanja iz ove oblasti u zanimljiv i podsticajan ogled, dodajući im brojna vlastita originalna teorijska zapažanja, ali lišena istraživačke operacionalizacije. Kako izgleda, zato što dugo nakon njega nije bilo sličnog prodornog i preglednog generacijskog istraživačkog okvira, kao i otuda što je ova oblast dugo bila zapuštena, mogao je nakon skoro pola veka Manhajm postati njen priznati klasik. Da li je, međutim, kao i u nizu drugih slučajeva, „otkriven” s uobičajenim kašnjenjem iz unutarnaučnih razloga, ili su ga aktuelizovali kriza i zasićenost starim paradigmama, najbolje će pokazati trajnost njegovog ogleda u budućnosti. Samo onaj ko je kadar da današnje pojačano zanimanje za Manhajmov ogled već vidi kao buduću prošlost, a dugo ignorisanje istog rada pojmi kao prošlu budućnost, može shvatiti istoričnost jednog važnog sociološkog pojma, a ne njegovu relativnost ili banalnu prolaznost.
Literatura
Albvaš, Moris. 1999. Kolektivno i istorijsko pamćenje (prevod sa francuskog), Reč - časopis za književnost, kulturu i društvena pitanja, Decembar 1999: 64-83. (1. Edit. 1925).
Bartels, Inken. 2002. Generation X. Zum inflationären Gebrauch des Begriffes "Generation" im aktuellen Mediendiskurs, Vokus - volkskundlich-kulturwissenschaftliche Schriften, Heft 1.
Todor Kuljić: »Problem generacija«: nastanak, sadržaj i aktuelnost ogleda Karla Manhajma 247
Bohler, Karl Friedrich. 2003. Generationen und Lebenslaufpolitik. SFB 580 Mitteilungen Nr. 9: 59-64.
Breitsamer, Joachim. 1976. Ein Versuch zum “Problem der Generationen”, Kölner Zeitschrift für Soziologie und Sozialpsychologie, 28. Jhrg. H. 3: 451-478.
Buchhofer, Bernd; Friedrichs, Jürgen; Lüdtke, Hartmut. 1970. Alter, Generationsdynamik und soziale Differenzierung. Zur Revision des Generationenbegriffs als analytisches Konzept, Kölner Zeitschrift für Soziologie und Sozialpsychologie, 22: 300-334.
Bude Heinz. 1998. Die Erinnerung der Generationen, u König H., Kohlstruck, M., Wöll, A. (hrsg.), Vergangenheitsbewältigung am Ende des Zwanzigsten Jahrhunderts, Lewiathan, Sonderheft 18: 69-86.
Honold, Alexander. 2005. “Verlorene Generation”. Die Suggestivität eines Deutungsmusters zwischen Fin-de-siècle und Erstem Weltkrieg, u Sigrid Weigel et al., (Hg.): Generation. Zur Genealogie des Konzepts – Konzepte von Genealogie. München: Fink Verlag: 31-56.
Jablonski, Guido. 2002. Generation X: Selbst- und Fremdbeschreibungen einer Generation. Eine Literaturwissenschaftliche Studie, Inaugural-Dissertation zur Erlangung des akademischen Grades eines Doktors der Philosophie (Dr. phil.) durch die Philosophische Fakultät der Heinrich-Heine-Universität Düsseldorf, http://deposit.ddb.de/cgi-bin/ dokserv?idn=969090536
Kettler, David. 2001. The Secret of Mannheim’s Remarkable Success 1921-1933, http://www.bard.edu/arendtcollection/pdfs/MannhiemSecretSuccess.pdf
Knöbl, Wolfgang. 2005. Eine Geschichte des soziologischen Nachdenkens über Generationen, http://www.generationengeschichte.uni-goettingen.de/kngen. pdf
Köhler, Thomas. 2002. Jugendgenerationen im Vergleich: Konjunkturen des (Non-) Konformismus, Aus Politik und Zeitgeschichte, B 5.
Kuljić, Todor. 2002. Prevladavanje prošlosti – uzroci i pravci promene slike istorije krajem 20. veka, Beograd: Helsinški odbor za ljudska prava.
Niethammer, Lutz. 2003. Generation und Geist - Eine Station auf Karl Mannheims Weg zur Wissenssoziologie, u Rudi Schmidt (Hg.), Systemumbruch und Generationswechsel 2, Heft 9, Sonderforschungsbereich 580: 19-33.
Niethammer, L. 2005. Die letzte Gemeinschaft - Über die Konstruierbarkeit von Generationen und ihre Grenzen, http://www.generationengeschichte.uni-goettingen.de/ niethammer.pdf.
Platt, K., Dabag, M. (Hg.) 1995. Generation und Gedächtnis – Erinnerungen und kollektive Identitäten, Opladen: Leske, Budrich.
Redlich, Fritz. 1976. Generations – A Crituque and Reconstruction, Revue Belge d'histoire contemporaine, Vol. 7, Nos. 1-2. http://www.flwi.ugent.be/btng-rbhc/pdf/BTNG-RBHC,%2007,%201976,%201-2,%20pp%20243-271.
Roseman, Mark. 2003. Generationen als “imagined communities”, Sonderforschungsbereich 580, Mitteilungen Nr. 9: 33-41.
Schuman, Howard/ Scott, Jacqueline. 1989. Generations and Collective Memories, American Sociological Review, Vol. 54. No. 3: 359-382.
Struck, Olaf. 2004. Generation als zeitdynamische Strukturierung von Gesellschaften und Organisationen in: Szydlik, Marc (Hg.): Generation und Ungleichheit. Opladen: Leske und Budrich: 49-77.
Wineburg, Sam. 2001. Sinn machen. Wie Erinnerungen zwischen den Generationen gebildet wird, in Welzer, Harald, hg. 2001. Das soziale Gedächtnis – Geschichte, Erinnerung, Tradierung, Hamburg: HIS: 179-205.
Zinnecker, Jurgen. 2003. “Das Problem der Generationen“. Überlegungen zu Karl Mannheims kanonischem Text, in Reulecke, Jürgen, hg. Generationalität und Lebensgeschichte im 20. Jahrhundert, München: R. Oldenbourg: 33-59.
