1

Стилска фолклорна обележја српске реалистичке приповетке

(Драгана Вукићевић)

Анализама стилских аспеката прожимања фолклорног и реалстичког дискурса,

издваја се још једно истраживачко поље у које улазе како најмање јединице текста

(речи, реченице, чак и графичке ознаке писаног текста) тако и макроструктуре попут

жанра, или стилске формације. Овако широко схваћено поље истраживања,

подразумева уводну диференцијацију истраживачких области на одређене подгрупе.

При упоређивању стилских обележја српске реалистичке приповетке са стилским

одликама усмене књижевности, као тачке пресека два стилска семиотичка система,

најкрупније поредбене категорије препознају се у језику (1) и жанру (2). Оне су

издвојене у две истраживачке целине. Трећа истраживачка целина (3) односи се на

иста стилска обележја и њихову differentiа specificа условљену променом контекста –

усменог у писани, уметничког у фолклорни и обратно. При том се не сме губити из

вида чињеница да се насловом сугерише само један тип стилских утицаја. Приповетке

Милована Глишића, Лазе Лазаревића, Јанка Веселиновића, Симе Матавуља, Стевана

Сремца, Илије Вукићевића или Светолика Ранковића добар су пример крупних

стилских померања унутар самог књижевног језика, насталих прожимањем

реалистичког стила са: a) стиловима усмене књижевности (лирике, епике, прозе), б)

раније писане књижевности и в) некњижевним стиловима (разговорним,

административним, научним, публицистичким). То што ћемо се усредсредити на први

тип прожимања, никако није условљена минорношћу значаја друга два типа, већ темом

нашег рада.

1.

Иако се може говорити о различитим стилскојезичким одликама писаца

одређене епохе, затим различитим стилскојезичким одликама појединачних писаца,

или одређених дела унутар књижевног опуса, одговор на доста уопштено питање

којим језиком су писали реалистички писци у односу на своје претходнике оправдава

уводно игнорисање наведених разлика и упућује на јединство реалистичких и

романтичарских писаца повезаних истом–народном основицом књижевног језика.

Континуитет вуковског утицаја на романтичарске и реалистичке приповедаче може се

пратити управо анализом процеса стабилизације и доминације тог језика За разлику

од превуковског доба обележеног „коегзистенцијом и конкуренцијом више писмених

традиција и књижевно-језичких модела―1, поствуковско доба је било у знаку

стабилизације и доминације новог књижевног језика. И у радовима реалиста и у

радовима романтичара, славеносрбизми или русизми имали су функцију реторских

залиха, „напуштених језичких матрица― погодних за пародирање (они више нису говор

лика, већ говор о лику који се, по правилу, доживљава као девијантан, стилски

негативно маркиран).

Иако набројани примери указују на језичко јединство српских писаца вуковске

оријентације, сама дела романтичарских и реалистичких писаца упућују и на одређене

разлике. Одредница народни језик, која је на почетку Вукове делатности још увек

подразумевала неку селективност, самим тим и прецизност, већ је у време реалиста

била исувише уопштена и провоцирала додатне научне спецификације. Ђ. Даничић је

1878. писао да се с Вуком „завршује једно вријеме, а друго истом настаје: завршује се

старо вријеме, којему је на крају народни језик у данашњем свом стању, а настаје ново,

1 Р. Симић и Ј. Јовановић, Генеза и еволуција функционалних стилова у српском језику, Научни састанак

слависта у Вукове дане, 32/1, Београд, 2004, стр. 48.

2

којему је на почетку тај језик.―2 Десет година касније, Стојан Новаковић већ прецизира

разлику између „народног језика― и „књижевног народног језика―, који је „нашим

филолозима лебдео пред очима као идеал чистог народног или народнога књижевног

језика, а који се... у свим појединостима, онакав какав је, нигде не говори у народу,

макар да опет у њему нема ни једна појединост која се у народу не би говорила.― У

наставку студије Новаковић закључује: „Тиме су и Срби дошли до новога народног

књижевног језика, који је управо рећи једино потпуно доследном правилношћу

различит од народног говoрног језика.―3

Паралелно са овим лингвистичким запажањима, до новог схватања језичких

диференцијација дошло је и унутар реалистичке критике. Са централне позиције у

филолошки оријентисаној критици, питање језика и стила све се више повлачило на

периферију књижевнокритичких интересовања, уступајући место анализама садржаја

и тенденције. Ипак, иако оријентисани на другачији приступ књижевном тексту,

програмски реалисти су већ 70-их година 19. века указали на извесну језичку јаловост,

нефункционалност романтичарских имитација фолклорног стила. Упоређујући

књижевне текстове са научним студијама, Светозар Марковић и Пера Тодоровић

истовремено су скретали пажњу на један други тип књижевних стилизација.

Објективност, прецизност, недвосмисленост, као одлике научног стила, постале су

добар параван за прикривање примарне естетске функције текста и истицање

тенденције.

Нов приступ језичким питањима везаним за књижевни текст није значио

нестанак старог4. С једне стране, виталност филолошке критике потврђивала се и кроз

рецепцију реалистичких писаца. Критичари попут Александра Сандића, при

процењивању успешности дела следили су Даничићеве критеријуме, па су због

чистоте језика узорним прогласили дело М. Ђ. Милићевића. С друге стране, последице

оваквог вредновања манифестовале су се кроз споро ослобађање писаца од

стилизованог говора усмене народне књижевности. У том контексту су биле

разумљиве замерке Милоша Пејиновића упућене Стефану Митрову Љубиши, да је

приповедањем на народну, „везао себи руке―5 или смели закључци Љубомира Недића

да „народни језик не мора бити леп књижевни језик.―6 На примерима рецепције М. Ђ.

Милићевића и Л. Лазаревића, Павле Поповић је јасно раздвојио два типа вредновања

књижевног текста — једним се пратила верност фолклорном стилу, а другим

анализирала стилска успешност писца, без обзира на одступања од њега.7

Насупрот рано уоченим разликама условљеним типом књижевних стилизација

(стил романтичарских писаца се често дефинисао као „извештачен―, „патетичан―, а

реалистичких као „природан―), реалистички критичари су мање пажње посветили

стилским специфичностима реалистичког текста који је, као и језик усмене

књижевности, такође представљао одступање од „природног―, разговорног стила. Да

2 Оглед Рјечника хрватскога или српскога књижевног језика, Загреб 1878.

3 Српска краљевска академија и неговање језика српског, Глас СКА 10, Београд, 1888, стр. 62.

4 Литература о писцима, нарочито преписка са уредницима, аутобиографски искази, биографски записи

и лексикографски рад писаца, откривају постојаност филолошких интересовања и после Вука. Често се

у биографијама реалистичких писаца помињу — као битна лектира — граматике, уџбеници о синтакси,

речници и сл. Тако нпр. у Биљешкама једног писца Матавуљ пише: „У Новом почех читати Свето писмо

у пријеводу Даничићеву и Вукову, и тек тада разумјех да се прави књижевни наш језик, као такав,

нигдје не говори, него да је састављен од онога што је најбоље у свим крајевима, од ријечи које су

опћенитије и које су ближе старом језику. Тада набавих граматичке списе Даничићеве, Новаковићеве и

Бошковићеве, те с великом помњом почех испочетка...― Београд, 1939, стр. 81 5 М. Пејиновић, Стјепан Митров Љубиша, Нада, 6, стр. 113 -115, 7, стр.127-128, Сарајево, 1897.

6 Љ. Недић, М. Ђ. Милићевић, Српска књижевна критика, VII, Нови Сад, Београд, стр. 270.

7 П. Поповић, Милан Ђ. Милићевић и Лаза К. Лазаревић и њихове прве приповетке, Нова књижевност, II,

Сабрана дела, VI, Београд, 1999, стр. 238.

3

би се уочили сложени односи између ова три различита типа језика, који се у сва три

случаја називао народним (језик усмене књижевности, језик реалистичке приповетке,

народни језик), у поредбену анализу треба увести још један члан и размотирити на

који се начин у књижевним делима (усменим или писаним) ствара илузија живе,

дијалошке речи.

Блискост фолклорне приповедне реченице усменој (фолклорног стила

разговорном), по мишљењу Маје Бошковић Стули, differentia specifica је усмене

књижевности у односу на писану.8 С овом тврдњом се можемо само делимично

сагласити. Управо је у реалистичкој приповеци, речима Д. Иванића, „дошло до

двоструког сажимања денотативних вриједности језика, до сажимања искуства усмене

књижевности и говорне праксе оног сталежа који је дао усмену књижевност―.9 То je

конкретно значило да су исте стилеме могле „одговарати― конвенцијама фолклорног

приповедања, конвенцијама реалистичког приповедања, или упућивати на разговорни

стил. Наведену тврдњу илуструје одломак из приповетке Симе Матавуља Ђукан

Скакавац.

— Било је, синак, ево овако — поче он и заћута тражећи нешто, па скупи преда се чаше (које ионако

нијесу требале), врч и ватраљ, једну љуску од јаја, извади нож иза појаса, узе из кутије неколико

кресавица и бог ти га зна шта још.

— Дакле битка на Солферину била је на дан светога Антонија. Е, сад пазите шта ће бити. Ово је ријека.

Видиш ли Марта? — запита полажући ватраљ.

— Видим, Ђукане.

— А ово је мост. Видиш ли куме? — и положи нож преко ватраља.

— Видим, куме.

Он брзо начини неколико гомилица од пепела и пободе од тих кресавица, па онда разреди чаше, љуску и

остале ствари, па поче објашњавати.

— Ово су Французи, а ово су Талијани, а ово смо ми... не, бога ми, него су ово Талијани, а ово смо ми.

— Дакле, ви сте под брдом? — пита Марта.

— Сви смо под брдом! — ... Само слушајте!... Ево... — И настаде така збрка ријечи и покрета, настаде

такво премјештање „помагача―, да ни најтријезнији не би ништа разумио. Додуше, ја и Томка марили

смо за то колико за лањски снијег, јер ми употребисмо ту прилику да се неколико пута цмокнемо. Али у

неке, викну Ђукан:

— Пази, куме, сад ће погинути ђенерал... Дакле, ја сам овдје, а он је ту, а ово је шанац, а ово су

коњаници!... Е, сад види!... Падају људи, падају око мене, као муве! Видим ја јарчину... имао је браду

као јарац, а на њему црвене панталоне, те ти се залетим те жвр!

И Ђукан зврчком погоди кресавицу, која одлети преко пламена.

— Живио, мој соколе! — викну Марта.

– Живио, куме! — викнух ја.―

8 М. Бошковић Стули, О реченици усменог приповиједача, Усмена књижевност као умјетност ријечи,

Загреб, 1975, стр. 155. 9 Д. Иванић, Српска приповијетка између романтизма и реализма (1865—1875) Београд, 1976, стр. 57.

4

Наведени одломак је добар пример за „опонашање прагматичких облика

комуникације―, који се могу препознати и у фолклорном и у реалистичком

приповедању, али и у разговорном стилу. По К. Бартожињском (K.Bartoszynski),

опонашање прагматичких облика комуникације манифестује се у поступцима

повезивања приповедања с показивањем.10

Под другим именом, о истој појави као

одлици фолклорног приповедања, пише и Маја Бошковић Стули. По њој

„представљачки аспекти усменог приповиједања― јављају се „кад се у приповедање

укључују наводно реални предмети или простор у којем се налазе наратор и

слушатељи―.11

На прагматички контекст упућују и нелингвистички елементи, мимика

и гестови, којима се у писаној књижевности кроз дескриптивне пасаже остварује

експресивнији израз, а у усменој комуникацији „у исти мах краћи и експресивнији

израз―.12

Индикативна је и употреба показних заменица, деиктичких ознака, вокатива.

Набројане манифестације „прагматичног облика― имају изразиту стилску

функционалност. Њима се интензивира доживљајно и/или спознајно ангажовање

слушаоца/читаоца.

Друго поље прожимања три различита стила (фолклорног, реалистичког и

разговорног) откривају фоностилистичке анализе. Фонетске девијације,

фонометаплазме које су исте у разговорном (некњижевном) и у фолклорном

(књижевном) стилу, у контексту реалистичке приповетке могу бити и мимеза

фолклорне и мимеза живе усмене речи. Међутим, у контексту реалистичке приповетке

оне имају другачију стилску функцију. За образованог читаоца оне су пример стилски

маркираног говора (локални колорит, локална боја), али за слушаоце који деле језички

код усменог приповедача или учесника у разговору, оне су „еталонске― (њихова

стандардизација се доживљава као одступање). Глишић врло добро уочава ова стилска

померања, па када опонаша говор сељака пише „ворма―, „параграв―, „валити―,

„провесор―, „кава― а кад наводи говор варошана користи облике: професор, кафа.

У диференцијацији стилема на оне које припадају усменој књижевности и оне које

припадају говорној пракси, од пресудног значаја су жанровске конвенције. Тамо где су

оне јаче изражене може се говорити о прожимањима фолклорног и реалистичког

стила. За илустрацију могу послужити два типа оквирних облика. Једни воде порекло

из усмене књижевности и директно упућују на њу као на ризницу, реторску залиху

уводних и завршних формула. Тако нпр. фолклорним формулама „био једном― или

„једном давно―, реалисти не само да „покрећу― причу, већ и читав жанр.13

Формуле

постају двоструко функционалне, јер се у свести читаоца поред темпоралне дистанце

— одвојеног тренутка причања тренутком приче — активира целокупан (фолклорни)

претекст.

Други тип оквирних облика има одређену драмско-дијалошку форму и води

порекло из разговорног стила. Њима се, уместо мимезе усмене (уметничке) речи,

фингира животна непосредност. Стога, више него на жанр, ови оквирни стереотипи

упућују на разговор, ћаскање, причање, убеђивање и сл. Они су карактеристични за

приповетке М. Глишића, делом и Л. Лазаревића, а у прози Ј. Веселиновића препознају

се као манир.

10

K. Bartoszynski, Deixis i pretpostavka u pripovijednom iskazu, Република, 1983, 39, стр. 90. 11

М. Бошковић Стули, Усмено песништво у обзорју књижевности, Загреб, 1984, стр. 367. 12

М. Бошковић Стули, О реченици усменог приповиједача, стр. 154. 13

Као илустрација може послужити почетак приповетке Илије Вукићевића Прича о селу Врачима и

Сими Ступици.

5

(„Еј, еј — баш штета што се свадише поп Вујица и учитељ Грујица, а тако су, болан, лепо живели.― (Ни

око шта, М. Глишић)

„Е, људи, то је баш да бог сачува! Лепо не можеш живети од газда Раке Радишића.― (Рога, М. Глишић)

„Људи! Истина је да се и небо неких пута чисто осмешкује и радује.(...) Јес, богами!― (На бунару, Л.

Лазаревић)

„То је био паметан човек!― ... „Сад реци да то није паметан човек.― (Чича Бошко, Ј. Веселиновић)

„А красна је та Мирковићева задруга…― (Домаћи суд, Ј. Веселиновић)

„Лепа је Мирка Пајковића... Неко може рећи ово или оно, ал ја ти велим да је оваквих жена данас мало.

Да их је више и за нас би било боље!... Среће ми јес!― (Заклетва, Ј. Веселиновић).

Деикси (то, та, сад, оваквих), узвици (еј, еј, е), говорни маниризми (узречице „да

бог сачува―, „среће ми―), када се појаве у реалистичком тексту или током излагања

усменог приповедача, упућују на разговорни стил као заједнички извор. Међутим,

њихова стилска вредност није иста. Многе „импровизаторске црте разговорног стила―

(немогућност припреме — говорне поштапалице, говорни фразеологизми,

проверавање проходности комуникативног канала), у фолклорним записима су

игнорисане. Разговорни стил се цензурисао, „дозирао― и није угрожавао каноничност

фолклорног (књижевног) језика. Насупрот фолклорним, реалистички приповедачи су

имали много флескибилнији однос па је разговорни стил у њиховим приповеткама

квантитативно био заступљенији. Примери редундантног или нефункционалног

говора, попут празнословља, говорних поштапалица, култизма (надувеног

изражавања), уздаха, псовки, могли су се лако оправдати изједначавањем писања са

стенографисањем14

и задобити легитимитет који им је у приређеним фолклорним

текстовима био укинут. Са аспекта реалистичке поетике, оно што је у фолклору било

редундантно, могло је имати одређену стилску вредност. „Осећање мере―је и овде било

показатељ успелог или неуспелог (баналног, вулгарног) стила. Несугласице су

настајале у проценама онога шта је права, „вуковска мера― језика којег „може учен

читати и прост слушати―. Тако је нпр,. по мишљењу М. Шевића, она очувана у Ивковој

слави15

, док је за А. Николића нарушена, па је тексту неопходан речник.16

Говорним маниризмима истовремено се потврђивала спонтаност изражавања,

појачавала миметичка илузија, откривали ставови колектива и прецизније дефинисао

књижевни јунак. (На примерима из Глишићевих приповедака, Г. Добрашиновић

успоставља директну везу између језичких и карактерних црта: „Сељаку Живану

сасвим пристаје припросто и тупо „ко велим―; Пупавцу — псеудоучевно „ја, како―;

ограниченом и дремовном зарошком попу „може, може ја―; примитивном попу Вујици

— „на прилику што се тиче.―17

)

Важно је напоменути да се, за разлику од говорних поштапалица или псовки,

које су нарочито у фолклорним прерадама биле брисане, други облици говорног

маниризма18

редовно и очекивано јављају и код реалиста и код фолклорних

приповедача. У такве изразе убрајамо: речи неспоменуше, беспојмовне речи, говорне

изразе за изузимање и ограђивање, говорне изразе за скраћивање или подстицање

14

Текст захтева већу економичност језика него живот, па „стенографски говор― често премашује свој

циљ. Чак и када тежи миметичности, језик уметничког дела не успоставља релацију идентификације,

већ „отпора―, „насиља― над говорним језиком. Нефункционално употребљен, говорни маниризам

стварао је контраефекат (баналан говор). 15

„Ко пише покрајинске речи баш из народног живота, нека му чељад говори чистим језиком оног краја.

Леп је плод с воћке кад чисто сине, али је па још природнији кад се убере тако, да се на њему очува онај

танак петељак― М. Шевић, Ивкова слава, Бранково коло, 4, Сремски Карловци, 1895, стр. 123—124. 16

А. Николић, Ивкова слава, Књижевни радови, Београд, 1938, стр. 195. 17

Г. Добрашиновић, Милован Ђ. Глишић, живот и дело, М. Глишић, Сабрана дела, I, Београд, 1963, стр.

57. 18

М. Кнежевић, О народним говорним творевинама, Маја Бошковић-Стули, Усмена књижевност као

умјетност ријечи, Загреб, 1975, стр. 267.

6

приповедања, говорне изразе за имитовање гласом, речју и читавим изразима.19

Учестали су, такође, и говорни изрази дословног значења (клетве, благослови,

поздрави), као и они пренесеног значења (фразеологизми).

Огрешења о језички стандард која се јављају, с једне стране, као последица

мимезе живе речи, а са друге, као мимеза усмене фолклорне речи, упућују на још једну

појаву — за реализам карактеристичну и врло развијену — кодификациону

диференцијацију језика. Интензивније и учесталије у односу на књижевни језик

романтичара, ова диференцијација се манифестовала у раздвајању говора приповедача

од говора ликова. Реалистички приповедачи су у својим текстовима или следили

вуковски образац стилизованог (наддијалекатског) говора или су се говором јунака

приближавали разговорном стилу.

Зависно од степена приближавања и удаљавања од фолклорног и/или

разговорног стила, разликујемо четири парадигматична типа кодификационе

диференцијације.

А) Вуков приређивачки (стваралачки) рад на приповеци20

и рецензентски

радови садржали су мали програм редакторског/критичког рада на тексту, упутства

како треба „поправљати― готов текст. Овај „програм― је знатним делом био „уграђен― у

приповедачки поступак романтичара и реалиста (стварање наддијалекaтског општег

књижевног језика, избор стилски адекватне речи, избегавање синонима и сл.).21

Вуковски образац је парадигматичан за језик С. М. Љубише, делом и М.

Миљанова. Код Љубише, речима Асима Пеце, налазимо „образац народног

приповиједања, али не и народног приповиједача; са језичке тачке гледишта ту имамо

особине народних говора, али не и народни говор било кога краја, управо да и то

поновимо, имамо поступак какав налазимо у вуковском језичком обрасцу

стандардизованог типа, само овдје са знатно ужом основицом.‖22

И говор јунака и

говор приповедача су стилизовани, па јунаци често говоре жанровима усмене

књижевности — пословицама, анегдотама, служе се десетерцем...

Б) У прози Милована Глишића диференцијација приповедача и ликова на плану

језика готово је укинута; наратор је максимално приближен говору јунака, али је

његово приповедање задржало епистемолошку повлашћеност ироничног приповедача.

У том смислу Глишићев приповедач само делимично подсећа на усменог приповедача,

јер делећи језички код, он не дели и вредносну перспективу колектива. Штавише, он је

ироничан и подсмешљив кад интерпретира његова веровања и (не)знања.

В) Код мултирегионалних писаца, С. Сремца и С. Матавуља, диференцијација

језика приповедача и језика ликова је најразноврснија и најучесталија. Говор

приповедача је стандардан наддијалекатски, а говор ликова „локално обојен―,

„стенографски―. Ти „стенографски― дијалекатски текстови, уколико су фолклорног

19

Такви су изрази типа: „Није то кец-мец …тандара мандара, апа-трапа…― итд; „не било ти заповеђено,

с опроштењем, не буди од мене речено―; „обрни-окрени, повуци-потегни, не лези враже―; „Хо, хо, хој!

— зауставим је, да се малко поодмори.― (кобилу) „Хоп, хоп! — подвикнем велегласно склопивши руке

на уста (дозивање)...―; „Па штигљиц не пева: ћиври, ћиври, ћију ћи! већ овако: ћику, ћику, ћи, ћи, ћи.―

(Највећим делом примери су узети из приповетке Ј. Г. Миленка). 20

Н. Милошевић-Ђорђевић, О Вуковој стилизацији српских народних приповедака, Казивати редом:

прилози проучавању Вукове поетике усменог стварања, Београд, 2002, стр. 78. 21

Није занемарљив ни податак да су професори на Великој школи, чија су предавања реалисти могли

слушати, били управо они који су својим радом крчили путеве „вуковском језичком типу у писаној

ријечи нашег језика―: Ђура Даничић, Стојан Новаковић, Панта Срећковић, Стојан Бошковић. О томе

опширније: А. Пецо, Стеван Сремац претеча дијалектолога, Писци и њихов језик, Београд, 1995. 22

А. Пецо, Један поглед на писану ријеч Стефана Митрова Љубише, Писци и њихов језик, Београд,

1995, стр. 189.

7

садржаја, језички су најприближнији фолклорним записима, који „чекају― да буду

стилизовани и унети у неки зборник.

Ова тврдња се може илустровати анегдотом инкорпорираном у говор чича

Јордана, јунака истоимене приповетке Стевана Сремца: «Рече, дође си краљ Милан — у Стару Србију га признаваше за краља јоште попре него у

Шумадију — дође си, рече, краљ Милан у Врање, па чека. Чека да се иде у цркву на литурђију, па си

чека звонење. «Jе ли је звонило» питује краљ, «за литурђију?» — «Чукало је, ваша светлост!» зборе му

ађутанти. «Како чукало?» пита краљ. «Чукало у клепало, у дску!». «Па је л је ово Србија еле Турћија,

чопеци ниједни!», питује си краљ, а мустаћи му се тресев оди голему љутину. «Србија!» рекоше и

темена напрајише ађутанти. «Па што си не звоне!» питује ги краљ, а тресну сас сабљу, а ађутанти фаћа

зорт. «Зар толки свет, бре, изгибе под Крстиловицу и Плачевицу! ...зашто изгибе толика војска, веђе за

сербез-живење и звонење! Што си не звоне?». «Звона си немају, па како ће звоне?» зборе си па они.

Краљ се таг наљути, па се врну у Ниш. «Дор не дигните звона, — да знате да ви нећу дођем! Тој, рече,

да се поздравите на Врањанлије!» рече краљ и наљути се. А, истин, требаше да се наљути! Посрамише

се, много се посрамише грађани, па рекоше: «Истин, убаво си збори краљ!» па брзо заредише кроз

чаршију и маале, и скупише, жене, големе паре и купише звона.»

У овом типу језичког диференцирања нису сви писци показали довољно

умешности. На одређене мањкавости и језичку немотивисаност ликова указивала је

већ оновремена критика. М. Јовановић Морски је писао: „Није ласно у говору

обележити међу докле допире комуникативна моћ неука човека, па се и стога лако

дешава да писац сам местимице почне да говори, место онога коме је дао реч―. Овакав

тип стилских грешака Милутин Драгутиновић препознаје у приповеткама Ј.

Веселиновића. Поводом збирке Рајске душе он пише да је језик „добар и разноврстан

нарочито кад писац изводи говоре својих сељака. Али је, ипак, често сасвим обичан,

прост кад приповедач узме реч да сам прича штогод, и то бива доста а често: онда

приповедач хоће да пише и извештачено, и вулгарно, па и тривијално―23

. Сличне

примедбе су упућиване писцима чији јунаци задиру у опсег нараторовог језика. У

једном писму Вељку Радојевићу, Матавуљ пише: „У дијалозима ђе сељаци говоре

избаци сваку сковану (књижевну) ријеч, као изгледаш ми, мјесто чиниш ми се итд.―24

Индикативан је и избор јунака којим приповедачи скрећу пажњу на

кодификациону диференцијацију језика. Обрасци комичног говора, и у фолклорним,

као и у реалистичким текстовима, често се везују за јунаке који се не служе језиком

заједнице или се измештају у другу језичку заједницу (из села у град и обратно) или на

неки други начин одступају од обрасца говора и понашања који колектив од њих

очекује (пример жена мушкарача, однарођене интелигенције и сл.). У делима реалиста

поjављају се јунаци карактеристични за шаљиве приче и/или подругачице (фолклорно

порекло) као и за новинске хумореске. Такви су странци (Цинцари у прози М.

Глишића, С. Сремца; Цигани у прози М. П. Шапчанина, С. Сремца; Немци у прози С.

Сремца и сл.) или квазиучењаци (професор у Глави шећера, учитељи, практиканти у

Роги, етнолог у Злослутном броју) који управо својим говором скрећу пажњу на

одступања од еталона.

Г) За четврти тип кодификационе диференцијације парадигма је дело Л.

Лазаревића. И код њега су јунаци језички издиференцирани, али овог пута ефекти су

другачији. Смењивањем субјекта приповедања у сказу (фолклорног причаоца или

неког ко припада сеоском миљеу — јунаком интелектуалцем), Лазаревић је мотивисао

стандардност говора. (У поређењу са Глишићем видно је мање присуство

поштапалица, псовки, пејоративне лексике, огрешења о језичку норму.) Међутим,

оваквим објашњењем, стилска иновативност Л. Лазаревића на пољу кодификације

српског језика само је делимично објашњена. С Лазаревићем почиње процес

23

М. Драгутиновић, Рајске душе Ј. Веселиновића, Српска књижевна критика, V, стр. 535. 24

С. Матавуљ, (Писмо Вељку Радојевићу, 1. јун, 1892, Београд), Сабрана дела, VIII, Београд, 1956, стр.

385.

8

монолошког прочишћавања унутар себе функционално раслојенога народног језика.

Реформаторски карактер испољио се у новом типу писаног језика, у асимиловању и

подређивању некњижевних стилова књижевном стилу и њиховом естетском

преозначавању. Таквим поступком Лазаревић се одвојио од писаца у чијим делима су

некњижевни стилови били „верно― пренети, цитирани и „сложени― један до другог.

Тек је са Лазаревићем језик реалистичке књижевности „сувише конкретан, погодан за

изражавање вањских појавних облика, чак и на веома пластичан начин―, попримио

„способности понирања у дубље слојеве живота и људске психе―.25

У новијим

истраживањима, он је препознат као „творац модерне номиналне дескрипције―, и као

писац који је „осетио моћ трпног глаголског придева да сажима време и да радње

претвара у стања и особине―.26

Непрестано упоређивање дела реалистичких писаца са усменом књижевношћу,

могло би нас навести на погрешан закључак о њеној доминацији и централној

(оријентишућој) позицији и у другој половини 19. века. Да нас истраживачка

усмереност не би одвела на погрешан пут, на уму треба имати чињеницу да лако

видљиви знаци језичког интересовања реалистичких писца нису били само плод још

увек актуелних (постојаних) вуковско-филолошких размишљања о феномену

књижевног језика. Они произлазе и из саме реалистичке поетике, из њеног

парадоксаланог трагања за функционалним „невидљивим― стилом. Зато у мери у којој

се вуковски идеал језика — разумљивог, јасног, широко прихваћеног, реалистично

конкретног — подударао са реалистичком поетиком, можемо пратити и интензитет

„опонашања― и прожимања фолклорног и реалистичког стила. Да би се лакше уочила

ова прожимања, са најапстрактније категорије језика анализу преусмеравамо на нешто

конкретнију категорију жанра.

2

Због више „метафоричних језика― усмене књижевности („Сваки жанр одликује

се сопственим метафоричним језиком―27

), однос према реалистичкој приповеци

испољава се кроз најмање три типа стилских померања (code switching-a).

а) Реалистички стил и стил епске песме

У поређењу са временом Вукових објављивања епских песама, седамдесетих

година 19. века, језик епске књижевности имао је још увек јаку „знаковну снагу―, али

ван жанра из којег је потекао, губио је своју значењску сложеност. Романтичарска

деформација епског стила огледала се у појачавању „лирске и емотивно-

сентименталне димензије, несвојствене патријархалном духу.―28

У реалистичком

тексту, у суседству са речима из свакодневне употребе, речи „пресељене― из епске

песме деловале су као стилски маркирани архаизми који уместо на значење упућују на

себе као ознаку. Усред реалистичког контекста, епска интонација као и

карактеристични епски лексички спојеви били су додатно маркирани, па се

мајестетични/узвишени епски стил контрастирао „реалистички― обојеном говору

свакодневице. Језик којим су се описивали митски преци, национални хероји (језик

који је могао да се интегрише у говоре романтичарских јунака, најчешће реторичних

војсковођа, храбрих официра, капетана спремних да погину „за крст часни и слободу

25

По М. Селимовићу језик реалиста је био „сувише конкретан, погодан за изражавање вањских појавних

облика, чак и на веома пластичан начин―, али без „способности понирања у дубље слојеве живота и

људске психе.― Сјећања, Критичари о Меши Селимовићу, Сарајево, 1973, стр. 344. 26

Јелена Јовановић, О неким елементима научног стила у приповеткама Лазе Лазаревића, Научни

састанак слависта у Вукове дане, 34/1, Београд, 2005, стр. 161. 27

М. Клеут, Увод у читање српске народне књижевности, Српска народна књижевност, Сремски

Карловци, Нови Сад, 2001, стр. 30. 28

Д. Иванић, Српска приповијетка..., стр. 56.

9

златну―), није био језик којим је говорио српски сељак. Мајестетичним епским стилом

се усред реалистичког текста стварала пукотина, подривала миметичка илузија и

отварао канал за пародичне и хумористичке стилизације. За овакав тип стилизација

парадигматична је била проза С. М. Љубише. Миодраг Матицки је, на пример, писао о

препричаним десетерцима, али и глаголима који припадају стилу епике а јављају се

код Љубише — покајати (осветити), опростити (живот), слати (књигу).29

У Љубишиној

приповеци Крађа и прекрађа звона епски говор се активира на месту где се очекује

лоповски арго. Променом контекста, „епски цитати―, уместо епизације, постају

примери деепизације приповедне прозе.

Деепизација књижевног језика, није била везана само за прозу, већ је била део

сложенијег процеса који је у време реалиста увелико захватио и сам жанр — епску

песму. М. Матицки набраја неке показатеље промена које су настале у епици:

„Промене које епика доживљава најбоље се уочавају у процесу епског понављања…

стихови се дословно не понављају, већ се сажимају па и мењају― (...); „све чешће

модерније и слободније метафоричке слике граде се на начин неуобичајен за усмену

епику― (...); „највише промена доносе пародије епских песама у којима се хумор

остварује аугментативима или готовим епским формулама у које се уводе неепски

јунаци.―30

Из нашег угла, реч је о деконструкције једног жанра унутар њега самог.

Набројени знакови промене (деепизације) могу се препознати и у прозним

парафразама епске слике света (прозне парафразе су по приповедачком поступку

ближе новијој него старијој епској традицији).

Осим епске песме значајну „међуфазу― у формирању реалистичког стила

представљала је и Вукова историјска проза. „Вуков устанички портрет (једна личност

и више догађаја) и његови историјски списи (...), односно Његош и локалана

традиција―, по мишљењу Д. Иванића, нарочито су се одразили на стил С. М. Љубише и

Јоксима Новића Оточанина.31

Преусмеравање са епске песме на историографску прозу

праћено је активирањем референцијалне функције језика и потискивањем поетске.

Поетску асоцијативност и интертекстуалност смењивао је ефекат реалног, па су се

уместо јунака попут епских (в. приповетке Ђ. Јакшића и М. П. Шапчанина), сада

реалистичније описивали јунаци „попут нас―, сиротиња раја и њена борба. Историјски

Вукови списи били су добар модел прожимања/замена епских апстракција

реалистичким конкретизацијама, епског јунака „реалистичким― јунаком, епске

реторике „реалистичком―.

б) Реалистичка приповетка и лирска народна песма

Већи степен стилске интеграције остварио се између језика лирске народне

песме и реалистичке приповетке. Тачка пресека била је у тенденцији лирске песме да

сублимира и тенденцији реалистичког текста да избегне просторе интимног, личног,

субјективног. Упркос својој наглашеној стилизацији лирска песма је постала одличан

пример дозвољеног метафоричног говора.

У оновременим критикама могу се прочитати савети писцима да прећуте

неподесне речи, или да их замене другима и тиме причу стилизују по обрасцима

преузетим из народне поезије (на пример, метафором „у недрима срна и кошута―

избегла би се баналност у описивањау девојачких груди и сл). Д. Илић је упућивао

29

М. Матицки, Епски модел у историјској прози Стефана Митрова Љубише, Историја као предање,

Београд, 1999, стр. 233. 30

М. Матицки: Народне умотворине Љубомира Ненадовића, М. Радевић, Народне умотворине у

Шумадинчету и Шумадинки, Нови Сад, Београд, 1999, стр. 10. 31

Д. Иванић, Српска приповијетка... стр. 241.

10

читаоце на делове текста у приповеткама Луке Јововића који се не смеју „гласно

изговарити у присуству мајки, сестара и снаја.―32

Отвореност реалистичких приповедача према метафоричном језику лирске

народне поезије намеће питање узрока њихове ране затворености према метафоричном

језику романтичарских песника. Одговор проналазимо у самој природи фолклорне

метафоре и њеним обележјима која су одговарала реалистичким захтевима:

- за конкретношћу и недвосмисленошћу исказа

„У усменом песништву постоји тежња да се метафора учини разумљивом, односно да

се избегне могућност њеног различитог разумевања, да се омеђи њено значење и стога

се често у истом стиху именује verbum proprium (реч на коју се замењена реч односи):

девојчице, злато материно.― (М. Клеут);33

- за приказивањем конкретног света

„У складу са овим поступком у употреби метафоре јесте појава да се као метафора

појављују појмови из свакодневног живота, који припадају тактуално, визуелно и

емпиријски познатом.― (М. Клеут);34

- за цензурисањем одређених садржаја који нису од општијег друштвеног значаја

„Тежња да се избегне директно именовање појава или ствари које су табу или које се

сматрају неприличнијим очитује се у многим стилским поступцима: перифразом се,

рецимо, покривају егзистенцијално важна семантичка подручја полности (љубавно

сједињење именује се као давање, жеља за удајом као одвођење у двор) и смрти …―

(М. Клеут).35

Служећи се лирском песмом као заменом за говорни жанр — нпр. удварање —

реалистички писци су постизали и ефекат метафоричног говора, али и задржавали

недвосмисленост директног исказа. Лирска поезија је била претекст којим се

„дешифровало― једино могуће читање метафоричних исказа, опште и апстрактно

преводило у конкретно. Тако нпр. када Веселиновићеви јунаци лирски проговоре (а то

је најчешће у тренуцима када треба да открију неку јаку емоцију — заљубљеност или

патњу), њихов „лирски― шифрован говор сви разумеју, он све открива а да при том не

постаје баналан или исувише личан. Конкретизација метафоричног језика лирске

песме имала је и драмски потенцијал, па се на њој градио заплет (в. Умијана Ј.

Веселиновића, Зона Замфирова С. Сремца и сл). Нарочито продуктивним су се у том

смислу показале песме ругалице (в. бећарце у приповеци Ј. Г. Миленка или ругалице у

приповеткама С. Сремца).

Лиричност, као стилски квалитет, истакли су критичари који су афирмисали

поетски реализам и који су, у односу на програмске реалисте, имали много

флексибилнији став према фигуративном говору. Ј. В. Несторовић је писао да

„приповедач реалистичке школе мора садржином заступати свој правац, али су му за

излагање његових мисли потребне све појетске фигуре као и приповедачу

романтичарског правца, јер појезија је увек појезија.―36

Слична су размишљања Јована

Протића: „Приповједач ваља баш тим да се разликује од обичног свијета, што

својственим изразима, згодним упоређивањима, ванредном лакоћом, и пјесничком

осјетљивошћу даје својој причи уметничку лепоту.―37

У прози Ј. Г. Миленка, касније

П. М. Адамова или Ј. Веселиновића не само да се следи метафорично (пренесено)

значење лирске песме већ се „цитира― и њена мелодија.

32

Д. Илић, Приповијетке из црногорског живота од Луке Јововића, Бранково коло, 28, 1896, стр. 887. 33

М. Клеут, Увод у читање српске народне књижевности, стр. 29. 34

Исто, стр. 29. 35

Исто, стр. 31. 36

Ј. В. Несторовић, Разни путеви, М. Савић, Отаџбина, 1887, 61, стр. 137. 37

Ј. Протић, Милићев гроб, Нада, 5, 1899. Сарајево, стр.78.

11

Наведена обележја лирске народне песме упућују на оне карактеристике

лирског говора које су се могле уклопити у реалистичку поетику. Његову митску

димензију смо прећутали, не зато што је сматрамо небитном, већ стога што је она у

делима реалистичких писаца остала неактивирана.

в) Реалистичка приповетка и фолклорна проза

Знатно више него језиком епске или лирске поезије, реалистичка приповетка је

прожета језиком усмене приповедне прозе. И у радовима фолклориста и у радовима

историчара књижевности, а нарочито у радовима лингвиста, њоме се потврђивала

Вукова профетска мисао: „Kао што су пјесме углед народног језика наше народне

поезије, тако ће ове приповијетке бити углед народног језика у прози.―38

Стилска прожимања фолклорног и реалистичног могу се пратити на свим

нивоима: синтаксичком, морфолошком, лексичком, фонетском, делом и графемском.

Без намере да их пописујемо, истаћи ћемо само најманифестнија.

Графостилеми

Иако не постоји адекватна „замена― за глас усменог извођача,

графостилистичким обележјима писани текст делимично компензује овај недостатак.

Променом јачине или боје гласа, усмени приповедач наглашава одређене речи и тиме

додатно означава (интерпретира) свој исказ. Аналогни стилистички ефекти у писаном

тексту постижу се графичким симболима — курзивом, спационирањем, подвлачењем,

величином слова и сл. Такође, усмени приповедач променом интонације мења

„власнике― исказа и „с једнаком лакоћом као што смјењује управни и неуправни говор,

пребацује (...) план свога приповиједања из трећег у прво лице и обрнуто.‖39

У писаном

тексту границе између управног и неуправног говора означене су наводницима.

Графичке ознаке у писаном тексту (три тачке, узвичници, знак питања),

аналогно приповедачевом гласу у усменој књижевности, немају само ритмичку

функцију, већ и интерпретативну40

. Борис Успенски, проучавајући значење наводника

(али не као ознака промене говорног субјекта), проницљиво запажа да „…реч стављена

под наводнике је нешто као џокер (или ако хоћемо алгебарска променљива) који у

принципу може примити било које значење (у оквирима неке граматичке категорије),

неопходно да би се реченица у целини прихватила као осмишљена.―41

Овај исказ

можемо уопштити, и другим графичким ознакама такође придодати функцију џокера

или алгебарске променљиве.42

Значењске варијације унутар малог броја графичких ознака указују на њихову

неразвијеност у односу на ритмичко-интерпретативну изнијансираност и већу

значењску прецизност приповедачевог гласа. Ипак, упркос оваквим „мањкавостима―

писане речи, у интонацији фолклорног приповедача и графостилемама реалистичког

38

В. С. Караџић, (Вуков оглас за Српске народне приповијетке, 1853), Сабрана дела, III, Београд, 1988,

стр. 185. 39

М. Бошковић Стули, О реченици усменог приповиједача, стр. 169. 40

Три графичке ознаке у приповеци „Чесна старина!...“, С. Сремца, попут кратког нотног записа,

означавају фине модулације које би у усменом извођењу биле садржане у гласу усменог приповедача.

Одсуство одређених графостилема (у фолклору, аналогно томе, погрешно „изведен―, изговорен текст)

може утицати директно на интерпретацију текста и производити двосмислености. Тако нпр. сам наслов

Учини као Страхињић, због необележеног акцента, можемо ишчитавати и као императивну и као

аористну конструкцију, што није небитно за тумачење текста у целини. 41

Б. Успенски, Граматичка правилност и поетска метафора, Treћi program, leto, 1979. 42

Нпр. три узвичника, зависно од контекста, могу означавати и узбуђеност јунака узроковану

неочекиваном срећом, али и несрећом, могу замењивати једну реч, једну реченицу. У Матавуљевој

приповеци Учини као Страхинић, реакција јунака је замењена графичком ознаком — трима

узвичницима („Посјекао си Кол-Цин-Ђона!… Разумијеш ли? Главом њега? Радосав: — !!!) а њихово

значење, упркос контексту, врло неодређено.

12

текста препознајемо аналогни поступак ритмизације који је „максимално миметички,

опонашатељски према ситуацијама које описује.―43

За разлику од романтичарског

поступка ритмизације подређеног субјективном утиску приповедача (цео текст се

„слива― у крик, љутњу, дивљење, сажаљење), и фолклорни приповедач и реалистички

приповедач су отворенији према различитим мелодијским модулацијама света којег

описују.

Како графостилеме немају прецизност нота у музици и не могу бити верни

записи акустичког, ритмичко-интерпретативно богатство приповедачевог гласа у

реалистичком тексту се постиже одређеним лексикостилемама (избором адекватних,

врло изнијансираних глагола говорења). Задивљујући је каталог глагола обраћања

Љубишиних јунака; поред уобичајених: говорити, викати, казивати, одговарати,

јављају се и глаголи: алалекати (викати), бајити (полако, споро разговарати, зијевати),

бркетати (издирати се), главити (уговарати), доушити (дошапнути), дробити (причати

којешта), жугнути (писнути), изути се (изрећи се, избрбљати се), клапињати (бунцати,

трабуњати), језиковати (разговарати), оговарати се (изговарати се), поврнути

(одвратити, одговорити), протелалити (разгласити), проштукавати се (зуцкати се)... 44

За разлику од реалистичког приповедача који глаголом говорења указује на

промену говорног субјекта и интонира исказ, усмени приповедач то чини директно

својим гласом, па је за његово причање карактеристично често изостављање verbum

dicendi 45

(нпр: „Онда опет баба: "А ти у лисице ...Онда опет баба: „А ти у курјаке!―

итд. (Златна јабука и девет пауница). Оваквим поступком се динамизује приповедање,

избегавају понављања или синоними, па се понекад „преноси― и у писану књижевност:

„А Вуко: Хајде да копамо (...) А Вук: „Јади га црни знали (...) А Вук њему: Не знам, ни

ко је ни што је (...) На то кнез Војин: Ако је прогнаник, невоља му је... (Шћепан Мали,

С. М. Љубиша)

Осим у графемама, као (квантитативно врло ограниченим) ритмичким и

интерпретативним ознакама писаног текста, мелодија је садржана и у вербалној

(звуковној) природи самог текста — у избору речи, њиховом распореду, реченичној

интонацији и сл.

Синтаксостилеми

Већ је уочено да „усмена паратакса… у склопу усмене приповијетке може

стварати експресиван ритам и садржавати стилистичке вриједности―.46

Међутим,

ритам усмене паратаксе није и ритам реченице реалистичких приповедача. Код њих не

примећујемо колебање међу „хипотактичком и паратактичком конструкцијом―, нити

„тежњу према паратакси и ондје гдје јој граматички није мјесто―.47

Код реалиста

смењивање хипотаксе и паратаксе много је учесталије, реченице су дуже, апозитиви су

такође учесталији, а однос између реченичних делова мање предвидљив. Иако у

целини не следи мелодију фолклорне реченице, у појединим сегментима реалистичка

реченица може зазвучати као фолклорна. У наставку рада покушаћемо да откријемо

одређене метаритмичке моменте усмене приповедне реченице уписане у реалистички

текст. (Термин смо сковали као аналоган термину Светозара Петровића „метаметрички

моменти― који се везује за одређене квалитете стиха.)

43

Наведена синтагма је у другом контексту употребљена код К. Прањића. Језиком и стилом кроза

књижевност, Загреб, 1986, стр. 152. 44

Објашњења речи преузета су из књиге: Причања Вука Дојчевића, Сабрана дјела, II, Титоград, 1998. 45

М. Бошковић Стули, О реченици усменог приповиједача, стр. 160. 46

М. Бошковић Стули, О реченици усменог приповиједача, стр. 157. 47

Исто, стр. 158.

13

У Грамтици хрватскога или српског књижевног језика, насталој „на Вуковом и

Даничићевом језичком материјалу―48

(изашла 1899. у Загребу), Т. Маретић, као

идеалан образац реченице у којој је везник а у функцији истицања „истовременог,

обично, изненадног збивања―, наводи управо реченице фолклорног приповедача:

„Мјесто, кад се хоће да изрече што ненадано, говори се а оно или (чешће) а то,

нпр. (…) Царев син узме голуба те га распори, а то у голуба врабац; нар. при. 62―49

Специфичну „народску употребу― временске реченице и везника „а―, Голуб

Добрашиновић уочава код М. Глишића а Живојин Станојчић у приповеткама Л.

Лазаревића.

„Кад однекуд поп Вујица с црквењаком, те испред њих….― (М. Глишић, Ни око

шта); „Истом поп исприча и кметовима и старијима људима, сви присташе, и кум

Нинкова домаћица, весела узела дијете за руку, а тек учитељ као из мртвих.―; „Кад уђе

у собу, а он лежи на кревету― (Л.Лазаревић, Школска икона).

Наведене реченице имају одређену мелодију, коју покрећу анафоричне везничке

констукције (и онда, а, кад, истом, ...). Ова мелодија се у наставку усмене реченице

развија у варијацијама аналогно распоређених синтаксичких целина (однос субјекта,

предиката, допуна по правилу се понавља). Код реалистичких приповедача ти односи

су мање предвидљиви. Упркос томе, једанпут активирана, оваква мелодија „призива―

и понавља тачно одређен садржај. У фолклорној традицији тим обликом се

семантизује неочекивани изненадни догађај.

Други метаритмички моменат усмене приповедне реченице, ритмичка

понављања и варирања одређених лексема, препознат је у прози С. М. Љубише и М.

Глишића. „Бинаризам реченичних делова― Д. Иванић сматра аналогним стилским

поступком Вука Караџића и С. М. Љубише. Индикативно је упоређивање Љубишине

реченице у приповести Поп Андровић нови Обилић: „Биле се загризле и љуто

окрвавиле, око међа и земаља, двије сродне и сусједне опћине, наиме паштровска и

спичанска, једна млетачка а друга турска― са Вуковом: „Сад већ Срби, поплавише

анове и турске чардаке по селима, и побивши и рашћеравши субаше и аџије...― Прва

година српског војевања на даије (Даница, 1828).50

Поступак редупликације који има стилску функцију „садржајних градација―51

можемо препознати и у прози М. Глишића. У приповеци Награисао он „привлачи― и

метрички момент, десетерац, па се додатно фолклорно формализује: „сви зађоше

тражити и звати―, „стадоше га звати и питати―, „опет га они зваше и питаше―...

Утицај усмене приповедне реченице на реалистичку може се пратити и на плану

синтаксе глаголских облика, нарочито кроз избор „наслеђених―, у фолклорном тексту

„опробаних― неправих (релативних) значења глаголских облика.

Употреба имперфекта („ретка код Ј. Игњатовића, Вука, Матије Ненадовића, а

честа код Доситеја, Љубише, Матавуља, Миљанова―), у стилистичким проучавањима

Б. Тошовића није се доводила у чвршћу везу с народном књижевношћу, већ се или

везивала за писце „који су живјели у крајевима гдје је осећање за употребу имперфекта

још и данас врло живо―52

или се тумачила као плод утицаја старије књижевности

(илустративна је сличност између Шапчанинових и Лазаревићевих имперфекативних

синтаксичких конструкција).53

Као фолклорно маркиране, најчешће су се препознавале

48

Ж. Станојчић, Љ. Поповић, Граматика српскога језика, Београд, 1992, стр. 24. 49

Т. Маретић, Граматика хрватскога или српског књижевног језика, Загреб, 1963, стр. 535. 50

Д. Иванић, Српска приповијетка између роматнизма и реализма, Београд, 1976, стр. 257. 51

М. Бошковић Стули, О реченици усменог приповиједача, стр. 156. 52

Б. Тошовић, Функционални стилови, Београд, 2002, стр. 202. 53

Б. Николић пише о честој употреби аориста и имперфекта код Л. Лазаревића: „Сматрам да код њега

склоност за то није дошла под утицајем живога народног говора шабачког краја, већ да се она развила

14

реченице у аористу. И ово време је поседовало специфично „приповедно― значење.

Аористом се, аналогно стилској фигури, приповедани догађај интензивирао, јер се оно

што се догодило „приближавало― тренутку када је било доживљено. Тиме се

постизала већа упечатљивост исприповеданог, па је отуда наративни аорист био чест

облик и писане и усмене књижевности.

Неправа (релативна) значења и других глаголских облика, нпр. приповедачког

презента или приповедачког императива, такође доприносе већој упечатљивости

исприповеданог. Облике приповедачког императива „са фолклорним обележјима―,

Драгослав Павловић препознаје у приповеткама М. Глишића („он натуци петрахиљ, па

потеци низ трњак за њим...― (Ни око шта));54

Ж. Станојчић у приповеткама Л.

Лазаревића („Моја стрина, мати, својте, ми деца — удри кукај, плачи, запевај, стоји нас

вриска, а мој бабо ништа― (Први пут с оцем на јутрење));55

С. Величковић у

приповеткама С. Ранковића („Ти само лези, гледај, наслеђуј се и питај сам себе шта

може бити лепше...― Јесење слике)).56

Аналогну функцију има императив у

Маретићевим примерима: „Дијете спопадне букву, па повуци тамо, повуци амо, али не

може да је ишчупа― (нар. прип.2); „она скине своју плетивачу, а ми с коња своје вреће,

па пуни и мјери, док напунимо вреће; ... брже боље спреме се на пут, седну на коње, па

бежи― итд. Приповедачки императив доприноси стилском интензивирању

исприповеданог и додатном ангажовању читаоца, тј. слушаоца приче.57

Кад је реч о

приповедачком презенту, М. Бошковић Стули препоручује меру опрезности у његовом

издвајању као најтипичнијег глаголског облика приповедне усмене реченице:

„Преферирање презента као глаголског времена у усменој реченици познато је и чак је

обиљежено граматичком категоријом приповиједачки презент. Но у доброј усменој

приповијеци употреба глаголског времена разноликија је, израженија и

функционалнија.‖58

Ж. Станојчић „вуковски обележеним― сматра и примере пасива

елиптичног карактера, односно елиптичне облике с радним глаголским придевом, а

као „непосредно продужење вуковског стила― наводи Лазаревићеву „схему крњег

перфекта.― У Лазаревићевом опусу „најгушћа концентрисаност― крњег перфекта је у

приповеци Школска икона која је „ијекавска трансформација Лазаревићевог екавског

говорног типа― и која самим тим додатно потврђује Лазаревићеву „обавезу према

Вуку.―59

Лексикостилеми

Лексичка грађа „сачувана― у реалистичким приповеткама открива доминацију

руралног спациолекта,60

али и једну лексикализацију која је потицала из сфере

под утицајем старије књижевности―. Прилог проучавању стила Л. Лазаревића, у: Л. Лазаревић, Сабрана

дела, III, Шабац, 1985, стр. 155. 54

Д. Павловић, Удео српско-хрватских народних приповедака у књижевном формирању Милована

Глишића, В. Берко Савић, Милован Ђ. Глишић, споменица о 150-годишњици рођења, Ваљево, 1997,

стр.455. 55

Ж. Станојчић, Синтакса језика Лазе К. Лазаревића, Београд, 1980, стр. 105. 56

С. Величковић, Уметничка проза Светолика Ранковића, Ниш, 2001, стр. 232 57

Исто, стр. 387. 58

М. Бошковић Стули, О реченици усменог приповиједача, стр. 158. 59

Ж. Станојчић, Синтакса ..., стр. 126. 60

О језичкој „разметљивости― М. Глишића и присуству „сељачких пословних израза―, Јован Скерлић је

писао: „Богатство које је рођењем добио, он је ревносно увеличавао, и доспео је дотле да данас, по свој

прилици, нико не зна боље српски језик од њега. Он се каткада чисто и размеће тим знањем, и код њега

ће се наћи чисто сељачки пословни изрази: чекало, ражањ, узјазбити се, макља, зијан, рчин, звонац,

пармача, межганица, пајанта, сврачина и тако даље. Он се смеје нашем незнању, и добацује нам: 'ако

почем знате шта је оје.' Или овако: 'А знате ли ви шта је то рога?'― Милован Ђ. Глишић, Писци и књиге,

3, Београд, 1964, стр. 57.

15

администрације (М. Глишић), трговине (С. Сремац), заната (Ј. Игњатовић) … У односу

на фолклорне приповедаче, већ је Глишић, комбиновањем израза који припадају

различитим сферама језичке активности (урбана, сеоска, фолклорна, административна,

сфера свакодневице), створио нов тип књижевног језика, у чијој основи је био много

флексибилнији однос према различитим језичким пробабилитетима (научним,

фолклорно-фантастичним, социјалним итд.). У фолклорном стилу, мада и то зависи од

жанра,61

избор лексема је предвидљивији и сам језик знатно више подложан

стереотипизацији (илустративне су именице „двори―, „љубе―, чак и одређене синтагме,

„бијели двори―, „сиње море―, „вјерна љуба― и сл.).

Као пример „покретљивости― језичких јединица у реалистичком тексту може

послужити следећи одломак: „Вино вучевичко добро, па се мало капетан и загрејао и тек сада раздрешио неисцрпљиву торбу

званичног разговора; торбу из које су кадре извиривати све могуће поуке у свим гранама живота

сељачког.― (Глава шећера)

У студији Фразеологија у делу Милована Глишића, Јован Кашић пише: „Израз

раздрешити торбу Глишић је проширио лексички тако да више одговара

карактеристикама административног стила, а тиме и контексту приповетке, али,

истовремено, комбиновањем овог израза који припада сеоском амбијенту са синтагмом

„званични разговор― који потиче из сасвим друге социјалне средине, он добија још

једно средство којим у одређеној ситуацији извргава подсмеху представнике

власти―…62

„Окамењени― облици речи били су погодни за пародичне и ироничне

стилизације. Уколико су се буквално тумачили, и за фолклорне приповедаче као и за

реалистичке, могли су бити и наративно подстицајни. На уму имамо фразеологизме од

којих се на исти начин „стварала― прича. Д. Иванић је писао о „преобликовању

говорних подстицаја у радње/фабуле―63

, а С. Самарџија о израстању приповедних

токова из исказа „лишеног његове фигуративне димензије―.64

Ако повежемо ове описе

приповедачког поступка заснованог на наративизацији (литераризацији)

фразеологизама, онда се лако могу нивелисати разлике у семантизацији

фразеологизама типа „ударити неком жиг―, „узјахати некога―, израза типа „њему ни

бог не може помоћи―,„ићи без главе―(који се јављају код Р. Домановића или И.

Вукићевића) и фразеологизама типа „иди до ђавола―, „виле те однеле― или „доћи ће

враг по своје― (који се јављају и у народним бајкама). Мада је поступак исти, оно што

је другачије јесте извесна очуваност архаичне митске номинализације света код

фолклорних приповедача (речима се именује, не парафразира) и њено одсуство код

реалистичких. Реализоване метафоре и наративизовани фразеологизми само су један

аспект реалистичног артифицијелизованог говора о свету, који жели да скрене пажњу

на себе самог, а не да именује. Овај тип говора карактеристичан је за позни реализам

(в. Р. Домановић, И. Вукићевић).

3

У трећем делу рада са уопштених анализа стила (пoрекла и функција графо-,

синтаксо-, лексико- стилема), предмет истраживања је сужен на анализу одређених

61

Урбани спациолект је прво спорадично, а потом све учесталије освајао и жанрове усмене књижевости

(в. присуство градске анегдоте код Ј. Игњатовића, М. Глишића, С. Сремца, С. Матавуља...). 62

Ј. Кашић, Фразеологија у делу Милована Глишића, В. Берко Савић, Милован Ђ. Глишић, споменица о

150-годишњици рођења, стр. 218. 63

Д. Иванић, Поетика фељтона, Пера Тодоровић, Београд, 1999, стр. 307. 64

С. Самарџија, Однос између усмених прозних облика и пословица у Вуковим збиркама, Зборник Матице

српске за књижевност и језик, 48, 1/2000, стр. 45.

16

обележја стила који га чине књижевним. Анализа је усмерена на оне поступке у избору

и „намештању речи― који су слични код фолклорних и реалистичких приповедача.

Зависно од тога да ли се одређени сегмент реалистичког текста препознаје као

директни цитат конкретног фолклорног дела или као цитирани поступак, могу се

издвојити два типа књижевних стилизација: 1) директна и 2) индиректна.

1).У првом случају, реалистички писац у целини или делимично цитира одређен

фолклорни жанр — уместо описа наводи лирску песму, уместо коментара пословицу и

сл. У избору метафоричног говора и жанра који га активира, од пресудног је значаја

сама тема (темом лепота девојка активирала се лирска песма, темом јунаштво - епска,

темом сусрет с демоном — предање, мудри поступак јунака је „одговарао― пословици

и сл.). „Преузети― фолклорни жанрови (или њихови сегменти) у контексту реалистичке

приповетке попримали су нову стилску функцију. Зависно од контекста, фолклорни

предложак је имао експликативну (епитетску) функцију — објашњавао какво је што,

мотивацијску (зашто је такво) или поредбену. Међутим, свођење комплексних

фолклорних жанрова на једну доминантну стилску функцију у тексту, временом је

довело до њихове банализације. Цитирање фолклорног жанра, које је у почетку било

позитивно маркиран поступак, крајем реализма је постало средство пародије.

Илустративан је следећи пример:

„Иако она наша пословица вели: „Док човек са човеком товар соли не изеде, не може га

познати―, ми се ипак нећемо тим начином послужити, нити нам је то потребно. Јер господин Вића се

боље могао познати поред пића, него поред јестива и зачина као што је со. А после, господин Вића није

прост човек, па да за њ вреди она пословица; он је чиновник, а ради њих је практичније и лакше прибећи

кондуити него неким товарима соли.― (Погрешно експедован аманет).

Нарочито су сатиричне приповетке биле погодне за престилизацију фолклорних

цитата (цитати у функцији комичних хипербола, контраста, негација).

Код Домановића, на пример, хиперболична слика „Да из неба плаха киша падне,

нигде не би на земљицу пала― у функцији је означавања политичког митинга („Свет се

окупи пред домом великог државника у толикој маси да и киша најјача не би од људи,

жена и деце, могла пасти на земљу.―).

2. Док је први тип реалистичких стилизација фолклорног лако препознати

(фолклорни предложак се цитира), у другом типу (индиректна стилска подударност),

уместо цитираног места препознајемо „цитирани― поступак. Навешћемо неколико

поступака карактеристичних за фолклорна „намештања речи―, а потом их проучити у

контексту реалистичке приповетке.

2.1. У фолклорним текстовима фреквентне су речи које именују предметни свет

јунака и односе у заједници којој он припада. Овај „реалистичан― елемент фолклорних

текстова, који се испољава без обзира на жанр (његове елементе препознајемо и у

Вуковим бајкама), поновиће се и у реалистичким текстовима.

Код С. М. Љубише налазимо речи: отепати (озепсти тако да прсти постану

тешко покретни), босјак (бос во), спрежник (во који се с другим преже у јарам) итд.,

којима се откривају детаљи, али и свет за који су ти детаљи довољно битни да их

именује засебним лексемама. Речи које припадају (или су сковане да изгледају као да

припадају) народном језичком миљеу, често су кључне речи око којих се организује

смисао реалистичког текста. Такав је семантички набој речи „вратоломњај― у

приповеци Кањош Мацедоновић С. М. Љубише. Речи-жиже које истичу и сумирају

значење текста, и код Глишића најчешће припадају фолклорном миљеу: награисати,

дати „шило за огњило― и сл.

17

2.2. Друго (реалистичко) стилско обележје фолклорног текста јесте

објективност. Она се, између осталог, постиже и контролисаном употребом речи

субјективне оцене. Овим речима паралелно са именовањем појава и предмета открива

се и сам номинализатор, али сада у функцији рецептора — оног који именовано

доживљава или према доживљеном заузима одређени став. За разлику од текстова

романтичарских приповедача, присуство ових лексема је много контролисаније па је,

самим тим, и број патетичних места ређи. Реалисти су, такође, задржали ову меру у

избору речи са емотивним значењем (в. употребу хипокористика у приповеци Прва

бразда).

2.3. Осим давања предности прецизном, објективном изразу, подражавалац

фолклорног приповедача у избору речи руководи се и степеном њене одомаћености.

Између одомаћеног (општеприхваћеног) и неодомаћеног израза, бира се први.

У приповеткама М. Глишића наилазимо на поређења типа: миран као јагње…

заспа као заклан… помрчина као тесто… момак као златна јабука… Иста

предвидљивост је и у изразима: жуто као восак, бело као снег или као овца, модро као

чивит, црно као угарак или као угљен, црвено као крв...65

Стилска вредност ових израза

свакако не лежи у њиховој оригиналности, већ у задовољству препознавања на којем

почива и фолклорни текст. Зато, стереотипне слике нису стилски маркиране негативно

као баналне, већ позитивно - као опште, за све чланове заједнице разумљиве.

2.4. Колективно знање (заједнички искуствени доживљај света, колективне

слике), у реалистичким текстовима осим поредбеним сликама („као―, „као да―)

активирало се и формулама „рекао би― („рекао би на жеравици стоји, рекао би из

књиге чита…―). Стилски потенцијал оваквих слика јесте и сазнајномиметички, јер

почива на уочавању сличности међу бројним предметима и појавама у свету, као и на

њиховом преношењу (транзиција знања, искустава о свету посредством језика).

У прози С. М. Љубише или М. Глишића карактеристичан је управо овакав избор

речи, којима се „спаја― онај који именује са онима који га слушају, делећи с њима исто

знање, исто искуство света, исте представе о свету. Већ код Л. Лазаревића, и касније

код С. Ранковића, уобичајене поредбене слике су ређе. Са онога што спаја, исказ се

преусмерава према ономе што раздваја и чини искуство јунака непоновљивим и

јединственим. Иронијом или самоиронијом чак се и устаљене поредбене релације

преиспитују или негирају.

2.5. За фолклорне текстове карактеристичан је и одређени тип учесталих

једносмерених знаковних релација. Фолклорни приповедач, по правилу, нешто

апстрактно означава нечим конкретним, нешто психолошко (унутрашње) — нечим

физиолошким (манифестним, спољашњим), нешто далеко — нечим блиским,

непознато — познатим... Други члан је увек у функцији именовања, објашњења или

демистификације првог. Овај тип једносмерних релација чест је и у делима реалиста и

може се илустровати следећим примерима.

А) Релација у којој је први поредбени члан апстрактна категорија (лепота нпр.)

а други припада сфери конкретног, доминира дијалогом јунака у приповеци С.

Матавуља Ошкопац и Била. Изглед и карактер будуће младе открива се члановима

заједнице који је нису видели карактеристичним поређењима: „Како је зову?

— Билом! Име јој је: Била!

— Зар је бијела као снијег? ( ...)

— Е онака, као онај лонац!

— Црна! Црна сва, као Арапкиња!

— Па ти се свиђа?

65

Г. Добрашиновић, Милован Ђ. Глишић, живот и дело, стр. 57.

18

— А свиди ми се. А баш зато што је црна... А мирна је као овчица, то се види. А чврста је као кремен, то

се види. А види се да је ... за мене. Ето! (...)

— Ал што рече да је чврста као кремен, ту те не хватам у лажи! Што јест, јест! Набрекле јој груди, врат

јој као у добре мазге, зуби су јој као у вучице!―

Б) Релација у којој први поредбени члан припада сфери непознатог, а други

сфери познатог, доминира описима демонских бића, и учестало се јавља код Ј. Г.

Миленка и М. Глишића. „Преставите себи старца који је оседио ко овца, који се згурио ко гуроња, који се изкезио ко белов без

зуба, који је издрпан ко ритар, који пред вама стоји ко ђаво: па ето вам тог ђавола иза вуруне! А прљав

је, а дрољав је, а јадан је, и уз то мокар, ко да се по каљузи ваљао.― (Опис ђавола у приповеци У

Гостионици код Полузвезде... Ј. Г. Миленка.)

Катахрезу препознајемо и у поступку описивања демонског бића код М. Глишића: „... кад захуја нешто испред њега као год кад ветар духне јако кроз густу шуму па повеје сухо лишће―;

―... камење све одскакује од земље па звецка исто као кад у шаку узмеш крајцери другом шаком

поклопиш одозго па звецккаш―;

„Зачу се нешто испод моста — запљеска по води као год кад се патка купа и чепрка―;

„Иван погледа крадом на ону страну, кад загустила нечиста сила: црни се сви као људи, зуби им као у

вепрова па бели, ...очи им сјаје као у мачкова у мраку ...― (Ноћ на мосту)

В) Поредбеним релацијама се може успоставити веза између сфере

психолошког (унутрашњег) и сфере спољашњег, манифестног (физиолошког).

Физиолошко стање јунака поприма тиме функцију шифрованог психолошког портрета.

У приповеткама фолклорних реалиста, љубав или страх се описује на прилично

унифициран начин. Тако нпр. у сусрету са демоном у приповеци Ноћ на мосту: „Кум Ивана почеше подилазити жмарци (...)

Кум Ивану диже се капа на коси, а кроза њ пројурише мравци од пете до перчина, врућ ветар духну му

око ушију (...)

Кум Ивану чује се у ушима неко тупо лупање „као год да удараш песницама у дно бурета.―

За предмет са којим се пореди узима се нешто што изражава материјални свет:

животињски свет, свакодневни живот итд. Зоологизмима се при том најчешће

„снижава― вредност члана који се пореди, док се поређењима са биљкама она појачава.

Стилска маркираност другог типа је већа у романтичарским текстовима, а првог у

реалистичким.

2.6. Прецизност, објективност, распрострањеност (одомаћеност речи), као

стилски позитивно маркирани елементи фолклорног исказа, упућују на подређеност

изразито фигуративног говора. У фолклорним текстовима фигуративан говор се ретко

кад осамостаљује и скреће пажњу са значења на себе самог (изузеци су пародије,

гротеске). Кад се анализирају нпр. фолклорна поређења, запажа се извесна

симетричност делова, у којима је члан са којим се пореди увек подређен члану који се

пореди. Ова хијерархичност и симетричност (не ретко и римованост) имају и

мнемотехничку функцију. У радовима реалиста (нарочито Л. Лазаревића и С. Сремца)

однос између делова је поремећен, фигуративан говор је „осамостаљен― у односу на

контекст, јер уместо на значење, он скреће пажњу на себе самог. (В. код Лазаревића

поредбене дигресије о очима, срцу, метафору о „паковању мисли― и сл. или код

Сремца развијање поредбеног члана у епизоду.)

2.7. Фолклорни приповедач избором општепознатих (очекиваних) стилских

решења истовремено тежи прецизности, али и свеобухватности исказа. Овај парадокс

се разрешева новим стилским обележјем фолклорног израза — његовом

генеративношћу, тј. способношћу да служи и за описивање других, синонимих

ситуација, догађаја и слика. То би значило да се изразима „бела као снег― или „црна

као Арапкиња― не конкретизује (индивидуализује) само једна особа, већ се смисао

непрестано генерише, умножава на друге особе и све нијансе беле или црне. Више од

миметичке, фолклорни исказ је ре-продуктивне природе. Ово својство реалистички

текст не поседује.

19

2. 8. Код реалиста описи су у знаку визуелне и аудитивне перспективе

појединца, а не идеолошке перспективе колектива. Зато следећи опис, упркос својој

конкретности и прецизности, не може бити фолклоран, а може бити (и јесте)

реалистичан: „Сунце је већ било зашло кад се кренуше. Небо беше ведро и осуто звездама, које се овде онде

палише, на оном плаветнилу, дршћући као жишчице. Настао беше онај опојни вечерњи живот сеоски.

Ваздух је мирисао на зреле брескве и суве шљиве, песма девојачка разлегала се отуд из мале; лавеж паса

орио се са свију страна; с другог краја села јецао је звук двојница; њима у пресрет иђаху клокоћући пуна

нека кола, из отворених домова чуо се разговор чељади, окупљене око огњишта на коме је буктала

велика ватра… Они сусретаху радине што се враћаху с њива и из потеса и поздрављаху се с њима.‖ (Ј.

Веселиновић, Пуница, 8, стр. 310).

Фолклорна дескрипција, за разлику од реалистичке, да би била применљива

(генеративна) на различите ситуације поседује мали регистар видљивости. Она

подразумева перспективу која је идеологизована (не даје се одговор на питање шта се

види, већ какво је то што се види, шта оно значи). Патријархална перспектива или

патријархално виђење света њена је суштина. Виђење које се односи на вид или светло

или опонашање перцептивног нема примарно значење унутар ове категорије. Код

фолклорних приповедача се „не описује и не индивидуализира но истиче опште и

пожељно својство― — дескрипцију смењује типизација. У том смислу, у поређењу с

реалистичким, фолклорни текст поседује већи степен апстрактности и поновљивости

(његови епитети су стални, фигуративан говор у целини тежи ка (стерео)типизацији).

Насупрот фолклорној, реалистичка сликовитост почива на перцептивности

света — свет се описује према чулним утисцима: виђењу, слушању, ређе - додиру. У

студији Премисе за теорију описивања, А. Гилеј (A. Gelley) пише: „У умјетничкој

прози 19. стољећа један од основних циљева приказивања био је да се предмети, мјеста

и ликови обдаре ониме што би се могло назвати окуларна вриједност, тј. не да их се

само именују, већ да се мотивира њихово појављивање, да се оправда видљивост путем

кода вјеродостојности‖.66

У поређењу са фолклорном сликовитошћу, „окуларне―

ефемерне (реалистичке) вредности потиснуле су традиционалне (селективне).

Анализирани облици стилских прожимања фолклорних и реалистичких

текстова, упућују на следеће закључке.

1. Исте стилеме променом контекста (разговорни, фолклорни, реалистички)

чешће губе него што задржавају ранију функцију. Оне могу добити значење супротно

оном које су имале у контексту из којег су потекле.

Тако нпр. „модерном― реалистичком рецепцијом, фолклорној слици се могао

променити стилски регистар. (Поређење девојчиног врата са вратом мазге у Ошкопцу и

Били, ма како звучало смешно, за Матавуљеве јунаке није у функцији

карикатурализације. Истим поређењем Матавуљ активира две рецепције - у

фолклорној рецепцији ликова њиме би се слала врло јасна порука о естетичком идеалу

средине и улози жене у њој; у реалистичкој рецепцији читалаца, оно не би имало само

дескриптивну, већ и ироничну конотацију.

Неразликовање различитих функција поређења у фолклорним текстовима (и

текстовима писаним по узору на њих) у односу на поређења у писаној књижевности,

по Љ. Недићу, узрок је неразумевања поређења у Љубишиним приповестима и

њиховог тумачења као „неестетичних и неприличних―. Да би аргументовао тезу, по

којој С. М. Љубиша као и народни приповедач „не бира много―, јер му је главно да су

му поређења тачна; а „хоће ли она у исто време бити и лепа, до тога му је мало

стало―,67

Недић цитира следеће поређење:

66

A. Gelley (А. Гелеј), Премисе за теорију описивања, Сувремена теорија приповиједања, Загреб, 1992,

стр.391. 67

Љ. Недић, Ст. М. Љубиша, Студије из српске књижевности, Нови Сад, Београд, 1960, стр. 257.

20

„Она Ружина прилика остаде му у памети као удјељана. Сјећај се, ако те је кад љети напала и

опекла коњска муха. Ти је дланом тјераш с образа, а она прелети на други, ти је опет гониш, а она џип

на чело, никад те се проћи. Тако и Стеван гура Ружу из главе, а Ружа се ту удомила и царује…―

2. Реалистички стил у поређењу са фолклорним карактерише, између осталог, и

повећана функционална покретљивост јединица које припадају различитим стиловима.

У поређењу са „монолошки― прочишћеним језиком романтичарских писаца, и

традицијом устаљеним, фолклорним језиком, разноврсност мега- и микролекталних

веза представља једну од стилских специфичности реалистичког приповедања,

идеалан пример прожимања и контрастирања различитих: социолеката (жаргона),

спациолеката (урбани и рурални говори,68

локални говори), алтеролеката (говор деце,

ђака, стараца и сл.), сексолеката (говор мушкараца и жена), идиолеката. Зависно од

индивидуалног стила писаца разликовали су се и типови функционалне

покретљивости.

Код Ј. Игњатовића запажамо, у односу на остале реалисте, мању заступљеност

фолклорног стила, али изразиту покретљивост стилских јединица које припадају

разговорном стилу и стиловима писане књижевности (сентименталистичке,

романтичарске, класицистичке, просветитељске) - код М. Глишића доминира стилска

покретљивост јединица које припадају фолклорном, разговорном, административном

стилу; код П. Тодоровића доминира стилска покретљивост јеиница које припадају

публицистичком и фолклорном стилу.

3. Отворенији према различитим стиловима, реалистички приповедачи су често

одступали од говора народног приповедача. Тако, на пример, за Љубишину реченицу

је карактеристично одсуство оног типа језичке економичности који је одлика народног

причаоца. Љубиша је исувише глагољив, његова реченица поседује одређену

прекомерност. Попут Гогоља, са којим се у критици доводио у директну везу, и

Глишић иновира књижевни језик: „У овај језик (у Бахтиновом контексту Гогољев, а у

нашем Глишићев) неометано улази говорни живот народа, који није обрађен

књижевношћу (његови некњижевни слојеви)―.69

Лазаревић „монолошки― пречишћава

некњижевне стилове, Матавуљ активира најразличитије књижевне традиције, Сремац

дестабилизује читалачки хоризонт очекивања, преиспитујући односе субординације

према фолклорној и другим традицијама.

4. Напуштање фолклорних стилизација и све веће укључивање различитих

функционалних стилова, нарочито разговорног, одражавало је нове „растуће потребе

модерног књижевног језика―, нову номинализацију света који се није могао сузити на

фолклорни оквир.

Полистилематичност реалистичке приповетке резултирала је увођењем више

(идеолошких) перспектива у приказивање приповедног света — перспективе

ефемерног (публицистички стил), објективног (научни стил), официјелног

(административни стил), спонтаног (разговорни стил). Ова вишеперспективност света,

која је код Вука и романтичара била у заметку, тек је са реалистичким писцима добила

карактер динамичног, интерактивног процеса. Тек тада је књижевни језик унутар себе

постао раслојив на различите, чак и некњижевне стилове.

5. Осим адмиративног односа (у реализму још увек актуелна филолошка

критика), реалисти су развили и критички однос према фолклорној традицији.

Ефикасније од критике програмских реалиста, у тој борби су се показале иронија и

пародија.

Пародичне и ироничне стилизације нарочито су биле какратеристичне за С.

Сремца. У приповеци Максим , једна троглава силуета из наших дана, он пише:

68

Б. Николић, Прилог проучавању стила ..., стр. 153. 69

М. Бахтин, Уметност речи и пучка култура смеха (Рабле и Гогољ), Кораци, 16, 1978, 3—4, стр. 21.

21

„Кад пођемо повијарцем онда видимо у присоју селу Максимово. Оно нисам баш морао казати, али ми

се нешто допале те речи: повијарац и присоје па ми згодно дошло да их споменем. Ех, шта ћете сад је то

у моди да се парадира речима, па нећу ни ја да сам осим света. Хоћу и ја помало народски да се

изражавам: ако ми не похвале причу а оно бар језик у њој да ме спасе. Нека бар кажу да је језик чист као

суза, па нико срећнији од мене!‖

Критика фолклорног стила била је условљена првенствено променама које су

настале у самој књижевности. У романтизму језички „инфициран― епом, књижевни

језик се у епохи реализма „борио― са границама „пољске новелистике.― (У

пејоративном контексту, овај појам је употребљавао Марко Цар.)

Грубо скициране аналогије између приповедне реалистичке реченице и

реченице усменог приповедача, немају за циљ да укажу на пресликавање једног

стилског модела у други, већ на његову трансформацију. Реалистичка реченица се

може ишчитавати и као „добар пример урбанизације нашег штокавског језичког

стандарда― или као „основа данашњег модерног језика―.70

Тек у том контексту може се

сагледати и њена осамостаљеност у односу на реченицу фолклорног приповедача.

Усредсређивањем на верност фолклорном предлошку, занемарила би се њена

специфичност, потценила језичка иновативност писаца или би им се неоправдано

доделио значај који су имали писаци ,,на народну―.

70

Ж. Станојчић, Синтакса језика ..., стр. 129.