Vreme prošlo u vremenu sadašnjem: Uvod u studije baštine, 2015.

Filozofski fakultet, Univerzitet u Beogradu

Centar za muzeologiju i heritologiju

VREME PROŠLO U VREMENU SADAŠNJEMUvod u studije baštine

Prvo štampano izdanje, 2015© Milan Popadić i CMiH

IZDAVAČ Centar za muzeologiju i heritologiju

Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu

ZA IZDAVAČA prof. dr Miloš Arsenijević,

dekan Filozofskog fakulteta u Beogradu

ODGOVORNI UREDNIK prof. dr Dragan Bulatović,

upravnik Centra za muzeologiju i heritologiju

RECENZENTI dr Ljiljana Gavrilović, naučni savetnik

prof. dr Dragan Bulatović doc. dr Nenad Radić

LEKTURA I KOREKTURAMilena Gnjatović

Ana Rakićević

PREVOD REZIMEA Dejan Vukelić

LIKOVNO-TEHNIČKA OBRADA CMiH

ŠTAMPASlužbeni glasnik, Beograd

Tiraž300

Ova knjiga je rezultat istraživanja u okviru projekata Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije: Tradicija i transformacija: istorijsko nasleđe i nacionalni identitet u Srbiji u 20. veku (III 47019) i Teorija i praksa nauke u društvu: multidisciplinarne i međugeneracijske perspektive (OI 179048).

Štampanje knjige finansiralo je Ministartvo prosvete nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije, na osnovu rešenja br. 451-03-472/2015-14/2, od 07.05.2015.

ISBN 978-86-6427-009-0

Milan Popadić

Vreme prošlo u vremenu sadašnjem

Uvod u studije baštine

CENTAR ZA MUZEOLOGIJU I HERITOLOGIJUFILOZOFSKOG FAKULTETA UNIVERZITETA U BEOGRADU

Beograd 2015.

Profesoru Bodinu Vuksanu (1955-2012), dobrom duhu Filozofskog fakulteta

u Beogradu

SADRŽAJ

13 Uvod13 Ciljevi i namere 14 Nevolje sa baštinom16 Gde je šta17 Baština kao prošlost koja ima smisla

21 Prvo poglavlje: Predmet studija baštine 23 Studije baštine i njihov predmet 25 Holistički pristup u studijama baštine

31 Drugo poglavlje: Pojam baštine 34 Etimologija reči „baština“36 Upotreba termina „baština“37 Definisanje pojma baštine u studijama baštine44 Celovitost i fragmentarnost pojma baštine i svojstvo svedočanstvenosti

47 Treće poglavlje: Koncepti prirode i kulture u studijama baštine48 Spomenici prirode i kulture 50 Baština i ideja prirode i kulture52 Tradicija, običaji, rituali55 „Kao na Drini ćuprija“56 Kultura sećanja i priroda zaboravljanja

59 Četvrto poglavlje: Društvene funkcije baštine61 Proizvodni procesi62 Baština kao vrednost64 Identitetsko utemeljenje66 Spomenička vrednost i proizvodnja identiteta

69 Peto poglavlje: Predstave prošlosti u studijama baštine71 Tumači prošlosti75 Veština pamćenja77 Umetničko delo kao slika prošlosti

81 Šesto poglavlje: Humanistički koreni proučavanja baštine84 Starinarenje85 Zbirka kao slika sveta88 Humanistički model prenošenja znanja

93 Sedmo poglavlje: Modernost i rađanje baštine95 Prosvetiteljske ideologije i romantičarski veltšmerc97 Baština u službi nacije 99 Nauka i obrazovanje102 Moderne baštinske ustanove

107 Osmo poglavlje: Tehnika i tehnologija u studijama baštine109 Konzervacija i restauracija 110 Autentičnost predmeta i reverzibilnost postupka 111 Supstanca koja pamti114 Baština i kibernetika115 Tehničko i tehnološko nasleđe

119 Deveto poglavlje: Pravna regulativa u studijama baštine121 Međunarodni i nacionalni sistemi u pravnoj zaštiti baštine124 Nacionalni zakoni u sistemu zaštite baštine 125 Pravo na baštinu

127 Deseto poglavlje: Dokumentarnost i dokumentacijska mera129 Spomenik i dokument132 Dokumentovanje kao svojstvo i instrument133 Dokumentarnost133 Dokumentacijska mera

137 Jedanaesto poglavlje: Gazdovanje baštinom138 Upotreba baštine140 Strategije baštinjenja141 Industrija nasleđa144 Interpretacija baštine

147 Dvanaesto poglavlje: Nauka o baštini150 Akademski pluralizam151 Geneza nauke o baštini152 Muzeologija156 Heritološka intervencija158 Disciplinarnost u nauci o baštini

161 Zaključak

165 Summary

169 Rečnik tehničkih termina

172 Literatura

178 Registar

171 Autorska beleška

183 Beleška o autoru

– Ja smatram da su ljudska bića vrednija od kamenja.– Ali ne traju tako dugo – primeti Herkul Poaro.

A. Kristi, Ubistvo na Nilu

Ja ću se tako promjenit, da nitko me vidjeti nećeAl’ će me znati po glasu, jer ostavit glas će mi sudba.

Ovidije, Metamorfoze

UVOD

Ciljevi i namere

Ova knjiga nastala je sa ciljem da u studije baštine uvede one koji su za te studije zainteresovani. To mogu da budu polaznici različitih

akademskih programa, profesionalci koji se u svom poslanju neposredno ili posredno susreću sa pitanjima i problemima baštine i baštinjenja, radoznali čitaoci opštih interesovanja. Posebnu grupu „zainteresovanih“ predstavljaju oni studenti čiji fakultetski programi uključuju predmete različitih baštinskih disciplina (npr. muzeologiju, heritologiju, zaštitu nasleđa i sl.) i čija je zainteresovanost inspirisana ispunjenjem ispitnih obaveza. Jednima bi ova knjiga mogla da posluži kao sažeti i ilustrativni vodič koji će ih provesti kroz različite aspekte studija baštine, drugima kao uvodni tekst u obaveznu i opštu literaturu neophodnu za temeljno razumevanje problema baštine. U oba slučaja, misija ove knjige je ista: da na čitalačku zainteresovanost sadržajno i jasno odgovori, kao i da tu zainteresovanost održi i proširi.

Naslov knjige inspirisan je čuvenim stihovima T. S. Eliota „Vreme sadašnje i vreme prošlo / Oba su možda prisutna u vremenu budućem“.1 Početni stihovi pesme Bernt Norton, ovde dati u prepevu Ivana V. Lalića, mogli bi da posluže kao poetska definicija baštine. Ipak, ova knjiga nema poetske ambicije. Naslov, inspirisan navedenim stihovima, izabran je da bi ukazao

1 “Time present and time past / Are both perhaps present in time future, / And time future contained in time past.” – T. S. Eliot, Burnt Norton, prvi put objavljeno u: Collected Poems 1909–1935, Harcourt, Brace and Company, New York 1936. Izdanje na srpskom jeziku: T. S. Eliot, Izabrane pesme, Beogradski izdavačko-grafički zavod, Beograd 1978; izbor, prevod i predgovor Ivan V. Lalić.

VREME PROŠLO U VREMENU SADAŠNJEM14

na univerzalnost teme.2 Zadatak koji je pred nama jeste da ovu univerzalnu temu pretočimo u dvanaest partikula, odnosno u dvanaest sažetih poglavlja koja, analizirajući pojedinačne aspekte studija baštine, ujedno ukazuju i na potrebu celovitog viđenja problema baštine i baštinjenja. U tom smislu, ova knjiga teži da otvori prostor za nova traganja i istraživanja, a ne da bude surogat udžbenika. Ona možda može pomoći pri uvođenju zainteresovanih u studije baštine, ali ne bi trebalo da tu zainteresovanost iscrpi; ona može biti orijnetir, ali nikako jednosmerna ulica. U pristupnoj besedi izrečenoj prilikom prijema u Kolež d’ Frans, Rolan Bart je primetio da je „zadatak profesora da traga i da govori – rado ću reći: da glasno sanja svoje istraživanje – a ne da sudi, da bira, da postavlja, da se podređuje jednom usmerenom znanju...“3 Ništa manje ne bi trebalo očekivati ni od onog ko svoje studije tek započinje.

Nevolje sa baštinom

Nešto staro često nam služi da razumemo nešto novo. Na primer, kada je krajem devetnaestog veka kupcima trebalo predstaviti revolucionarno otkriće poput automobila, dakle samohoda, vozila koje se kreće bez životinjske, ili – nije da u prošlosti nije bilo i toga – ljudske vuče, to vozilo se reklamiralo kao horseless caridge, kočija-bez-konja. Pretpostavljeni proces zaključivanja proizvođača automobila čini se dosta razumljivim: 1) običnom čoveku je teško objasniti, posebno u rano industrijsko doba, šta je motor koji pokreće automobil; 2) svi znaju šta je kočija koju vuku konji; 3) iskoristićemo stari prepoznatljivi model da predstavimo potpunu novinu i približimo je zainteresovanim kupcima. „Konjska snaga“ (horse power), kao mera snage automobilskog motora („vuča“ - sic!), ostatak je ovakvog načina mišljenja, koji je, eto, sačuvan do danas.

Sa druge strane, nasleđivanje je neposredni rezultat reproduktivnog procesa. Sve što se rađa, nasleđuje nešto od svojih predaka: genetski materijal ili socijalni status, recimo. U tom smislu, procesi nasleđivanja su neizbežni, čak i kada nisu rezultat svesnog upravljanja kao u slučaju pomenute kočije-

2 Treba istaći da na srpskom jeziku postoji još jedna knjiga sa sličnim nazivom: Gordana Đerić, Prošlost u sadašnjosti: prilozi prenosu sećanja kroz vreme, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, Filip Višnjić, Beograd 2010. Takođe, „Prošlost u sadašnjosti“ je naslov i jednog poglavlja u knjizi Knuta Ćelstalija, Prošlost nije više što je nekad bila (Geopetika, Beograd 2004, 19-33).

3 Roland Barthes, Lecon inaugurale de la chaire de semiologie litteraire du College de France, prononcee le 7 janvier 1977. Citirano prema: Rolan Bart, „Pristupna beseda“, Treći program, br. 51, 1981, 174.

UVOD 15

bez-konja. Ali, ako su procesi baštinjenja nerazdvojivi od čovekove aktivnosti, zašto se tek u poslednjih nekoliko decenija baština izdvaja kao eksplicitni predmet studija? Savremena produkcija tekstova koji se vezuju za studije baštine prevazilazi čitalačke kapacitete i najposvećenijeg istraživača.4 Za ovu eksploziju interesovanja najzaslužnije su društvene i kulture promene nakon Drugog svetskog rata, a posebno u poslednjoj četvrtini dvadesetog veka. Pitanja i problemi identiteta, društvenih i kulturnih vrednosti, lokalnih sadržaja i globalnih fenomena, komercijalizacije i institucionalizacije prošlosti i sl., postali su nezaobilazni predmet istraživačkih interesovanja.5 Ove promene su između ostalog i pokazatelj istorijske transformacije razumevanja odnosa između spomenika i dokumenta, odnosa koji je u srži razumevanja pojma baštine, što je rezultiralo formiranjem novih akademskih i naučno-istraživačkih paradigmi. Otuda i pojava biblioteka i bilblioteka knjiga o problemima baštine. Istini za volju, jedan deo te produkcije rezultat je čiste pomodnosti koje nisu nepoznate akademskom svetu. Jasno, kao i svaka moda i ova heritage fashion je osuđena na prolaznost, uz povremena „oživljavanja“. „Moda je ukus onih koji ukusa nemaju“, rekao bi Fridrih Niče. A ono što je ukus kao estetička kategorija, to je kritičko mišljenje kao istraživačka vrednost. Drugim rečima, ova knjiga se bavi problemima studija baštine ne zato što je to možda trenutno (te i sasvim prolazno) en vouge, nego da bi ponudila jedan staloženiji i trajniji uvid u ove studije, uvid u kome „baština“ nije samorazumljiva vrednost, već kritički problem.6

4 Na primer, od kraja osamdesetih godina dvadesetog veka do danas izdavačka kuća Rutlidž (Routledge), specijalizovana za akademsko izdavaštvo, objavila je preko dve stotine monografskih naslova vezanih za studije baštine, dok je izdavačka grupa Tejlor i Frensis (Taylor&Francis) – u čijem sastavu je i Rutlidž – objavila preko 100.000 (sto hiljada) bibilografskih jedinica (studija, istraživanja, rasprava, prikaza ...) vezanih za probleme baštine i baštinjenja. (Prema: www.routledge.com i www.tandfonline.com; poslednji put posećeno 26.06.2015.)

5 Upor.: Mieke Bal, Double Exposures: The Subject of Cultural Analysis, Routledge, London – New York 1996, 2; Jan Asman, Kultura pamćenja, Prosveta, Beograd 2011, 7; Michael F. Brown, “Heritage Trouble: Recent Work on the Protection of Intangible Cultural Property”, Journal of Cultural Property, vol. 12, br. 1, 2005, 40-61, prevod na hrvatski jezik: Michael F. Brown, „Nevolje s baštinom: noviji radovi o zaštiti nematerijalnih kulturnih dobara“, u: Iva Pleše (ur.), Marijana Hameršak (ur.), Ana-Marija Vukušić (ur.), Proizvodnja baštine: kritičke studije o nematerijalnoj kulturi, Institut za etnologiju i folkloristiku, Zagreb 2013, 377-405; Herman Bauzinger, „Nove perspektive. Pogovor (1999)“, u: Etnologija, XX vek, Beograd 2002, 308-309.

6 Možda je suvišno, ali – zbog česte „kritizerske“ upotrebe ovog termina – ipak napomenimo: kritički ne znači: „nadmeno“, „osuđujuće“, „nipodaštvajuće“, već: „promišljeno“, „procenjujuće“, „razvrstavajuće“.


Gde je šta

Prva dva poglavlja ove knjige utvrđuju terminološke i pojmovne osnove studija baštine. U prvom poglavlju čitalac se uvodi u opšte okvire studija baštine, a kroz razmatranja studija kao modela obrazovanja, specifičnosti pojma baštine kao predmeta studija, holističkog pristupa u istraživanju i njegovog transdisciplinarnog karaktera, dok se u drugom poglavlju analizira pojam baštine, njegov sadržaj, opseg i doseg. U ovom poglavlju se takođe istražuje etimologija termina „baština“ i njegovih pandana u stranim jezicima i definiše se upotrebna vrednost pojma baštine u kontekstu studija baštine, to jest pojam baštine se predstavlja kao sklop nekoliko formativnih elemenata: istorije baštinjenja, baštine kao institucije, baštinjenja kao prakse i baštinjenja kao metodologije.

Sledeća tri poglavlja markiraju polazne kontekste studija baštine: koncepte kulture i prirode, društvene funkcije i predstave koje imamo o prošlosti. Tako se u trećem poglavlju razmatra odnos između pojmova priroda, kultura i baština koji se najočiglednije opredmećuje u sintagmama kao što su spomenik kulture/prirode, prirodno/kulturno dobro ili kulturna i prirodna baština. U ovom kontekstu, posmatraju se opšte ideje kulture i prirode i dovode se u vezu sa studijama baštine, tumačeći utemeljenost ovog odnosa kroz forme običaja, rituala i tradicionalnih radnji. U četvrtom poglavlju se analizira odnos između baštine i društva. Razmatraju se društvene funkcije baštine i ističu se tri okvirne kategorije čija sprega temeljno učestvuje u građenju odnosa između društva i baštine: proizvodnja, kao proces stvaranja; vrednost, kao rezultat stvaranja i identiteti kao forma oblikovanja i predstavljanja vrednosti. U petom poglavlju razmatraju se osnovni mehanizmi konstruisanja predstava prošlosti u kontekstu studija baštine. Ističe se uloga naučnih disciplina poput arheologije, etnologije, antropologije, istorije i istorije umetnosti u stvaranju slike o prošlosti i upućuje se na njihovu vezu sa predmetima baštinjenja. Posebno se naglašava uloga retoričkih i vizuelnih elemenata u građenju i istraživanju predstava prošlosti, te shodno i značaj istraživanja u domenu vizuelne kulture.

U šestom i sedmom poglavlju ispituju se konteksti koji su u istorijskom smislu oblikovali savremene studije baštine. Tako se u šestom poglavlju ukazuje na nekoliko bazičnih polazišta studija baštine čiji su koreni u humanističkom nasleđu. Nakon upoznavanja sa premisama humanizma, ističu se istorijski modeli baštinjenja, poput starinarenja i kolekcioniranja, mehanizmi stvaranja „slike sveta“ (imago mundi) i težnje

UVOD 17

da se stečeno znanje, koje često ima hermetičnu formu, prenese na naredne generacije. U sedmom poglavlju razmatraju se uticaji prosvetiteljskih ideja i romantičarskog svetonazora na formiranje koncepata baštine i baštinjenja u modernom dobu. Ideje o naciji, obrazovanju i nauci dovode se u vezu sa konceptima baštine i analizira se njihov međusobni odnos.

Osmo poglavlje ističe značaj tehnike i tehnologije u očuvanju ostataka prošlosti u savremenom dobu. Razmatra se upotreba tehničkih modela zaštite nasleđa, restauracije i konzervacije, kao i svojstvo autentičnosti i princip reverzibilnosti. Ističe se značaj materijalnosti predmeta baštinjenja kao supstance iz koje se mogu dobiti važne informacije, a za šta su potrebne stručne tehničko-tehnološke analize. Na kraju, razmatra se pozicija industrijskog nasleđa u kontekstu savremenog doba. U devetom poglavlju se sumira pravni kontekst u studijama baštine. Predstavljaju se osnovni okviri međunarodnih i nacionalnih sistema pravne zaštite nasleđa i upućuje se na njihove dosege u regulisanju brige o baštini.

Značaj dokumentacije kao nezaobilaznog konteksta u razumevanju vrednosti predmeta baštinjenja razmatra se u desetom poglavlju. Predlaže se sagledavanje različitih vidova dokumentovanja, poput dokumentarnosti kao svojstva predmeta baštinjenja i dokumentacijske mere kao instrumenta za registraciju i klasifikaciju predmeta baštinjenja. Jedanaesto poglavlje razmatra modele upotrebe i upravljanja baštinom, pri čemu se u rečnik studija baštine neminovno upisuju lekseme poput: „strategija“, „projekat“, „kapital“, „resurs“, „održivi razvoj“, „deonici“ i sl. U ovom kontekstu studija baštine ukrštaju se društveni i ekonomski potencijali predmeta baštinjenja. Poslednje, dvanaesto, poglavlje predstavlja raznovrsne akademske pristupe u studijama baštine. Uočava se akademski pluralizam i višeglasje u proučavanju predmeta baštine, i ističu se oni pristupi koji u centar svog istraživanja stavljaju upravo problem baštine i njegovu naučnu interpretaciju.

Baština kao prošlost koja ima smisla

Na kraju ovog uvoda u uvod u studije baštine, ponudimo jedno, moglo bi se reći, intuitivno tumačenje pojma baštine. „Kad je u pitanju istorijski događaj, naša odgovornost nije samo u tome da svedočimo o njemu, to jest da ispričamo šta se desilo i obratimo pažnju na potrebe duhova. Takođe moramo da probamo da ga protumačimo i donesemo zaključke o njemu kako bi potrebe ljudi koji danas žive, dece tih duhova bile zadovoljene. Pored toga što nam je potrebno poznavanje istorije, moramo razumeti i


umetnost. Priče identifikuju, ujedinjuju, daju značenje. Kao što je muzika buka koja ima smisla, slika boja koja ima smisla, tako je i priča život koji ima smisla.“7 Možemo li, prateći ove inspirativne paralele Jana Martela, reći i da je baština prošlost koja ima smisla? Treba li uopšte reći da taj smisao nije nužno istoričan, faktički utemeljen, koliko je predmet želje i potrebe, pa stoga često i fiktivan? Ali, zašto prošlost uopšte mora da bude smislena? Nije li i suviše dokaza o nedostaku (a možda i nepotrebnosti) smisla u onome što je prošlo? Upravo je u tome stvar: nije sve što je nasleđeno iz prošlosti baština, baština je ono u čemu je – iz ovog ili onog razloga, a o tim razlozima ćemo govoriti u poglavljima koja slede – prepoznat smisao nasleđivanja. Drugim rečima, baština je smislena, ali i smišljena prošlost.

Baštinu najčešće posredno doživljavamo samo kao prošlo vreme „okamenjeno“ u različitim spomeničkim formama, na primer: starim građevinama, „skulptorskim delima prirode“, statuama heroja i sl. Često kažemo: „ovaj nam predmet govori o tome i tome“. Zastanimo na trenutak da bi ukazali na jednu očiglednost: predmeti ne govore – ljudi to rade. Reč je, dakle, o savremenom čoveku i njegovom odnosu prema prošlosti. Otuda su problem trajanja i pretrajavanja, problem odnosa između čoveka i „kamenja“, temeljni problemi studija baštine. U romanu Ubistvo na Nilu Agate Kristi jedan sporedni lik kaže: „Ja smatram da su ljudska bića vrednija od kamenja“, na šta mu slavni detektiv Herkul Poaro odgovara „Ali ne traju tako dugo“.8 U romanima, a naročito detektivskim, „kockice“ se uvek „slože“. U životu to nije izvesno. Studiranje problema baštine i baštinjenja predstavlja pre svega upoznavanje sa izvesnostima i neizvesnostima specifičnog odnosa između čoveka i „kamenja“, te sa njegovim transformacijama. Zato su se kao odgovor na Poarove reči u predvorju ove knjige našli stihovi iz Ovidijevih Metamorfoza (XIV, 152-153): „Ja ću se tako promjenit, da nitko me vidjeti neće / Al’ će me znati po glasu, jer ostavit glas će mi sudba“.9 Zbog tih promena, transformacija, metamorfoza, baštinu možda nije uvek lako prepoznati, ali njen glas ne prestaje da nam se obraća. To nije samo elektronski glas vodiča koji nam dopire iz slušalica u muzeju ili na nekom turističkom lokalitetu, mada jeste i to, u donekle pervertiranoj formi. Glas baštine je glas čoveka koji tumači, misli i smišlja, prošlost. To

7 Jan Martel, Beatriče i Vergilije, Geopoetika, Beograd 2010, 16-17.

8 Agata Kristi, Ubistvo na Nilu, Novosti, Beograd 2004, 97.

9 Ovidije, Metamorfoze, Dereta, Beograd 1991, 367. Fototipsko izdanje knjige Publija Ovidija Nasona, Metamorfoze, Matica Hrvatska, Zagreb 1907, u prevodu T. Maretića.

UVOD 19

Slika 1 – „Ja ću se tako promjenit, da nitko me vidjeti neće / Al’ će me znati po glasu, jer ostavit glas će mi sudba.“

(Ðan Lorenco Bernini, Apolon i Dafne, 1622-1625, Galerija Borgeze, Rim)


je, dakle, onaj glas koji je Andre Malro nazvao „glasom tišine“, glas koji otvara vrata između prošlosti, sadašnjosti i budućnosti.10 Otvarajući ta vrata baština razvejava razliku između ovih vremenskih okvira, razliku za koju je, podsetimo se, Ajnštajn tvrdio da nije ništa drugo do „tvrdoglavo uporna iluzija“11, to jest tvrdoglavo tvrđenje da je „prošlost prošla“ i da više ne utiče na savremeni život. Prošlost možemo ignorisati, ali joj ne možemo izmaći. Ona je neizostavni deo vremenskog jedinstva u kome delujemo, materijal koji ispunjava naše razumevanje vremena i suma onog što smo nasledili. A u procesu negovanja onog što je nasleđeno, u procesu u kome se vreme prošlo stapa s vremenom sadašnjim, baština postaje trajno, nezaboravljeno svedočanstvo o čoveku i njegovom viđenju sveta.

10 Upor.: Andre Malraux, Les voix du silence, Gallimard, Paris 1951.

11 Upor.: Stephen Hawking (ed.), A Stubbornly Persistent Illusion: The Essential Scientific Works of Albert Einstein, Running Press, Philadelphia 2009.

Prvo poglavlje

PREDMET STUDIJA BAŠTINE

U ovom poglavlju razmatraju se i ilustruju polazni koncepti studija baštine, pitanje studija kao modela obrazovanja, slojevitost pojma baštine kao predmeta studija, holistički pristup u istraživanju i transdisciplinarni karakter studija baštine. Cilj poglavlja je uvođenje u predmetne kontekste studija baštine i ukazivanje na njihove teorijske

i metodološke specifičnosti.

Predmet studija baštine je naravno baština. No, pre nego što se posvetimo aluzivnom pojmu kakav baština kao predmet studija jeste, vratimo se

korak u nazad. Šta zapravo znači da je nešto predmet studija? Ili, pre, šta radimo kada nešto studiramo? To, pre svega, znači da se nešto detaljno istražuje i analizira sa ciljem da se dođe do određenih saznanja. Studije služe zadovoljstvu, ukrasu i sticanju sposobnosti („Studies serve for delight, for ornament, and for ability“), pisao je Fransis Bekon u svojim Esejima iz 1601. godine.12 Čini se da ova formulacija ni nakon više od četiri veka nije izgubila svežinu. Studiranje pretpostavlja istraživački rad, koji ponekad može biti i veoma naporan, ali i taj rad često polazi iz našeg zadovoljstva u sticanju novih sposobnosti i znanja. A kada kao rezultat studija i steknemo neka znanja i sposobnosti, pa bila ona i veoma skromna, neretko se njima veoma prilježno kitimo i hvalimo. Ono što studiramo, naš predmet (predmet = ono što je pred nas metnuto), zahvaljujući svojim osobinama omogućuje nam da realizujemo pomenute ciljeve studija, te zato u zavisnosti od naših interesovanja, ambicija i očekivanja biramo predmet koji istražujemo. Ponekad, predmet studija može nam biti i nametnut. To se pre svega odnosi na period obaveznog obrazovanja kada je naše studiranje zacrtano planom i programom koji je neko drugi odredio, a što ne mora nužno biti i naš izbor.

12 Upor.: Francis Bacon, Essays, Civil and Moral. Vol. III, Part 1. The Harvard Classics, P.F. Collier & Son, New York 1909–14.

PRVO POGLAVLJE: PREDMET STUDIJA BAŠTINE 23

Iako nametnuto i od takvog studiranja imamo koristi: pored usvojenih predmetnih znanja, studirajući ono što nas možda i ne zanima, učimo i kako da studiramo. Jer svakao studiranje, bez obzira na predmet studija, predstavlja proces sticanja znanja i veština o tome kako steći nova znanja i veštine.

Studije baštine i njihov predmet

Kada studiramo baštinu, šta zapravo istražujemo i analiziramo, šta saznajemo i o čemu? Najčešće se kaže da u svom pojavnom obliku baština predstavlja forme i sadržaje nastale u nekom prošlom vremenu, a koji su pretrajali do danas i smatraju se vrednim trajanja, pa se stoga i čuvaju za buduća vremena. To je „živa starina“, da upotrebimo ovu Andrićevu sintagmu kojom on opisuje „ono iz prošlosti što utiče na sadašnjost i uslovljava budućnost“.13 Studirajući baštinu stičemo znanja o prošlosti, kao što to, na primer, čine istoričari, arheolozi, etnolozi... Takođe, stičemo znanja o tome šta je nama danas važno da znamo o prošlosti, to jest istražujemo šta današnje društvo smatra vrednim i aktivnim nasleđem prošlih vremena, a to nužno vodi ka formiranju određenih (ličnih, društvenih, kulturnih, političkih...) identiteta, što istražuju, na primer, psiholozi, sociolozi, antropolozi, politikolozi... Razmatramo kako da koristimo te nasleđene vrednosti bogatstva i kako da njima upravljamo, kao što to čine ekonomisti, pravnici, ali i geografi, ekolozi, prostorni planeri… Želimo da saznamo kakav je materijal korišćen u prošlosti, kakva su njegova svojstva i strukture, što su takođe interesovanja inženjera, arhitekata, tehnologa... Na kraju, iz ove raznovrsnosti pokušavamo da stvorimo celovitu i koherentnu sliku o baštini, na način na koji svoje predmete istraživanja predstavljaju, recimo, teoretičari nauke i filozofi. Dakle, predmet studija baštine je, prosto rečeno, složen.

Ilustrujmo ovu složenost primerom, a kako je ovaj tekst nastao u akademskom okruženju a njemu je i primarno namenjen, neka taj primer bude baština Univerziteta u Beogradu. Kao početak modernog obrazovnog sistema u Srbiji ističe se dolazak Dositeja Obradovića u oslobođeni Beograd i osnivanje Velike škole 1808. godine koja je bila aktivna do 1813. godine, odnosno do propasti Prvog srpskog ustanka. Ova škola imala je za cilj da

13 Ivo Andrić, „O Vuku kao piscu“, u: Vuk Stefanović Karadžić, Odabrane strane, Svjetlost, Sarajevo 1967, 3.

24 VREME PROŠLO U VREMENU SADAŠNJEM

obrazuje državne činovnike, a uslov za upis bilo je znanje pisanja, čitanja i računanja. Nakon četvrt veka u Kragujevcu je 1838. godine osnovan Licej, koji je preseljen nakon tri godine u Beograd. Licej je bio škola koju su mogli da upišu samo svršeni gimnazijalci. Od 1863. godine donošenjem zakona o Velikoj školi osnovana je istoimena ustanova, koja je zamenila raniji Licej. Univerzitet u Beogradu, naslednik Velike škole, nazvan je tako nakon organizacionih i pravnih promena iz 1905. godine, kada je donet Zakon o Univerzitetu i prve odredbe o njegovoj autonomiji. Središte Univerziteta u Beogradu je Kapetan Mišino zdanje, palata koju je Miša Anastasijević poklonio „otečestvu“ 1863. godine i u kome se tada našla Velika škola, sa svoja prva tri fakulteta: Filozofskim, Pravnim i Tehničkim. Iz te zgrade, sada Rektorata, razvila se današnja fakultetska mreža Univerziteta u Beogradu, a pokrenute su i inicijative za osnivanje univerzitetskih ustanova u drugim gradovima u Srbiji, Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini i Makedoniji.14

Šta je, dakle, baština Univerziteta u Beogradu? Šta je to što je na Univerzitetu nastalo u nekom prošlom vremenu, pretrajalo do danas i smatra se vrednim trajanja i čuvanja za buduća vremena? Možemo da prepoznamo da, eto, od 1808. godine postoji težnja za organizovanjem institucije koja zastupa i promoviše vrednosti obrazovanja i njihovu društvenu upotrebljivost. Takođe, vidimo da je tokom postojanja Univerziteta pravna regulativa bila od velike važnosti za formulisanje ovih vrednosti i ciljeva. Univerzitet je i vlasnik brojnih zgrada, poput Kapetan Mišinog zdanja i drugih, koje su prepoznate ne samo kao materijalna dobra, već i kao veoma značajni spomenici kulture. Takođe, studenti i nastavnici Univerziteta od njegovog nastanka bili su pokretači brojnih društvenih i kulturnih akcija, upućujući tako na društveno-politički značaj ove institucije, koji naizgled prevazilazi njene opšteobrazovne ciljeve, ali ih, zapravo, potvrđuje. Univerzitet je i mesto privatnih sećanja za hiljade studenta i nastavnika koji su kroz njega prošli. I na kraju, Univerzitet u Beogradu je mesto gde su tokom njegovog postojanja napravljene mnoge greške i loše procene, koje svakako ne bi trebalo da se prenose u buduća vremena (mada je to verovatno neizbežno), ali na kojima treba i mora da se uči. Obrazovne i kulturne vrednosti, pravna i društvena utemeljenost i prepoznatljivost, materijalna dobra, društveno-politički angažman, greške i kritičko mišljenje, privatna i kolektivna memorija, sve to skupa čini baštinu Univerziteta u Beogradu.

14 Upor.: Снежана Бојовић, 200 година Београдског универзитета 1808-2008: Историја институције, Принцип, Београд 2008.


Holistički pristup u studijama baštine

Kao što smo već rekli, i kao što se vidi iz prethodne ilustracije, predmet studija baštine je veoma slojevit. Stoga, da bi ga bolje razumeli govorićemo o predmetnim kontekstima ovih studija. Da ne bi bilo zabune, predmetni konteksti na ovom mestu predstavljaju sadržaje u okviru kojih se predmet studija baštine može što potpunije sagledati. Tako ćemo, radi otkrivanja ovih sadržaja, govoriti o polaznim idejama bitnim za razumevanje studija baštine (koncepti prirode, kulture, društva, prošlosti), o korenima u izvornim humanističkim studijama, prosvetiteljskim ideologijama, romantičarskim vizijama i modernim institucijama; potom o značaju različitih vidova zaštite (tehničke metode, pravna regulativa, formiranje dokumentacije), te o modelima upotrebe i proučavanja baštine u društveno-ekonomskim i akademskim sferama.

Ovi raznovrsni predmetni konteksti, skupa ali i u međusobnom sadejstvu, definišu predmet studija baštine. Većinom oni imaju korene u zasebnim disciplinama, ali su često veoma prepleteni tako da se ne može govoriti o njihovoj disciplinarnoj samodovoljnosti. Poput one drevne priče o slonu i šest slepih ljudi, da bi shvatili celinu predmeta studija i samog pojma baštine nije dovoljno da se oslonimo na pojedinačna istraživanja. Podsetimo se te priče. Šest slepih ljudi koji nemaju predstavu o tome kako slon izgleda, našlo se ispred njega. Opipavajući samo delove slona, slepi su pojedničano o njemu sticali potpuno različitu sliku: prvi je, opipavši slona s boka, zaključio da je reč o zidu, drugi je na osnovu kljove zaključio da je reč o direku, trećeg je surla navela da pomisli na zmiju, četvrti je, opipavši slonovu nogu, zaključio da je slon deblo, petog je slonovo uvo navelo da ga zamisli kao lepezu, šestog je rep zaveo da pomisli na uže. Jovan Jovanović Zmaj je u svojoj verziji ove drevne priče pretočene u pesmu Slon ovako rezimirao njihov učinak:

„Posle su se prepirali / dugo zdravo / koji od njih šest slepaca / ima pravo. / Ta svaki je im’o pravo / nešto malko, / al’ celinu nije pozn’o / baš nijedan, / baš nikako.“15

U nekim verzijama ove priče pominje se i sedmi slepi čovek. To je, zapravo, upozorenje da i oni koji potputno jasno vide „slona“, a ne „zid“, „direk“, „lepezu“ i sl., moraju stalno da se pitaju nije li i taj „slon“ tek

15 Jovan Jovanović Zmaj, Zmajeva pevanija, BIGZ -Prosveta, Beograd 1972.


fragment, to jest deo neke veće celine. Ali u tome je jedna od poenti ove priče, naročito značajna u kontekstu studija baštine: saznanja stičemo težeći da obuhvatimo celinu, ali često pročavajući samo fragmente.

Studije baštine, zbog specifičnosti svog predmeta, podrazumevaju holistički pristup problemu. Klasična pretpostavka holističkog pristupa jeste da je celina nešto više ili nešto drugo, a ne prosto zbir delova te celine.Slovenački filozof Slavoj Žižek poziciju da 2+2 nije uvek 4, duhovito ilustruje sa dva primera iz sveta filma. Prvi primer je iz filma Ninočka, iz 1939. godine. Protagonista ulazi u kafe i naručuje običnu crnu kafu, na šta konobar odgovara: „Izvinite, nestalo nam je šlaga. Da li mogu da vam donesem kafu bez mleka?“. U oba slučaja, zaključuje Žižek, reč je o istoj „običnoj“, crnoj kafi, ali opet i različitoj: prvi put je to kafa bez šlaga, drugi put bez mleka. U sledećem primeru (film Brassed Off iz 1996) protagonista prati mladu lepu ženu, koja mu pred ulazom u svoj stan kaže: „Da li želiš da uđeš, da popijemo kafu“? Kada protagonista odgovori: „Imamo problem, ja ne pijem kafu“, ona uzvraća osmehom: „Nema problema, ionako nemam kafe...“ Žižek odavde jasno zaključuje da dupla negacija (to što protagonista ne pije kafu i to što dama nema kafe) ne daje za rezultat nulu već, kao i u slučaju kafeterije (nema šlaga + nema mleka), daje drugu vrednost. U prvom slučaju je to šala, u drugom prikriveni ljubavni poziv.16

To je dobra ilustracija holističkog pristupa, gde celina ima drugačiji smisao od zbira njenih delova. Ili, da se poslužimo Zmajevim primerom, zid+direk+deblo+lepeza+zmija+uže prosto ne čine slona. No, kad smo već kod Zmaja i kod kafe evo jedne skorašnje anegdote. U blizini Filozofskog fakulteta u Beogradu nalazi se Ulica Jovana Jovanovića Zmaja. Na uglu sa Čika Ljubinom ulicom (gde se nalazi Filozofski fakultet) već dugo godina postoji kafe „Zmaj“. Nedavno je promenjen njegov „vizuelni identitet“ i umesto ćiriličnog ispisa imena lokala upotrebljen je stilizovani latinični, u kome slovo Z podseća na broj 2. Jedan penzionisani profesor Filozofskog fakulteta, inače stalni gost ovog kafea, bio je veoma razočaran. Smatrao je da je ova izmena veoma pogrešna i zavaravajuća jer je nadimak Jovana Jovanovića izveden iz ćiriličnog ispisa 3. maj (3. мај = Змај), to jest datuma kada je 1848. godine u Sremskim Karlovcima održana Skupština Srba u Ugarskoj. Izmenom u likovnom oblikovanju ispisa imena kafea izvorni Treći maj postao je Drugi maj (Zmaj =2. maj). Želja za „total dizajnom“,

16 Slavoj Žižek, Less Than Nothing: Hegel and the Shadow of Dialectical Materialism, Verso, London and New York 2012, 765-768.


Slika 2 – „Podiglo se šest drugova / u Indiju, u daleku, / želja im je videt slona, - / ne vid’li ga u svom veku.“ (J. J. Zmaj, Slon)

(„Slon“ iz: Jakob van Merlant, Der naturen bloeme, oko 1270, Ms 70, Bl. 24v)


suprotstavila se „totalitetu“ istorijskog znanja. Drugim rečima, u tim „totalitetima“ nedostajalo je razumevanje one druge strane: u prvom slučaju nerazumevanje istorijskog konteksta, a u drugom neprihvatanja logike ugostiteljskog poslovanja.

Kao što vidimo iz ovih i ranije navedenih primera, šta će biti shvaćeno kao baština rezultat je uticaja brojnih međusobno uslovljenih faktora. Proučavajući takav predmet, studije baštine nužno imaju jasno izražen transdisciplinarni karakter uslovljen holističkim pristupom.17 U studijama baštine se tako ukrštaju brojne humanističke, društvene, prirodne i tehničke discipline kodifikovane u poslednja dva i po veka (o tome više u sedmom poglavlju). Veoma često se, međutim, dešava da u zavisnosti od akademskog okruženja neka od ovih disciplina prevagne, pa se baština kao predmet studija svodi na recimo jednoznačni nivo tehničke zaštite ili društvenih ili ekonomskih fenomena. U tom smislu, u ovoj knjizi trudićemo se (i pored izvesnog humanističkog zaleđa njenog autora) da se držimo transdisciplinarnog karaktera studija baštine. Šta taj transdisciplinarni karakter predstavlja, verujemo, biće jasno nakon upoznavanja sa predmetnim kontekstima koji slede u narednim poglavljima. Ono što ipak treba imati na umu jeste da kao što postoje disciplinarne sebičnosti, postoji i arogancija multidisciplinarnih i interdisciplinarnih istraživanja. Često se čuju parole: „disciplinarnost je pouzdana, inter/multidisciplinarnost je neutemeljena“ ili „disciplinarnost je neinventivna i pozitivistička – ona samo opisuje, ali ne objašnjava ništa, dok je inter/multidisciplinarnost kreativna i progresivna i vodi novim objašnjenjima“. Ova situacija u akademskim krugovima gotovo da podseća na karikaturu kolonijalne podele sveta. Sa jedne (disciplinarne) strane stoje znaci upozorenja: zauzeto, ne prilazi!, a sa druge strane (inter/multidisciplinarne) dolaze pozivi na reviziju, sa objašnjenjem da teritorija nije „ravnopravno” ili „pravilno“ raspodeljena.

I upravo je u tome zabuna. Znanje se doživljava kao ograničena teritorija (između naučnih feuda iscrtane su granice koje su često bolje obezbeđene od onih državnih). Postoji i ona dosetka, sa kojom se potpuno slažemo, da svako znanje ima granice, a da je glupost ta koja je bezgranična (U interpretaciji Fransisa Bekona ona bi glasila: „Ne trudi se da o svemu znaš sve, da ne bi u svemu postao neznalica“). Nije dakle reč o ograničenosti

17 Najopštije shvaćeno, transdisciplinarnost je naučna strategija koja odgovara holističkom pristupu problemu i označava jedinstvo znanja koje prevazilazi okvire disciplina; u tom smislu termin je prvi upotrebio švajcarski psiholog i filozof Žan Pijaže sedamdesetih godina dvadesetog veka. Upor.: Jean Piaget, “L’épistémologie des relations interdisciplinaires”, u: L’interdisciplinarité: problèmes d’enseignement et de recherche dans les universités, OCDE, Paris 1972, 131-144.


znanja, ta ograničenost je neosporna. Reč je o mogućnostima, modelima, varijetetima za sticanje novih znanja, o mogućnostima čije se granice svakodnevno pomeraju, pri čemu je svaki istraživački napor vredan. Zato i studiramo neki predmet: da bi potvrdili, osporili ili pomerili granice saznanja o njemu. Ako studije služe zadovoljstvu, ukrasu i sticanju sposobnosti, kako nas savetuje Bekon, one takođe služe i ostvarivanju opšteg naučnog i stručnog doprinosa, onako kako je taj doprinos u nekom vremenu shvaćen (to će biti tema u poslednjem, dvanaestom, poglavlju ove knjige). Ako tog doprinosa nema, mi se bavimo isključivo sami sobom. Lično zadovoljstvo u studiranju je, kao uostalom i u profesionalnom angažmanu, neophodno, ali nije dovoljno. Potreban je i doprinos, kako se u vreme Dositeja Obradovića – simboličkog utemeljitelja Univerziteta u Beogradu – govorilo, „na polzu narodu“, u opštu korist. U dubrovačkom Kneževom dvoru, još jednom spomeniku svetske baštine, iznad ulaza u salu u kojoj se okupljalo gradsko veće stoji natpis Obliti privatorum publica curate (Zaboravite privatno i brinite se za javno). Bez želje da ispravljamo istorijske maksime ili da plasiramo ideološke krilatice, možda bi se ipak moglo reći: Obrazujući se lično, brinimo se za javno. (Treba li istaći da privatno i javno postoje samo u međusobnoj relaciji?) Jer, na kraju, cilj bilo kojih studija, a posebno studija baštine, nije da nešto zaboravimo. Cilj studija baštine je upravo u tome da problematizuju pitanje: Zašto i kako je nešto bilo i ostalo zapamćeno?

Za dalje čitanje

O studiranju baštine: Ivo Maroević, „Odnosi između muzeološkog školovanja i školovanja za zaštitu kulturne baštine“, u: Baštinom u svijet, Matica hrvatska, Petrinja 2004, 123-126. O anglosaksonskom modelu studija baštine: Marie Louise Stig Sørensen, John Carman Aims (eds.), Heritage Studies: Methods and Approaches, Routledge, London and New York 2009; Brian J. Graham, Peter Howard (eds.), The Ashgate Research Companion to Heritage and Identity, Ashgate Publishing, Ltd., Aldershot - Burlington 2008. O dijalogu visokog obrazovanja i muzejskih ustanova: Anne Boddington, Jos Boys Catherine Speight (eds.), Museums and Higher Education Working Together, Ashgate, Farnham-Burlington 2013. Vredan i inspirativan prilog razumevanju među disciplinama: Heinrich Dilly, „Međusobno rasvjetljavanje – povijest umjetnosti i srodne discipline“, u: Uvod u povijest umjetnosti , Fraktura,

Zagreb 2007, 361-372.

Drugo poglavlje

POJAM BAŠTINE

U ovom poglavlju analizira se pojam baštine, njegov sadržaj, opseg i doseg. Istražuje se etimologija termina „baština“ i njegovih pandana u stranim jezicima (lat. patrimonium, fr. patrimonie, eng. heritage). Definiše se upotrebna vrednost pojma baštine u kontekstu studija baštine, to jest pojam baštine se predstavlja kao sklop nekoliko formativnih elemenata: istorije baštine, baštine kao institucije, baštinjenja kao prakse i baštinjena kao metodologije. Cilj poglavlja je određivanje i razumevanje pojma baštine u kontekstu savremenih studija ovog

predmeta.

Pre nego što krenemo u pojedinačno razmatranje predmetnih konteksta studija baštine, što smo najavili u prethodnom poglavlju, moramo da

postavimo još neka pitanja vezana za sam pojam baštine. Treba pre svega napomenuti u kojem značenju koristimo termin baština, a u kojem termin nasleđe. Ova dva termina nisu u potpunosti sinonimi, ali se u literaturi često prepliću upravo kao reči istovetnog značenja. Za termin baština kao centralni termin ovih studija opredelili smo se iz više razloga: zbog terminološkog kontinuiteta sa starijim i polaznim radovima u okviru ove oblasti istraživanja, zatim zbog pojmovnog sadržaja koji proističe iz njegove etimologije, i na kraju zbog jezičke specifičnosti značajne za formiranje naučne terminologije. To naravno ne znači da je reč nasleđe prognana iz ovog teksta – naprotiv, biće veoma učestala na narednim stranama – već znači da smo reči baština dali status određenog tehničkog termina u okviru ovih studija.18 U tom smislu, baština se shvata kao negovano, kultivisano nasleđe i u ovom poglavlju izložićemo argumente za utvrđivanje navedenog terminološkog odnosa, zasnovanog na analizi pojma baštine.

Već smo napomenuli da baština u svom pojavnom obliku predstavlja forme i sadržaje nastale u nekom prošlom vremenu, a koji su pretrajali do danas i smatraju se i dalje vrednim trajanja, pa se stoga i čuvaju za buduća

18 Terminus technicus je stručni naziv, odnosno reč ili sintagma koja se koristi u okviru neke stručne terminologije. Na kraju ove knjige nalazi se Rečnik termina kojima smo pridali ovo svojstvo.

DRUGO POGLAVLJE: POJAM BAŠTINE 33

vremena. Ova napomena donekle korespondira sa formulacijom koju je dao UNESCO19: „baština je ono što smo nasledili iz prošlosti, ono što živimo danas i ono što predajemo narednim generacijama“.20 UNESCO-va formulacija neodoljivo podseća na jednu definiciju pamćenja nastalu u prvoj polovini trinaestog veka: „Pamćenje je veličanstveni i začuđujući dar prirode pomoću koga se sećamo prošlog, shvatamo sadašnje i razmišljamo o budućem, na osnovu sličnosti sa prošlim.“21 Ova sličnost između određenja pamćenja i baštine nije nimalo slučajna, a sa vezom između baštine i pamćenja često ćemo se sretati na stranama koje su pred nama i to u vrlo različitim kontekstima. No, za sada, vratimo se definiciji baštine.

Teško da se može dati uopštenije određenje od ovog koje je dao UNESCO. Iako se ono često navodi i neretko koristi i u akademskom govoru, moglo bi se reći da to nije zadovoljavajuća definicija sa pozicija studioznog razmatranja baštine, već više programski stav u funkciji delovanja organizacije kakva je UNESCO (a čija je misija zagovaranje mira i sigurnosti u svetu, a ne naučno istraživanje). Evo malo razrađenijeg određenja: „Baština je kulturni proces ili predstava koja se bavi vrstama proizvodnje i uspostavljanja kulturnog identiteta, individualnog i kolektivnog pamćenja i društvene i kulturne vrednosti“.22 Za razliku od prvog, koje ima donekle diplomatski prizvuk, ovo drugo bliže je definiciji predmeta studija; ono je kritički usmereno i tumači baštinu u kontekstu društvenih funkcija i kulturnih procesa. Kao što smo već najavili u prethodnom odeljku, to su veoma značajni konteksti za razumevanje predmeta studija baštine. Ipak i ovo određenje ima nedostataka, upravo zato što je fokusirano samo na funkcije ova dva konteksta, koji jesu najopštiji ali ne i jedini. U tom smislu, ono je i suviše „kulturološko“ ili, sa druge strane, „sociološko“. Drugim rečima, na stranama koje slede pokušaćemo da pronađemo neko „baštinsko” određenje baštine.

19 United Nations Educational, Scientific and Cultural Organization: Organizacija Ujedinjenih nacija za obrazovanje, nauku i kulturu, osnovana 1946. godine, sa središtem u Parizu.

20 World Heritage Information Kit, UNESCO World Heritage Centre, Paris 2008, 5.

21 Boncompagno, Rhertorica novissima, napisana u Bolonji 1235. Citirano prema Franses A. Jejts, Veština pamćenja, Mediterran Publishing, Novi Sad 2012, 75.

22 Laurajane Smith (ed.), Cultural Heritage. Critical Concepts in Media and Cultural Studies, vol. 4, Routledge, London 2006. Citirano prema: André Desvallées, François Mairesse (eds.), Key Concepts of Museology, Armand Colin, Paris 2010, 41.


Etimologija reči „baština“

Kada kažem baština, na šta zapravo mislim?„Nisam sigurna, ali mi reč ’baština’ zvuči čudno“. „Ne znam, ali je ta

reč pomalo smešna“. Ove dve rečenice, u različitim varijetetima, često su se pojavljivale kao odgovor na gore postavljeno pitanje. Odgovori pripadaju studentima istorije umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu koji su na prvoj godini osnovnih studija pohađali Uvod u studije baštine kao obavezan predmet. Pitanje je bilo deo uvodne ankete sprovođene tokom prvog časa sa još uvek neupućenim, ali – što je mnogo važnije – sa još uvek neindoktriniranim studentima, dakle sa mladim kolegama prepuštenim sopstvenoj domišljatosti, a ne „tačnim“ odgovorima iz literature. Iako su ovi odgovori donekle lakonsko-iskreni, oni veoma precizno uočavaju današnje stanje, u kome reč baština zaista zvuči čudno, ili – zašto da ne – smešno. Na kraju krajeva, ovi odgovori su na dobrom putu. Jer upravo prva rečenica prvog teksta koji će polaznici Uvoda u studije baštine čitati kao obaveznu literaturu glasi: „Reč je starinska, pojam se čini sa one strane pamćenja“.

Ova rečenica otvara esej Pojam baštine istaknutog francuskog istoričara umetnosti Andrea Šastela.23 Šastel u farncuskom originalu, naravno, ne koristi reč „baština“. On upotrebljava francuski termin patrimoine, koji potiče od latinskog patrimonium, reči kojom se označavalo nasleđe od oca. Proučavanje istorije neke reči nikad nije protraćeno vreme, savetuje istoričar Lisjen Fevr.24 Pa, dobro, kakva je istorija reči baština?

Vuk Stefanović Karadžić u Srpskom rječniku iz 1818. godine piše da je „Бàштина, f. очевина, или оно место ђе се ко родио, vaterlishes Erbe, patrimonium“.25 U Rečniku ilirskom iz 1853. godine, Rudolf Veselić pored reči „baština (f. Grundstuck, n. Erbschaft, f.)“, beleži i izvedenice „baštinik (m. Erbe m.)“ i „baštinski (a. o. adj. Erbchaft)“.26 I novija leksikografska izdanja daju slična tumačenja.27 Po Rečniku srpskohrvatskog književnog i narodnog

23 Andre Chastel, „Pojam baštine“, Pogledi, 3-4, vol. 18, Split 1988, 709.

24 Lucien Febvre, “Civilisation: Evolution of a Word and a Group of Ideas”, in: Peter Burke (ed.), A New Kind of History and Other Essays, Harper and Row, New York 1973, 220.

25 Вук Ст. Караџић, Српски рјечник, истолкован њемачким и латинским ријечима, Беч 1818, 24.

26 Rudolf [Fröhlich] Veselić, Rečnik ilirskoga i němačkoga jezika, I, A. A. Venedikt, slavenski knjigar, Beč 1853, 6.

27 Sledeći leksikografski pregled preuzet je iz: Ljiljana Gavrilović, „Nomen est Omen: baština ili nasleđe – (ne samo) terminološka dilema“, Etno-antropološki problemi, n.s. god. 5, br. 2, Beograd 2010, 42-53.


jezika, termin „baština“ znači: (1) sve što je nasleđeno od oca ili predaka, nasleđe, nasledstvo, dedovina, očevina; (a) zemlja i materijalna dobra uopšte; (b) nasleđena duhovna dobra, duhovne i telesne osobine; (2) posed, nepokretno dobro, imanje; (3) pravo sopstvenosti na nepokretnu imovinu; (4) rodni kraj, zavičaj; (5) obradivo zemljište. Po Etimološkom rječniku hrvatskoga ili srpskoga jezika, to je pravni termin, koji se „iz crkvenog slavenskog jezika raširio i na zapad“ i potiče od staroslovenske reči bašta (= otac), a značenje mu je (1) očevina, djedovina, hereditas, praedium; (2) njiva. Rečnik srpkog jezika Matice srpske beleži da je osnovno značenje baštine „imovina, prvenstveno nepokretna koju neko nasledi od oca ili nekog drugog pretka, nasleđena imovina, očevina, dedovina; nasleđe“, a drugo, figurativno značenje „b. fig. nasleđena duhovna, kulturna dobra, duhovno nasleđe: kulturna baština“.

Kao što vidimo iz prethodnih navoda, baština je u prošlosti označavala imanje koje je bilo stečeno pravom nasleđivanja, to jest, reč baština je pripadala terminologiji običajnog prava. Starosrpski termin baština i njegove izvedenice (ba{tina, ba{tinqnq, ba{tinqnikq) sreću se od početka četrnaestog veka.28 Baština je imanje, ali i deo pravnog sistema, poput latinskog patrimonium-a. Patrimonijum je termin kojim se u rimskom pravu označava imovina jednog lica, posebno ona stečena nasleđivanjem. Treba napomenuti da je u rimskom pravu postojao i termin damnosa hereditas, koji je označavao „neželjeno nasleđe“, to jest nasleđene dugove i troškove.29 To je, dakle, ono nasleđe koje smo možda primorani da nasledimo, ali koje verovatno ne bismo želeli da baštinimo. Slično, „imovno“, određenje nalazimo i u srpskom srednjovekovnom pravnom sistemu Dušanovog zakonika. Član 43 kaže: „I da nije vlastan gospodin car, ili kralj, ili gospođa carica ikome uzeti baštinu silom, ili kupiti, ili zameniti, osim ako ko sam pristane“. Interesantno je da se tokom perioda vlasti Osmanskog carstva na Balkanu, termin baština i u turskom jeziku koristio da u slučaju hrišćanskih

28 Upor.: Етимолошки речник српског језика, свеска 2, САНУ, Београд 2006, 283-284; vidi i: Стојан Новаковић, Српска баштина у старијим турским законима, Државна штампарија Краљевине Србије, Београд 1892; Стојан Новаковић, „Баштина“ и „бољар“ у југословенској терминологији средњега века, Државна штампарија Краљевине Србије, Београд 1913; Бранислав М. Недељковић, Историја баштинске својине у новој Србији: од краја 18 века до 1931, Г. Кон, Београд 1936; Бранислав М. Недељковић, О неким нарочитим облицима колективне баштине код Срба, Штампарија Раденковић, Београд 1940.

29 Upor.: Alexander Burill, A law dictionary and glossary, Baker, Voonhis & Co, New York 1867, 419.


podanika označi pravno zagarantovani posed jedne porodice.30 Ova istorijska veza između imanja, dobara i njihovog pravnog instituta nasleđivanja, a koji podrazumeva brigu i održavanje nasleđenog, sadržana u reči baština daje ovom terminu određeni simbolički potencijal koji se može transformisati i u akademski kvalitet.

Upotreba termina „baština“

Naravno, ovaj kvalitet termina baština ne zasniva se na pukoj starosti, to jest na trajanju i pretrajavanju od „staroslovenskih“ vremena. Kada bi se u savremenom govoru koristio s tim opravdanjem (kao „starinski“, „tradicionalni“ i sl), termin baština ne bi bio ništa drugo do puki arhaizam, potencijalno inspirativan za ljubitelje romantičarskih izmaglica. Od druge polovine dvadesetog veka, ili bolje reći nakon društvenih promena izazvanih Drugim svetskim ratom, u tadašnjem srpsko-hrvatskom jeziku ovaj termin je gotovo „ispražnjen“ od svojih pređašnjih značenja. (Ko još zna da je bašta otac, a baština, recimo, njiva?) Od tada se termin baština upotrebljava kao reč koja može značenjski da objedini raznorodne sadržaje i forme svedočanstava prošlosti, sakrivene iza usitnjenih ili nedostatnih određenja poput „starina“, „spomenik“, „kulturno dobro“, „spomenik kulture“, „prirodno bogatstvo“ i sl. No, treba istaći da se često koristila i sintagma kulturno i prirodno nasleđe, ali gotovo uvek uporedo sa terminom baština kao sinonimom. Pored akademske literature, savremeno značenje termina baština u zvanični govor državnih institucija nakon Drugog svetskog rata ulazi i kroz prevođenje i usvajanje međunarodnih konvencija, čime njegova upotreba dobija i formalno-pravni karakter.

Zadržimo se na jednoj od tih konvencija. UNESCO je 1972. godine doneo Konvenciju o zaštiti kulturne i prirodne baštine, a tadašnja Jugoslavija prihvatila ju je 1974. godine. U njoj postoji podela na kulturnu, prirodnu i mešovitu baštinu. Pod kulturnom baštinom podrazumevaju se: „spomenici: dela arhitekture, monumentalna vajarska ili slikarska dela, elementi ili strukture arheološkog karaktera, natpisi, većina i grupe elemenata koje imaju izuzetnu univerzalnu vrednost sa istorijskog, umetničkog ili naučnog gledišta; grupna zdanja: grupe izolovanih ili povezanih građevina, koje po

30 Hazim Šabanović, „Riječnik termina“ u: Turski izvori za istoriju Beograda. Knj. 1. Sv. 1, Katastarski popisi Beograda i okoline 1476-1566, Istorijski arhiv, Beograd 1964, 610-611. (Zahvalost za ovu napomenu dugujem dr Aleksandru Fotiću, profesoru istorije Osmanskog carstva na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu.)


svojoj arhitekturi, jedinstvu i uklopljenosti u pejsaž predstavljaju izuzetnu univerzalnu vrednost sa istorijske, umetničke ili naučne tačke gledišta; znamenita mesta: dela ljudskih ruku ili kombinovana dela ljudskih ruku i prirode, kao i zone, uključujući tu arheološka nalazišta koja su od izuzetnog univerzalnog značaja sa istorijske, estetske i etnološke ili antropološke tačke gledišta“. Pod prirodnom baštinom u ovoj konvenciji podrazumevali su se: „spomenici prirode koji se sastoje od fizičkih ili bioloških formacija ili skupina tih formacija, a koji imaju izuzetnu univerzalnu vrednost sa estetske ili naučne tačke gledišta; geološke i fiziografske formacije i tačno određene zone koje predstavljaju habitat ugroženih vrsta životinja i biljaka od izuzetne univerzalne vrednosti sa naučne i konzervatorske tačke gledišta; znamenita mesta prirode ili tačno određene prirodne zone koje imaju izuzetnu univerzalnu vrednost sa tačke gledišta nauke, konzerviranja ili prirodnih lepota“. Iako iscrpna, ova kategorizacija ubrzo se pokazala kao manjkava. Ipak, u krajnjoj liniji ova i brojne druge konvencije i pravni akti koji joj slede (o nematerijalnom kulturnom nasleđu, kulturnoj raznolikosti, o audio-vizuelnom nasleđu..., više o ovoj temi u devetom poglavlju) upućuju na sadržajnost i otvorenost pojma baština i potrebu za njegovim celovitim definisanjem.

Definisanje pojma baštine u studijama baštine

Pojam baštine kao politipni pojam

Zbog potrebe da se odredi pojam koji može da obuhvati ovako kompleksan sadržaj, savremeni tumači pojma baštine trude se da ovom terminu daju dovoljno opšte značenje, ali i da što preciznije opišu njegov opseg i doseg. Evo nekoliko takvih primera: „baština obuhvata sve stvari, i zaista dolazi iz ukrštenih i prepletenih mešavina koje proizvodi život sam“31; „predmet baštine je realni predmet koji svojim materijalom i oblikom dokumentuje realnost u kojoj je nastao, u kojoj je živeo i s kojom je ušao u sadašnjost“32; „baština je ime institucije (patrimonium), etičkog obeležja, društvene konvencije, memorijske potentnosti i životnog ritma“.33

31 Tomislav Šola, Eternity does not live here any more - a glossary of museum sins, Author publishing, Zagreb 2012, 30.

32 Ivo Maroević, Uvod u muzeologiju, Filozofski fakultet Sveučilišta u Zagrebu, Zagreb 1993, 120.

33 Драган Булатовић, „Баштинство или о незаборављању“, Крушевачки зборник 11, 2005, 7-20.


Ova određenja baštine, zajedno sa onim navedenim na početku ovog odeljka, sugerišu da u savremenom pojmu baštine možemo da prepoznamo jednu posebnu vrstu pojmovnog određenja. Reč je o takozvanom pojmu porodičnih sličnosti, odnosno o politipnom pojmu. U filozofiji nauke to je pojam koji obuhvata sve svoje „mnoštvenosti“ i odnosi se na „skup objekata, ne zato što ti objekti imaju jednu zajedničku osobinu već zbog toga što imaju različite sličnosti koje se delimično preklapaju“.34 Koncept porodičnih sličnosti potiče iz Filozofskih istraživanja Ludviga Vitgenštajna, koja su prvi put objavljena 1953. godine. U odeljcima 66. i 67. Vitgenštajn razmatra kakva veza postoji između „igara“, na primer društvenih igara, igara sa loptom, kartaških igara, Olimpijskih igara itd., i zaključuje da postoji „složena mreža sličnosti koje se preklapaju i ukrštaju“, te da je „ponekad preklapnje opšte, a ponekad je sličnost u detaljima“. Tu složenu mrežu Vitgenštajn naziva „porodičnom sličnošću“ (nem. Familienähnlichkeit, eng. Family resemblance). Potreba za upotrebom koncepta porodičnih sličnosti u cilju određenja nekog pojma jeste rezultat razvoja pojmovnog sadržaja (na primer, pojmova igra, nauka, umetnost), dakle, promena u značenju onoga što se misli pod nekim pojmom. Jasno je da savremeni sadržaj pojma baštine (patrimonium-a) nije istovetan sa njegovim izvornim sadržajem, o kome je bilo reči u prethodnom odeljku kada smo govorili o etimologiji termina baština. Ali, određene sličnosti su zadržane, kao što su priključene i nove upotrebne konotacije.

Imajući u vidu „složenu mrežu sličnosti koje se preklapaju i ukrštaju“, te da je „ponekad preklapanje opšte, a ponekad je sličnost u detaljima“, o pojmu baštine i baštinjenja možemo, a možda i moramo, da govorimo u kontekstu koncepta porodičnih sličnosti. A u skladu sa upotrebom ovog koncepta u filozofiji nauke,35 pojam baštine posmatraćemo kao skup sledećih činilaca: istorije baštinjenja, baštine kao institucije, baštinjenja kao prakse i baštinjenja kao metodologije.36

34 O pojmu porodičnih sličnosti vidi: Ludwig Wittgenstein, Philosophical Investigations, Blackwell, Oxford, 1986, 31-32; Vilijem Džejms Erl, Uvod u filozofiju, Dereta, Beograd 2006, 352. O mnoštvenosti u tumačenju pojma vidi: Жил Делез, Феликс Гатари, Шта је филозофија?, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловски – Нови Сад 1995, 21-44.

35 Erl, „Filozofija nauke“, u: Uvod u filozofiju, 63-111.

36 Upor.: Milan Popadić, „Koncept porodičnih sličnosti u savremenoj nauci. Slučaj studija baštine“, Teorija i praksa nauke u društvu: od krize ka društvu znanja, Hemijski fakultet Univerziteta u Beogradu, Beograd 2012, 245-255.


Slika 3 – „Ne mogu da zamislim bolji izraz za ove srodnosti osim ‘porodične sličnosti’...“ (L. Vitgenštajn, Filozofska istraživnja, § 67)

(Mikelanđelo, Tondo Doni [Sveta porodica], oko 1503-04, tempera na drvenom panelu, Galerija Ufici, Firenca)


Istorija baštinjenja

Jedan poznati beogradski grafit glasi: Kiseonik je pronađen krajem osamnaestog veka – nije utvrđeno kako su ljudi disali pre toga. Pojam baštine (patrimonium-a) i njemu srodni pojmovi u savremenom smislu koristi se tek nešto više od dva veka, a naročito intenzivno od poslednje četvrtine dvadesetog veka usled globalnih društvenih pojava koje su uzrokovala brojna pitanja vezana za naše shvatanje prošlosti, njeno dokumentovanje i njen uticaj i upotrebu u savremenom dobu.37 Drugim rečima, kao i u slučaju kiseonika i čovekove potrebe za njim, istorija baštinjenja starija je od svog pojma i prisutna je u istoriji čoveka od kada on ima svest o potrebi razumevanja prošlosti i odražavanja određenih (onih koje smatra bitnim) vrednosti poteklih iz prošlih vremena.

Istorija baštinjenja je povest čuvanja i prenošenja svedočanstva prošlosti i njihove upotrebe u sadašnjosti. Ova svedočanstva mogu da budu veoma različite prirode. Na primer, zbirke ratnog plena koje se sreću još u antičko doba nisu ništa drugo nego svedočanstva o pobedi i nadmoći koja teži da se održi i prenese. Ali iako su rat i nasilno uništenje često bili povod za brigu o baštini, u prošlosti kao i danas, i mnogo plemenitije vrednosti su inspirisale na brigu o nasledstvu od prošlih generacija. Evo jednog zapisa iz pera Kasiodora Senatora, istoričara i pisca iz šestog veka nove ere, upućenog upravitelju grada Rima prilikom izbora arhitekte koji će se starati o gradu: „Skulptorsku veštinu u Italiji su prvi pokazali Etrurci; naslednici su je prihvatili i dali gradu umetne stanovnike gotovo istovetne sa njegovim živim građanima. Stari govore o svetskim čudima, [...] ali ovo grada Rima potire ih sve. Potrebno je da se učen čovek zaduži za održavanje svih ovih dela; u suprotnom, on će o sebi misliti kao o čoveku od kamena, a o statuama kao o zaista živim ljudima.“38 Od ovih antičkih vremena do danas, istorija baštine satkana je od odnosa sadašnjice prema ostacima prošlosti; taj je odnos nekad bio veoma afirmativan, to jest prošlost je bila model za oblikovanje sadašnjice, a nekada izrazito negativan to jest prošlost je bila teret, a njeni ostaci prepreke na zamišljenom putu u budućnost.39 Na ove

37 Dominique Poulot, “The Birth of Heritage: ’le moment Guizot’”, Oxford Art Journal, Vol. 11, No. 2., 1988, 40-56.

38 Citirano prema: The Letters Of Cassiodorus Being A Condensed Translation Of The Variae Epistolae Of Magnus Aurelius Cassiodorus Senator With an Introduction by Thomas Hodgkin, knjiga VII, London 1886, 331.

39 Upor.: Milan Popadić, „Plodovi nesavršenog vrta“, u: Čiji je Mikelanđelov David? Baština u svakodnevnom životu, CMiH, Beograd 2012, 16-36.


teme vraćaćemo se još u nekim narednim odeljcima ovog teksta. Za sada, bitno je da zaključimo da je istorija baštine formativni element načina na koji danas posmatramo pojam baštine, a da je on, kao i ostali činioci ovog pojma porodičnih sličnosti, i dalje aktivan i promenljiv.

Baština kao institucija

Patrimonium je, kao što smo videli, izvorno naziv za institut rimskog prava koji garantuje nasleđivanje. U tom smislu, institucija baštine se odnosila na privatno imanje kojim raspolaže neki pravni subjekt i koje se nasleđuje tokom vremena. Svakako jedan od najpoznatijih takvih patrimonijuma je Patrimonium Sancti Petri, odnosno Baština Svetog Petra. To je zapravo imanje Katoličke crkve, ustanovljeno na zakonu Konstantina Velikog iz 331. godine koji crkvi daje pravo da može da ima posed. Zadržavajući donekle i pravni i imovinski aspekt, savremeno shvatanje baštine kao institucije usmereno je više ka organizovanoj i sistematizovanoj brizi o pretrajalim formama i sadržajima prošlosti i njihovoj upotrebi u javnoj sferi.

U institucionalnom smislu, baština predstavlja sistem normi čiji je cilj da ustanovi brigu o sadržajima nasleđenim iz prošlosti i uredi sadašnju upotrebu vrednosti ovih sadržaja u određenoj društvenoj zajednici. Drugim rečima, baština je institucija kulturnog i društvenog pamćenja.40 Iz ovakvog određenja jasno je da su za postojanje baštine kao institucije neophodna najmanje dva uslova: određeni formalno-pravni okviri (zakoni, konvencije), te društvene i kulturne ustanove koje realizuju navedene ciljeve (arhivi, muzeji, biblioteke...). Potrebno je istaći da je baština kao institucija, budući prisutna u određenoj društvenoj zajednici, stvar društvenog konsenzusa. Šta je baština za jednu zajednicu, ne mora biti i za drugu. Na primer, čuvenu Aleksandrijsku biblioteku iz trećeg veka pre nove ere, instituciju koja je najpotpunije baštinila znanja helenističke epohe, uništavali su redom i Rimljani (Cezar, 47. godine pre nove ere) i hrišćani (aleksandrijski patrijarh Teofil, krajem četvrtog veka nove ere) i konačno muslimani (kalif Umara, 642. godine). U modernom dobu, ovakva iskustava (koja još uvek postoje) uzrokovala su usvajanje međunarodnih ugovora i konvencija o poštovanju „tuđeg“ (disonantnog) nasleđa. Takođe, neke ustanove baštine, poput muzeja, biblioteka i arhiva, imale su svoju predistoriju kao privatne zbirke i kolekcije. Savremeni koncept baštinskih ustanova prepoznaje ih kao javno

40 Upor.: Moris Albvaks, Društveni okviri pamćenja, Mediterran Publishing, Novi Sad 2013; Jan Asman, Kultura pamćenja, Prosveta, Beograd 2011.


dostupne, mada sa ponekad manjim ili većim ograničenjima te dostupnosti. Stoga još jedan bitan element u izgradnji baštine kao institucije jeste i veza sa društvenom zajednicom; toj zajednici pripada stručna i naučna javnost koja ima jednu vrstu interesa za baštinu, ali i šira javnost kojoj baština može biti tek deo opštih interesovanja i polje deljenja životnog iskustva.

Baštinjenje kao praksa

Kao što smo pomenuli u prethodnim odeljcima, pojam baštine je u savremenom značenju mlad pojam i u svojim različitim pojavnim oblicima traje tek nešto više od dva veka, a njegovo studiranje u smislu uobličenog akademskog predmeta još je mlađe i staro je tek nekoliko decenija. Ipak, kao i u slučajevima istorije i institucije, prakse baštinjenja su mnogo starije od svojih savremenih artikulacija, ali im je upravo ovo dugo trajanje pre svega sakupljačkih potreba čoveka bilo od velike koristi za formiranje aktuelnih modela.41

Prakse baštinjenja su delatnosti koje se sprovode u cilju sakupljanja, čuvanja, održavanja, istraživanja i predstavljanja svedočanstava prošlosti. Prakse baštinjenja tako povezuju širok opseg delatnosti i uključuju brojne aktivnosti od naučno-istraživačkog rada, tehničko-tehnoloških intervencija, upravljačkih strategija, do promotivnih i marketinških kampanja. Upravo zbog ovako širokog raspona, veoma su raznovrsni modeli njihovog delovanja, koji povremeno mogu biti i protivurečni. Sa ovim modelima i njihovim izazovima susretaćemo se u narednim poglavljima, a sada se zadržimo tek na jednoj ilustraciji. Na primer, atinski Akropolj je u devetnaestom veku „očišćen“ od svih svedočanstava o njegovom dvomilenijumskom trajanju sa izuzetkom antičkog nasleđa iz V veka pre nove ere. Takvo stanje je svakako povoljno za istraživače antike, ali je ova praksa nepovratno uništila biografiju ovog spomenika, koja je baštinila različite kulturne i religijske slojeve, a time i celovitost njegove baštine. Ostanimo još malo na primeru Akropolja: deo skulptorskih kompozicija sa Partenona nalazi se u Britanskom muzeju u Londonu, gde su dospele početkom devetnaestog veka. Od početka osamdesetih godina dvadesetog veka grčka vlada traži da se ova dela vrate u svoje prirodno okruženje, dakle na Akropolj. Britanski muzej je to odbio uz obrazloženje da Britanski muzej govori o kulturnim dostignućima širom sveta, od zore ljudske istorije pre više od dva miliona godina do danas,

41 Upor.: John Elsner, Roger Cardinal (eds.), Cultures of Collecting, Harvard University Press, Cambridge - Massachusetts 1994.


te da je samim tim skulpturama sa Partenona, kao važnom delu te priče, mesto upravo u ovom muzeju. Sa druge strane, i u Grčkoj je nastavljeno uklanjanje skulptura sa Partenona (gotovo sve su sada uklonjene) i one su sada smeštene u novoizgrađeni Akropoljski muzej u podnožju atinskog Akropolja. Ove aktivnosti su zapravo pojedinačne prakse baštinenja koje, međutim, nisu usklađene između sebe, već deluju u okviru širih kulturno-političkih matrica i stoga, umesto da čuvaju, neretko narušavaju celovitost onog što bi trebalo da bude predmet brige.

Metodologija baštinjenja

Upravo ovako neusklađeno delovanje praksi baštinjenja ukazuje na potrebu da se formira ne samo praksa, već i metodologija baštinjenja. Naravno, i opisane prakse imaju svoju metodologiju, ali kao što smo pokazali, one nisu primarno zasnovane na ciljevima baštinjenja, već na drugim ciljevima, poput političkih, ideoloških, ekonomskih, u kojima je baština samo instrument. Od prakse baštinjenja veoma često zavisi kako će nešto – neki predmet, pojava, proces – da bude zapamćeno. Drugim rečima, i baštinjenje kao praksa (poput baštine kao institucije) utemeljeno je na memorijskim mehanizmima. Pod memorijom, u kognitivnom smislu, podrazumevamo domen ili komponentu sistema obrade informacija u kojem se informacije privremeno ili trajno skladište i u okviru kojih se odvijaju procesi obrade.42 Stoga je metodologija baštinjenja u osnovi metodologija dokumentovanja ličnog i kolektivnog (generacijskog, istorijskog, kulturnog, društvenog...) pamćenja.

Metodologija baštinjenja otkriva, opisuje i objašnjava metode, puteve i načine sakupljanja, čuvanja, održavanja, istraživanja i predstavljanja svedočanstava prošlosti. Kada govorimo o metodologiji, zapravo uvek govorimo i o teoriji koju neka metoda sprovodi. Otuda, kada govorimo o metodologiji baštinjenja zapravo govorimo i o teoriji baštine. Teorija, etimološki potiče od grčke reči theoria i znači „videti zajedno“ i predstavlja sistem međusobno povezanih i usklađenih tvrdnji o nekom problemu. Opšta teorija baštine teži da stvori sistem znanja koji povezuje i upravlja raznovrsnim aktivnostima u okviru procesa baštinjenja. Kao što smo pokazali, ove aktivnosti mogu da budu veoma raznolike, pa su samim tim u opštu teoriju baštine uključena i različita znanja vezana za širok spektar

42 Александар Костић, Когнитивна психологија, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд 2010, 488.


od humanističkih do kibernetičkih. Posledica toga jeste, između ostalog, da se baština na akademskom nivou proučava u okviru različitih nauka: istorijskih, društvenih, prirodnih, humanističkih, informacionih, tehničkih, tehnoloških...

Proizašlo iz ovih teorijskih premisa, baštinjenje kao metodologija jeste sistem metoda sakupljanja, čuvanja, održavanja, istraživanja i predstavljanja svedočanstava prošlosti. Drugim rečima, baštinjenje kao metodologija povezuje različite metode – proistekle na primer iz pravne regulative, tehničkih modela zaštite nasleđa, predloga praktičnih politika – u sistemsku celinu zasnovanu na teoriji baštinjenja. Teorije često mogu da budu veoma apstraktne, ali se na nivou metoda prevode u ravan praktičnog delovanja sa ciljem da se dobiju primenjiva rešenja nekog problema. U tom smislu, baštinjenje kao metodologija direktna je spona između baštinjenja kao prakse i teorija baštine. A ako se ponovo osvrnemo na kognitivna tumačenja memorije i damo im socio-kulturno značenje, onda se kao cilj metodologije baštinjenja lako prepoznaje formiranje dugotrajne memorije, to jest, formiranje komponente sistema obrade informacija u kojoj je u obliku mentalnih reprezentacija (predstava) trajno uskladišteno naše celokupno znanje.43

Celovitost i fragmentarnost pojma baštine i svojstvo svedočanstvenosti

„Svaki pojam ima nepravilan obris, definisan šifrom njegovih delova. Zbog toga, od Platona do Bergsona, uvek iznova iskrsava ideja da je pojam rezultat raščlanjivanja, rezanja i ponovnog rezanja. On je jedna celina, zato što totalizuje svoje delove, ali ta je celina fragmentarna. Samo pod tim uslovom može pojam izaći iz mentalnog haosa koji ga neprestano vreba, koji uz njega prijanja ne bi li ga ponovno apsorbovao“, pišu Delez i Gatari.44 To su, dakle, isti uslovi pod kojim opstaje i pojam baštine.

Saobraćanje između celovitosti pojma baštine i njegove fragmentarnosti, ključ je za razumevanje ovog pojma. A ne treba posebno isticati da je razumevanje i tumačenje pojma baštine od centralne važnosti za studije baštine. Naravno da se i ovaj pojam može normativno zatvoriti u polje akademskih definicija, tako što ćemo propisati njegov sadržaj, opseg i

43 Upor.: Albvaks, Društveni okviri pamćenja, 53, 317; Костић, Когнитивна психологија, 51-234.

44 Делез, Гатари, Шта је филозофија?, 21-22.


doseg, ali to je već pitanje intelektualnog poštenja. Jer upravo to zatvaranje bi bilo u potpunoj suprotnosti sa otvorenošću pojma baštine u onom smislu kako je predstavljen u ovom poglavlju; zatvaranje bi ga pretvorilo u opis mumificiranih objekata, a ne u svedočanstvo „živih starina“.

Koristeći se konceptom porodičnih sličnosti pri tumačenju pojma baštine čuvamo (barem donekle) promenljivi životni impuls koji titra45 između celovitosti baštine i njenih fragmenta. A upravo u tom titraju između celine i fragmenta, poput tanane niti između prošlosti i sadašnjosti, nalazi se ključno svojstvo predmeta baštinjenja – da pamti realnost iz koje je potekao i da o tome svedoči u realnosti u kojoj se našao. To svojstvo nazivamo svedočanstvenost.

U narednim poglavljima, susrešćemo se sa različitim kontekstima u kojima se upotrebljava pojam baštine i pojavljuje svojstvo svedočanstvenosti, ali uvek imajući na umu specifičnost problema celovitosti baštine i njenih pojavnih fragmenta. Pri tome, primetićemo da svi članovi porodičnog pojma baštine (istorija, institucija, praksa, metodologija) nisu uvek u saglasju. Ali, nije li tako u bilo kojoj porodici?

Za dalje čitanje

O tome kako se formiraju pojmovi videti u: Жил Делез, Феликс Гатари, Шта је филозофија?, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловски – Нови Сад 1995, 5-44. Elegantni uvod u složenost pojma baštine: Andre Chastel, „Pojam baštine“, Pogledi, 3-4, vol. 18, Split 1988, 709-723. Problematizacija pojma baštine i baštinjenja: Драган Булатовић, „Баштинство или о незаборављању“, Крушевачки зборник, 11, 2005, 7-20. O terminološkom problemu „baština-nasleđe“: Ljiljana Gavrilović, „Nomen est Omen: baština ili nasleđe – (ne samo) terminološka dilema“, Etno-antropološki problemi, n.s. god. 5, br. 2, 2010, 42-53. Zbirka eseja o raznovrsnosti i značaju fenomena baštine: Ivo Maroević, Baštinom u svijet / Into the World With the Cultural Heritage, Matica hrvatska, Petrinja 2004. O pojmu društvenog i kulturnog pamćenja: Moris Albvaks, Društveni okviri pamćenja, Mediterran Publishing, Novi Sad 2013; Jan Asman, Kultura pamćenja, Prosveta, Beograd 2011. O kulturi sakupljanja: John Elsner, Roger Cardinal (eds.), Cultures of Collecting, Harvard

University Press, Cambridge - Massachusetts 1994.

45 „Titranje“ svakako nije uobičajen akademski izraz, ali smatramo da je sasvim primeren. Konačno, on nas upućuje da u svakom istraživanju postoji određeni stepen neodređenosti o kome se mora voditi računa.

Treće poglavlje

KONCEPT PIRODE I KULTURE U STUDIJAMA BAŠTINE

U ovom poglavlju razmatra se odnos između pojmova priroda, kultura i baština, koji se najočiglednije opredmećuje u sintagmama kao što su: spomenik kulture, spomenik prirode, kulturno dobro, prirodno dobro, kulturna baština, prirodna baština... Posmatraju se opšte ideje prirode i kulture i dovode se u vezu sa studijama baštine, tumačeći utemeljenost ovog odnosa kroz forme običaja, rituala i tradicionalnih radnji. U ovom kontekstu, posebno se ističe kultura sećanja i priroda zaboravljanja kao aktivni model upotrebe prošlosti u sadašnjem vremenu. Cilj poglavlja je razumevanje pozicije baštine kao fundamentalnog

svedočanstva o značaju i značenjima prirode i kulture.

Spomenici prirode i kulture

Da li smo posle donekle apstraktnih pojmovnih određenja baštine iznetih u prethodnom poglavlju konačno na konkretnom, opipljivom

predmetnom terenu? Predmeti baštinjena pojavno se najčešće prepoznaju kao spomenici ili dobra, bilo da imaju predznak kulture ili prirode. Setimo se UNESCO-ve Konvencije o zaštiti kulturne i prirodne baštine iz 1972, koju smo navodili u prethodnom poglavlju, i koja veoma konkretno ističe šta njeni potpisnici podrazumevaju pod kulturnom i prirodnom baštinom. Evo još nekih, starijih, određenja ovih sintagmi. U nacrtu jednog nemačkog zakona iz 1884. godine stoji: „Svi nepokretni i pokretni predmeti koji potiču iz neke minule epohe a koji, kao karakteristični dokumenti svoga vremena mogu biti značajni za razumevanje umetnosti i umetničkog zanata i njihovog kulturnog razvoja, za upoznavanja prošlosti i za istorijska istraživanja uopšte, jesu spomenici u smislu ovog zakona“.46 Zakon o kulturnim dobrima Republike Srbije iz 1994. godine, u članu 2, ovako određuje kulturna dobra: „Kulturna dobra su stvari i tvorevine materijalne i duhovne kulture od opšteg interesa koje uživaju posebnu zaštitu utvrđenu ovim zakonom. Kulturna dobra, u zavisnosti od fizičkih, umetničkih, kulturnih i istorijskih svojstava, jesu: spomenici kulture, prostorne kulturno-istorijske celine, arheološka nalazišta i znamenita mesta - nepokretna kulturna dobra; umetničko-

46 Стеван Томић, Споменици културе и њихова својства и вредности, Народна библиотека Србије - Републички завод за заштиту споменика културе Србије, Београд 1983, 60.

TREĆE POGLAVLJE: KONCEPTI PRIRODE I KULTURE.. . 49

istorijska dela, arhivska građa, filmska građa i stara i retka knjiga - pokretna kulturna dobra.“ Sa druge, „prirodne“ strane: „spomenik prirode je manja neizmenjena ili delimično izmenjena prirodna prostorna celina, objekat ili pojava. Fizički je jasno izražen, prepoznatljiv i jedinstven, reprezentativnih geomorfoloških, geoloških, hidrografskih, botaničkih i drugih obeležja, kao i ljudskim radom formirana botanička vrednost od naučnog, estetskog, kulturnog ili obrazovnog značaja“, kako stoji u Zakonu o zaštiti prirode Republike Srbije iz 2009. godine. Ova određenja nude manje ili više detaljan opis šta se u određenom vremenu prepoznaje pod spomenikom kulture ili prirode. Ipak, njihov normativni jezik ne ostavlja mesta za suštinska pitanja u vezi sa odnosom kulture, prirode i baštine. Sa druge strane, ovakvim odredbama često se zanemaruju brojni slojevi baštine, a koncepti prirode i kulture se značajno uprošćavaju i svode gotovo na pridev (pa je nešto, eto, prirodna, a nešto kulturna baština). Setimo se primera baštine Univerziteta u Beogradu: istakli smo da se ona sastoji od obrazovnih i kulturnih vrednosti, pravne i društvene utemeljenosti i prepoznatljivosti, materijalnih dobara, društveno-političkih angažmana, grešaka i kritičkog mišljenja, privatne i kolektivne memorije... No, na osnovu zakonskih odredbi o spomenicima kulture iz celokupne baštine Univerziteta zadugo je kao kulturno dobro bilo prepoznato samo Kapetan Mišino zdanje. Evo i jednog primera koji svedoči o ukrštanju ovih normativnih koncepata prirode i kulture na primeru univerzitetske baštine. Botanička bašta „Jevremovac“, koja je takođe deo Univerziteta u Beogradu, proglašena je 1995. godine za Spomenik prirode od velikog značaja, a 2007. godine proglašena je i spomenikom kulture, kao prostorna celina koja objedinjuje izuzetne prirodne i kulturno-istorijske vrednosti.

Naravno, u kontekstu studija baštine nešto je spomenik kulture ili prirode ne zato što je zakonski prepoznato, već zato što ima svojstva i vrednosti koji baštinu čine kulturnom i prirodnom kategorijom. (O neophodnosti pravnog regulisanja predmeta baštinjenja govorićemo u devetom poglavlju.) Evo kvalitetnog pokušaja da se ta svojstva odrede: „Posebna jedinstvenost spomenika kulture jeste ona osobena struktura komunikacionih, informativnih i signifikativnih funkcija u izrazito harmoničnoj celini, koja čini spomenički kvalitet predmetnosti i njenu spomeničku vrednost“.47 Čini se da bi ovako shvaćen spomenik kulture, a i prirode, mogao da obuhvati predmetne kontekste baštine. Ali ovo određenje značajno je i po tome što

47 Isto, 76.


zapravo upućuje na odnos – strukturu komunikacionih, informativnih i signifikativnih funkcija u izrazito skladnoj celini – između kulture, prirode i baštine.

Ideja prirode i kulture

Kao što smo već istakli, UNESCO-va Konvencija o zaštiti kulturne i prirodne baštine birokratski samouvereno definiše kada je baština „prirodna“, kada „kulturna“, a kada „mešovita“. Ako pođemo od principa celovitosti baštine, nužno je da se upitamo šta ove dve kategorije povezuje u jedno? Odgovor na ovo pitanje možda je banalan, ali je jedini izvestan. Povezuje ih čovek, a „kod čovjeka je nemoguće superponirati neki prvi sloj ponašanjâ koja bismo nazvali ’prirodnim’, i neki kulturni ili duhovni patvoreni svijet. U čovjeku je sve patvoreno i sve je prirodno...“48. Treba stoga naći mehanizme, načine, metode pomoću kojih su ti „totaliteti“ (to „sve“ što je patvoreno i to „sve“ što je prirodno) povezani. Naravno, pri tome treba poštovati njihove specifične razlike. Reč je, dakle, o sadejstvu i saučesništvu, a ne o suprotnosti i suprotstavljanju. Evo šta o tome kaže uticajni britanski književni teoretičar i kritičar Teri Iglton: „Poput kulture, reč priroda istovremeno označava ono što je oko nas i u nama, a raskolničke težnje u nama lako se mogu poistovetiti sa anarhičnim silama spolja. Kultura je tako stvar sebenadilaženja, jednako kao i sebeostvarenja. Ako slavi sopstvo, ona ga i disciplinuje, istovremeno estetski i asketski. Ljudska priroda nije sasvim isto što i polje šećerne repe, ali je poput polja valja negovati – stoga kao što nas reč ’kultura’ pomera od prirodnog ka duhovnom, ona uspostavlja i neku bliskost između njih. Ako smo bića kulture, istovremeno smo i deo prirode na koju delujemo. Deo značenja reči ’priroda’ zaista nas podseća na kontinuitet između nas i okoline, jednako kao što reč ’kultura’ osvetljava razliku između to dvoje.“49

Kultura i priroda mogu se shvatiti kao mehanizmi usklađivanja pojedinačnih činioca koji grade celinu. Iz filozofske perspektive Piter Sloterdijk zaključuje: „Kultura, to je umješnost da se uspostave oaze, tj. da se uspostave mjesta gde se svjesno radi na gradnji onoga što jedno drugom odgovara. Započinjući kao agrikultura ona svoju egzistenciju zahvaljuje mogućnosti da se oranice i zemljišta obrađuju kao ’pravi’ životni prostori za odabrane biljke. Usklađenost biljki i zemljišta i uklapanje sjetve i žetve

48 Maurice Merleau-Ponty, Fenomenologija percepcije, Svjetlost, Sarajevo 1978, 204.

49 Terry Eagleton, Ideja kulture, Naklada Jasenski i Turk, Zagreb 2002, 12-13. (Neznatno izmenjen navod.)


u godišnja doba, to je njezina tajna. Tek kasnije, zahvaljujući metafizičkim seminarima, ona se proširila na druga ’polja’– dok od nje nije postala ciceronska cultura animi a humanisti tek nju smatraju pravom kulturom“.50 U sam pojam baštine, u njegovu istoriju, institucije, metodologiju i prakse, neizbežno su upisani koncepti prirode i kulture. Stoga su i veoma frekventne sintagme kakve su kulturna i prirodna baština zapravo svojevrsne tautologije. Kao što su priroda i kultura sadržaj baštine, tako je i baština dokaz trajanja kulture i prirode. Drugim rečima, baština ne može a da ne bude kulturna i prirodna, a o prirodi i kulturi ne možemo da govorimo bez predmeta baštinjenja.

Kao i za pojam baštine, i za ideje prirode i kulture važi princip „mnoštvenosti“. Drugim rečima, kao što i pod pojmom baštine podrazumevamo mnoštvo fragmentarnih baština, tako je i „kultura“ objedinjujući naziv za više kulturnih obrazaca, a „priroda“ za skup prirodnih podsistema. Reč „nekulturan” ne znači odsustvo ideje kulture, već odsustvo specifičnog kulturnog obrasca. Za antičke Grke, „nekulturan“, „varvarin“, bio je svako ko ne zna grčki jezik, to jest „onaj koji blebeće besmisleno“, a to ne znači ništa drugo nego da govori na jeziku koji je za Grke bio nerazumljiv. Sa druge strane, u savremenom, globalizovanom svetu, na primer pripadnike „urbane kulture“ – koji izgledaju više-manje identično bilo gde na zemaljskom šaru – lako razlikujemo od onih drugih, koji pripadaju drugačijim kulturnim miljeima. Ova raznovrsnost potkulturnih grupa zapravo ukazuje da je kultura pre svega preplet vrednosti, verovanja, zabluda, načina ponašanja, predrasuda određenih društvenih grupa, koji se prenose putem simboličkih formi. Takođe, „neprirodno“ ne znači nešto što je „izvan prirode“ – tako nešto ljudskoj spoznaji još nije poznato – već označava neku pojavu koja je u prirodi veoma retka ili nedominantna. Sve ove mnogostruke pojave, i kulturne i prirodne, prenose se kroz vreme bilo u svojim afirmativnim ili negacijskim formama. Sviđalo se to nama ili ne, antifašizam na primer prenosi i značenja fašističke ideologije, jer ako smo antifašisti moramo da znamo i protiv čega se borimo. U tom smislu, kao model trajanja i prenošenja značenja i vrednosti, baština je suštinski povezana sa konceptima prirodnog opstanka i kulturnih delanja, sudelujući zajedno sa njima u pokušaju celovitog doživljaja sveta oko nas. Zato, zaključimo ovo razmatranje prožetosti koncepata prirode i kulture jednim konkretnim baštinskim primerom.

50 Peter Sloterdijk, „Pariski aforizmi o racionalnosti“, u: Abdulah Šarčević (ur.), Filozofija u vremenu, „Veselin Masleša“, Sarajevo 1991, 103.


Ostaci Herkulanuma, grada koji je stradao u erupciji Vezuva 79. godine nove ere, svakako predstavljaju jedno od najvažnijih svedočanstava o životu u nekadašnjem rimskom carstvu. Ipak, ovaj antički lokalitet ugrožen je, između ostalog, prisustvom golubova. Naime, kiselina njihovog ekskrementa preti da ozbiljno ošteti strukturne i dekorativne elemente, dok njihovo kljucanje oštećuje pretrajale drvene grede. No, kao rešenje za očuvanje ovog spomenika kulture nije primenjen neki postupak iz arsenala tehničke zaštite (vidi osmo poglavlje) kojoj problem agresivnosti golubljeg ekskrementa nije nepoznat. Primenjeno je jedno sasvim „prirodno“ rešenje. Kao sredstvo zaštite, u Herkulanum su 2005. godine dovedena tri sokola koji će rasteravati golubove i tako sprečiti njihovu neželjenu aktivnost.51

Tradicija, običaji, rituali

Kada vidite automobil kome su za branik ili za brisače vetrobrana zadenute grančice, a ponekad i čitave grane hrasta, logična je pomisao da je vozač malo skrenuo sa puta i zakačio neku hrastovu šumu, pa je pri tom susretu dobio ovu razgranatu dekoraciju na svom vozilu. Ipak, ako je u pitanju zemlja Srbija i ako se to dešava krajem prve nedelje januara, dosetićete se da to ima nekakve veze sa Božićem, a da je drvo zapravo badnjak, ritualno posečena grana hrasta koja se unosi u pravoslavne domove za božićne praznike. Ako i dalje niste sigurni o čemu je reč, dobronamerni vozač olistalog automobila srdačno će vas uputiti da je to: „naša tradicija“.

„Poštovanje tradicije“ je veoma često opravdanje za obavljanje radnji o čijem poreklu malo znamo. Zapravo, za tradiciju se i vezuje poreklo izvan sećanja. Kao u navedenom božićnom primeru, u savremenom dobu različiti aspekti tradicionalne kulture, najčešće objedinjeni rečju folklor, neretko mutiraju u „folklorizam“, proizvod kulturnih industrija, kako je to pronicljivo primetio nemački kulturolog Herman Bauzinger (vidi jedanaesto poglavlje).52 Etimološki, reč „tradicija“ dolazi od latinskog trādere u značenju predanje, predavanje, prenošenje (na naredne generacije). Shodno ovom izvornom značenju, u Rimskom pravu termin traditio označava različite vrste prenosa vlasništva te je i veoma blizak, do sada više puta pominjanom terminu patrimonium.53 U savremenom smislu, tradicija

51 “Herculaneum’s Hawks”, Archaeology, May-June 2005, Vol. 58, Issue 3, 72.

52 Herman Bauzinger, Etnologija: Od proučavanja starine do kulturologije, XX vek, Beograd 2002, 309.

53 Adolf Berger, Encyclopedic Dictionary of Roman Law, The American Philosophical Society, Philadelphia 1953, 739.


Slika 4 – „Kultura, to je umješnost da se uspostave oaze...“ (Gabriel Lekegian, Izlivanje Nila, Piramide u Gizi, fotografija, 19. vek, Muzej lepih

umetnosti, San Francisko, www.famsf.org.)


predstavlja prenošenje kulturnih tekovina kroz vreme. To je ono što u stalnoj promeni modernog načina života ostaje nepromenljivo. Upravo je „nepromenjivost“ ključna reč za razumevanje tradicije, smatra istaknuti britanski istoričar Erik Hobsbom poredeći pojmove tradicija i običaj. Običaj je još jedna forma prenošenja kulturnih tekovina kroz vreme, ali za razliku od tradicije običaji često doživljavaju transformacije tokom svog prenošenja. Ono što im je zajedničko jeste i to što ih treba razlikovati od rutina ili konvencija koje nemaju jasno izraženu simboličku ili ritualnu funkciju. „Običaj“ je ono što sudije rade; „tradicija“ je perika, ogrtač i ostali formalni dodaci i ritualne radnje koji okružuju njihovu široku delatnost, smatra Hobsbom.54 U kontekstu navedenog „sudskog“ primera baština bi bila nasleđeni pravni sistem. Ova simbolička funkcija prenošenja kulturnih obrazaca kroz tradiciju i običaje veoma je značajna u studijama baštine, jer ona direktno upućuje na još jedan vid podeljenog shvatanja kulture: kao materijalne i nematerijalne kategorije.

Materijalno i nematerijalno

Pod materijalnom kulturom obično se podrazumevaju proizvodi manuelnog, dok duhovnu kulturu čine proizvodi intelektualnog rada. Jasno je da je podela izrazito veštačka. „Vaše Gospostvo poručuje mi da slikam i da ništa ne sumnjam. Ja odgovaram da se slika mozgom, a ne rukama...”, kaže u jednom pismu Mikelanđelo Buanaroti.55 Ipak, funkcionalna podela na materijalnu i nematerijalnu (ili duhovnu) kulturu postoji i u naučnim krugovima. Slično je i u adminstrativnom bavljenju problemom baštine. Ako se prisetimo navođenih delova Konvencije o svetskoj baštini, primetićemo da je tu reč isključivo o materijalnoj kulturi. Stoga je tri decenije kasnije, 2003. godine, donesena i konvencija o nematerijalnoj baštini. Član 2. ove konvencije pod nematerijalnim kulturnim nasleđem podrazumeva „prakse, prikaze, izraze, znanja, veštine, kao i instrumente, predmete, artefakte i kulturne prostore koji su s njima povezani – koje zajednice, grupe i, u pojedinim slučajevima, pojedinci, prepoznaju kao deo svog kulturnog nasleđa. Ovakvo nematerijalno kulturno nasleđe, koje se prenosi

54 Eric Hobsbawm, “Introduction: Inventing tradition”, in: Eric Hobsbawm, Terence Ranger (eds.), The Invention of Tradition, Cambridge University Press, Cambridge 1992, 2-4. U prevodu na srpski jezik: Erik Hobsbom, Terens Rejndžer (ur.), Izmišljanje tradicije, Biblioteka XX vek, Zemun 2011.

55 Mikelađelo, Pisma, Gradac, Beograd-Čačak 2004, 41.


s generacije na generaciju, zajednice i grupe iznova stvaraju, u zavisnosti od njihovog okruženja, njihove interakcije sa prirodom i njihove istorije, pružajući im osećaj identiteta i kontinuiteta, i na taj način promovišući poštovanje prema kulturnoj raznolikosti i ljudskoj kreativnosti.” U skladu sa ovom definicijom, Konvencija prepoznaje nematerijalno nasleđe pre svega u: usmenim tradicijama i izrazima, uključujući i jezik; izvođačkim umetnostima; društvenim običajima, ritualima i svečanim događajima; znanjima i običajima koji se tiču prirode i svemira; veštinama vezanim za tradicionalne zanate.

Ipak, u studijama baštine nematerijalni i materijalni aspekti posmatraju se kao jedinstven fenomen. Upravo je zato značajna simbolička funkcija kulture i prirode koju smo ranije istakli, jer simbol pre svega predstavlja saznajno spajanje prethodno razdvojenih delova iste celine.56 Lav Tolstoj u jednoj priči iz Nove azbuke pripoveda o dva sina koji nasleđuju oca. Otac im je zavetovao da imanje podele na jednake delove. Braća su se oko nasleđa posvađala, i rešiše da za savet pitaju suseda. Komšija, saslušavši o njihovom sporu i o tome kako ih je otac zavetovao, odgovori im ovako: „Onda iscepajte napola svu odeću, razbijte napola sve suđe i raščerečite svu stoku“. Braća poslušaše ovaj apsurdni savet i, završava Tolstoj priču, ništa im ne ostade.57 Treba li reći da se isto dešava kada želimo da razdelimo kulturu od prirode, materijalno od nematerijalnog?

„Kao na Drini ćuprija“

No, kad smo već kod primera iz svetske književne baštine, iskoristimo još jednu takvu ilustraciju da objasnimo značenjski odnos između termina vreme, tradicija, običaj, nasleđe, baština. Za to će nam poslužiti jedan duži navod iz Andrićevog romana Na Drini ćuprija.

„Većim delom svoga toka reka Drina protiče kroz tesne gudure između strmih planina ili kroz duboke kanjone okomito odsečenih obala. Samo na nekoliko mesta rečnog toka njene se obale proširuju u otvorene doline i stvaraju, bilo na jednoj bilo na obe strane reke, župne, delimično ravne, delimično talasaste predele, podesne za obrađivanje i naselja.

(...)Na tom mestu gde Drina izbija celom težinom svoje vodene mase,

56 Upor.: Umberto Eko, Simbol, Narodna knjiga-Alfa, Beograd 1995, 1.

57 Лав Николајевич Толстој, „Деоба“, Приче из „Нове азбуке“, Просвета-Рад, Београд 1981, 267-268.


zelene i zapenjene, iz prividno zatvorenog sklopa crnih i strmih planina, stoji veliki, skladno srezani most od kamena, sa jedanaest lukova širokog raspona. Od tog mosta, kao od osnovice, širi se lepezasto cela valovita dolina, sa višegradskom kasabom i njenom okolinom, sa zaseocima poleglim u prevoje brežuljaka, prekrivena njivama, ispašama i šljivicima, izukrštana međama i plotovima i poškropljena šumarcima i retkim skupovima crnogorice. Tako, posmatrano sa dna vidika, izgleda kao da iz širokih lukova belog mosta teče i razliva se ne samo zelena Drina, nego i ceo taj župni i pitomi prostor, sa svim što je na njemu i južnim nebom nad njim.

(...)Tako se na kapiji [središnji deo mosta], između neba, reke i brda naraštaj

za naraštajem učio da ne žali preko mere ono što mutna voda odnese. Tu je u njih ulazila nesvesna filozofija kasabe: da je život neshvatljivo čudo, jer se neprestano troši i osipa, a ipak traje i stoji čvrsto ‘kao na Drini ćuprija’.“

Iskoristimo sada jedan metaforički ključ, smišljen za potrebe našeg objašnjenja odnosa između termina vreme, tradicija, običaj, nasleđe, baština. Reku ćemo shvatiti kao metaforu vremena – kao reka i vreme teče. Tradicija je kao tok reke – to je „korito“ kroz koje protiče vreme i koje može biti manje ili više uređeno. Običaj je ono što ljudi uz reku rade u zavisnosti od njenog toka (tok reke se kao i tradicija retko menja, običaji puno više). Nasleđe je ono što reka svojim tokom prenosi (vreme je sačinjeno od sleda sećanja, te je i nasleđe preneseno, tradirano sećanje). Baštineći čovek neguje nasleđeno, to jest stvara filozofiju: „da je život neshvatljivo čudo, jer se neprestano troši i osipa, a ipak traje i stoji čvrsto ’kao na Drini ćuprija’.“

Umesto da se sad vratimo na početak navedenog odlomka i pomoću ovog kalauza otključamo tekst, ovu vežbu prepuštamo dobroj volji i interesovanju čitaoca.

Kultura sećanja i priroda zaboravljanja

Više puta smo u prethodnim poglavljima pominjali vezu pamćenja i baštine. To, svakako nije slučajno. Katrmer de Kensi početkom devetnaestog veka sledećim rečima definiše pojam spomenika: „To je, shvaćeno u generičkom smislu riječi i stvari, znak koji doziva u sjećanje događaje, stvari i osobe. Ta je riječ ekvivalent riječi mnema kod Grka“.58 Mogli bi reći

58 Quatremere de Quincy, Encyclopedie methodique, Architecture, Tome Second, M.DCCCI – M.DCCCXX (1801-1820), 722. Citirano prema: Marko Špikić (prir.), Anatomija povijesnoga spomenika, Institut za povijest umjetnosti, Zagreb 2006, 86.


sledeće: negujući nasleđeno, dakle baštineći, čovek pamti prirodu i kulturu i o njima svedoči. Otuda su, kao što je više puta istaknuto, koncepti pamćenja i sećanja od velike važnosti za razumevanje baštine. No možda prvo treba dodatno obrazložiti razliku između pamćenja (grčki mnēmē) i sećanja (grčki anamnēsis). U kognitivnoj psihologiji memorija je tehnički termin za domen u kome se privremeno ili trajno skladište informacije. Kao i u kognitivnoj ravni i u humanističkoj tradiciji (uglavnom aristotelijanske provenijencije) pamćenje predstavlja skladištenje sadržaja prošlosti, dok sećanje predstavlja aktuelizovanje tih sadržaja. Upravo na toj osnovi se razvija fenomen koji nazivamo kulturom sećanja, to jest fenomen sistemske upotrebe prošlosti u savremenom dobu. Na primer, svedočanstva o nekoj kulturi mogu biti pohranjena u nekom arheološkom nalazu. Taj nalaz „pamti“ vreme u kom je nastao. Ali tek kada nađemo način da artikulišemo, da „pročitamo“ to pamćenje mi možemo da uspostavljamo dijalog sa datim predmetom i dolazimo do svedočanstava koje on nosi. Od celine zapamćenih sadržaja, u zavisnosti koliki obim pamćenja smo u stanju da aktiviramo, mi možemo dobiti samo neka sećanja. Drugim rečima, sećanje je uvek konstrukcija, proizvod mišljenja i imaginacije pri aktivaciji i upotrebi memorijskih sadržaja.

Upotreba je često neodvojiva od zloupotrebe (zapravo jedino što ih odvaja jeste neki etički kod, ali i on je neretko pitanje konvencije). Otuda se u kulturi sećanja često sreću selektivne upotrebe memorijskih sadržaja, odnosno, zloupotrebe sećanja. Na primer, neki „istraživač“ može iz onog našeg arheološkog nalaza da pročita samo ono što podupire neku njegovu tezu ili na neki drugi način ostvaruje neki njegov interes. Na taj način, ne samo da je narušio naučnu etiku (pa smo ga, eto, i stavili pod znake navoda) već je ugrozio i samu vrednost baštinskog predmeta, arheološkog nalaza koji prenosi svedočanstva. A u istraživanju baštine upravo je reč o suprotnom: zahvaljujući kulturnim mehanizmima sačuvanim u predmetima koji su pretrajali vreme i došli do nas, sačuvana su po pravilu raznovrsna, a ponekad i protivrečna, svedočanstva o prošlim vremenima. Neka od njih, u zavisnosti od konteksta njihovog tumačenja, mogu biti shvaćena kao vrednija od drugih, ali to ne sme biti razlog da se ta druga svedočanstva zanemare ili unište. Jer, ne zaboravimo, kao jedna od najtežih osuda koja je mogla da zadesi antičkog Rimljanina bila je damnatio memoriae, brisanje iz pamćenja. Ne jedan spomenik sa koga je uklonjeno ime svedoči o tome. Ali, svedoči o još jednoj stvari: kao što postoji kultura sećanja, postoji i


kultura zaboravljanja. Obe su deo ljudske prirode. Na kraju krajeva, jedno od etimoloških tumačenja arapske reči insan, što znači čovek, jeste i „onaj-koji-zaboravlja“.59

* * *

Kao što smo videli, kultura, priroda i baština stoje u čvrstom prepletu svojih idejnih i materijalnih potki. Važno je istaći da neki kulturni model propada onda kada nema ko da ga nasledi, kao što i najuticajnije kulture stoje na bogatom i aktivno upotrebljenom nasleđu. Sa prirodom stvari stoje, naizgled, malo drugačije. Rimski pesnik Horacije, koga ćemo sreti i u šestom poglavlju, kaže: „Možeš prirodu vilama razbacati, ipak ona će se uvek vratiti“ (Epistolae, I, X, 24). Čini se da se priroda najbolje čuva tako što se čovek drži podalje od nje. Jedini problem je u tome što ono što nazivamo prirodom ne možemo da odvojimo od pojma prirode, a taj pojam je ljudska tvorevina i time osuđen na ljudsko mešanje. Čovek se brine samo za onu „prirodu“ koju prepoznaje pod ovom pojmovnom oznakom i koju želi da očuva. I tu je srž veze baštine, kulture i prirode. Ova veza je pojmovna, sadržajna i formalna. Jednostavno rečeno, baština je ono što pojmimo kao trajni oblik prirodnih i kulturnih sadržaja.

Za dalje čitanje

O problemu definisanja spomenika kulture: Стеван Томић, Споменици културе и њихова својства и вредности, Народна библиотека Србије - Републички завод за заштиту споменика културе Србије, Београд 1983, 57-78. O pojmu kulture: Terry Eagleton, „Verzije kulture“, u: Ideja kulture, Naklada Jasenski i Turk, Zagreb 2002, 7-42. O izučavanju kulture: Eduard Kale, Uvod u znanost o kulturi, Školska knjiga, Zagreb 1982, 7-37. O nerazdvojivosti koncepta prirode i kulture u zaštiti nasleđa: Richard Longstreth (ed.), Cultural Landscapes: Balancing Nature and Heritage in Preservation Practice, University of Minnesota Press, Minneapolis - London 2008. O odnosu između pojmova kultura, nasleđe i baština: Милан Попадић, „Културно наслеђе – оглед из филозофије баштине”, Етнолошко-антрополошке свеске, 15, н.с. 4/2010, 11-22. O kulturi sećanja: Todor Kuljić, Kultura sećanja: teorijska

objašnjenja upotrebe prošlosti, Čigoja, Beograd 2006.

59 Oliver Leaman (ed.), The Qur’an, an encyclopaedia, Routledge, New York 2006, 300.

Četvrto poglavlje

DRUŠTVENE FUNKCIJE BAŠTINE

U ovom poglavlju analizira se odnos između baštine i društva, to jest razmatraju se društvene funkcije baštine. Mogu se uočiti tri kategorije koje temeljno učestvuju i prepliću se u građenju odnosa između društva i baštine: proizvodnja, kao proces stvaranja; vrednost, kao mera želje i rezultat stvaranja, te identitet kao forma oblikovanja i predstavljanja vrednosti. Cilj poglavlja je prepoznavanje baštine kao formativnog elementa u društvenim procesima i razumevanje društvenih funkcija u kontekstu studija

baštine.

„Došli smo do zaključka da baština, u njenim brojnim oblicima, predstavlja uticajnu silu u društvu“, stoji na početku jednog opšteg

pregleda studija baštine.60 Ta konstatacija svakako upućuje na značaj ovih studija u društvenom kontekstu. Takođe, Savet Evrope doneo je 2005. godine Konvenciju o vrednosti kulturne baštine za društvo, takozvanu Faro konvenciju (po portugalskom gradu Faro u kome je doneta – o ovoj konvenciji biće više reči u devetom poglavlju). Evo i dva lokalna primera usredsređena na problem ustanova baštine. Otvarajući 2013. godine novu stalnu postavku Muzeja Srpske pravoslavne crkve, aktuelni predsednik Republike Srbije Tomislav Nikolić istakao je, po rečima novinara, „zašto je muzeologija značajna za srpsku državu: ... muzeologija je značajna za srpsku državu i društvo iz dva razloga. Prvi je da nas drugi narodi bolje upoznaju i sagledaju, a drugi da istakne našu istorijsku povezanost sa svetom i našu posebnost, individualnost, naš jedinstveni kulturološki identitet“.61 Drugi primer je sa tribina stadiona beogradskog fudbalskog kluba Crvena zvezda. Na utakmici poslednjeg kola jesenjeg fudbalskog šampionata Zvezda –Vojvodina koja je odigrana sredinom decembra 2013. godine, istaknuta su dva transparenta: „Zašto Srbija nema muzeje?“ i „Otvorite Narodni muzej

60 Marie Louise Stig Sørensen and John Carman Aims, “Introduction: Making the means transparent: reasons and reflections”, in: Heritage Studies: Methods and Approaches, Routledge, London and New York 2009, 3.

61 Tanjug, 31. maj 2013.

ČETVRTO POGLAVLJE: DRUŠTVENE FUNKCIJE BAŠTINE 61

i Muzej savremene umetnosti!“. Autor ovog projekta, uz pomoć navijača Crvene zvezde, bio je umetnik Nikola Božović i on ističe poentu svog angažmana: „Možda smo svi zaboravili da su naše institucije stvarno naše! Samo kao naše one će opstati. A bez njih, mi nećemo opstati.“62 Naravno, ovu vezu baštine, njenih ustanova i društva ne bi trebalo uzimati zdravo-za-gotovo. Ona je, pre svega, polazna pozicija za nekoliko osnovnih pitanja. Evo nekih: Kakva je to sila, odnosno, kakav je to uticaj između elemenata u društvu koje baština proizvodi? Kakva je njena uloga u društvu? Kakvi su rezultati delovanja baštine? Ko ima interes da se brine o baštini?

Jednom nastao kao posledica kulturno-društvenih procesa, koncept baštine postao je i sam gradivni činilac društva. U tom smislu, društvene funkcije baštine mogu se opisati kroz tri veoma široke i međuzavisne kategorije, ali jasno prepoznatljive u korpusu društvenih struktura. Te tri kategorije su: proizvodnja, kao proces stvaranja; vrednost, kao mera želje i rezultat stvaranja, te identitet kao forma oblikovanja i predstavljanja vrednosti. To svakako ne znači da su društvene funkcije baštine svode na „proizvodnju“, „vrednost“ i „identitet“, već da se društvene funkcije baštine mogu razumeti anailizom sprege ove tri kategorije.

Proizvodni procesi

Teško je zamisliti društvo koje ništa ne proizvodi. Proizvodnja se, međutim, ne mora razumeti samo kao stvaranje materijalnih dobara. Proizvodnja podrazumeva preradu sirovina za zadovoljenje ljudskih potreba, ali društva proizvode i ideologije i umetnička dela i zločine; društva proizvode hranu, ali proizvode i tumačenja prošlosti; proizvode se mesta stanovanja, ali i socijalne razlike. „U poslednje vreme smo mnogo proučavali i mnogo usavršili veliki proizvod civilizacije – podelu rada; samo mu dajemo lažno ime. Istinu govoreći nije rad podeljen već ljudi“, pisao je sredinom devetnaestog veka Džon Raskin.63 Moglo bi se čak reći – ako nije odveć marksistički – društvo je društvo zato što zadovoljava sopstvene interese kroz određene proizvodne procese i pomoću njih se identifikuje.

Gde je tu baština? U društvenim proizvodnim procesima, baština je veoma često sirovina za preradu u cilju zadovoljenja određenih interesa. Na primer, 2010. godine izbio je spor između grada Firence i vlade Republike

62 Nikola Božović, „Zašto Srbija nema muzeje?“ Vreme, br. 1199-1200, 26. decembar 2013.

63 Citirano prema: Džon Raskin, Vrednosti, Kultura, Beograd 1965, 76.


Italije oko pitanja kome pripada skulptura Davida koju je početkom šesnaestog veka isklesao Mikelanđelo. Razlog je veoma konkretan: David, smešten u galeriju Akademije lepih umetnosti u Firenci, godišnje od prodatih karata zarađuje više od 8.000.000 evra! U čiji budžet treba da se sliva ovaj novac, u firentinski ili u republički, eto, to je bio predmet spora.64 Uloga baštine u proizvodnim procesima je ponekad tako razvijena da se čak govori o posebnoj grani – industriji baštine (heritage industry). No i pored ove „industrijske“ proizvodnje – o kojoj će još biti reči u jedanaestom poglavlju – društva sa bogatijim kulturnim i prirodnim nasleđem smatraju se kvalitetnijim mestom za život. Tako je, na primer, u jednom novinskom izveštaju iz 2012. godine, grad Split zahvaljujući ovim karakteristikama proglašen za najpoželjnije mesto za život u Evropi.65

Naravno, ovaj kvalitet nosi sa sobom i brojne obaveze, koje često mogu da budu i zahtevnije od interesa koje baština donosi. Ostaci prošlosti često se nađu na trasama budućnosti. Otuda član 109 Zakona o kulturnim dobrima Republike Srbije iz 1994. godine, a slična regulativa postoji i u pravnim sistemima drugih država, strogo nalaže: „Ako se u toku izvođenja građevinskih i drugih radova naiđe na arheološka nalazišta ili arheološke predmete, izvođač radova je dužan da odmah, bez odlaganja prekine radove i obavesti nadležni zavod za zaštitu spomenika kulture i da preduzme mere da se nalaz ne uništi i ne ošteti i da se sačuva na mestu i u položaju u kome je otkriven.“ Jasno, ovakav propis može značajno da uspori, a ponekad i potpuno ugrozi planirane radove. Drugim rečima, baština u društvenim proizvodim procesima pored motivacionog često može da ima i ulogu nečega što opterećuje „slobodni“ razvoj. Konačno, to je pitanje društvenog izbora, a kako bi rekao Geteov Faust: „Da zbilja imaš što dadoše ti preci / u nasleđe, ti najpre to i steci“ (Faust, I, 716-717).

Baština kao vrednost

Počnimo primerom. U filmu Uvećanje (Blow up) Mikelanđela Antonionija iz 1966. godine glavni junak zaluta u klub u kome nastupa popularna rok-grupa. Klub je popunjen, mada je publika veoma mirna, usmerena ka sceni ili sedi u pozadini. Sastav na sceni je veoma dinamičan, zvuk je jak, električarski. No, jednom od gitarista oprema zakazuje i zvuk njegovog instrumenta počinje da „krči“. Muzičar se iznervira, počinje da

64 Upor.: Popadić, Čiji je Mikelanđelov David?, 74-95.

65 Simon Thurley, “Overlooked heritage”, Financial Times, March 30, 2012.


nervozno udara po ozvučenju i konačno polomi gitaru na sceni. Vrat gitare, koji mu je ostao u rukama nakon što je izgazio njeno telo, mrzovoljni gitarista baca u publiku. Do tada mirna masa poput vira se uvija oko bačenog ostatka gitare; nastaje guranje i otimanje u kome učestvuje i glavni junak filma. On se na kraju dočepa vrata gitare i hitro trči ka izlazu iz kluba dok ga deo publike juri. Ipak, on im umiče i izlazi iz kluba. Na ulici, osvrnuvši se da vidi prati li ga ko i uverivši se u suprotno, baca ostatke gitare na trotoar. Slučajni prolaznik podiže odbačeni predmet, zagleda ga i, kao da potvrđuje odluku svoga prethodnika, baca ga nazad na trotoar.

Ovaj primer je, u nešto sažetijoj formi, već istakao poljski istoričar umetnosti Jan Bjalostocki. On tom prilikom konstatuje: „Olupina gitare bila je relikvija unutar sfere djelovanja sustava vrijednosti koji je gomila skupljena u klubu prihvaćala i doživljavala. Iznesen iz prostora u kojem je bio obožavan i smešten izvan sustava koji mu je pridavao vrednost, predmet postaje besmislen komad polomljenog drveta“.66 Potpuno se slažući sa Bjalostockim, želimo da dodamo još jedan argument u prilog njegovoj tvrdnji. Naime, grupa koja nastupa u Antonionijevom filmu nije bilo koja grupa, to je kultni londonski sastav Jardbrds; gitarista koji lomi gitaru dakle nije profesionalni glumac; reč je o Džefu Beku još jednoj kultnoj pojavnosti londonske scene šezdesetih. Takođe, drugu gitaru svira niko drugi do mlađahni Džimi Pejdž, kasnije osnivač Led Cepelina jednog od najznačajnijih fenomena popularne kulture sedamdesetih. Ovih detalja kod Bjalostockog nema (što svakako ne znači da ih on nije bio svestan). Zašto? Zato što, možda, u doba kada Bjalostocki piše svoju knjigu fenomeni popularne kulture naprosto nisu bili dovoljno vredni da se nađu u jednoj akademskoj raspravi o društvu i umetnosti.

Šta je vrednost, veoma često je zapravo pitanje društvenog konsenzusa. Neki autori uočavaju tri polazišta, ili „smisla“, u opštem govoru o vrednosti. Prvo se odnosi na vrednost u „sociološkom smislu“, na ideje o bespogovornom dobru, o onom što se smatra korisnim ili poželjnim u ljudskom životu. Drugo polazište razmatra vrednost u „ekonomskom smislu“, stepen poželjnosti nekih predmeta, posebno merljiv onim što bi drugi dali da poseduju te predmete. I na kraju, treće polazište se odnosi na vrednost u „lingvističkom smislu“, koja je začeta sa strukturalnom lingvistikom Ferdinanda de Sosira i mogla bi se najjednostavnije odrediti kao „značajna razlika“, odnosno, kao

66 Jan Bialostocki, „Društveni ugovor“, u: Povijest umetnosti i humanističke znanosti, Grafički zavod Hrvatske, Zagreb 1986, 140.


razdvajanje predmeta u odnosu na njihovo značenje, pri čemu je značenje izjednačeno s vrednošću.67 Ova podela zapravo odražava temeljnu filozofsku pretpostavku da je vrednost ono što nam je ugodno ili ono što želimo, te da, kroz delovanje usmereno na određenu predmetnost, vrednosti formiraju kulturu, onako kako fizički zakoni definišu prirodu.68

Kao što je već bilo reči, vrednosti koje neko društvo prepoznaje kao predmet baštinjenja deo su opšteg sistema vrednosti tog društva. Setimo se onog člana 109 Zakona o kulturnim dobrima koji nalaže da se građevinski radovi privremeno obustave u slučaju pronalaska arheološkog nalaza. Do kada? „Dok se na osnovu ovog zakona ne utvrdi da li je odnosna nepokretnost ili stvar kulturno dobro ili nije“, sledi u nastavku člana 109. Društvo, odnosno njegovi predstavnici, odrediće da li je „vredniji“ neki ostatak prošlosti ili nova građevina. To ujedno znači da društvo svoje vrednosti gradi na sadržajima i formama pretrajalim iz prošlosti. U društvenom kontekstu, baština je shvaćena kao ono što identifikuje i ozakonjuje sadašnje delovanje, čime se uspostavlja kontinuitet, jedinstvo trajanja na osnovu koga celokupno društvo stiče određenu vrednost. Ovde kontinuitet nije nužno vremenska kategorija, već se odnosi na kontinuitet ideja i njihovih vrednosti. „Stara“ društva kao svoju vrednost ističu upravo starost i dugo trajanje, pa time i stečeno iskustvo. „Nova“ ili „mlada“ društva grade svoje vrednosti na nasleđu novog kao boljeg, razvijenijeg, progresivnijeg.

Identitetsko utemeljenje

Kada se krajem osamdesetih godina dvadesetog veka prekrojila geopolitička karta sveta – hladni rat je završen, nestalo je jedinstvenog komunističkog bloka, svet se pretvarao u Meklaunovo globalno selo – pitanje identiteta pojavilo se kao jedno od najvažnijih u tom trenutku. Tada, kada više nismo bili jedni ili drugi, moralo se postaviti pitanje: ko smo? Naravno, to pitanje nije novo, to jest staro je koliko i delfsko načelo poznaj samog sebe. Čak ni odgovor nije bio puno različit. Kao i ranije kad bi se postavila ovakva pitanja, po odgovore se pošlo u prošlost. No, interesantno je da je ova kriza identiteta iz osamdesetih godina dvadesetog veka izazvala intenzivno proučavanje baštine kao baze društvenog (samo)prepoznavanja.

Šta je identitet? Evo jednog od odgovora: „to je jedinstveni sistem spoznaje zasnovan na skupu sećanja na čovekova prethodna iskustva“. Ovo

67 David Graeber, “Three Ways of Talking about Value”, in: Toward an Anthropological Theory of Value: The False Coin of Our Own Dreams, Palgrave, New York - Basingstoke 2001, 1-22.

68 Upor.: Filozofski rječnik, Nakladni zavod Matice hrvatske, Zagreb 1984, 17-18.


Slika 5 – „Konja! Konja! Kraljevsto za konja!“ (Šekspir, Ričard III)(Lorens Olivije kao Ričard III, scena iz istoimenog filma, režija L. Olivije, London

Film Productions, 1955)


međutim nije akademska ili leksikografska definicija. Nju je dao jedan pisac, japanski autor Haruki Murakami u romanu Okorela zemlja čuda i Kraj sveta.69 Slučajno ili ne, tek i ovaj roman nastao je osamdesetih godina dvadesetog veka i posredno se bavi problemom identiteta kroz informatičku revoluciju. Naime, jedan zaluđeni naučnik teži da omogući čitanje „sećanja“ iz kostiju. Na taj način, bilo bi moguće da se pročitaju informacije stare hiljadama godina. Takva revolucija u sabiranju podataka donela bi brojne dobre, ali bi imala i negativne posledice, što je zapravo inicijalni zaplet Murakamijevog romana.

Naravno, ovde je reč o književnoj fikciji. Ali, jasno, ni u „društvenoj stvarnosti“ nije puno drugačije. Odgovor na pitanje ko sam? odnosno sa čim se identifikujem?, deo su odnosa pojedinca i društva. Taj odnos nije jedinstven, pa samim tim nije ni koncept identiteta. Identitet je mnogostruk i hibridan. Drugim rečima, u društvenoj stvarnosti matematičko-logički identitet – kao istovetnost svojstava a numerička različitost (2+2=4), ili istovetnost osobe/objekta tokom nekog perioda vremena – teško je održiv. Društvene okolnosti su u stalnoj promeni, a sa njima i odnos pojedinca i društva. U tom kontekstu, baština je bila čest instrument utemeljenja identiteta; dokaz „vekovnog postojanja“ neke društvene zajednice (verske, nacionalne, etničke...) na određenom prostoru. Kao i u Murakamijevom romanu, jasno je da su bezbrojni načini kako baština neprofesionalnim i skarednim tumačenjima može biti zloupotrebljena.70 Jer, kao i identitet, i baština je mnogostruka i hibridna. I upravo zato, baština umesto da služi kao osnova za građenje izmišljenih identiteta, može da posluži kao baza za razumevanje višeslojnosti identiteta kao proizvoda odnosa između pojedinca i društva.

Spomenička vrednost i proizvodnja identiteta

Sve ove društvene funkcije, dobijaju naročit iskaz u najprepoznatljivijoj formi baštine – u spomeniku. Spomenik je opredmećeno sećanje i kao takvo društveno najprihvatljivije, budući da konkretizuje (denotira) apstraktne baštinske konotacije koje često ostaju na nivou aluzije. Na primer, Spomenik zahvalnosti Francuskoj na Kalemegdanu ima brojna umetnička, politička, ideološka, istorijska značenja, ali na nivou opšte društvene prihvatljivosti

69 Haruki Murakami, Okorela zemlja čuda i Kraj sveta, Geopoetika, Beograd 2009, 311.

70 Murakamijeva metafora „čitanja sećanja iz kostiju“ imala je na Balkanu žalosnu potvrdu. Upor.: Радивој Радић, Срби пре Адама и после њега, Стубови културе, Београд 2004.


to je prosto spomenik podignut u znak zahvalnosti Francuskoj za pomoć u Prvom svetskom ratu. Zbog ovog društvenog konteksta, pojam baštine se često, lingvisti bi rekli metonimijski, identifikuje sa fenomenom spomenika. Spomenik, kao pojedinačni element, često predstavlja celinu i svoja posebna značenja i vrednosti prenosi u opštu ravan i tako se pozicionira kao uticajan društveni faktor.

Evo jednog ličnog primera. Tokom zimskog semestra školske 2012/2013 bio sam pozvan da na Tehničkom fakultetu u Kosovskoj Mitrovici održim nekoliko predavanja iz istorije arhitekture. Na uvodnom času, koji se odvijao u kasno poslepodne, govorio sam o različitim formama arhitektonskog iskaza koje traju kroz različite epohe. Neko od studenta je primetio da za takvu analizu može da posluži lokalni primer, pravoslavna crkva i monumentalno socijalističko obeležje. Oba spomenika su se nalazila na brdu iznad grada i jasno su se videla kroz prozore učionice. Rado sam prihvatio taj predlog. Crkva, izgrađena početkom dvadeset prvog veka, nastala je pod snažnim uticajem srednjovekovnog „srpsko-vizantijskog“ stila. Spomenik „Rudarima palim u Narodnooslobodilačkoj borbi“, rad arhitekte Bogdana Bogdanovića iz 1973. godine, bio je inspirisan arhitektonskom leksikom antičkih vremena. Na primeru ova dva spomenika govorili smo o puno čemu, između ostalog i o vrednostima i identitetima. Rasprava „šta je vrednije/starije/značajnije“ dobro se rasplamsala, čas je očas prolazio, a napolju je već pao mrak. I tada smo videli da je neko umesto nas odlučio šta je „vrednije“: na brdu iznad grada jasno je lebdela crkva obasjana svetlošću reflektora, dok je socijalistički spomenik utonuo u mrak i postao nevidljiv.

Ovaj primer ni po čemu nije jedinstven. Društvo odabira svoje predstavnike i njima se prezentuje sebi i drugima. Kroz selekciju vrednosti, proizvodi se željeni identitet. Ipak, moramo imati na umu, kada govorimo o problemima baštinjenja, da zapravo govorimo o vrednostima koje su u stanju da pretraju vreme. Bečki istoričar umetnosti Alojz Rigl objavio je davne 1903. godine tekst Moderni kult spomenika, njegova bit, njegov postanak. Iako star više od jednog veka, ovaj je tekst od suštinske važnosti za razumevanje spomeničke vrednosti i danas. Rigl je napravio podelu na trenutnu i komemorativnu vrednost koju neki objekat kulture može da ima, no sa tom ogradom, da „trenutačnu vrijednost treba odvojiti od samoga pojma ’spomenik’“. Za spomenike je Rigl rezervisao, pre svega, komemorativnu vrednost, tvrdeći da „komemorativna vrijednost nije vezana za djelo u njegovom izvornom stanju, nego za predodžbu o vremenu proteklom od


njegova nastanka koje se razotkriva u tragovima starosti“.71 Upravo ove predstave (predodžbe) o prošlosti, na kojima se zasniva komemorativna (spomenička) vrednost, predmet su narednog poglavlja.

Za dalje čitanje

O društvenim funkcijama u humanističkim disciplinama: Jan Bialostocki, „Društveni ugovor“, u: Povijest umetnosti i humanističke znanosti, Grafički zavod Hrvatske, Zagreb 1986, 131-160. O terminima „društvo“, „proizvodnja“, „vrednost“, „identitet“: Kritički termini istorije umetnosti, Svetovi, Novi Sad 2004, 418-458, 499-516. Istraživanja o odnosu baštine i društvenih vrednosti: Erica Avrami, Randall Mason, Marta de la Torre, Values and Heritage Conservation, The Getty Conservation Institute, Los Angeles 2000. O mestu baštine u društvenom kontekstu: Između doma i povijesti: Upravljanje sučeljem između očuvanja i razvoja živućih povijesnih područja, Istanbul 2010. Nezaobilazni tekst za razumevanje spomeničke vrednosti: Alois Riegl, „Moderni kult spomenika, njegova bit, njegov postanak“, u: Marko Špikić (prir.), Anatomija povjesnog spomenika, Institut za povijest umjetnosti, Zagreb 2006, 349-412.

71 Alois Riegl, „Moderni kult spomenika, njegova bit, njegov postanak“, u: Špikić (prir.), Anatomija povjesnog spomenika, 349-412.

Peto poglavlje

PREDSTAVE PROŠLOSTI U STUDIJAMA BAŠTINE

U ovom poglavlju razmatraju se osnovni mehanizmi konstruisanja predstava prošlosti u kontekstu studija baštine. Ističe se uloga naučnih disciplina poput arheologije, antropologije i istorije u stvaranju slike o prošlosti i upućuje se na njihovu vezu sa predmetima baštinjenja. Posebno se naglašava uloga retoričkih i vizuelnih elemenata u građenju i istraživanju predstava prošlosti, pa se u skladu s tim naročita pažnja obraća vizuelnoj kulturi i mnemotehničkim modelima. Cilj poglavlja je razumevanje načina formiranja slike o prošlosti koja nastaje u

savremenom dobu.

Produkcija Volta Diznija proizvela je 1955. godine kratki animirani film pod naslovom No Hunting (kod nas preveden kao Sezona lova), sa

crtanim likom Pajom Patkom u glavnoj ulozi. Paja, obuzet duhom svoga pradede lovca i novinskim oglasom da je otvorena sezona lova, kreće u bespoštedni lov na bilo šta što bi moglo da postane trofej vredan nasleđa prošlih vremena u kojima je „život zavisio od lova“.

Početak filma prikazuje peobražaj Paje Patka od spokojnog i zadovoljnog domaćina do neustrašivog, mada ne baš i spretnog lovca. Preokret izaziva duh pradede Patka. „Ta dobra starina“, iskočivši iz slike na zidu (sic!), ulazi u Paju i budi u njemu „neodoljivu želju da pođe u lov“. Dedina slika na zidu predstavljala je navodnu prošlost Pajinog pretka: deda je prikazan u divljem pejzažu, naslonjen na pušku, sa jednom nogom na ogromnom telu ulovljenog bizona, namršten i odlučnog pogleda. Kako nam je na početku filma prikazano, radi se o „lovačkoj priči“: bizon je zapravo savladao dedu, ali su za potrebe slike uloge zamenjene. Lovačka manija u sezoni lova zahvata ne samo Paju Patka već i mase drugih koji kreću po svoje trofeje. Lov, pretvarajući se u pravi rat uz upotrebu najmodernijeg oružja, vodi sve njegove učesnike u potpuni debakl i poraženi Paja Patak se pokunjeno vraća kući. Jedini ulov, i to ulov pradede Patka, jeste jedna sasvim obična i pitoma – krava.72

72 Setimo se, sasvim usputno, Krležinog opisa dvadesetog veka kao slike na kojoj majmun upravlja avionom. Prema: Danilo Kiš, Gorki talog iskustva, Arhipelag, Beograd 2012.

PETO POGLAVLJE: PREDSTAVE PROŠLOSTI U STUDIJAMA BAŠTINE 71

„Prošlost nije više što je nekad bila“, naslov je jedne savremene knjige koja ima za cilj da čitaoca uvede u metode istorijskog istraživanja. Naslov knjige je izvorno aforizam anonimnog autora ispisan na zidu neke zgrade; pisac knjige, istoričar Knut Ćelstali, spazio je ovu uličnu mudrost i smatrao je dovoljno provokativnom ali i sadržajnom da se nađe u ulozi naslova jednog univerzitetskog priručnika. Kao i u slučaju crtanog filma sa Pajom Patkom, često se dešava upravo to: da prošlost nije ono što nam se predstavlja. Ovo naravno nije samo pitanje za univerzitetske rasprave. Reč je o nečemu gotovo svakodnevnom. Evo jednog takvog zapažanja i to iz prespektive iskusnog i pronicljivog Boba Dilana, jedne od ikona popularne kulture druge polovine dvadesetog veka: „Istorija je čudna, zar ne? Istorija je promenjena. Prošlost je promenjena, iskrivljena i iskorišćena u propagandne svrhe. Stvari koje su nam govorili da su se dogodile možda se nikada nisu dogodile. A stvari koje su nam rekli da se nisu dogodile, možda su se dogodile. Novine to neprestano rade, istorijski udžbenici isto tako. Svi menjaju istoriju kako hoće. To je uobičajeno. Uvek gledamo na stvari kakve one zapravo nisu bile ili ih vidimo onako kako to želimo. Ne možemo da promenimo sadašnjost niti budućnost. Jedino možemo da promenimo prošlost i to neprestano radimo“.73 Drugim rečima, i u svakodnevnom životu, onom životu koji nije opterećen institucionalnim znanjima, neretko se dešava da – podignutih obrva i iskrivljenog smeška – ne verujemo da se nešto „baš tako“ zbilo kao što nam to neko prikazuje. Ali, saznavanje činjeničke prošlosti ne bi trebalo da bude stvar „verovanja“ ili „neverovanja“. Upitajmo se onda kako saznajemo prošlost i kakvo je mesto baštine u tom procesu.

Tumači prošlosti

Kako je zaista prošlost izgledala trude se da utvrde brojni istraživači, najčešće disciplinarno obrazovani u polju arheologije, etnologije, antropologije, istorije i sl. Oni imaju različite metode, ali u izvesnom smislu isti cilj: utvrđivanje činjeničkog stanja i formiranje predstava i teorija o prošlosti. Uporedimo, na primer, sledeća tri (gotovo nasumično izabrana) iskaza:

„Arheološka građa sadrži informacije o skoro svim aspektima društva, i malo je šta, ako išta, van polja delatnosti arheologije.“74

73 Mikal Gilmore, “Bob Dylan Unleashed: A Wild Ride on His New LP and Striking Back at Critics”, Rollingstone, No. 1166, September 27, 2012.

74 Bjornar Olsen, Od predmeta do teksta, Geopoetika, Beograd 2002, 43.


„Istorija obuhvata sve, od života u sferi intimnosti u 14. veku do stvarnosti rata 1940., od brzih dešavanja iz minuta u minut do društvenih procesa koji se protežu hiljadama godina. Iskaz ’Ništa ljudsko nije mi strano’ – mogao bi biti moto istorije. Predmet izučavanja istorije jesu ljudsko društvo i ljudska delatnost u prošlosti – u svoj svojoj širini.“75

I za kraj, sveobuhvatno i lapidarno: „Antropolozi proučavaju čoveka.“76

Iz prethodnog sledi da su i arheolozi, antropolozi i istoričari bliski saradnici, takoreći uposlenici na istom zadatku „osvetljavanja“ prošlosti. Ono što ih razlikuje jeste „građa“ koju istražuju; uopšteno rečeno, arheolozi do svoje građe najčešće dolaze nalaženjem ostataka materijalne kulture, istoričari se koriste starim tekstovima, zapisima na spomenicima, likovnim predstavama i sl., antropolozi i etnolozi svedočanstvima sa terena. Jasno, ove aktivnosti su komplementarne: niti arheolozi mogu bez istorijskih svedočanstva, niti istoričari bez arheoloških iskopavanja i otkrića, a ni jedni ni drugi bez antropološkog holizma. Razlozi ovog zajedništva i ove podele leže u istorijskim tokovima formiranja disciplina, o čemu će biti reči u narednim poglavljima. Za sada, zadržimo se na jednom pitanju.

Dakle, šta je ta „građa“ kojom se na primer istoričari, antropolozi i arheolozi služe? To su ostaci prošlosti, predmeti i zapisani ili verbalni sadržaji koji dokumentuju realnost u kojoj su nastali, u kojoj su živeli i s kojom su ušli u sadašnjost. Pažljivom čitaocu prethodna formulacija će se učiniti poznatom: zapravo to je jedno od određenja pojma baštine koje smo već navodili. Drugim rečima, arheološku, antropološku i istorijsku građu čine uglavnom „nasleđeni“ predmeti. Istraživači prošlosti svesni su uloge baštine u stvaranju slike o minulim vremenima, mada su često i s pravom nezadovoljni frivolnom upotrebom prošlosti u takozvanim „industrijama baštine“.77 Ipak, baština kao svedočanstvo o prošlosti neodvojivi je deo njene slike i procesa tumačenja. Tako još Tukidid, „otac naučne istoriografije“, govoreći o atinskim i spartanskim spomenicima, a upućujući na spartansku nezainteresovanost za spomeničku raskoš svojstvenu Atinjanima, kaže: „Pretpostavimo, na primer, da grad Sparta bude napušten i da samo hramovi i temelji građevina ostanu, buduće generacije bi, kako vreme prolazi, veoma

75 Knut Ćelstali, Prošlost nije više što je nekad bila, Geopetika, Beograd 2004, 36.

76 Tim Ingold, “The Scope of Antropology”, in: Companion Encyclopedia of Anthropology, Routledge, London-New York 2000, xiii.

77 Upor.: Emma Waterton, Laurajane Smith (eds.), Taking Archaeology Out of Heritage, Cambridge Scholars Publishing, Cambridge 2009.


Slika 6 – „Jedino možemo da promenimo prošlost i to neprestano radimo.“ (Džek Hana, Sezona lova, animirani film, Produkcija Volta Diznija, 1955)


teško poverovale da je ovo mesto bilo moćno kako se predstavljalo“.78 I to je večno pitanje: da li smo dobro protumačili prošlost?

Evo jednog literarnog, ali i indikativnog primera. U pripoveci Borislava Pekića pod naslovom Luče Novog Jerusalima, pisac koristi pseudonaučni, to jest pseudopopularno-naučni stil da predstavi situaciju u kojoj je slika o prošlosti potpuno iskrivljena. Pripovedač je naučnik-arheolog koji 2999. godine istražuje lokalitet pod nazivom Novi Jerusalim na severu Evroazije. Novi Jerusalim, kako ovaj naučnik smatra, predstavalja naprednu protoljudsku civilizaciju sa veoma specifičnim društvenim i kulturnim vrednostima. Jedna od njih jeste i naročiti suživot tri vrste: čoveka, pacova i krtice, što je arheolog utvrdio zahvaljujući ostacima skeleta ove tri vrste koje su se našle zajedno u jednoj grobnici. Koristeći se rekonstrukcijom jezika i znakova kojima su komunicirali Novojerusalimljani, kao i materijalnim ostacima, naučnik stvara sliku o Novom Jerusalimu. To je bila veoma napredna civilizacija i ljudsko društvo sa kraja trećeg milenijuma teško da će je ikada dostići ali tome neizostavno treba da teži.

Ovako svedena i prepričana Pekićeva pripovetka ne bi bila ništa drugo do naučno-fantastična priča. Ipak, ona je nešto drugo. Pisac, predstavljajući se kao „neobavešteni“ pripovedač, ipak jasno stavlja do znanja čitaocu da je ono što naučnik u priči zove Novi Jerusalim, zapravo sibirski logor iz doba Sovjetskog saveza u kome je stradalo hiljade zatvorenika. Drugim rečima, ono što naučnik 2999. godine, na osnovu „materijalnih ostataka, arheoloških i lingvističkih metoda“, smatra za idealno društvo zapravo je istorijsko mesto stradanja i mučenja.

Postoji suštinska razlika između istorijskog saznanja prošlosti i predstava o prošlosti. Već smo na samom početku knjige istakli da je odnos baštine i prošlosti veoma specifičan. Tada smo rekli da je baština smislena, ali i smišljena prošlost. Kakav je onda odnos između istorije i baštine? Evo šta o tome kaže iskusni i nadahnuti Dejvid Lovental, autor knjige Prošlost je strana zemlja79, nezaobilazne studije o odnosu prošlosti i sadašnjosti: „Baštinu ne treba mešati sa istorijom. Istorija teži da ubedi istinom ... Baština preteruje i popušta, ljupko izmišlja i iskreno zaboravlja, i opstaje na neznanju i greškama (...) Baština koristi istorijske tragove i pripoveda istorijske priče. Ali ovi tragovi i priče su utkane u pripovesti zatvorene kritičkom ispitivanju.

78 Тукидид, Пелопонески ратови, Admiral Books, Београд 2010, 1.10.

79 David Lowenthal, The Past is a Foreign Country, Cambridge University Press, Cambridge 1985.


Baština je otporna na kritiku zato što nije erudicija već katehizam – nije proverivi podatak, već prilježna vernost. Baština nije proverljiva ili verovatna verzija naše prošlosti, ona je ispovedanje vere u tu prošlost.“80 Ilustraciju za ovakvo stanovište možemo pronaći, na primer, u jednom slučaju iz srpske istoriografije. U devetnaestom veku među istoričarima postojalo je uvreženo mišljenje, „istorijski fakat“ takoreći, da je kralj Vukašin Mrnjavčević ubio cara Uroša Nejakog, poslednjeg Nemanjića, ne bi li tako došao na srpski presto. Ovaj zaključak donesen je na osnovu narodnog predanja pretočenog u epsko pesništvo (otuda se slični pristupi nazivaju „epska istoriografija“). Ipak, prilježni istraživači, poput Ilariona Ruvarca (1832-1905) i Ljubomira Kovačevića (1848-1918), dokazali su da to nije istina. Jednostavno, Vukašin nije mogao da ubije Uroša, jer je Uroš preminuo početkom decembra 1371. godine, a Vukašin je tada već puna dva meseca bio mrtav – poginuo je u boju na Marici septembra 1371. Ipak, i pored ovog nedvosmislenog dokaza, Vukašinovo izdajstvo i ubistvo iz koristoljublja nije nestalo iz narodnog predanja, a i zašto bi? Narodno predanje nije obavezno da daje istorijski tačnu sliku. Zanimljivo je da su dokazi koje su Ruvarac i Kovačevič prikazali izazvali pravu buru među srpskim istoričarima: deo njih prosto nije hteo da prihvati dokaze tvrdeći da oni urušavaju narodnu tradiciju.81 Nije to slučaj da su „iz nemarnosti prema datumima prešli na preziranje fakata“, kako je Flober opisao dva svoja zaludna lika, Buvara i Pekišea.82 Romantičarski istoričari devetnaestog veka koji nisu prihvatali istorijske činjenice nisu ni istraživali prošlost. Oni su ispovedali veru u određenu predstavu prošlosti.

Veština pamćenja

Prebacimo se sada na jedan drugi kolosek i pročitajmo sledeću pomalo kriptičnu rečenicu: Zlatna nit prikačena za vrh glave sa leđne strane, vuče vas pravo uvis. Ispod nje sledi objašnjenje: „Ovako slikovit prikaz, pomaže vam da ispravite kičmu dok sedite ili stojite. Sedeti pravo i stajati tako da vam glava bude u liniji sa kukovima, osnovno je za jačanje leđnih mišića. Ovi potporni mišići postaju veoma slabi ili previše stegnuti kod ljudi koji

80 David Lowenthal, “Fabricating Heritage”, History and Memory, Vol. 10, No. 1, Spring 1998, 7-8.

81 Upor.: Стојан Новаковић, „Народне традиције и критичка историја (смрт краља Стефана Дечанског и цара Уроша). Прилог к процени извора српске историје“, Отаџбина, IV–V, 1880–1881, 481–490.

82 Gistav Flober, Buvar i Pekiše, Plato, Beograd 2001, 105.


imaju pognuto držanje ili sede po ceo dan za kompjuterom. Slabost ovih mišića jedan je od osnovnih uzroka bolova u leđima.“83 Reč je zapravo o opisu „memorijske slike“ iz jednog savremenog popularnog priručnika za vežbanje. (Pažljivi čitalac će se dosetiti da smo ovaj model „memorijske slike“ upotrebili i u tećem poglavlju kada smo se posužili odlomkom iz Andrićevog romana Na Drini ćuprija) Ali šta su „memorijske slike“ i kakve veze one imaju sa predstavama prošlosti? Upitajmo se prvo, mada ne i prvi put u ovoj knjizi, kakav je odnos između pamćenja i prošlosti?

U fragmentu antičkog teksta, poznatom pod nazivom Dialexis, starom sada već gotovo dva i po milenijuma, stoji sledeća rečenica: „Velik je i divotan izum pamćenje, koristan kako za učenje tako i za život“.84 Kakav je odnos između formiranja predstava prošlosti i ovog velikog i divotnog izuma? „Dok istorija nudi mesta za beskonačno mnogo autora, dela i podataka, pamćenje pati od nedostatka prostora“, piše Alaida Asman.85 Ono čemu je obezbeđen prostor jeste, proizvod selekcije i evaluacije. Drugim rečima, obezbediti prostor nekom sećanju znači prepoznati ga kao vredno čuvanja, kao baštinu. Naravno, nije savremeno doba donelo težnju da se čuva pamćenje i tako sačuva i slika prošlosti. U okviru Zapadne civilizacije ova je težnja svoje prve tehničke obrasce stekla u staroj Grčkoj, da bi otuda bila preneta u antički Rim iz kojeg je dospela u evropsku humanističku tradiciju. Dobivši na svom starogrčkom izvorištu karakter umeća (tehne) čiji je predmet pamćenje (mneme), ova tehnika nazvana je mnemotehnika, u latinskoj verziji ars memorativa, odnosno – umeće pamćenja.

U svom izvornom obliku, umeće pamćenja teži da sačuva neki sadržaj pomoću tehnike utiskivanja „mesta“ i „slika“ u memoriju. Otkriće ove veštine pripisano je starogrčkom, predsokratovskom pesniku Simonidu Kejaninu. Evo te priče: Tesalijski plemić Skop organizovao je proslavu sa puno gostiju, među kojima se našao i Simonid. Pesnik nije, međutim, bio pozvan na proslavu tek da se gosti, već i da napiše lirski panegirik u čast domaćina. Simonid je napisao pohvalnu pesmu, ali je Skop bio nezadovoljan jer su neki njeni stihovi bili posvećeni mitskim blizancima Poloksu i Kastoru. Zato je domaćin pristao da plati samo deo dogovorene sume. U tom trenutku Simonida pozvaše van sa porukom da ga ispred čekaju dva mladića. Simonid je izašao, ali napolju nije bilo nikoga. Kada se vratio u trpezariju, zatekao je

83 Ellie Herman, Pilates za neupućene, Mikro knjiga, Beograd 2005, 25.

84 Citirano prema: Franses A. Jejts, Veština pamćenja, Mediterran Publishing, Novi Sad 2012, 46.

85 Alaida Asman, Rad na nacionalnom pamćenju, XX vek, Beograd 2002, 65.


tragičan prizor: tavanica je pala i usmrtila sve goste. Dva nevidljiva mladića, Poluks i Kastor, koji su pozvali Simonida van a koji im je pre toga posvetio nekoliko stihova, spasili su pesnika sigurne smrti. Udar otpale tavanice bio je tako snažan da se pokojnici nisu mogli identifikovati na osnovu njihovih telesnih ostataka. No Simonid, kao jedini preživeli, uspeo je da prepozna posmrtne ostatke svih gostiju. On je u pamćenju prizvao sliku rasporeda sedenja u sali, povezao je mesta sedenja sa ličnostima koja su ih zauzimala i tako je – povezujući mesta i slike – identifikovao tela.86

Ars memorativa i njoj bliske tehnike stoje u srži su metodologije baštinjenja, kao metoda sakupljanja, čuvanja, održavanja, istraživanja i predstavljanja svedočanstava prošlosti. Shvaćena na ovaj način, baština je ono što artikuliše sećanja, koja se inače, kako smatra Alaida Asman, opiru direktnom opisivanju i teraju nas u slikovitost. Baština je tako metafora prošlosti, pri čemu slikovitost sećanja upisana u predmete baštinjenja ima naročitu vrednost: „Slike pritom imaju ulogu figura misli koje ograničavaju pojmovna polja i prema kojima se teorija orijentiše. ´Metaforika´ u ovoj oblasti nije jezik koji opisuje predmet, nego ona zapravo uopšte i otkriva taj predmet, konstituiše ga“.87 Istu funkciju imaju i ilustracije u ovoj knjizi, što je njen glavni junak, pažljivi čitalac, verujemo odavno primetio.

Umetničko delo kao slika prošlosti

Ova uloga „slikovnosti“ u kontekstu stvaranja predstava prošlosti zahteva dodatno razmatranje. Umetnost u svim svojim izražajnim formama vredan je izvor za saznavanje prošlosti: u umetničku praksu upisane su vrednosti i nazori vremena u kom je nastala i na taj način, a ne samo svojim prikazivačkim sadržajem, svedoči o realnosti iz koje je potekla. „Umetnost, u izvesnim prilikama, uzdrma osrednje duhove, i svetovi se mogu otkriti posredstvom najnespretnijih tumača,“ zaključuje Flober pišući o svojim zaludnim junacima, Buvaru i Pekišeu.88 Na primer, neka muzička kompozicija nastala u devetanestom veku za svoju temu može imati određeni romantičarski siže. Iz toga možemo saznati da je u devetnaestom

86 Nezaobilazna početna stanica za ovu temu je studija Franses A. Jejts, Veština pamćenja (vidi napomenu 84).

87 Alaida Asman, „O metaforici sećanja“, Reč: časopis za književnost i kulturu, i društvena pitanja, br. 56. 2, 1999, 121.

88 Flober, Buvar, 121.


veku ideologija nacionalizma zasnovana na romantičnim predstavama bila veoma aktuelna, što je uostalom opšte mesto. Ali ne i samo to: od načina na koji je komponovana, na osnovu porekla i karaktera instrumenata koji su korišćeni, iz zapisa o publici koja ju je cenila ili odbacivala i sl., možemo steći potpuniju sliku prošlosti u kojoj je ta kompozicija nastala.

Zbog specifične veze slike i sećanja, na koju smo ukazali nešto ranije, naročitu pomoć u sklapanju slika prošlosti dobijamo od likovnih umetnosti, čije se izučavanje danas sve češće proširuje pojmom vizuelne kulture. Koncept i status umetnosti kakav mi danas poznajemo nastao je tek krajem osamnaestog veka. Zato, na primer, nemački istoričar umetnosti Hans Belting govori o istoriji slika pre „doba umetnosti“.89 Jer, zapravo, istorija umetnosti od praistorije do kraja osamnaestog veka jeste istorija slika i likovnih formi, a ne „umetnosti“ u savremenom smislu te reči. Postoji još jedan razlog zbog koga govorimo o vizuelnoj kulturi: klasična istorija umetnosti često je veću pažnju, pa gotovo i isključivu, poklanjala umetničkom delu samom po sebi (slici, skulpturi, građevini...), zanemarujući tako neodvojive elemente celine kojoj je to delo pripadalo. Studije vizuelne kulture upravo ukazuju na značaj ove celovitosti; jednostavno rečeno, one ukazuju da je ram slike vizuelno podjednako značajan kao i ono što uokviruje, te da oni, ram i slika, zajedno prenose određenu vizuelnu poruku. Na kraju krajeva, kako to Lari Šiner ističe na više mesta u svojoj knjizi Otkrivanje umetnosti, drvorezbar koji je izradio oltarsku pregradu na kojoj se između ostalog nalazila i čuvena Leonardova slika Bogorodicu među stenama, bio je bolje plaćen od samog Leonarda.90

Pored likovnih predstava, u ovom kontekstu veoma su značajne i takozvane verbalne slike, to jest govorni ili pisani sadržaji koji proizvode mentalne predstave. Na primer, Petrarka naziva Homera „prvim slikarem sećanja starine“ („primo pintor delle memorie antiche“, Trionfo della Fama, III). Umetnost tako pokušava ono za šta istorija nije kadra: „... istorijske su činjenice školjke iz kojih je vreme izvuklo biser. Uprkos najobilnijoj građi, mi nismo kadri da restaurišemo njihovu živu srž, već samo suvu i mrtvu ljušturu...“.91 Treba istaći i sledeće: umetnička realnost ne mora da odgovara realnosti nekog događaja. Još je Aristotel u Ars poetici pisao da nije pesnikov

89 Hans Belting, Likeness and Presence: A History of the Image before the Era of Art, University Of Chicago Press, Chicago 1997.

90 Лари Шинер, Откривање уметности: културна историја, Адреса, Нови Сад 2007, 35.

91 Borislav Pekić, Kako upokojiti vampira, Prosveta, Beograd 1991, 21.


zadatak da izlaže ono što se istinski dogodilo, nego ono što se moglo dogoditi.92 U tom smislu, funkcija dela nije bila da predstavi prošlost, već pouku. Tu se možda krije ista potreba koja je sadržana i u latinskoj poslovici da je istorija učiteljica života. (Mada treba razmotriti i mogućnost da je prethodno život naučio istoriju svim trikovima preživljavanja.) Predmeti baštinjenja, forme i sadržaji koji su pretrajali iz prošlosti, dokaz su da se prošlost uopšte zbila, jer bez pamćenja – koje baština čuva – ne možemo da razumemo protok vremena. No, ako baština i jeste dokaz da je prošlosti bilo, ona je ujedno i dokaz da su predstave prošlosti veoma raznovrsne. A veoma često i promenjive.

Za dalje čitanje

Polazna i nezaobilazna studija o predstavama prošlosti: David Lowenthal, The Past is a Foreign Country, Cambridge University Press, Cambridge 1985. O slikovnom pamćenju: Alaida Asman, „O metaforici sećanja“, Reč: časopis za književnost i kulturu, i društvena pitanja, br. 56. 2, 121-136. Uvod u istorijsku sliku prošlosti: Knut Ćelstali, Prošlost nije više što je nekad bila, Geopetika, Beograd 2004, 19-33. Uvod u arheološku sliku prošlosti: Bjornar Olsen, Od predmeta do teksta, Geopoetika Beograd 2002, 209-227. O odnosu arheologije, antropologije i istorije: Александар Палавестра, Културни контексти археологије, Филозофски факултет, Београд 2011, 15-35. O ars memorativi: Franses A. Jejts, Veština pamćenja, Mediterran Publishing, Novi Sad 2012. O odnosu istorije i baštine: David Lowenthal, “Fabricating Heritage”, History and Memory, Vol. 10, No. 1, Spring, 1998, 5-24. Inspirativni esej o slici kao pokretaču

mišljenja: Fernando Savater, Platonova škola, Rad, Beograd 1998.

92 Aristotel, O pesničkoj umetnosti, Dereta, Beograd 2002, 71.

Šesto poglavlje

HUMANISTIČKI KORENI PROUČAVANJA BAŠTINE

U ovom poglavlju ističe se nekoliko bazičnih polazišta studija baštine, a čije je poreklo u izvornom humanističkom učenju. Nakon upoznavanja sa premisama humanizma, ističu se istorijski modeli baštinjenja, poput starinarenja i kolekcioniranja, mehanizmi stvaranja „slike sveta“ (imago mundi) i težnja da se stečeno znanje, koje često ima hermetičnu formu, prenese na naredne generacije. Cilj poglavlja je upoznavanje sa osnovnim načelima humanističke brige o prošlosti i razumevanje značaja ovih

načela u savremenim istraživanjima baštine.

U jednom intervju sa Josipom Brozom Titom, doživotnim predsednikom socijalističke Jugoslavije, novinarsko pitanje glasilo je: „Teško je naći

oblast ljudskog interesovanja u kojoj Vi, druže Tito, već niste otvoreno i neposredno izneli svoje, ma i najopštije, mišljenje. Ali, postoji ipak jedno uvek aktuelno pitanje koje se Vama kao humanisti može pre mnogih drugih postaviti: čemu, u ovo doba, pridajete najveći značaj u životu čoveka radi ostvarenja njegove lične sreće?”. Naravno, ovo pitanje svakako pripada jednom vremenu i njegovim normama, gde se socijalizam kao društveno uređenje povezivao sa različitim istorijskim modelima pa i humanizmom, pri čemu su se zanemarivale brojne ideološke nepomirljivosti.93 Ali šta zapravo znači biti humanista i kakvi su humanistički koreni studija baštine?

Naravno, termin humanizam će se lako prepoznati kao deo istorijskog perioda označenog kao humanizam i renesansa, ili možda preciznije humanistička renesansa. Ipak, nije reč samo o nazivu istorijske epohe. Humanizam potiče od reči humanus, a ona od latinske reči homo – čovek, sa figurativnim značenjem „dobronameran”/„čovečan” i „učen”. Još jedna izvedenica iz istog korena glasi humanitas, „učenje” ali koje obuhvata i druge vrednosti (karakter, vrline i slično), ili, veoma precizno: obrazovanje

93 O naročitoj sakupljačkoj strasti Josipa Broza Tita, koja svoja izvorišta ima u kolekcionarskim modelima humanizma, više u: Ненад Радић, Пусен и петокрака, Галерија Матице српске, Нови Сад 2012.

ŠESTO POGLAVLJE: HUMANISTIČKI KORENI PROUČAVANJA BAŠTINE 83

po antičkim uzorima koje je obuhvatalo književnost i filozofiju, što je uže značenje termina humanizam.94 Kako Ervin Panofski ističe, u prošlosti reč humanitas imala je dva jasno razdvojena značenja: prvo je nastalo iz razlike između čoveka i onog što je niže od njega, to jest životinja; drugo iz odnosa čoveka i onog što je više od njega, to jest božanstava: u prvom reč humanitas predstavlja vrednost, u drugom ograničenje.95 U svakom slučaju, humanitas predstavlja određene čovekove vrline ili njihov skup, dok je humanizam pravac, trend, koji promoviše ove vrednosti, to jest „otkriva ljudske vrline”.96

Sa jedne strane, humanizam se shvata kao proučavanje antike i njenih vrednosti (humanitas). „Ne ispuštajte ni danju ni noću / Grčka uzorna dela iz svojih ruku“, kaže Horacije, koga smo najavili u trećem poglavlju. S druge strane, humanizam je shvatan i kao „filozofija čoveka“ koja polazi od antičkih uzora ali ih značajno proširuje ili transformiše u skladu sa aktuelnim potrebama. „Dopušteno je i biće uvek tako / Stvarati izraz sa znakom sadašnjosti“, kako opet kaže Horacije.97 I tako od antičkih vremena do danas. Na primer i UNESCO, organizacija sa kojom smo se već više puta sreli u ovoj knjizi, navodi „humanizam“ upravo kao svoj ključni princip: „U tom humanizmu, čija univerzalnost ne proizlazi iz neke jedinstvene apstraktne prirode, nego se postepeno razvija, na temelju slobodno priznate raznolikosti putem stvarnog kontakta i u neposrednom nastojanju usmjerenom prema razumijevanju i suradnji, UNESCO nalazi oboje, svoj vlastiti raison d’être i svoj vodeći princip“.98 Drugim rečima, humanizam jeste istorijska kategorija, ali i vitalni princip mnogih naučnih, kulturnih i društvenih pogleda na svet. To mu ne daje vrednost po sebi, već upućuje na njegovu dugotrajnu prisutnost.

94 Upor.: Vito R. Giustiniani, “Homo, Humanus, and the Meanings of ‘Humanism’”, Journal of the History of Ideas, Vol. 46, No. 2, Apr. - Jun, 1985, 167-195.

95 Erwin Panofsky, “The History of Art as a Humanistic Discipline”, in: Meaning in the Visual Arts, The University of Chicago Press, Chicago 1955, 1. U prevodu na srpskohrvatski: Erwin Panofsky, „Povijest umjetnosti kao humanistička disciplina“, Život umjetnosti: časopis za pitanja likovne kulture, 1971, 13, 86-96.

96 Giustiniani, “Homo, Humanus”, 194.

97 Квинт Хорације Флак, „Луцију Калпурнију Пизону и његовим синовима (О песничкој уметности)“, у: Целокупна дела II, Народна библиотека „Вук Караџић“, Крагујевац 2005, 238, 249. Превод с латинског Младена С. Атанасијевића.

98 Renê Maheu, „Uvodna riječ Generalnog sekretara UNESCO-a“, u: Historija čovječanstva: kulturni i naučni razvoj, svezak prvi, knjiga prva, Jaquetta Hawkes, Prehistorija, Naprijed, Zagreb 1963, XIV.


Starinarenje

Ono što humanizam čini nezaobilaznim kontekstom studija baštine je utemeljenost humanizma u nasleđu – humanisti su stvarali svoj pogled na svet gledajući kroz prizmu antičke baštine. Nakon antičkih vremena, interesovanje za nasleđe ovog doba obnavlja se, zahvaljujući specifičnim kulturno-istorijskom okolnostima, sredinom četrnaestog veka u Zapadnoj Evropi.99 Renesansa (izvorno: Renascimento) jednostavno znači preporod. Čega? Društvenih i kulturnih vrednosti grčkog i rimskog perioda. Rečju: antike, starine. Upravo tada i nastaje podela na stari, srednji i novi vek, koja danas čini osnovni hronološki okvir evropske istoriografije. Vrednosti starog veka, antike, tokom srednjeg veka su zapostavljene, i novi vek započinje obnovom ovih vrednosti. Marko Špikić pri početku svoje inspirativne studije o humanistima i starinama piše: „Mnoštvo rasprava o prošlosti komuna, kneževskih, oligarhijskih ili trgovačkih središta, želelo je pred čitaoce unutra i izvan gradskih zidina da iznese dokaze o starini (antquitas, vetustas) gradskog organizma ili gradskog tela, koje je trpelo promene u vremenu. Ovaj pogled u prošlost doživeo je različita grananja i parabole, koje su imale za svrhu da istaknu grad pred savremenicima u odnosu na nedosegnut uzor Rima. No u tom delovanju koje je zaokupljalo humaniste postoje uža i temeljnija bavljenja reliktima, koji su otvoreni čulima ili umu, iako se u prvom razmatranju čini da sve ono što je predano u um ulazi preko čula, to jest vida i dodira.“100 Starine su bile materijalni dokaz trajanja vrednosti koje su nekad postojale i stoga je sakupljanje, proučavanje i briga o starinama, rečju, starinarenje, postalo prepoznatljiva delatnost humanista koji su težili da obnove negdašnje poglede na svet.

Antička kultura bila je očuvana tek u fragmentima. U tim paramparčadima nekadašnjeg sveta otkrivani su stari rukopisi, identifikovane antičke građevine, pronalažene slavne skulpture pretrajale iz starine. Ujedno, iz pokušaja rekonstrukcije tog starog sveta nastao je jedan novi svet.101 Na primer, otkriće Vitruvijevog dela Deset knjiga o arhitekturi, koje je nastalo u prvom veku nove ere, predstavljalo je nezaobilazan izvor za razumevanje starog sveta i njegovih građevina, ali i predložak za građenje novog sveta.

99 Nezaobilazan uvod u razumevanje renesansne kulture: Jacob Burckhardt, Kultura renesanse u Italiji, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci 1989.

100 Marko Špikić, Humanisti i starine, FF press, Zagreb 2006, 11 (neznatno izmenjen navod).

101 Françoise Choay, „Humanism and the Ancient Monuments, u: The Invention of the Historic Monument, Cambridge University Press, Cambridge 2001, 17-39.


Zanimljivo je da je više rukopisnih kopija Vitruvijeve knjige bilo poznato i korišćeno u srednjem veku, ali tek kada je početkom petanestog veka Pođo Bračolini pronašao kopiju Vitruvijeve knjige u švajcarskom manastiru Sent Galen, otpočela je „vitruvijanska groznica“ renesansnih humanista, onih – a ti nisu bili retki – koji su u arhitekturi prepoznavali model stvaranja sveta. Već 1486. godine u Rimu objavljen je prvi štampani tekst, prvo ilustrovano izdanje pojavilo se 1511., dok je prvim izdanjem na italijanskom jeziku rukovodio lično Rafael oko 1550. godine.102 O značaju ove knjige, kao i uopšte o odnosu prema antičkom nasleđu svedoči nam sledeći primer. U predgovoru Prve knjige o arhitekturi (od ukupno četiri), renesansni arhitekt Andrea Paladio piše: „Vođen istinskim naklonostima, posvećen proučavanju arhitekture još od mladosti, ja sam oduvek bio mišljenja da su stari Rimljani, kao i u mnogim drugim stvarima, prevazilazili sve one koji su i posle njih bili dobri graditelji, opredelio sam se kao i moj učitelj i vodič Vitruvije, koji je bio jedini antički pisac ove umetnosti. Postavio sam sebi zadatak da istražim ostatke antičkih građevina koje su odolele zubu vremena i svireposti varvara, a otkrivši da su daleko vrednije proučavanja nego što sam mislio, počeo sam tačno da premeravam svaki njihov deo sa najvećom pažnjom.“103 Na kraju, čuveni Leonardov crtež koji predstvalja idealne proporcije ljudskog tela (figura upisana u krug i kvadrat) upravo je nastao proučavanjem Vitruvijevog dela i zapravo se zove Vitruvijev čovek.

Zbirka kao slika sveta

Naravno, nije tek doba renesanse donelo pozivanje na starije autore. U periodu srednjeg veka to je gotovo pravilo. „Kao što je to rekao s genijalnom, ponositom i hipokritskom poniznošću Bernard iz Šartra [preminuo nakon 1124. godine], mi smo patuljci na ramenima divova“, piše Umberto Eko na jednom mestu, ilustrujući poziciju srednjovekovnog autora koji deklarativno svet može da sagleda tek kada se, i to ponizno, osloni na neprikosnovene i prepoznatljive autoritete.104 Na isti način na koji

102 Ranko Radović, „Evo Vitruvija – prve velike knjige arhitetkture“, u: Vitruvije, Deset knjiga o arhitekturi, Građevinska knjiga, Beograd 2003, 7. Upor.: Nikolaus Pevsner (et al.), A Dictionary of Architecture, Pinguin, London 1976, 537; Piter Marej, Arhitektura italijanske renesanse, Građevinska knjiga, Beograd 2005, 10.

103 Andrea Paladio, Četiri knjige o arhitekturi, Građevinska knjiga, Beograd 2010, 5.

104 Umberto Eco, Estetički problem u Tome Akvinskoga, Nakladni zavod Globus, Zagreb 2001, 251.


se srednjovekovno doba rađa iz ruševina antike, novovekovna civilizacija nastaje na temelju srednjovekovlja. Trajna opozicija staro-novo jeste ono što se proteže kroz celokupno nasleđe savremenog sveta, i ta opozicija je ponekad gradila, a ponekad uništavala čitave civilizacije.

Razdoblje renesanse nasledilo je od prethodnih perioda i koncepciju riznice, mesta na kome se sakupljaju, pa i gomilaju, predmeti vredni čuvanja. Ova praksa, koju u srednjem veku opredmećuju dvorske i crkvene riznice, može se pratiti daleko u prošlost, sve do prvih civilizacija u Međurečju i zbrki koje su sakupljali vladari tog prostora i tog vremena, poput Zbirke čudesa čovečanstva Navukodonosora II iz 6. veka pre naše ere.105 No humanistička doktrina donosi određenu razliku u odnosu na prethodne modele. Prikupljanje i proučavanje starina i vrednih predmeta, okupljenih u prostorije nazivane kabineti rekosti, kabineti čudesa i slično (Kunstkammer, Wunderkammer), imalo je jednu specifičnu dimenziju: kroz uređenu zbirku sakupljenih predmeta njihov vlasnik težio je da stvori celovit saznajni sistem, to jest imago mundi, sliku sveta.106 Slika renesansnog sveta nesumnjivo i dalje je bila ogledalo hrišćanskog svetonazora – Emil Male je renesansu opisao u tri reči kao „antiku oplemenjenu hrišćanstvom“107 – ali mesto čoveka u toj slici se značajno promenilo.

Kako mi, danas, vidimo ovaj kolekcionarski naum? Pišući o uređenju habzburških zbirki u Beču, Sven Alfons kaže: „Pošto su se zbirke jednom počele uređivati, neizbežno je iskrsao problem njihovog unutrašnjeg uređenja. Planeri nove Kunstkammer nisu više bili zadovoljni sakupljanjem naveliko retkosti kojima bi zadovoljili dokoličarsku radoznalost posetilaca, niti je bilo dovoljno gurnuti posetioca u čuđenje i zaprepašćenje. Pokušali su da ustanove jedinstvo zasnovano na jednom dominantnom kriterijumu; pokušali su da uobliče jedan okvir u koji bi smestili pojedinačne fenomene. Imajući u vidu zbirke, nameravali su da predstave taj okvir pomoću slika ili teksta. Može se sa sigurnošću pretpostaviti da su bečki kustosi nameravali da izraze jednu osnovnu zamisao koja odgovara muzeju: strukturu materijalnog sveta i njegove veze“.108 U bečkom Umetničko-istorijskom muzeju, 2013. godine otvorena je za javnost najnovija inkarnacija habzburških kolekcija,

105 Upor.: Želimir Koščević, „Muzeji u prošlosti i sadašnjosti“, Muzeologija, 21, 1977, 13-74.

106 Sven Alfons, „Muzej kao slika sveta“, Glasnik Narodnog muzeja Crne Gore, II, Cetinje 2005-2006,173-184.

107 Emile Mâle, The Early Churches of Rome, Benn, London 1960, 29.

108 Alfons, „Muzej kao slika sveta“, 175.


Slika 7 – „...opredelio sam se kao i moj učitelj i vodič Vitruvije ...“ (Rafael, Mladić nosi starca na leđima [Eneja i Anhis], oko 1514, crtež crvenom

kredom, Muzej Albertina, Beč)


upravo pod nezaobilaznim naslovom Kunstkammer. Bitno je, dakle, istaći da su ove zbirke, iako ustanovljene na drugačijim principima109, preteča najprepoznatljivije moderne baštinske ustanove - muzeja. One same po sebi nisu muzeji u savremenom smislu reči, ali jesu gradivni činilac bez koga modernog muzeja ne bi bilo.

Termin muzej potiče od reči muze (grč. Μουσαι, moυsai), koja označava devet kćeri boginje memorije (titanke) Mnemosine i Zevsa, vrhovnog boga grčkog panteona. U antičkoj Grčkoj muzej (Μουσεiον, Mouseion) je prostor posvećen muzama, njihovim svetkovinama i njihovom proslavljanju: „Muze, koje je Sećanje (Mnemosina) rodilo velikom Zevsu ’da budu zaborav zala i oduška od svih briga’, nadahnule su Homera i Hesioda da kazuju o prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, da diče blažene bogove i slave herojski ljudski rod“.110 (Interesantno je pomenuti da pored termina muzej od muza vodi i termin muzeja: to je ime muzičkih svečanosti sa takmičenjem koje su se održavale u Staroj Grčkoj svake pete godine u svetilištu muza na Helikonu).111 U doba helenizma, u trećem veku pre nove ere, u Aleksandriji je osnovan mouseion, sa idejom da sumira i dokumetuje kolektivno ljudsko pamćenje (to je zapravo ona ustanova koju najčešće zovemo „Aleksandrijska biblioteka“). Slično tome, kako ističe Pola Finlend, u doba renesanse reč musaeum dovodila se u vezu sa rečima koji su označavale intelektualne i filozofske kategorije, potom vizuelne konstrukte, te na kraju prostorne domene. Intelektualne i filozofske kategorije, poput reči bibliotheca, thesaurus ili pandechion („sveobuhvatajuće“), vizuelni konstrukti kao što su cornucopia (rog izobilja), gazophylacium (trezor, riznica palate ili hrama), i prostorni domeni poput studio, casino, cabinet/gabinetto, galleria, theatro, činili su složenu predstavu renesansnog musaeum-a. „Musaeum je bila epistemološka struktura koja je obuhvatila raznovrsne ideje, predstave i institucije koje su bile u središtu kulture kasne renesanse“, zaključuje Finlend.112 U proto-periodu muzeja, petnaestom, šesnaestom i sedamnaestom veku, kolekcije rariteta (čudesa, starina, umetnina) bile su smeštene u privatnom domenu,

109 Eilean Hooper-Greenhill, Museum and Shaping of Knowledge, Routledge, London – New York 1992, 23-132.

110 Драгослав Срејовић, Александрина Цермановић-Кузмановић, Речник грчке и римске митологије, Српска књижевна задруга, Београд 1979, VIII.

111 Isto, 276.

112 Upor.: Paula Finlend, “The Museum: Its Classical Etymology and Renaissance Genealogy”, Journal of the History of Collections, 1(1), 59-78.


u prostorijama nazivanim camerino, studietto, scrittoio (scriptoio), cabinetto (gabinetto), tesoro (tesoretto), guardaroba ili antiquario (antiquarium).113 Svi ovi nazivi označavaju u različitim varijetetima sobu ispunjenu dragocenim ili znakovitim predmetima. Zbirke predmeta bile su slike sveta strukturisanog onako kako ga vlasnik zbirke (ili njegov savetodavac) vidi, predstavljajući tako i sam svet, ali i kolekcionara. Na taj način, kolekcionar je bio koliko stvaralac, toliko i podanik sopstvene slike sveta.

Humanistički model prenošenja znanja

Na početku knjige Životi slavnih vajara, slikara i arhitekata, prvi put objavljene 1550. godine u Firenci, Đorđo Vazari daje kratak pregled razvoja umetnosti. „... to sam, međutim, uradio ne toliko zanesen ljubavlju prema umetnosti koliko u želji da učinim opštu uslugu našim umetnicima; kada vide kako je umetnost od prvih početaka doprla do svog vrhunca i kako se sa tako uzvišenog stepena srozala do krajnje propasti, ... umetnici će tada moći lakše upoznati napredak njenog preporoda i savršenstvo koje je postigla u naše vreme“, kaže Vazari.114 Rekli smo da humanizam u svojim korenima ima ideju o obrazovanju na osnovu antičkih uzora. Ali podjednako sa tim, prvi humanisti težili su da te vrednosti prepoznaju i u svom okruženju, da ih istaknu i da upute na njihov značaj i potrebu za očuvanjem.

Pred kraj života Mikelanđelo (1475-1564) je slavljen kao il divino, božanski Mikelanđelo. I upravo stepen prepoznavanja njegovog dela može da bude bitan za razumevanje kako se u dugom razdoblju njegovog života prešao put od glorifikacija ostataka antike do vrednovanja nasleđa antike koje se moglo prepoznati u sadašnjici. Poznat je primer kako je Mikelanđelo u mladosti izradio jedan komad u mermeru za koju je Pjerfrančesko Mediči savetovao njegovom donosiocu, Baldasariju Milanezeu, sledeće: „Kada bi ga ti zakopao u zemlju, siguran sam da bi ga smatrali za starinu, a kada bi ga doteranog tako da izgleda kao starina poslao u Rim, dobio bi mnogo više nego da ga ovde prodaš“.115 Vazari, koji nam prenosi ovu priču, ne isključuje

113 Upor.: Angelina Milosavljević-Ault, „Studiolo kao predmet istraživanja u istoriji umetnosti i istoriji kolekcionarstva“, Glasnik Narodnog muzeja Crne Gore, Nova serija, II knjiga, Cetinje 2005, 121-145; Angelina Milosavljević-Ault, Prezentacija i legitimacija vladara u dekoraciji renesansnog studiola, PUNKT, Beograd 2013.

114 Citirano prema: Đorđo Vazari, Životi slavnih vajara, slikara i arhitekata, Libretto, Beograd 2000, 22.

115 Isto, 244.


da se ovo „starenje“ skulpture zaista i desilo i da je Baldasari zaista zakopao u svom vinogradu i potom prodao u Rimu kao antičku skulpturu za mnogo veći novac nego što je Mikelanđelu isplaćeno za izradu nove skulpture. Ubrzo, Mikelanđelova dela su prepoznata kao nešto što dostiže antičke uzore – koji se nikad nisu dovodili u pitanje – pa ih možda čak i prevazilazi, „da se ni kod antičkih ni kod modernih majstora za toliko godina otkada se sunce okreće ne može naći ono što je Bog dao samo njemu“.116 Tu leže humanistički koreni studija baštine. Ostaci prošlosti su vredni po sebi, oni nose svedočanstva o proteklim vremenima, vrednostima i nazorima. Ali to nije sve: oni nisu samodovoljni, oni se baštine da bi služili kao orijentir, kao pokazatelj o vrlinama i manama. Prošlost je tako shvaćena kao zdenac, pa otuda i kao ogledalo obrazovanja sadašnjosti.

Srednji vek je od antike nasledio, uz određena prilagođavanja koja su se ponajpre ticala hrišćanskih dogmi, model obrazovanja zasnovan na sedam slobodnih veština (septem artes liberales). One su bile podeljene na tropuće (trivium) koje je obuhvatalo gramatiku, dijalektiku (logiku) i retoriku, i četvoropuće (quadrivium) – aritmetiku, geometriju, muziku i astronomiju. Polazeći od ovih veština, srednjovekovna sholastika težila je, pojednostavljeno rečeno, razmatranju i rešavanju složenih filozofskih problema sa neizbežnom religijskom pozadinom, ali ne i bez pozivanja na antičke autore koji su bili utkani u hrišćansku sliku sveta. Sa druge strane, u korenu humanističkog modela obrazovanja, iako religijske komponente nije nestalo (čak naprotiv!), stoji potreba za sveukupnim, enciklopedijskim znanjem koje donosi razumevanje sveta u kome pojedinac živi, a to znanje je prepoznato kao osnovni preduslov za aktivan, kreativan i koristan život.117 Drugim rečima, samo obrazovani i oni skloni nauci prepoznati su kao oni koji mogu da ovladaju stvarima i svetom i da organizuju njihovo mnoštvo, a to je važilo kako za vladare, tako i za podanike. Otuda nastaje i ideal rex litteratus, ideal mudrog, učenog vladara, a vladar bez znanja bio je jednostavno „krunisano magare“ (un asino coronato).118 Kako je već istaknuto „...sholastički model obrazovanja je pripremao pojedinca za život u zatvorenoj zajednici naučnika (teologa ili pravnika, na primer), dok je humanistički model, najpre sa svojim brigama koje su se ticale, recimo uopšteno, etike – samo naizgled –

116 Isto, 313.

117 Angelina R. Milosavljević, „Humanističko obrazovanje kao ponuda objedinjenog diskursa o svetu“, u: Teorija i praksa nauke u društvu: od krize ka društvu znanja, Hemijski fakultet Univerziteta u Beogradu, Beograd 2012, 243.

118 Бодин Вуксан, Хуманистичке основе амблематске литературе, Пер аспера, Београд 2008, 24.


ograničen na vladarske i aristokratske životne kontekste i novopostavljena pravila, zapravo pripremao za život aktivne članove društva, pojedince koji razumom, dakle kritički promišljaju i analiziraju svet u kome žive. Ovde se prepoznaje antički model obrazovanja rezervisan za slobodne ljude, aristokrate koji su jedino uživali esenciju demokratije, odnosno građanska prava.“119 Od antičkih vremena, preko humanističke renesanse, pa do danas prenose se slični ideali o znanju i obrazovanju. Kada tih ideala nestane, a dešavalo se i to u nedavnoj istoriji, to je siguran znak prevrednovanja društvenih i kulturnih vrednosti. Humanistički svetonazor svakako ne treba glorifikovati i mistifikovati – tokom svoje duge istorije on je bio često i sa pravom kritikovan – ali ono što se ne sme zanemariti jeste njegov značaj za razumevanje utemeljenja modernog sveta.

Za dalje čitanje

O humanističkim principima: Erwin Panofsky, “The History of Art as a Humanistic Discipline”, in: Meaning in the Visual Arts, The University of Chicago Press, Chicago 1955, 1-25; Vito R. Giustiniani, “Homo, Humanus, and the Meanings of ‘Humanism’”, Journal of the History of Ideas, Vol. 46, No. 2, Apr. - Jun, 1985, 167-195; O starinarenju: Marko Špikić, Humanisti i starine, FF press, Zagreb 2006. Françoise Choay, “Humanism and the Ancient Monuments”, u: The Invention of the Historic Monument, Cambridge University Press, Cambridge 2001, 17-39. Sven Alfons, „Muzej kao slika sveta“, Glasnik Narodnog muzeja Crne Gore, II, Cetinje 2005-2006,173-184. O epsitemologiji humanističkog kolekcionarstva: Eilean Hooper-Greenhill, Museum and shaping of knowledge, Routledge, London – New York 1992, 23-132. O humanističkom obrazovanju: Angelina R. Milosavljević, „Humanističko obrazovanje kao mogućnost objedinjenog diskursa o svetu“, u: Teorije i prakse nauke u društvu, Beograd 2012, 238-244; Бодин Вуксан, Хуманистичке основе амблематске

литературе, Пер аспера, Београд 2008.

119 Milosavćević, „Humanističko obrazovanje“, 240.

Sedmo poglavlje

MODERNOST I RAĐANJE BAŠTINE

U ovom poglavlju razmatra se mesto baštine u modernom dobu i to kroz uticaje, pre svega prosvetiteljskih i romantičarskih ideja na formiranje koncepata baštine i baštinjenja. Ideje o naciji, obrazovanju i nauci dovode se u vezu sa konceptima baštine i analizira se njihov međusobni odnos. Cilj poglavlja je da se u savremenim ustanovama baštine (muzejima, bibliotekama, arhivima i sl.), prepoznaju varijeteti polaznih prosvetiteljskih i romantičarskih ideja, te njihov razvoj i uloga u građenju

modernog društva.

Druga polovina osamnaestog veka doba je revolucija, idejnih, a potom i društvenih preokreta čije su posledice i danas veoma osetne. Većina

tema kojima se može pridenuti pridev „moderno“ (moderna država, moderna privreda, moderni grad, moderna umetnost...) rezultat su ovih revolucija, iako termin „moderno“ ima dugu istoriju upotrebe.120 Čuvena je, na primer, querelle des Anciens et des Modernes, svađa Starih i Modernih, intrigantna polemika koja se zbila u Francuskoj akademiji (Académie française) krajem sedamnaestog veka. Žarište polemike bila su podeljena mišljenja da li je sve što se postiže u savremenom životu tek podražavanje starijih vremena (što je bila pozicija Starih) ili je novo doba donelo sasvim autentične doprinose i izume koji pokazuju superiornost modernih vremena nad prošlošću (što je bila pozicija Modernih). Iako na različitim nivoima ova rasprava nikada nije prestala da tinja, društveno-kulturne promene u zapadnoevropskoj civilizaciji s kraja osamnaestog veka obezbedile su dominaciju „modernog“ pogleda na svet.

Uopšte, druga polovina osamnaestog veka donela je niz veoma značajnih ideja i novih konteksta za temu koju obrađuje ova knjiga. U isto vreme kada je rođen koncept baštine u savremenom smislu, kada je nastao moderni muzej, u istoriju je ušao i život. Život čoveka postao je – mada najčešće i dalje samo

120 Koren termina „moderno“ je u poznolatinskom modernus, tj. latinskom modo, u značenju „savremeno“, „u duhu novog (sadašnjeg) vremena“.

SEDMO POGLAVLJE: MODERNOST I RAĐANJE BAŠTINE 95

načelno – vredan sam po sebi; ljudi su, takođe najčešće samo deklarativno, postali međusobno jednaki; čovek je postao građanin sa svojim građanskim pravima koja su uključivala slobode do tada rezervisane za mali broj ljudi. Država je shvaćena kao stvar naroda, stvar javnosti (res public), pa čak i kada je zadržavala monarhijske parafenalije. Racionalizacijom u domenu državnog uređenja bioloških fenomena svojstvenih (sveže otkrivenom) stanovništvu – poput higijene, zdravlja, nataliteta, dugovečnosti... – nužno se postavilo pitanje upravljanja njima, pa, shodno tome, i pitanje uticaja tog upravljanja na politiku i ekonomiju.121 Dajući čoveku „biologiju“, državni upravljački aparat morao je da mu da i komplementarnu dimenziju – autorizovano javno pamćenje. Tek tada je čovek mogao postati korisni građanin svoje države. A tada se rađa i savremeni koncept baštine.

Ideje osamnaestog veka dobile su svoje puno i delatno otelotvorenje u devetnaestom veku. Najprepoznatljiviji koncepti ovog perioda mogu se okupiti u dva idejna korpusa, poznata pod nazivima prosvećenost i romantizam. Ova dva odvojena, ali i prepletena polazišta, prevazišla su teorijsko-spekulativne korene i formirala su veoma uticajne ideološke modele, raznovrsne moderne institucije, kao na, kraju krajeva, i način mišljenja koji je i danas veoma prisutan.

Prosvetiteljske ideologije i romantičarski veltšmerc

Pod ideologijom se najčešće podrazumeva određeni sistem međusobno povezanih ideja i može da se odnosi na veoma različita polja ljudske misli, na primer na politiku, religiju, moral, umetnost... Takođe, često ideologija nosi negativan predznak kao nešto što zarad neke „ideje“, ili njihovog sistema, žrtvuje pojedinca. Sama kovanica (idea+logos) nastala je krajem osamnaestog veka a načinio ju je Anton Desti de Trasi da označi nauku koja bi se bavila istraživanjem ljudskih ideja. Nastala je dakle u ono vreme koje se obično naziva dobom prosvećenosti.

Šta je prosvećenost? „Već dva veka ona (moderna filozofija) ga u različitim oblicima ponavlja (pitanje Was ist Aufklärung?). Od Hegela do Horkhajmera i Habermasa, preko Ničea i Maksa Vebera, gotovo da nema filozofije koja, neposredno ili posredno, nije bila suočena sa tim istim pitanjem: koji događaj, dakle, nazivamo Aufklärung, događaj koji je, bar jednim delom, odredio ono što jesmo, što mislimo i što činimo danas?“, piše francuski filozof Mišel Fuko sedamdesetih godina dvadesetog veka.122 U ovoj

121 Мишел Фуко, Рађање биополитике, Светови, Нови Сад 2005, 431.

122 Mišel Fuko, „Šta je prosvećenost?“, Spisi i razgovori, Fedon, Beograd 2010, 413.


Fukoovoj zapitanosti iako nema direktnog odgovora na postavljeno pitanje, data je jedna veoma bitna konstatacija: „prosvećenost“ je događaj koji je, bar jednim delom, odredio ono što jesmo, što mislimo i što činimo danas. Jer, zaista, prosvetiteljske ideje su nezaobilazni činioci savremenog sveta, bilo da je reč o kritičkom mišljenju kojim upravlja razum a ne autoritet, ili o pravu da se razmatra ma koja tema, bila ona politički nezgodna ili religijski neprihvatljiva. U tom kontekstu, prosvećenje je želja za znanjem koje svojim širenjem – prosvetiteljstvom – doprinosi boljem životu ljudi; dakle težnja od koje se, nakon svih zastranjivanja koje je prosvetiteljska ideologija neretko donosila, nije odustalo ni danas.123

I romantičarski pogled na svet takođe još uvek traje. Pod romantizmom se obično podrazumeva umetnički pravac, ali i duhovno stanje s kraja osamnestog i tokom devetnaestog veka. Formalno je to odgovor na klasicističku potrebu za skladom i redom (inspirisanu antikom), dok, idejno, romantizam jeste reakcija na promenu sveta koju je izazavala industrijska revolucija. Tako posmatran romantizam označava još jedan istorijski period, ali kao što smo već rekli, ovako utemeljen pogled na svet i dalje je prisutan u savremenom dobu. Evo jednog primera. Na prvom albumu beogradske rok grupe Katarina II (kasnije Ekatarina Velika), iz 1984. godine, refren pesme Radostan dan glasi: „Ti si volela moj Weltschmerz“. Ovaj neobični refren sledi nakon poletne strofe („Kakav radostan dan! / Crnci pevaju ’aleluja!...“) i donosi promenu raspoloženja, prelamajući dotadašnji ritam i bojeći atmosferu tamnijim nijansama. Weltschmerz je izvorno romatičarski izraz. Termin Weltschmerz (nem. svetski bol) skovao je nemački romantičasrki pisac Žan Paul da bi njime opisao stanje nemogućnosti realnog, fizičkog, sveta da ispuni senzualne, maštarske, čulne, u dve reči – subjektivne i intimne potrebe čoveka. Otkud to osećanje, u slučaju gorepomenutih stihova, dakle krajem dvadesetog veka? Zapravo, jedan od tokova u popularnoj kulturi osamdesetih godina dvadesetog veka imao je upravo naziv novi romantizam. Autor stihova, Milan Mladenović, nije bio usamljen u svom osećanju. I upravo je o tome reč: romantizam je prepoznao univerzalno, vanvremensko, stanje neprilagođenosti pojedinca modernom društvu, kao i stanje nedovoljnosti modernog sveta da zadovolji ukupne potrebe tog pojedinca. Iz te neprilagođenosti i nedovoljnosti razvija se nagon za stvaranjem novih, imaginarnih i fikcionalnih svetova, koji svoje obrasce neretko crpi iz prošlosti

123 O prosvetiteljstvu kao izvoru totalitarizma vidi: Max Horkheimer, Theodor W. Adorno, Dijalektika prosvetiteljstva, „Veselin Masleša“, Sarajevo 1974.


i artkuliše se najčešće kroz različite umetničke i kulturne, ali ponekad i kroz političke i ideološke izraze.

Moglo bi se reći, istina veoma uopšteno, da su prosvetiteljske ideologije formirale progresivni i materijalni aspekt modernog društva. Sa druge strane, romantizam je dodao – suštinski neophodnu i komplementarnu – imaginarnu i simboličku komponentu u izgradnji modernog sveta. Tako su u samu srž modernog doba utkane i međusobne i unutrašnje protivrečnosti prosvećenosti i romantizma, protivrečnosti na koje smo izgleda do danas toliko navikli da nam savremeni svet, pored sve svoje kontradiktornosti, često deluje veoma koherentno.

Baština u službi nacije

Kakvo je mesto baštine u doba prosvećenosti i romantizma? To je upravo onaj trenutak kada baština prestaje da bude tek „nasleđe od oca“ (o čemu je bilo reči u drugom poglavlju) i postaje predmet javnog interesa. Da bi se to dogodilo bilo je potrebno uopšte prepoznati „javnost“ pa i njen interes, a to je pretpostavljalo još jedan moderni „izum“ – naciju.

Američka i francuska revolucija svakako stoje u temelju ovih tendencija. No, krenimo od lokalnog primera. Osim što ih deli pet vekova, šta povezuje Dositeja Obradovića i Svetog Savu? Na primer, beogradski, odnosno, državni Zavod za udžbenike i nastavna sredstva izdao je 1991. godine publikaciju upravo pod nazivom Sveti Sava: prvi srpski prosvetitelj. To se isto kaže i za Dositeja. Na primer: „Od naših novijih sunarodnika, koje želimo pomenuti, pravo mesto i ovde kao i svuda inače pripada slavnom narodnom učitelju Dositiju Obradoviću“, piše 1876. godine M. Đ. Milićević, sekretar Ministarstva prosvete i crkvenih dela, u opisu tadašnje Kneževine Srbije.124 (Istina, ljubav između srpskog naroda i Dositeja je obostrana: „Tebi, dakle, o ljubeznejši i sladčajši slavenoserpski narode, posveštavam koliko ovu [knjigu] toliko i one koje će sledovati plode i žertve mojega pera.“125) No, nije zapravo pitanje ko je bio „prvi“, pitanje je kome Dositej i Sveti Sava kao prosvetitelji pripadaju? Treba li podsećati da se njihove biografije i društvene uloge toliko razlikuju da je na osnovu istorijskih fakata i idejnih polazišta teško pomisliti da oni dele nešto zajedničko. Ipak odgovor na postavljeno pitanje je dosta jednostavan: i Sveti Sava i Dositej Obradović

124 М. Ђ. Милићевић, Кнежевина Србија, књига 1, Београд 1876, 27-28.

125 Dositej Obradović, Život i priključenija Dimitrija Obradoviča, Rad, Beograd 1964, 11.


pripadaju nacionalnoj ideji prisutnoj u Srbiji od kraja osamnaestog i početka devetnaestog veka.

Šta je nacija? Nacija se veoma uopšteno prepoznaje kao zajednica ljudi sličnog etničkog porekla i jezika, na zajedničkoj teritoriji, sličnih duhovnih vrednosti itd. Pre svega, nacija je ideja o narodu koji je nosilac suvereniteta države. Da bi se ova ideja učvrstila, potrebno je istaći što više sličnosti i povezanosti među članovima zajednice („naroda“) koja čini naciju. Između ostalog, potrebno je naći i zajedničku prošlost i istorizovati je. Kako ističe norveški antroplog Tomas Hiland Eriksen „od svih događaja koji su se odigrali u prošlosti istoričari tematizuju samo krajnje mali broj, i oni time postaju deo zajedničke kulturne baštine, a obično se tumače unutar okvira izgradnje jedne nacije“.126 Baština tako postaje nacionalno blago: skup vrednosti koji stoji u temeljima nacije i svedok je njenog identiteta i legitimiteta nad dobrima koje poseduje. Drugim rečima, u ovom kontekstu baština nije ništa drugo nego instrument za realizaciju nacionalnih ideja. O specifičnom odnosu baštine i nacije Alaida Asman jezgrovito ističe: „U devetnaestom veku spomenici čine ono za šta su u dvadesetom zaduženi mediji: oni insceniraju prošlost. Istorija se ne skladišti samo u arhivama naučnih institucija, nego se, uz veliki trud, inscenira i u pomenima, hodočašćima, mimohodima, svečanim govorima, statuama i nacionalnim spomenicima. Tome treba dodati i festivale i tableaux vivants, muzeje i istorijske slike, narodne pesme i slike koje se koriste za teatralizaciju istorije. Svi ovi istorijski žanrovi stvaraju i obrađuju istorijske mitove, simboličke jedinice nacionalnog pamćenja. Kod takvog tumačenja istorije na delu nije istorijska svest istorijske nauke, nego živo sećanje savremenika na istoriju. Ako iz konteksta istorijske svesti treba da pređu u kontekst nacionalnog pamćenja, istorijski podaci moraju se materijalizovati i kondenzovati u čvrste simbole.“127 Na primer, a potpuno u skladu sa prethodno rečenim, već navođeni M. Đ. Milićević 1876. godine nadahuno savetuje: „Što valja da vide oči, to usta ne mogu da ispričaju. Sliku Studenice treba da ima bar svaka srpska škola. Dokle toga ne bude, pomagaćemo se opisima, iako se zna da su oni uvek nemoćni da predstave vernu sliku same stvari“.128

Imajući ovo u vidu, ne čudi da su baština i njeni materijalni, opredmećeni prenosioci – spomenici, shvaćeni kao veoma moćan instrument u građenju nacije i njene heroizacije, i zbog toga im se u svim nacionalnim formacijama

126 Citirano prema: Olsen, Od predmeta do teksta, 247-248.

127 Asman, Rad na nacionalnom pamćenju, 54.

128 М. Ђ. Милићевић, Кнежевина Србија, књига 2, Београд 1876, 653.


uvek pridavala velika pažnja, kao što se to čini i danas. Na kraju krajeva, u tako neposrednom štivu kao što je to knjiga Olovka piše srcem, u kojoj deca daju svoje shvatanje reči koje koriste odrasli, nalazi se i sledeća mudrost: „hrabrost je spomenik na ulici“.129

Nauka i obrazovanje

Dugo trajanje prosvetiteljskih nazora i njihovo prisustvo u savremenom dobu vidljivo je i u svakodnevnom životu. Ne zove li se jedno od redovnih ministarstava u svim sazivima Vlade „Ministarstvo prosvete“? Ne zovu li se oni koji rade u školama i sličnim institucijama „prosvetari“ ili „prosvetni radnici“? Imajući ovo u vidu, jasno je gde je prosvetiteljska misao našla svoje najdirektnije ovaploćenje. Reč je, svakako, o obrazovanju.

Izvorni prosvetitetljski model znanja, kome obrazovanje treba da teži, dat je naravno u čuvenoj francuskoj Enciklopediji (Encyclopédie ou Dictionaire raisonné des Scienses, des Artes et des Métiers), izdavanoj od 1751. do 1780. godine u 35 knjiga, a čiji su urednici bili Deni Didro i Žan D’Alamber. D’Alamber, u Uvodnoj raspravi u Enciklopediju piše: „Tako su pamćenje, razum u užem smislu i mašta, tri različita načina kojima naša duša obrađuje predmete svojih misli. (...) Ove tri sposobnosti obrazuju najpre tri glavna dela našeg sistema i tri opšta predmeta našeg saznanja: Istoriju koja odgovara pamćenju, Filozofiju koja je plod razuma, i Lepe veštine koje stvara mašta.130 Ova podela, donekle preuzeta od Fransisa Bekona, identifikovala je moderne naučne i umetničke discipline, koje su se od tog doba razgranale u najraznovrsnijim pravcima.

Razvoj nauke i sistema znanja nisu bili dovoljan uslov za realizaciju prosvetiteljskog projekta. U jednoj pesmi (Strašna godina, 1872) Viktor Igo slikovito predstavlja složenost društvenog miljea u kome su se našle prosvetiteljske ambicije. Pesma je u formi dijaloga i glasi:

„Upravo si spalio Biblioteku? – Da.

Zapalio sam je! – Ali, to je nečuven zločin!

Zločin koji si počinio ti, Protiv sebe samog, zlikovče!

129 Vanja Rupnik, Budimir Nešić, Olovka piše srcem, Bigz, Beograd 1974, 141.

130 Dalamber, Uvodna rasprava u Enciklopediju, Kultura, Beograd 1955.


Zar si zaboravio da je tvoj Oslobodilac knjiga?

Knjiga je tvoje dobro! To je znanje.

Pravo, istina, vrlina, dužnost, Razvoj, razum koji otklanja

Sva bunila. I ti, ti si to uništio!

– Ne umem da čitam.“131

Pored uređenog sistema naučnog znanja, bilo je potrebno stvoriti i sistem raspodele i širenja znanja – obrazovni sistem. Ovaj sistem utvrđen je na zbiru znanja i veština koji se smatraju suštinskim za život u jednom društvu. Taj zbir znanja i veština, koji se u obrazovanom procesu naziva kurikulum, između ostalog „prenosi ono što smo izabrali da pamtimo o našoj prošlosti, ono u što verujemo u pogledu naše sadašnjosti i ono čemu se nadamo u budućnosti“.132 Ne podsećaju li navedene reči Madlene Grumet, istaknute teoretičarke i kritičarke obrzovnih modela, na definicije baštine sa kojima smo se sreli u prvim poglavljima ove knjige? Veza obrazovanja i baštine je, zapravo, dvostruka: sadržajna i sistemska. Sa jedne strane obarzovanje je sadržajno utemeljeno na negovanim ostacima prošlosti, a sa druge strane kroz obrazovni proces ostvaruju se i osnovni mehanizmi baštinjenja: prenošenje i kultivisanje nasleđenog. Setimo se nešto ranije navedenih reči M. Đ. Milićevića da svaka srpska škola treba da ima sliku Studenice. Studenica je u ovom primeru kako sadržaj o kome se uči, tako i predmet kome je kroz učenje obezbeđeno trajanje u kolektivnoj memoriji. Naravno, to važi i za ostale „slike“ koje su stajale i menjale se u našim učionicama.

Treba upozoriti da odnos između nauke, obrazovanja i baštine može biti lako zloupotrebljen. Podsetimo se samo Anenerbea (nem. Ahnenerbe) nacističke organizacije koju je 1935. godine osnovao Hajnrih Himler kao „Društvo za istraživanje drevne germanske istorije i nasleđa predaka“, da bi

131 Iako ova Igoova epizoda pripada devetnaestom veku setimo se i dva dvadesetovekovna, lokalna primera: aprila 1941. godine izgorela je Narodna biblioteka u Beogradu, a avgusta 1992. godine izgorela je Narodna i univerzitetska Biblioteka u Sarajevu. Oni koji „ne umeju da čitaju“, dakle, još uvek postoje.

132 Citirano prema: Миомир Деспотовић, Развој курикулума у стручном образовању, Филозофски факултет, Београд 2010, 24.


Slika 8 – „Tako su pamćenje, razum u užem smislu i mašta, tri različita načina kojima naša duša obrađuje predmete svojih misli.“

(„Figurativni sistem ljudskog znanja“ iz: Encyclopédie, ou dictionnaire raisonné des sciences, des arts et des métiers..., Paris 1751–72)


dve godine kasnije bila preimenovana u „Istraživačko-obrazovna zajednica za nasleđa predaka“. Ova organizacija preduzimala je studijske ekspedicije, arheološka iskopavanja, arhivska istraživanja, a sve sa ciljem da „naučno“ dokaže istinitost teorija o arijevskoj rasi. Falsifikovanjem dokaza i selektivnim tumačenjem izvora, stvarala se slika o arijevskom poreklu nemačkog naroda, zaodevena u pseudonaučni šinjel.133

Šta onda možemo da zaključimo o odnosu baštine, obrazovanja i nauke? Obrazovni sistem, zasnovan na rezultatima naučnih istraživanja i nacionalnih strategija, postao je nosilac prosvetiteljskih ideja (pa time i ideologija) u državnoj organizaciji. Pojednostavljeno, mada ne i netačno rečeno, obrazovni modeli se neretko projektuju tako da formiraju („obrazuju“) pojedince u skladu sa potrebama nekog ideološkog sistema. Drugim rečima, pored brojnih pozitivnih konotacija koje obrazovanje sa sobom nosi, moguća (i verovatna) ideologizacija je „tamna strana“ svakog obrazovnog procesa. Njeno se postojanje ne sme zanemariti, te se i savremenim obrazovnim procesima mora prići kritički. Stara poslovica Non scholae, sed vitae discimus podseća nas da ne učimo za školu već za život. Stoga ni cilj obrazovanja nije „dobra obrazovanost“, već dobar život, ma koliko to idealistički zvučalo.

Moderne baštinske ustanove

Sistematizacija znanja vodila je, kao što smo primetili, sistematizaciji disciplina, ali i stvaranju institucija. Stvarajući institucije, moderno društvo inspirisano idejama s kraja osamnaestog veka naravno nije isključilo samostalnost i razmenjivanje pojedinačnog mišljenja, ali ipak je uslovilo da pojedinci „nemaju drugog načina da donose krupne odluke osim u delokrugu institucija koje su izgradili“.134 Sam pojam baštine (vidi drugo poglavlje) dobija u ovom periodu svoju punu institucionalnu konotaciju.135 Ona se zasniva na premisi da se ostacima prošlosti mora prići organizovano i sistematski (pomoću postupaka identifikacije, dokumentacije i upotrebe), te sa jasnom vizijom zaštite. Na primer, tada je, u Francuskoj, nastala prva klasifikacija spomenika i to u deset razreda sa izvornom podelom

133 Michael Kater, Das Ahnenerbe der SS 1935–1945. Ein Beitrag zur Kulturpolitik des Dritten Reiches, Walter de Gruyter, Munich 1997.

134 Meri Daglas, „Kako institucije misle“, Reč: časopis za književnost i kulturu, i društvena pitanja, 57. 3, 2000, 334.

135 Poulot, „The Birth of Heritage“, 40-56.


na pokretnu i nepokretnu baštinu. Tih deset razreda činili su: „1. knjige i tiskovina; 2. rukopisi; 3. dokumenti i pečati; 4. stare i moderne medalje; 5. natpisi i urezamo kamenje; 6. statue, poprsja, vaze, antičke i srednjovekovne težine i mere, oružje, mauzoleji i grobnice; 7. slike, slikani kartoni, crteži, karte, stare i istorijske tapiserije, mozaici i oslikana stakla; 8. mašine i ostali predmeti vezani za mehanička umeća i nauke; 9. predmeti vezani za istoriju prirode; 10. predmeti vezani za stare, moderne, evropske i strane običaje.“136 Iz ovih predmetnih određenja razvile su se i brojne baštinske ustanove, kao što su recimo: inspektorati istorijskih spomenika, instituti za konzervaciju i restauraciju, zavodi za zaštitu spomenika itd. No, tada je, kao jedna od najprepoznatljivijih baštinskih ustanova, nastao i moderni muzej.137

„Pojava muzeja je ostvarenje moderne civilizacije“, naglašavao je na početku svojih predavanja iz muzeologije održavanih na čuvenoj Školi Luvra, takođe čuveni istoričar umetnosti Žermen Bazen.138 O renesansnom konceptu musaeum-a govorili smo u prethodnom poglavlju. Muzej kao moderna ustanova ima ipak nešto drugačiju ulogu. Otvaranjem zbirki široj publici, demokratizacijom politike pogleda, privatnost je zamenjena javnošću, a pređašnja hermetičnost nužno je preobražena u koncept socijalne komunikacije. Slavni i paradigmatični muzeji poput Luvra (otvoren 1793.) ili Britanskog muzeja (otvoren za javnost 1759.), rezultat su upravo ove transformacije (iako se po pravilu ističe da je prvi javni muzej, otvoren 1677. godine, zapravo oksfordski Ašomolijan).139 Savremena definicija muzeja, kako je formulisao ICOM (Međunarodni savet muzeja) u svom Statutu iz 2007. godine, kaže da je to: „nekomercijalna, svaka javna ustanova u službi društva i njegovog razvoja, koja je otvorena za javnost, i koja u svrhu proučavanja, obrazovanja i zadovoljstva, nabavlja, čuva istražuje, komunicira s publikom i izlaže materijalna svedočanstva o ljudima i njihovoj okolini“. Naravno, kao i u slučaju definicije baštine i ovo određenje uslovljeno je njenim autorom, što je u ovom slučaju strukovno udruženje muzejskih radnika. Iz jedne druge perspektive, a kako smatra muzeolog Donald

136 Citirano prema: Špikić, Anatomija povijesnog spomenika, 24, napomena 4.

137 Upor.: Miles Glendinning, The Conservation Movement: A History of Architectural Preservation: Antiquity to Modernity, Routledge, London and New York, 2013, 67-68.

138 Germain Bazin, Museologie: cours de Mr Germain Bazin, Ecole du Louvre, Paris 1950. Citirano prema prevodu ovog izdanja koji se čuva u biblioteci Odeljenja za istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta u Beogradu.

139 Upor.: Tony Bennett, The Birth of the Museum: History, Theory, Politics, Routledge, London 1995.


Preciozi, muzej je jedan od najsjajnijih i najmoćnijih žanrova moderne fikcije, ustanovljen na sistemu referenci, prepoznatih u okviru „zajedničkog jezika“. To je, nastavlja Preciozi, društveni instrument za proizvodnju i održanje modernosti, koji omogućava stvaranje modela „čitanja“ predmeta kao tragova, reprezentacija, odraza ili surogata pojedinaca, grupa, nacija i rasa, te njihovih „istorija“.140

U ovim određenjima muzeja kao baštinske ustanove, jasno se mogu prepoznati aspekti o kojima smo govorili u ovom poglavlju: prosvetetiteljske i romantičarske ideje, nacionalne strategije, i naučni i obrazovni procesi. Ovi aspekti su međusobno prepleteni i međusobno uslovljeni. Na primer, proces formiranja srpske nacionalne države i njenih institucija u devetneastom i početkom dvadesetog veka, praćen je i pomagan brojnim aktivnostima na polju istraživanja starina i brige o njima. Delatnost Vuka Karadžića i Dimitrija Davidovića na opisivanju starih manastira i natpisa započeta u trećoj deceniji devetnestog veka, zatim zalaganja Jovana Sterije Popovića tokom njegovog načelnikovanja Ministarstvom prosvete koja su 1844. godine rezultirala Naredbom o zabrani rušenja starih gradova i zamaka i ukazom o osnivanju Muzeuma serbskog, potom temeljiti terenski rad arhitekata Mihajla Valtrovića i Dragutina Milutinovića na opisivanju, snimanju i dokumentovanju graditeljskih spomenika na tlu Srbije (1871-1884), preduzet po nalogu Srpskog učenog društva, preteče Srpke akademije nauka i umetnosti, samo su neke od (početnih) aktivnosti sprovođenih u cilju izgradnje moderne srpske države i njenih institucija, te i različitih baštinskih ustanova.141

Treba, dakle, još jednom podvući da muzej nije jedina ustanova baštine. U tu grupu spadaju i arhivi i bilblioteke, kinoteke, škole i univerziteti, ali delimično i javne ustanove poput pozorišta i sportskih borilišta, koje svoju delatnost direktno ili posredno realizuju na temelju upotrebljivih ostataka i slika prošlosti. Ustanove su postale najreprezentativniji predstavnici modernog društva, okrenutog napretku, progesu, razvoju, na kraju krajeva

140 Donald Preziosi, The Art of Art History: A Critical Anthology, Oxford 1998, 451-527.

141 Za detaljnije upoznavanje sa istorijom baštinskih ustanova u Srbiji vidi: Миодраг Коларић, „Први кораци ка заштити старина и Јанко Шафарик“, Зборник заштите споменика културе, књ. 3, св.1, 1952, 25-38; Tomić, Stevan, Pravna zaštita spomenika kulture u Jugoslaviji, Savezni institut za zaštitu spomenika kulture, Beograd 1958; Миодраг Јовановић, Музеологија и заштита споменика културе, Филозофски факултет - Плато, Београд 1994; Андреј Вујновић, „Предисторија историјског музеја Србије: Историјска музејска делатност у Србији од 1840. до 1963. године“, у: 50 година Историјског музеја Србије: 1963-2013, Историјски музеј Србије, Београд 2013, 7-48.


okrenutog novom. Ipak, da bi nešto bilo shvaćeno kao novo, mora se poznavati staro. U međuvremenu, i moderne ustanove su ostarile i njihova efikasnost u savremenom dobu predmet je stalnog preispitivanja. Ipak, njihova utemeljenost u opšti poredak vrednosti koje su aktuelne i danas čuva ih od gašenja, ali i zahteva stalne promene u njihovom delovanju. Napomenimo da je, eto, muzej – ta najprepoznatljivija baštinska ustanova – do danas doživeo nekoliko temeljnih transformacija, pa tako pored tradicionalnog muzeja, danas imamo i ekomuzeje, ekonomuzeje, muzeje na otvorenom, virtuelne muzeje...142 Zato treba jasno i precizno istaći: ustanove baštine iako su često u službi različitih interesa, ustanovljene su pre svega na jednoj instituciji koja i danas obezbeđuje njihov opstanak – na instituciji javnog pamćenja.143

Za dalje čitanje

O filozofskim aspektima prosvetiteljstva: Mišel Fuko, „Šta je prosvećenost?“, u: Spisi i razgovori, Fedon, Beograd 2010. O naciji i obrazovanju: Alaida Asman, Rad na nacionalnom pamćenju, XX vek, Beograd 2002. O vizuelnoj kulturi i nacionalnoj ideji: Ненад Макуљевић, Уметност и национална идеја у XIX веку: систем европске и српске визуелне културе у служби нације, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд 2006. Nezaobilazan tekst za razumevanje modernog koncepta baštine: Dominique Poulot, “The Birth of Heritage: ’le moment Guizot’”, Oxford Art Journal, Vol. 11, No. 2., 1988, 40-56; posledice ovog koncepta vidi u: Astrid Swenson, The Rise of Heritage: Preserving Past in France, Germany and England, 1789-1914, Cambridge University Press, Cambridge 2013. Minuciozna studija o građenju nacionalnog pamćenja: Мирослав Тимотијевић, Таковски устанак – српске Цвети: о јавном заједничком сећању и заборављању у симболичној политици званичне репрезентативне културе, ИМС, Филозофски факултет, Београд 2012. O nastanku modernog muzeja: Tony Bennett, The Birth of the Museum: History, Theory, Politics, Routledge, London 1995. O modernom (disciplinarnom) muzeju: Eilean Hooper-Greenhill, Museum and

shaping of knowledge, Routledge, London – New York 1992, 167-190.

142 Upor.: Koščević, „Muzeji u prošlosti i sadašnjosti“, 13-74; Никола Крстовић, Музеји на отвореном: живети или оживети свакодневицу? Музеј на отвореном Старо Село-Центар за музеологију и херитологију, Сирогојно - Београд 2014; Bernar Deloš, Virtuelni muzej: ka etici novih slika, Clio, Beograd 2006.

143 Upor.: Tomislav Šola, Javno pamćenje: Čuvanje različitosti i mogući projekti, Zavod za informacijske studije, Zagreb 2014.

Osmo poglavlje

TEHNIKA I TEHNOLOGIJA U STUDIJAMA BAŠTINE

U ovom poglavlju ističe se značaj tehnike i tehnologije u očuvanju ostataka prošlosti u savremenom dobu. Razmatraju se modeli tehničke zaštite nasleđa i, u vezi sa njima, svojstva autentičnosti i principa reverzibilnosti. Ističe se značaj materijalnosti predmeta baštine kao supstance iz koje se mogu dobiti važne informacije, a za šta su neophodne stručne tehničko-tehnološke analize. Biće reči o kibernetici kao sistemu „upravljana i komunikacije bilo da je reč o mašinama ili živim bićima“. Na kraju, razmatra se pozicija industrijskog nasleđa u kontekstu savremenog doba. Cilj poglavlja je prepoznavanje važnosti tehničkih pristupa i tehnoloških analiza za razumevanje

predmeta baštinjenja i njihovog proučavanja.

„Kap koja je prelila čašu mojih želja da objavim knjigu o Mikelanđelu, bio je film Amerikanaca, o Mikelanđelu – ali ne onaj, romansirani

(koji je burgija), da bi se iskoristila četirstogodišnjica, nego novo snimanje njegovih skulptura i slika, iz ranije neviđenih uglova. Sa ranije nemogućim, novim, osvetljenjem – na primer, skulptura kapele Mediči, robova, fresaka Sikstine, i ostalog. Jednog novog, još većeg Mikelanđela, koga je, na primer, Gete, još gledao, u polumraku. Ti snimci su mi omogućili da ugledam jednog novog, još jednog novog Mikelanđela, ranije neviđenog.“ Tako Miloš Crnjanski opisuje utisak koji je na njega ostavilo čišćenje i snimanje Mikelađelovih dela sredinom dvadesetog veka.144 On ističe na primer da je, eto, i Gete, gledao Mikelanđelova dela u polumraku. Kao da hoće da kaže da ni najsvetliji umovi ne mogu bez svetlosti koje obezbeđuje tehnika. Uostalom to je istina – iste ostatke prošlosti možemo doživeti veoma različito u zavisnosti od tehničkog i tehnološkog tretmana koji oni imaju u sadašnjici.

No, kada danas posmatramo savremenu „tehniku“ i prateću „tehnomaniju“, često zaboravimo da je reč zapravo o veoma starom konceptu. Starogrčko techne (τέχνη) je veština, umeće, sposobnost da se delatno realizuje neko znanje (epistêmê) u širokom spektru ljudskih aktivnosti, od filozofije, politike, umetnosti do materijalne proizvodnje. Savremena tehnika u suštini

144 Miloš Crnjanski, Knjiga o Mikelanđelu, Nolit, Beogad 1981, 7.

OSMO POGLAVLJE: TEHNIKA I TEHNOLOGIJA U STUDIJAMA BAŠTINE 109

ima isto značenje. Ono što se promenilo jesu postupci, metodi, načini realizacije tehničkih postupaka. Rečju, tehnologija.

Konzervacija i restauracija

U studijama baštine pitanje tehnike najčešće se vezuje za probleme tehničke zaštite nasleđa. Pod tehničkom zaštitom nasleđa podrazumevaju se svi tehnički postupci usmereni ka očuvanju materijalnih nosilaca svedočanstvenosti. Ti postupci mogu biti veoma raznovrsni, a često su najuočljiviji u domenu graditeljskog nasleđa.145 Sprovođenje tehničkih postupaka često vodi i do izmenjene predstve o nekom nasleđenom sadržaju. Kada su očišćene freske u Sikstinskoj kapeli istraživači su shvatili da se Mikelanđelov kolorit znatno razlikuje od onog koji je ušao u literaturu i kome su pripisivana različita značenja. Naravno, to nije jedini primer. Da li je fasada istanbulske Aja Sofije bledo purpurna ili oker-žuta? Fotografije iz prošlog veka svedoče i o jednom i od drugom. Ili, ako se malo geografski približimo: koje boje je kupola Bogorodičine crkve u Studenici? Crvena ili bela? Kako je izgledao televizijski toranj na Avali, izgrađen šezdesetih godina dvadesetog veka, u prvoj deceniji dvadesetog prvog veka? Nikako. Bio je srušen. Danas je ponovo na svom starom mestu.

No tu se susrećemo sa jednim pitanjem, starim više od dva veka. Da li je moguće nanovo stvoriti stari predmet baštinjenja? Da li je možda dovoljno zaštiti ostatke neke građevine od daljeg propadanja na stepenu u kom smo je zatekli? Ili je možda treba izgraditi sa idejom da joj vratimo stari izgled? Jasno, odgovori na ova pitanja ne zavise samo od tehničkih i tehnoloških preduslova. Deo odgovora se nalazi u društvenom, kulturnom i pravnom aspektu brige o baštini. Oni proizvode odluku kako će nešto biti zaštićeno. Realizacija tog „kako“ pitanje je tehnike i tehnologije.

Na Drugom kongresu arhitekata i stručnjaka za istorijske građevine, održanom u Veneciji 1964. godine, usvojena je Međunarodna povelja o konzervaciji i restauraciji spomenika i mesta, koja je potvrđena u Rimu 1981. godine od strane Međunarodnog saveta za spomenike i mesta (International Council on Monuments and Sites / ICOMOS). U ovom dokumentu, koji je poznat kao Venecijanska povelja, definisani su zadaci konzervacije i restauracije spomenika, kao aktivnosti koji se moraju služiti svim naučnim i tehničkim sredstvima zaštiti spomeničke baštine. U tom

145 Upor.: Tomislav Marasović, Aktivni pristup graditeljskom nasljeđu, Arhitektonski fakultet, Split-Zagreb 1985; Jovan Nešković, Revitalizacija graditeljskog nasleđa, Arhitektonski fakultet, Beograd 1986.


smislu, konzervacija je prepoznata kao sredstvo očuvanja kulturnog nasleđa, prilagođeno društvenim potrebama, a koje se realizuje putem primene tehničkih, zakonodavnih, finansijskih, fiskalnih, obrazovnih i drugih mera. Sa druge strane, pod restauracijom se podrazumevaju tehnička sredstva koja se koriste sa ciljem da se kulturno nasleđe održi i prenese u budućnost u svom integralnom obliku. Ukratko, moglo bi se reći da je konzervacija logistički okvir restauracije kao tehničkog postupka zaštite nasleđa.

Naravno, ovde je reč o protokolarnim određenjima. U praksi tehnički i tehnološki aspekti brige o baštini susreću se sa brojnim problemima, pa i zloupotrebama. Iskusni italijasnki konzervator Čezare Brandi upozoravao je da se tehničke intervencije moraju vršiti u skladu sa različitostima proizvoda ljudske aktivnosti. Drugim rečima, recepta nema, te zato mora biti stručne opreznosti i profesionalne etike. Kada, na primer, govori o restauraciji umetničkih dela, Brandi iznosi dva principa restauracije. Prvi se odnosi na „metodološki trenutak u kome je umetničko delo prepoznato, u svojoj fizičkoj konzistentnosti i svom dvostrukom estetskom i istorijskom polaritetu, imajući u vidu njegovo prenošenje u budućnost.“ Drugi glasi: „restauracija treba da teži ka ponovnom uspostavljanju jedinstva umetničkog dela, samo ukoliko je to moguće bez činjenja umetničkih i istorijskih falsifikata i bez poništavanja svakog traga prolaska umetničkog dela kroz vreme“.146 Dakle, predmet zaštite i restauracije mora se prepoznati u svoj svojoj celovitosti, koja podrazumeva materijalnu konzistentnost, ali i ne manje značajnu konzistentnost trajanja kroz vreme.

Autentičnost predmeta i reverzibilnost postupka

Jedan od centralnih problema tehničke zaštite nasleđa zapravo se tiče specifičnog svojstva koje se pridaje predmetu baštinjenja – svojstva autentičnosti. U Dokumentu o autentičnosti iz Nare, zaključku stručnog saveta ICOMOS-a iz 1994. godine, pod autentičnošću se podrazumeva „suštinski kvalitativni faktor u odnosu na verodostojnost raspoloživih izvora informacija”. Ovi izvori informacija sadrže: „koncepciju i formu, materiju i suštinu, korišćenje i funkciju, tradiciju i tehniku, situaciju i položaj, duh i izraz, originalno stanje i istorijsko nastajanje.”147 Iz prethodno rečenog sledi da je autentičnost svojstvo na koje se mora obratiti posebna pažnja

146 Чезаре Бранди, Теорија рестаурације, Италијанска кооперација, Београд 2007, 37-39.

147 Citirano prema: Juka Jukileto, „Aspekti autentičnosti“, Glasnik Društva konzervatora Srbije, 26, 2002, 11-12.


prilikom postupaka tehničke zaštite nasleđa, dakle prilikom konzervacije i restauracije.

Nešto je vredno jer je autentično, često je ponavljana formula. Ako nestane tog svojstva, nestaje i njegove vrednosti. Zato se prilikom tehničkog tretmana baštine primenjuje načelo reverzibilnosti. To znači da se svaki predmet baštinjenja tehnički obrađuje na taj način da se uvek može vratiti u stanje pre izvođenja restauratorskog postupka. Reverzibilnost je načelo koje ima funkciju gotovo kao „undo“-komanda u korisničkim računarskim programima. Ali čak i to računarsko „undo“ ima ograničenja, a kamoli kompleksni tehničko-tehnološki tretmani zaštite. Stoga svi ovi postupci, pored svoje tehničke prirode, zahtevaju i visok stepen profesionalne etike.

Kada je reč o autentičnosti i reverzibilnosti u literaturi se veoma često (možda i suviše) ističe primer japanskog Svetilišta Ise. Svetilište se obnavlja, zapravo nanovo izrađuje „iz temelja“, svakih dve decenije u poslednjih hiljadu šesto godina. Izgrađuje se istim materijalima, istim oruđem, istim metodama. To ga čini autentičnim. Međutim, stalno rušenje i građenje dovodi u pitanje njegovu starosnu autentičnost. No, upravo je u reverzibilnosti odgovor: graditelji Svetilišta Ise se ponovo i ponovo, dakle svakih dvadeset godina, vraćaju na njegove temeljne vrednosti, a to je njegova religijska funkcija koja upućuje na prirodni ciklus, dok su materijalni nosioci vrednosti tek podređena kategorija ovom primarnom svojstvu. Postoji i jedan sličan, lokalni primer. U pozno doba turske uprave Srbijom, u dolini Ibra zabeležen je fenomen takozvanih „crkava-preletnica“. Reč je malim objektima, od tek nekoliko metara kvadratnih, koji su se mogli izgraditi ali i razgraditi i preneti na drugo mesto u veoma kratkom roku. Premeštanjem zbog opasnosti od uništenja i to veoma brzo – „tokom noći“ – sticao se utisak da ovi objekti preleću sa mesta na mesto.148 Ono što je u ovom primeru autentično jeste pre svega ovo naročito „preletanje“, to jest proces omogućen specifičnim prostornim i graditeljskim kontekstom.

Supstanca koja pamti

U čemu je značaj brige o autentičnosti? Autentičnost svakako ne treba sakralizovati. Reč je o nečem drugom: „supstanca“ predmeta baštine, bila ona materijalna ili nematerijalna, svojevrsni je trezor informacija. Moguće je da na današnjem stupnju tehnike i razvoja tehnologije mi prosto nismo

148 Mile Jasnić, „Ibarske preletnice“, televizijska emisija, Radio televizija Srbije, emitovano 05.01.2014.


u mogućnosti da dođemo do svih podataka koje neki predmet nosi. Pre dva veka, na primer, nije bilo moguće snimiti Mikelanđelova dela onako kako je to učinjeno pre pola veka. Da je nekim slučajem Sikstinska kapela pala tokom ratnih sukoba u prvoj polovini veka istoričari umetnosti bi o Mikelanđelovim kompozicijama govorili kao o predstavama zagasitih i mrkih tonova i to uglavnom na osnovu crno-belih snimaka. Kad smo već kod kolorita, evo još jednog primera. Navikli smo da antičke hramove i skulpture posmatramo kao „plemenito bele“, što je čak uticalo na celu klasicističku epohu osamnaestog veka da razvije posebne estetske dojmove. Ipak, izvorno antički hramovi i skulpture bili su živo bojeni. Zahvaljujući tragovima pigmenata može se utvrditi njihov kolorit. Boje nisu imale samo dekorativnu namenu, već su pripadale vizuelnom simboličkom sistemu. To međutim ne znači da sve antičke skulpture danas zarad „autentičnosti“ treba omalati. Bitno je da su sačuvani pigmentni tragovi na osnovu kojih se, recimo, današnjom tehnologijom digitalnih vizuelnih simulacija i upečatljivih maketa može proizvesti predstava o njihovom izvornom izgledu. A to je upravo ono na šta Brandi upozorava kada kaže da je nepohodno sačuvati predmet „bez poništavanja svakog traga prolaska umetničkog dela kroz vreme“. Ponekad je dovoljno samo upozoriti na tragove ranijeg izraza. Takav je, na primer, bio slučaj sa projektom „Bogovi u boji: Bojene skulpture klasične antike“, koji u formi izložbene postavke kruži evropskim i svetskim muzejima od početka dvadeset prvog veka, podsećajući na ovu specifičnost antičke umetnosti.149 Da su tragovi boje uklonjeni, zarad esetskog purizma (kao „fleke“), istraživači antičkog nasleđa izgubli bi vredno svedočanstvo.

Drugim rečima, supstanca predmeta baštine kojom se barata pri upotrebi različitih tehnika i tehnologija nije samo pitanje materijala i procesa, bili oni autentični ili ne. Supstanca predmeta baštine je pre svega njegovo memorijsko jezgro: ono što neki objekat čini nosiocem svedočanstvenosti. I upravo zbog toga tehnički i tehnološki postupci moraju biti usmereni ka otkrivanju, a potom i očuvanju ovog jezgra, bez koga su predmeti baštine naprosto starine ili bolje reći starudije. Stalna tehnička pažnja prema predmetima baštine može doneti i neočekivana otkrića. Evo takvog primera. Jezuitska zajednica u Dablinu 1990. godine uvidela je da je jednoj baroknoj slici, na čijem ramu je bilo zabeleženo ime holandskog slikara Gerita von Hontorsta, vreme za restauraciju. Pozvan je restaurator

149 Vinzenz Brinkmann, Raimund Wünsche (eds.), Bunte Götter. Die Farbigkeit antiker Skulptur, Staatliche Antikensammlungen und Glyptothek, Munich 2004.


Slika 9 – „Bez poništavanja svakog traga prolaska umetničkog dela kroz vreme.“(Koloristička rekonstrukcija zapadnog pročelja Hrama Afeje [Egina, Grčka, oko

490-480 pre naše ere] u okviru izložbe Bogovi u boji: Bojene skulpture klasične antike, november 2012 - september 2013, Istorijsko-umetnički muzej, Beč)


Serđo Benedeti iz irske Nacionalne galerije, smeštene u Dablinu. Benedeti se složio da je slici potrebna restauracija, ali je na osnovu svog bogatog stručnog iskustva posumnjao da je reč o Hontorstovoj slici. Smatarao je da se radi o izgubljenom Karavađovom delu „Hapšenje Hrista“. Međutim ovu pretpostavku, zasnovanu na dobrom poznavanju Karavađovog rada, morao je da potvrdi i analizama materijala. Poslao je sliku u Nacionalnu galeriju u Londonu, čija je tehničko-tehnološka opremljenost omogućavala potrebne analize. Rendgenski snimci i hemijska analiza pigmenta pokazali su da je Benedetijeva sumnja opravdana.150 Preciznije od potpisa na ramu slike, materijal je zapamtio autora.

Baština i kibernetika

„Pamćenje održava mentalni mehanizam aktivnim i u stalnom kretanju kolanjem smislenih informacija koje mu služe za rad. Ako naše pamćenje sadrži beznačajne informacije, neće biti ni mnogo vrijednog koje nas pokreće naprijed. To je temeljni princip kibernetike koju je stvorio dr Norbert Weiner“. Tako stoji u priručniku pod naslovom Tehnike uspešnog zapamćivanja.151 Ova popularna knjiga bila je namenjena ambicioznim i progesivnim upravljačkim kadrovima sa ciljem da bolje zasnuju radni proces. Na vezu između koncepata baštine i pamćenja ukazivali smo u ovoj knjizi (možda i su)više puta. Ali, kako je sa ova dva pojma povezan ovaj treći koncept – kibernetika?

Reč kibernetika ima grčki koren (κυβερνήτης, kybernētēs, što znači upravljanje, vladanje, krmarenje), sreće se u devetnaestom veku (u Essai sur la philosophie des sciences, iz 1834. godine, u kom Andre-Mari Amper opisuje sistem uprave u klasifikaciji ljudskog znanja), da bi savremeno značenje dobila sredinom dvadesetog veka. Već pomenuti Norbert Viner, matematičar, inženjer i mislilac, odredio ju je kao nauku o kontroli i komunikaciji, bilo da je reč o mašinama ili živim bićima.152 Reč je o razmatranju opštih zakonitosti u procesima upravljanja i komunikacije u organizovanim sistemima, prirodnim, veštačkim (mašinskim), ljudskim i o njihovom međusobnom sadejstvu. U tom smislu kibernetika je postala

150 Ken Shulman, “A Caravaggio Leaves Its Dublin Home to Visit Boston”, New York Times, January 31, 1999.

151 Donald A. Laird, Eleanor Lair, Tehnike uspešnog zapamćivanja, Panorama, Zagreb 1966, 8.

152 Norbert Weiner, Cybernetics: Or Control and Communication in the Animal and the Machine, Hermann and Cie, Paris - Mass. Cambidge 1948.


prepoznatljiva u kontekstu organizacionih i komunikacionih sistema, a najeksplicitnije u okviru savremenih informatičkih tehnologija, pri čemu prefiks kiber, sajber, često ima značenje pripadanja veštačkim, računarski stvorenim svetovima i sistemima komuniciranja.

Kada je reč o baštini, kibernetika je ponudila moguću platformu za organizovanje slojevitih baštinskih aktivnosti i njihovog komuniciranja. U tom smislu, može se govoriti o u baštinskoj kibernetici, to jest – a kako je to istakao muzeolog Tomislav Šola – o „stvaralačkom upravljanju pamćenjem“ koje teži „koordiniranju i ujedinjavanju filozofije biblioteka, muzeja, izložbenih centara, odjela za restauraciju, institucija za zaštitu spomenika, arhiva, filmskih instituta, drugih informatičkih središta i medija u ’baštinski’ orijentiranom poslu“.153 Naravno, nije reč tek o iskorišćavanju tehnologije organizacionog procesa zasnovanog na kibernetskom iskustvu. Reč je o stvaranju celovitog sistema baštine i efikasnog upravljanja njime. Jer upravo se u „stvaralačkom upravljanju pamćenjem“ stvara kibernetički ideal pamćenja koje „održava mentalni mehanizam aktivnim i u stalnom kretanju kolanjem smislenih informacija koje mu služe za rad“.

Tehničko i tehnološko nasleđe

Odnos tehnike, tehnologije i baštine ima još jedan nivo. Početkom dvadeset prvog veka kao značajno pitanje pojavila se tema industrijskog nasleđa. Napuštene industrijske zone, zastarele mašine i proizvodni procesi „otkriveni“ su kao nasleđe bitno za shvatanje, pre svega, zapadne civilizacije novijeg doba. Ipak, ova promocija industrijskih objekata i procesa stoji na jednom utemeljenijem postulatu. Tehnika i tehnologija, podjednako kao i predmeti koje proizvode, svedočanstvo su o vremenu u kom su nastale. Drugim rečima, industrijsko nasleđe je tek element baštine u kome je naglašena uloga tehnike i tehnologije u poslednja dva veka.

Tehničko-tehnološki konteksti baštine su znatno stariji. Već navođeni Viktor Igo, nakon čitanja slikarskih priručnika koji su imali zadatak da novim slikarima prenesu stare tehnike, zapisao je: „U njima se nalazi sve, pomešano i spojeno u moćan i jedinstven sklad: umetnost i istorija, poezija i religija“.154 U tom smislu, koji integriše različite kategorije ljudske misli

153 Tomislav Šola, Eseji o muzejima i njihovoj teoriji: prema kibernetičkom muzeju, ICOM, Zagreb 2003, 265.

154 Citirano prema: Милорад Медић, Стари сликарски приручници 1, Републички завод за заштиту споменика културе, Београд 1999, 7.


i delovanja, slikarska tehnika ne razlikuje se od ma koje druge. U mnogo čemu, tehnika i njeni instrumenti zapravo postaju najprepoznatljiviji simbol nekog vremena. Na taj način, ona i simbolično oblikuje svet oko sebe. Tako Meri Daglas i Stiven Nej, u svojoj kritici društvenih nauka, navode Gerda Gigerencera koji tvrdi da instrument istraživanja najuspešnije dokazuje svoju valjanost kad može da pruži dvostruku metaforu načina na koji se u svetu ogledaju radnje duha: „Kada je mehanički časovnik postao nezaobilazno sredstvo astronomskih istraživanja, sam univerzum postao je neka vrsta mehaničkog časovnika, a Bog je postao božanski časovničar“.155 Stoga u studijama baštine, kada istražujemo različite forme i sadržaje pretrajale iz prošlosti i njihovu današnju upotrebu, moramo imati na umu značaj tehničko-tehnoloških procesa koji su proizveli neko svedočanstvo. Ako razumemo kako i na koji način je neki predmet nastao, tim pre ćemo biti u stanju da razumemo celovitost poruke koju on nosi.

Početkom dvadeset prvog veka industrijsko nasleđe, koje objedinjuje raznovrsne tehničko-tehnološke procese, dobilo je naročito mesto u zaštiti baštine. UNESCO je 2001. godine sproveo obimno istraživanje pod nazivom Da li je industrijsko nasleđe nedovoljno predstavljeno na Listi svetske baštine.156 U okviru tog istraživanja utvrđeno je nekoliko bitnih činjenica. Od ukupno 690 lokaliteta upisanih na listu Svetske baštine do 2001. godine 50 procenata je bilo na teritoriji Evrope i Severne Amerike. Takođe, baština koja je bila prepoznata kao „svetska“ bila je uglavnom manifestovana kroz reprezentativna gradska naselja, elitističke arhitektonske strukture, religijske i objekte visoke kulture. Industrijsko nasleđe, zaključilo je ovo istraživanje, bilo je slabo i nedovoljno predstavljeno u okviru UNESCO-ve liste Svetske baštine. Novi milenijum je tako započeo brigom za ovo specifično nasleđe. Razvijen je niz stručnih, naučnih i društveno-participativnih projekata koji su imali za cilj da industrijsko nasleđe učine vidljivim, te da ga predstave kao bitan segment društvenog i kulturnog razvoja.157

Revalorizacija svedočanstava o industriji i industrijskim procesima u savremenom dobu često ukazuje na motive koji bi se mogli prepoznati u

155 Meri Daglas, Stive Nej, Osobe koje nedostaju: kritika društvenih nauka, Samizdat B92, Beograd 2003, 41.

156 M. Falser (ed.), Industrial Heritage Analysis, UNESCO: World Heritage Centre, Asia-Pacific Region, 2001.

157 R. van Oers, S. Haraguchi (eds.), Identification and Documentation of Modern Heritage, UNESCO, World Heritage Centre, Paris 2003.


okviru opštijih kulturnih, društvenih i ideoloških matrica, a u kojima je industijsko nasleđe nosilac poruke o modernizaciji, progresu, društvenom uređenju, održivom razvoju… Industijsko nasleđe postalo je predmet interpretacije i korišćenja ne samo u svrhu studija i zaštite baštine, već se njegov svedočanstveni potencijal koristi i kao argumentacija van primarnog konteksta, pri čemu se neretko narušava integritet ovog specifičnog nasleđa. Naša slika budućnosti koju kreiramo pomoću savremenih instrumenata virtuelizacije ideja u mnogome je zasnovana na viziji prošlosti. Otuda u naučno-fantastičnim sagama pored lasera zatičemo i staromodne mačeve, gradovi budućnosti su projektovani na osnovu futurističkih ideja koje su sada stare već više od jednog veka, heroji sa drugih planeta podsećaju na dobro poznate romantičarske modele. Tako je i industrija, nekadašnji simbol budućnosti, postala zalog prošlosti.

Kao i pojam baštine, u prethodnih dva i po veka transformisao se i pojam industrije. Od takozvane teške industrije došlo se do kreativnih industrija u kojima leži ista težnja za zadovoljenjem ljudskih potreba, ali se te potrebe realizuju kroz drugačija sredstva (vidi poglavlje jedanaesto). Slično je i sa baštinom. Od potrebe za starinarenjem došlo se do saznanja da nam ostaci prošlosti koji su pretrajali vreme služe da kultivišemo mogućnost nezaboravljanja. I baština i industrija tako pripadaju i prošlosti i budućnosti, ali, jasno, pre svega sadašnjosti. Otuda njihova komplementarnost, ali i konflikti.

Za dalje čitanje

Suma ličnog i profesionalnog iskustva u zaštiti nasleđa: Чезаре Бранди, Теорија рестаурације, Италијанска кооперација, Београд 2007. O autentičnosti: Juka Jukileto, „Aspekti autentičnosti“, Glasnik Društva konzervatora Srbije, 26, 2002, 11-16. O baštini i materijalu koji pamti: Даниела Королија-Црквењаков, Материја и илузиија: бојени лазури на сребру у српским православним црквама барокног периода: историја, техника и конзервација, Галерија Матице српске, Нови Сад 2013. O zaštiti graditeljskog nasleđa: Jovan Nešković, Revitalizacija graditeljskog nasleđa, Arhitektonski fakultet, Beograd 1986; Tomislav Marasović, Aktivni pristup graditeljskom nasljeđu, Arhitektonski fakultet, Split-Zagreb 1985. O tehničkom i tehnološkom razvoju i kulturi: Luis Mamford, Tehnika i civilizacija, Mediterran publishing, Novi Sad 2009; Триво Инђић, Технологија и културни идентитет, Службени гласник, Београд

2009.

Deveto poglavlje

PRAVNA REGULATIVA U STUDIJAMA BAŠTINE

U ovom poglavlju se sumira pravni kontekst u studijama baštine, koji se već više puta pojavljivao u prethodnim poglavljima. Predstavljaju se opšti okviri međunarodnih i nacionalnih sistema pravne zaštite nasleđa i upućuje se na njihove dosege u regulisanju brige o baštini. Cilj poglavlja je da se predstave dometi i ograničenja pravnog aspekta u

kontekstu studija baštine.

Već smo više puta naznačili značaj odnosa između predmeta baštinjenja i pravne regulative. Ukazali smo i na pravno značenje termina

„patrimonium“ ili „baština“ u, na primer, zakonskim aktima antičkog, srednjovekovnog ili osmanskog perioda. Takođe smo utvrdili i to da se pojam baštine u modernom dobu retko upotrebljava u izvornom značenju (porodičnog) nasleđa imovine. Saglasno sa tim, promenili su se i pravni okviri njegove regulacije. Potreba za pravnom regulacijom baštine proističe pre svega iz društvenih funkcija pojma baštine, ali i drugih konteksta ovog pojma. Za studije baštine pravni okvir je naročito značajan jer on određuje šta će u nekom društvu institucionalno biti prepoznato kao baština, a time i pravno i društveno zaštićeno.

Poreklo incijativa za pravno i društveno regulisanje predmeta baštinjenja uglavnom vodi od međunarodnih organizacija i strukovnih udruženja. Inicijative se pretaču u formalne predloge (u hijararhijskom sledu od konvencija, preko deklaracija, do preporuka), koji se potom mogu uvesti u pravni sistem uz odgovarajuću proceduru. Naravno, treba imati na umu da iako zakonske odredbe teže da u okviru pravnog sistema što efikasnije regulišu predmet kojim se bave, neretko se dešava da se one u praktičnoj primeni pokažu kao nedovoljne ili neusklađene sa složenim korpusom baštine. Sa druge strane, dešava se i da se svrsishodne pravne norme rastoče u poroznom društvenom sistemu. Zbog toga, iako pravna regulativa ima veoma značajnu

DEVETO POGLAVLJE: PRAVNA REGUL ATIVA U STUDIJAMA BAŠTINE 121

Slika 10 – „Ne gradu sebi lika rezana niti kakve slike onoga što je gore na nebu, ili dolje na zemlji...“ (2. Moj. 20, 2)

(Snimak uništenja statue Bude u Bamijanu, CNN, 2001)


ulogu u zaštiti predmeta baštinjenja, ona se mora shvatiti samo kao jedan od konteksta u kojem se ovaj predmet manifestuje. To je važno naglasiti jer pravna regulativa, kao svojevrsni simptom društvene svesti o problemima baštine i baštinjenja, često svoje birokratske instrumente nameće umesto stručne i naučne sistematizacije. Stoga istaknimo na početku ovog poglavlja sledeće: razlika između pravnog određenja baštine i ideje baštine je poput razlike između prava i pravde: jedno je stvar društvene kodifikacije, drugo je etička, dakle filozofska kategorija.

Međunarodni i nacionalni sistemi zaštite baštine

Do 2001. godine postojala je već stogodišnja težnja da se u ratnim i oružanim sukobima u kojima može doći do velikih uništenja čuvaju istorijske, kulturne i religijske i druge vrednosti strana u sukobu. Ipak, početak dvadeset prvog veka doneo je uništenje jednog vrednog spomenika. Marta meseca 2001. godine, talibanska vlast u Avganistanu uništila je veliku statuu Bude u Bamijanu urezanu u steni, nastalu u petom veku nove ere. Statua je bila na listi svetske baštine UNESCO-a, to jest, bila je međunarodno prepoznata kao nasleđe značajno za svetsku kulturu. Statua je bila religijski objekat i milioni budista smatrali su je svetom. Došavši na vlast, talibanski vođa Mula Omer naredio je njeno rušenje. Rušenje nije izazvano iracionalnim besom ili mržnjom. Izvorni islamski pravni sistem, šerijat, koga su se talibani pridržavali, naprosto nije dozvoljavao idolopoklonstvo; bamijanski Buda je u tom sistemu shvaćen kao idol, i po zakonu, smatrao je Mula Omer, morao je biti uništen.158

Ovo je bio primer kako dva različita pravna sistema u savremenom dobu tretiraju baštinu. Naravno, primeri uništenja baštine u ratnim sukobima i u novije doba nisu retkost, ali je primer bamijanskog Bude specifičan upravo zato što je ovo uništenje bilo zasnovano na starinskim zakonskim premisama. Drugim rečima, samo poštovanje zabrane idolopoklonstva predstavalja održavanje pravnog nasleđa islamskog sveta (kao, uostalom, i drugih monoteistčkih religija). Treba imati na umu da je globalno društvo u kome danas živimo samo uopštilo vrednosti koje većina smatra prihvatljivim. Pojedinačne razlike su ostale, a pošto se često u globalističkoj viziji sveta te razlike prenebregavaju i potiskuju, možda su čak i oštrije nego ikad.

158 “Mullah Mohammed Omar: ‘Muslims should be proud of smashing idols. It has given praise to God that we have destroyed them’”, The Times, 6 March 2001.


U prethodnim poglavljima više puta smo se susretali sa raznim konvencijama, deklaracijama, preporukama... Tokom gotovo dva veka pokušaja pravnog regulisanja statusa baštine usvojeno je više konvencija i preporuka na međunarodnom nivou, te zakona na nacionalnim ravnima. U međunarodnom sistemu najstarija takva konvencija jeste Haška, doneta 1899. i dopunjena 1907. godine. Haška konvencija odnosila se pre svega na zakone i običaje rata na kopnu. Iskustvo dotadašnjih ratnih stradanja ukazalo je na potrebu da se spreče ili što više umanje uništavanja objekata kulturne, umetničke ili humanitarne namene, te se na ovaj način baština posredno našla u okviru Pravilnika koji je propisala Haška konvencija. Period između dva rata doneo je još dva značajna pravana akta: Atinsku povelju i Vašingtonski pakt. Atinsku povelju usvojio je 1933. godine Međunarodni kongres moderne arhitekture i njene odredbe ticale su se pre svega graditeljskog nasleđa i urbanističkog uređenja gradova. Atinska povelja bila je snažno modernistički intonirana i postala je gotovo obrazac za oblikovanje novih gradova nakon Drugog svetskog rata. Vašingtonski pakt, to jest Ugovor o zaštiti umetničkih i naučnih ustanova i istorijskih spomenika, potpisan je 1935. godine, a potpisnice su bile države Severne i Latinske Amerike. Vašingtonski pakt je pravnički precizno, u pet članova, utvrdio potrebu za prihvatanjem neutralosti i zaštitom institucija umetnosti, obrazovanja, nauke i kulture, te dužnost država potpisnica da zakonski regulišu ove odredbe kao i da naprave registar institucija pod zašitom.

Osnivanjem Ujedninjenih nacija nakon Drugog svetskog rata, a posebno UNESCO-a kao Organizacije Ujedinjenih nacija za obrazovanje, nauku i kulturu, a nakon strašnih iskustava do tada poslednjeg ratnog sukoba, međunarodni sistem zaštite je dobio čitav niz novih konvencija. Konvencija za zaštitu kulturnih dobara u slučaju ratnih sukoba doneta je 1954. godine u Hagu, Konvencija o merama za zabranu i sprečavanje nedozvoljenog uvoza, izvoza i prenosa svojine kulturnih dobara usvojena je 1970. godine u Parizu, a u istom gradu je dve godine kasnije, 1972, usvojena i Konvencija o zaštiti svetske kulturne i prirodne baštine. Pored konvencija, UNESCO je doneo i niz preporuka, koje su se ticale specifičnih problema u zaštiti pojedinačnih elemenata baštine. U međunarodnom sistemu zaštite baštine, navedenih regulativa, postoji i više evropskih konvencija (pre svega onih Saveta Evrope), kao i preporuka Međunarodnog saveta muzeja.159

159 Upor.: Vladimir Brguljan, Međunarodni sistem zaštite kulturnih i prirodnih dobara, Republički zavod za zaštitu spomenika kulture, Beograd 1985.


Nacionalni zakoni u sistemu zaštie baštine

Konvencije i preporuke koje donose organizacije poput UNESCO-a, Saveta Evrope ili ICOM-a i njegovih organa nemaju zakonsku težinu, sve dok ih države potpisnice odgovarajućim pravnim sredstvima (zakoni, uredbe i sl.) ne uvrste u pravni sistem države. To između ostalog znači i usaglašavanje sa ostalim, već postojećim, pravnim aktima države.

Većina nacionalnih pravnih sistema vezanih za brigu o baštini imaju korene u devetnaestom veku. U Kneževini Srbiji februara 1844. godine doneta je već pominjana Naredba o zabrani rušenja starih gradova i zamaka, a tri decenije kasnije, 1881. godine, Mihajlo Valtrović je podneo Narodnoj skupštini Srbije „Predlog da se izda zakon o istorijskim i umetničkim starinama naše zemlje i o trgovini s njima“. Krajem iste decenije, 1889. godine Srpska kraljevska akademija predložila je nacrt zakona o umetničkim i istorijskim celinama. Početkom novog veka, 1908. godine, pred Narodnu skupštinu Kraljevine Srbije dat je novi predlog zakona o starinama. Ipak, u ovom periodu usvojena su samo dva zakona: Zakon o Narodnoj biblioteci i Muzeju (1881) i Zakon o Državnoj arhivi (1889).

Zanimljivo je da je u periodu Kraljevine SHS/Jugoslavije bilo čak šest pokušaja da se u zakonsku regulativu uvedu zakoni o zaštiti spomenika kulture, ali nijedan od njih nije uspeo. Zapravo, neka od pitanja vezana za pravni položaj predmeta od umetničke, istorijske i naučne vrednosti rešavana su u okviru odredaba Zakona o šumama i Građevinskog zakona.

Nakon Drugog svetskog rata, u socijalističkoj Jugoslaviji već je 1945. godine usvojena Odluka o zaštiti i čuvanju spomenika kulture i starina, a sledeće godine donesen je i Opšti zakon o zaštiti spomenika kulture i prirodnih retkosti. Ovaj pravnički plodan period iznedrio je više saveznih i republičkih zakona o arhivskoj građi i arhivskoj službi, kao i zakone o muzejima i bibliotekama.160 Takođe, SFRJ je bila potpisnica i svih navedenih konvencija UNESCO-a. Interesantno je da se na listi svetske baštine, nekoliko godina po donošenju Konvencije o zaštiti svetske kulturne i prirodne baštine, našlo više spomenika sa teritorije nekadašnje SFRJ: kao svetska kulturna i prirodna baština prepoznati su tako prirodno i kulturno-istorijsko područje Kotora, dubrovački stari grad, istorijsko jezgro Splita sa Dioklecijanovom palatom, Stari Ras sa Sopoćanima, prirodno i kulturno-istorijsko područje Ohrida, Nacionalni park Durmitor i Nacionalni park Plitvice.

160 Deataljno u: Владимир Бргуљан, Систем заштите споменика културе у СР Србији, Републички завод за заштиту споменика културе, Републички завод за јавну управу, Београд 1967, 5-14.


U Republici Srbiji od 1994. godine važi Zakon o kulturnim dobrima koji reguliše sistem zaštite i korišćenja kulturnih dobara i utvrđuje uslove za obavljanje delatnosti zaštite kulturnih dobara. Kada smo kod ovog zakona, napomenimo još jednu podelu u polju baštinske praske, a koja je rezultat pravne regulative. Reč je o podeli na pokretna i nepokretna kulturna dobra. Zakon definiše i razdvaja u zavisnosti od fizičkih, umetničkih, kulturnih i istorijskih svojstava, nepokretna kulturna dobra, a to su spomenici kulture, prostorne kulturno-istorijske celine, arheološka nalazišta i znamenita mesta, i pokretna kulturna dobra kao što su umetničko-istorijska dela, arhivska građa, filmska građa i stara i retka knjiga. Treba se samo setiti preseljenja čitavih spomeničkih kompleksa, kao što su Hramovi u Abu-Simbelu ili Lepenski vir, pa da se jasno razume da je reč prosto o pravnoj konvenciji, a nikako o suštinskom određenju predmeta baštinjenja, u kojoj distinkcija pokretno-nepokretno svakako nije primarni kriterijum.

Dve hiljade devete godine u Republici Srbiji stupio je na snagu takozvani „krovni“ (opšti) Zakon o kulturi, koji utvrđuje „opšti interes u kulturi, način ostvarivanja opšteg interesa u kulturi i obavljanje kulturnih delatnosti, prava, obaveze i odgovornosti Republike Srbije, autonomnih pokrajina i opština, gradova i grada Beograda (jedinica lokalne samouprave) u kulturi, kao i uslovi za delovanje svih subjekata u kulturi“. Ovim Zakonom su predviđeni zakonski i podzakonski akti koji se direktno tiču kulturnog nasleđa, ali ti propisi nisu ušli u proceduru do sredine 2015. godine, kada je rukopis ove knjige završen. Stavimo dakle tri tačke na ovaj razvojni tok pravne zaštite nasleđa u Srbiji, uvereni da će se oni čitaoci koje profesionalni put odvede do polaganja državnog ispita za neko stručno baštinsko zvanje (kustos, arhivista, bibliotekar... ) susresti sa nastavakom ove pravne reke.

Pravo na baštinu

U portugalskom gradu Farou, Savet Evrope doneo je 2005. godine Konvenciju o vrednosti kulturne baštine za društvo, takozvanu „Faro konvenciju“. Ona polazi od prava svakog pojedinca „da se bavi kulturnom baštinom po vlastitom izboru uz poštovanje prava i sloboda drugih kao aspekta prava na slobodno učestvovanje u kulturnom životu sadržanog u Opštoj deklaraciji Ujedinjenih naroda o ljudskim pravima (1948) i zajamčenog Međunarodnim paktom o privrednim, socijalnim i kulturnim pravima (1966)“. Cilj Faro konvencije iskazan u članu 1 jeste da promoviše sledeće zaključke njenih potpisnika: „a. priznati da su prava vezana uz


kulturnu baštinu sastavni deo prava na učešće u kulturnom životu..., b. priznati pojedinačnu i zajedničku odgovornost prema kulturnoj baštini; c. naglasiti da očuvanje kulturne baštine i njeno održivo korišćenje imaju za cilj ljudski razvoj i kvalitet života...“ Naravno reč je o dokumentu koji je deo političke i kulturne strategije Evropske unije, to jest deo „izgradnje miroljubivog i demokratskog društva ... u procesima održivog razvoja i unapređenja kulturne raznolikosti“ (Član 1.d), ali ova deklaracija donosi jednu značajnu novinu, ili je barem prvi put jasno i direktno formuliše. Jednostavno, svi imamo pravo na baštinu. Shodno, to znači i da imamo obaveze spram baštine. Baština tako nije predmet samo strukovnog proučavanja i profesionalnog bavljenja; baština je društvena privilegija i društvena obaveza.

U Faro konvenciji je zapravo pravnim jezikom formulisan jedan stari princip baštinjenja. O baštini se najbolje brinu njeni baštinici, pojedinci i društva koji su neposredno nasledili određene forme i sadržaje iz prošlosti i prenosi ih dalje. Njihovo angažovanje, ili neangažovanje, nikada neće moći da zameni bilo koja profesionalna ustanova zaštite nasleđa, poput zavoda, instituta ili muzeja. Jer ovim ustanovama je briga o baštini posao, a građanima i društvu ona je deo svakodnevnog života. Drugim rečima, ako nam savremeni pravni sistem oduzima pravo da „uzmemo pravdu u svoje ruke“, to ne važi za odnos prema baštini. Baština je najbezbednija kada nema potrebe za njenom pravnom zaštitom, odnosno kada o njoj brinu njeni neposredni titulari.

Za dalje čitanje

O razvoju pravne zaštite spomeničkog nasleđa u Srbiji: Stevan Tomić, Pravna zaštita spomenika kulture u Jugoslaviji, Savezni institut za zaštitu spomenika kulture, Beograd 1958. O međunarodnom sistemu pravne zaštite baštine: Vladimir Brguljan, Međunarodni sistem zaštite kulturnih i prirodnih dobara, Republički zavod za zaštitu spomenika kulture, Zagreb-Beograd 1985. O problemima pravnog definisanja: Стеван Томић, Споменици културе и њихова својства и вредности, Народна библиотека Србије - Републички завод за заштиту споменика културе Србије, Београд 1983. Izbor iz dokumenta evropske pravne regulative: Kulturno nasleđe: Izbor iz najznačajnijih dokumenata Saveta Evrope u oblasti kulturnog nasleđa, Mnemosyne, Beograd 2004. Komentari o evropskoj regulativi: Baština i više od toga, Ministrstvo za

kulturo Republike Slovenije, Ljubljana 2010.

Deseto poglavlje

DOKUMENTARNOST I DOKUMENTACIJSKA MERA

U ovom poglavlju ističe se značaj dokumentacije kao nezaobilazanog konteksta u razumevanju vrednosti predmeta baštinjenja. Predlaže se sagledavanje različitih vidova dokumentovanja, poput dokumentarnosti kao svojstva predmeta baštinjenja i dokumentacijske mere kao instrumenta za registraciju i klasifikaciju predmeta baštinjenja. Cilj poglavlja je prepoznavanje dokumentacije, odnosno svojstva dokmentarnosti i instrumenta dokumentacijske mere, kao formativnih

elemenata u nastajanju predmeta baštinjenja.

Formalno, univerzitetske studije počinju tako što budući student preda dokumenta univerzitetu, a završavaju se tako što univerzitet preda

dokumenta bivšem studentu. Naravno, još je bezbroj primera u kojima se srećemo sa dokumentacijom u svakodnevnom životu. Veoma prisutna i često svedena na, uglavnom pežorativni, metonimijski izraz „papirologija“, dokumentacija je zapravo veoma važna delatnost u savremenom društvu. Interesantno je da je 1895. godine u Briselu osnovan Međunarodni institut za bibliografiju, koji je kasnije, preimenovan u Međunarodnu federaciju za dokumentaciju i preseljen u Hag. Cilj ove organizacije bio je gotovo sizifovski zadatak: „da napravi spisak svih objavljenih dokumenata na svetu”.161 Ova želja za totalnom dokumentacijom, nikada nije bila prisutnija no u vreme informatičke revolucije, ali i dalje se to čini poput prebrojavanja zrna peska u pustinji. Jer ta ideja (napravi spisak svih objavljenih dokumenata na svetu) kao da se ogleda u predgovoru Priručnika fantastične zoologije, Horhea Luisa Borhesa i Margarite Gverero: „Naslov ove knjige opravdao bi uvrštenje kraljevića Hamleta, točke, pravca, n-dimenzionalnih hiperpovršina i hipervolumena, svih generičkih izraza, možda i svakakog od nas, zajedno s božanstvom. Ukratko, zbroj svih stvari – svemir“.162 Ali šta

161 Citirano prema: Brahmanda Pratap Barua, National Policy on Library and Information Systems and Services for India: Perspectives and Projections, Popular Prakashan, 1992, 63.

162 Jorge Luis Borges, Margarita Guerrero, Priručnik fantastične zoologije: knjiga o izmišljenim bićima, Znanje, Zagreb 1980, 6.

DESETO POGLAVLJE: DOKUMENTARNOST I DOKUMENTACIJSKA MERA 129

je dokumentacija, uopšte? Evo jednog takvog, veoma uopštenog, određenja: „Dokumentacija je stručna intelektualna delatnost koja, bira, registruje i klasifikuje, i proučava dokumenta, izveštava o tim dokumetima i literaturi, i daje ih na korišćenje da bi se rezultati umnog rada i iskustva, koji su stvaralačko delo hiljadugodišnjeg procesa, preneli na celo čovečanstvo u cilju nastavljanja procesnog razvoja i upotpunjavanja tehnike i nauke kao osnove materijalne proizvodnje“.163 No, čak i u ovoj opštoj naznaci može se uočiti veza dokumentacije i predmeta baštine; tu su selekcija, klasifikacija, istraživanje svedočanstava, prenošenje znanja i iskustva... Veza dokumenta i dokumentacije sa baštinom je zapravo mnogo dublja. Stoga su formiranje, poznavanje i proučavanje dokumentacije neizostavni elementi u studijama baštine i proučavanju procesa baštinjenja.

Spomenik i dokument

Kao što je već rečeno, u istorijskoj perspektivi pojam baštine dobija svoju punu institucionalnu konotaciju krajem osamnaestog a naročito u devetnaestom veku. Istakli smo i da se ona zasniva na premisi da se ostacima prošlosti mora prići organizovano, sistematski i sa jasnom vizijom brige o njima, kao i o njihovom mestu u savremenom kontekstu. Tada se uspostavlja i suštinska pojmovna relacija pomoću koje najčešće razumemo fenomen baštine: to je odnos spomenik – dokument. Upravo transformacijom ovog odnosa može se, barem donekle, objasniti i savremena pozicija i aktuelnost pitanja baštine.

Šta je dokument? Poslužimo se definicijom koju je pre više od pola veka dala Suzan Brije: „Dokument je svaki konkretni ili simbolički pokazatelj, sačuvan ili zabeležen, koji prikazuje ili dokazuje postojanje neke materijalne ili duhovne pojave“.164 S druge strane, sumirajući „spomenička“ iskustva devetnaestog veka, a razmatrajući povesnu vrednost spomenika kulture, Alojz Rigl 1903. godine piše: „Povijesna vrijednost prije svega želi sačuvati što je moguće autentičniji dokument za buduća dodatna povijesno-umjetnička istraživanja. Svako ljudsko kalkuliranje i nadopunjavanje podložno je subjektivnoj pogrešci; zato dokument, ta jedina pouzdana

163 U potrazi za veoma opštom defincijom dokumentacije ovu smo našli u Maloj encikopediji Prosvete (izdanje iz 1978), koja se poziva na „kongres u Vašingtonu“ 1959 godine. Upor.: Michael K. Buckland, “What is a ‘document’”?, Journal of the American Society of Information Science, 48, no. 9, 1997, 804-809.

164 Suzanne Briet, Qu’est-ce que la documentation?, Éditions documentaires, industrielles et techniques, Paris 1951, 7.


osnova, mora ostati što je moguće bolje očuvan da bi se kasnije naši pokušaji nadopunjavanja mogli kontrolirati i da bi se za njih eventualno mogli naći bolji i utemeljeniji nadomjesci.“165 Ukratko, na ovom nivou odnosa između spomenika i dokumenta, dokument („dokumentarnost“) se apstrahuje iz spomenika, odnosno spomenik se transformiše u dokument. Međutim, u drugoj polovini dvadesetog veka (a naročito u poslednjim decenijama dvadesetog veka) dolazi do inverzije ovog odnosa. Naime, u procesima tumačenja prošlosti uočeno je „preobražavanje dokumenta u spomenike“, odnosno, težnja ka „intrisičnom [‘unutrašnjem’, ‘izvornom’] opisu spomenika“.166 Ako dobro razumemo ovu inverziju, ona zapravo znači da za razliku od prethodnog perioda u samim dokumentima tragamo za spomeničkim vrednostima. Posledica toga jeste da spomenik više nije određen „starošću/starinom“ već informativnošću i komunikativnošću. Naravno, i u prethodnom periodu to su bile karakteristike spomenika, ali, čini se, uz jednu bitnu razliku. Spomenik je ranije shvatan kao svedočanstvo o prošlosti, to jest, idealno kao dokument prošlosti. Pomenuta inverzija donela je razumevanje dokumenta kao spomenika sadašnjosti. Shodno, problem baštine je shvaćen kao problem savremenosti a ne prošlog vremena (iako se zasniva na upotrebi prošlosti). Dodajmo tome i informatičku revoluciju i diktaturu digitalnog doba (to jest, „intrisične“ kontekste savremenog dokumenta) i eto „baštinskog buma“ o kome je bilo reči na početku ove knjige.

Još jedan bitan fenomen u ovom kontekstu jeste – digitalizacija.U pozivu da se „digitalizuje“ neki dokument kulture najčešće se ističe da na taj način on postaje dostupniji javnosti, te da se tako bolje čuva od propadanja i, konačno, od zaborava. U tom smislu projekti „digitalizacije baštine“ imaju naročito mesto: njihov cilj je učiniti dostupnijim i sačuvati od zaborava upravo ono što samu kulturu čini dostupnom i nezaboravljenom. Mnogo pre nego što je imperativ digitalizacije zahvatio kulturu, uočeno je da „sistem emisije, transmisije, akumulacije, selekcije i apsorpcije informacija“ (E-T-Ak-S-A), koji je karakterističan za procese kvalitenog dokumentovanja baštine, zapravo predstavlja i jedan od suštinskih problema nauke i društvenog razvoja.167 Stoga je i izazov „digitalizacije baštine“ dvostruk.

165 Riegl, „Moderni kult spomenika“, 349-412.

166 Michel Foucault, L’Archéologie du savoir, Gallimard, Paris 1969; citirano prema: Мишел Фуко, Археологија знања, Плато, Београд 1998, 12.

167 Upor.: Miroslav Tuđman, Struktura kulturne informacije, Zavod za kulturu Hrvatske, Zagreb 1983, 192.


Slika 11 – „Kažu nam da će se baština definirati na osnovi temeljno dokumentiranih i dostojno obrađenih objekata.“

(Franquin, Gaston Lagaffe, N°7, Editions Dupuis, 1969)


Sa jedne strane digitalizacija treba da odgovori na složeni svedočanstveni sistem baštine, to jest, da ne bude puko prevođenje u drugi medij, što se u sistemu baštinske dokumentacije kao što ćemo videti na narednim stranama prepoznaje kao „sekundarna dokumentacija“. Sa druge strane, „digitalizovana“ baština treba da obezbedi kontekstualizovana svedočanstva društvenog razvoja. Drugim rečima, proces digitalizacije nije puki tehnički postupak, već celoviti saznajni sistem.

Dokumentovanje kao svojstvo i instrument

Moglo bi se reći da se u utvrđivanju predmeta studija baštine dokumentacija pojavljuje u dva vida: kao svojstvo (dokumentarnost) i kao instrument (dokumentacijska mera). Dokumentarnost bi bila merljivo svojstvo svedočanstvenosti (vidi drugo poglavlje), to jest izvorno (generičko) svojstvo predmeta baštinjenja, dok je dokumentacijska mera sredstvo standardizovanog beleženja, utvrđivanja, korišćenja i prikazivanja dokumentarnosti, odnosno opis predmeta baštinjenja.168 Dokumentacijska mera je instrument koji objednjuje sve informacije i kontekste neophodne za razumevanje predmeta baštinjenja i njegovog porekla. Na primer, neka antička vaza može imati svojstvo dokumentarnosti jer na osnovu njenog oblika, dekoracije, tehnologije proizvodnje i sličnih karakteristika možemo da saznamo kakvo je bilo društvo i kultura iz kojih je potekla. Sa druge strane, skup informacija o ovoj vazi (dimenzije, strarost, kontekst u kome je nađena, zapisi o primeni, istorijska i savremena istraživanja o sličnim predmetima i dr.) čine instrument, dokumentacijsku meru, kojim utvrđujemo činjenice i proširujemo znanje o ovom predmetu. Dokumentarnost bi dakle bilo svojstvo predmeta baštine koje on ima sam po sebi, a dokumentacijska mera instrumet koji stvaraju i upotrebljavaju istraživači baštine.

Raniji teoretičari problema baštine pravili su razliku između primarne i sekundarne dokumentacije, pri čemu „primarna” uglavnom odgovara onome što smo ovde nazvali svojstvom dokumentarnosti, a „sekundarna” instrumentu koji smo nazvali dokumentacijska mera. U tom smislu, predmet baštine je shvaćen kao primarni dokument stvarnosti, a celokupna

168 Svesni smo mogućeg jezičkog čvora u slučaju upotrebe termina: a) „svedočanstvenost“, b) „dokumentarnost“ i c) „dokumentacijska mera“. Ako je od pomoći, pomenimo da odnos ovih termina razumemo analogno odnosu koji postoji u prirodnim naukama između: a) apstraktnog svojstva predmeta (kvalitet), b) fizičkih karakteristika predmeta (kvantitet) i c) metričkog sistema (instrument).


dokumentacija o predmetu baštine je samim tim sekundarna dokumentacija. Na primer, zidine Smederevske tvrđave jesu primarna dokumentacija o poznom srednjem veku i nadalje, a recimo arhitektonski planovi i arheološki dnevnici istraživanja tvrđave su sekundarna dokumentacija. Međutim, kako se i sama „sekundarna“ dokumentacija često deli na primarnu, sekundarnu i tercijalnu, čini nam se da je podela na dokumentarnost i dokumentcijsku meru, iako u teorijskom nivou ne donosi puno novog, zapravo terminološki adekvatnija.

Dokumentarnost

Ponekad se za neki određeni predmet baštine kaže upravo: to je dokument jednog vremena. Ovo je zapravo laički formulisano svojstvo dokumentarnosti. Dokumentarnost je dakle upravo jedno od onih svojstava predmeta koje ga čini predmetom baštine. Šta sve može predstavljati svojstvo dokumentarnosti, odnosno, koji su činioci ovog svojstva? Stevan Tomić ponudio je, na primer, sledeću klasifikaciju po kojoj svojstvo dokumentarnosti obuhvata: „ambijentalne, arheološke, arhitektonske, urbanističke, etnografsko-etnološke, istorijske, kulturno-istorijske, umetničko-istorijske, naučno-istorijske, političko-ekonomske, idejne, ideološke i psihološke elemente“.169 Iako Tomić „dokumentarnost“ koristi u jednom malo drugačijem teorijskom kontekstu iz prethodnog navoda se lako uočava da svojstvu dokumentarnosti težimo da pridamo što obuhvatniji – idealno sveobuhvatni – skup činioca. To „idealno“ zapravo znači da u idealnom (treba li reći - nepostojećem) slučaju, na osnovu svojstva dokmentarnosti nekog predmeta baštine o tom predmetu možemo saznati sve.

Dokumentacijska mera

Pored svojstva dokumetarnosti, Stevan Tomić tumačeći definisanje pojma spomenika kulture istakao je još dva bitna svojstva. Tako svojstvo posebnosti čine elementi starine, originala, rariteta, unikata, neponovljivosti i nezamenjivosti. Drugo svojstvo je svojstvo kvalifikativnosti i njega čini niz drugih svojstava koji kroz prevazilaženje materijalnih aspekata, zarad sticanja apstraktnih spoznaja, kvalifikuju neki predmet kao spomenik kulture.170 To su zapravo ona svojstva predmeta baštine koja prepoznajemo

169 Томић, Споменици, 73.

170 Isto.


kroz utvrđivanje rezultata istraživanja, procesa i postupaka, to jest kroz zbiranje informacija u fond koji čini instrument nazvan dokumentacijska mera.

Zašto govorimo o „dokumentacijskoj meri“, a ne prosto o dokumentaciji? Zato što dokumetacija nije sama sebi cilj (u tom slučaju ona i ne bi bila ništa drugo do „papirologija“); kada govorimo o dokumentacijskoj meri zapravo govorimo o jedinstvu kvaliteta i kvantiteta predmeta baštine izraženom kroz dokumentaciju. Da bi to bilo moguće potrebno je ustanoviti dokumentacioni sistem baštine. Tako dolazimo do ranije pomenute podele na primarnu, sekundarnu i tercijalnu dokumentaciju u okviru dokumentacijske mere kao instrumenta za objedinjavanje informacija i konteksta neophodnih za razumevanje predmeta baštine.

Primarnu dokumentaciju čine građa o predmetu (opisi, izveštaji sa osnovnim informacijama, snimci različitim sredstvima – crteži, fotografije, video, digitalni..., makete, kopije i sl.) i njihova klasifikacija po podgrupama definisanim sadržajnim ili vremenskim kriterijumima. Stvaranje dokumentacije na primarnom nivou obavljaju po pravilu profesionalci zaposleni u baštinskim ustanovama. Sekundarna dokumentacija predstavlja prenos primarne dokumentacije u druge medije. Ranije je to značilo uglavnom prenošenje tekstualnih ili slikovnih sadražaja na mikrofilmove, megnetne trake i slično. Savremenim razvojem računarskih memorija velikih kapaciteta, sekundarna dokumentacija obuhvata pre svega proces digitalizacije primarne dokumentacije. Iako se ovaj proces čini jednostavnim (što tehnološki i jeste) ipak je bitno da njega sprovode profesionalci, dokumentalisti, upoznati sa standardima dokumentovanja baštine i sistemima rada dokumentacijskih centara (kao što su, recimo, trezoriranje, to jest Pravila za arhiviranje izvorne dokumentacije, te INDOK171-sistem). I na kraju tercijalna dokumentacija obuhvata kataloge, registre, indekse i sve druge popise i preglede dokumentacije. Na primer, u primarnu dokumentaciju o Miroslavljevom jevanđelju, rukopisu iz dvanaestog veka koji se čuva u Narodnom muzeju u Beogradu pod inventarskim bojem 1136, spada opis njegovih dimenzija (181 list, veličine 41.5 x 28.5 cm), opis poveza (koža, drvo, zakivci), opis inicijala i tako dalje. Prevođenje ovih podataka na, recimo, neki elektronski medij (CD, DVD) predstavlja sekundarnu dokumentaciju. Tercijalna dokumentacija bi bila na primer

171 Upor.: Božo Težak, „Informaciono-dokumentaciono-komunikacioni (IN-DOK) sistem“, Informatologica Yugoslavica (1) 1-4, 1969, 1-33.


bibliografija radova o Miroslavljevom jevanđelju ili katalog izložbe na kojoj je rukopis bio predstavljen. U slučaju Miroslavljevog jevađelja postoji i jedan naročit tip tercijalne dokumentacije – faksimil originalnog izdanja, publikovan 1998. godine.

Uspešnost dokumentacijske mere kao instrumenta zasniva se na principima dobrog dokumetovanja. Te principe obrazložio je profesor muzeologije Ivo Maroević u cilju sistemskog i delotvornog dokumetovanja i to su: poštovanje vrednosti baštine (što je zapravo primarni princip), svrhovitost (primenjivost i mera), preciznost i egzaktnost (kvalitet), pravovremenost (sposobnost uočavanja značajnih situacija u aktuelnom vremenskom toku), sveobuhvatnost (svest o različitim aspektima predmeta), postupnost (metodološka i teoretska), selektivnost (optimalna mera dokumentacije) i kontinuiranost (otklanjanje grešaka u ranijem procesu dokumentovanja kroz permanentnu aktivnost).172

Setimo se sada i primera nestale Karavađove slike koji smo pominjali u osmom poglavlju. Jezuitska zajednica u Dablinu 1990. godine uvidela je da je jednoj baroknoj slici potrebna restauracija; na ramu je bilo zabeleženo ime holandskog slikara Gerita von Hontorsta. Kustos Serđo Benedeti pretpostavio je da je reč o izgubljenoj Karavađovoj slici. Nacionalna galerija u Londonu potvrdila je Benedetijeve sumnje. To je bilo značajno otkriće, ali potvrđene sumnje Serđa Bendetija da je reč o materijalu koji bi se mogao dovesti u vezu sa Karavađom nisu bile u potpunosti dovoljnan dokaz da se slika zaista i pripiše Karavađu. Istraživači su morali da rekonstruišu čitav niz događaja od trenutka kada je slika nastala (za rimsku porodicu Matei, 1602. godine) do trenutka kada je prepoznata u domu jezuitske zajednice, u Dablinu 1990.173 Naravno, ova rekonstrucija ne bi bila moguća bez obilja dokumenata, porodičnih i državnih arhiva, javnih i privatnih prepiski... Time je još jedanput istaknut značaj dokumentacije u razmatranju problema baštine. Drugim rečima, dokumentacija je ono što, veoma često, najsigurnije garantuje postojanje baštinske vrednosti. Tu je ujedno leži i opasnost. Recimo, savremeni falsifikatori umetničkih dela i muzejskih predmeta ne falsifikuju samo predmet već i njegovu dokumentaciju, koja potom „garantuje“ autentičnost dela. Tako je, na primer, britanski

172 Ivo Maroević, Uvod u muzeologiju, Filozofski fakultet Sveučilišta u Zagrebu, Zagreb 1993, 189-199.

173 Ken Shulman, “A Caravaggio Leaves Its Dublin Home to Visit Boston”, The New York Times, January 31, 1999.


falsifikator umetničkih dela Džon Dru krajem dvadesetog veka stekao gotovo dva miliona funti pre nego što je uhvaćen, a njegov postupak se zasnivao upravo na falsifikovanju dokumenata o poreklu (provenance) i umetanju tih falsifikata u zvanične registre.174

* * *Kada je reč o dokumentaciji, treba primetiti još nešto. Kao što smo više

puta istakli, dokumentacija je od izuzetnog značaja za proces baštinjenja. Ali jedno je sigurno – ni najsavršenija dokumentacija ne može da zameni sam predmet baštinjenja. Ili kako bi to rekao mudri Andre Šastel: „Kažu nam da će se baština definirati na osnovi temeljno dokumentiranih i dostojno obrađenih objekata. Ali, je li to dovoljno? Dubokom pamćenju užitak je važniji od posjedovanja. U tome jeste bit.“175

Za dalje čitanje

O dokumentaciji: Suzanne Briet, Qu’est-ce que la documentation?, Éditions documentaires, industrielles et techniques, Paris 1951. O baštinskoj dokumentaciji: Ivo Maroević, Uvod u muzeologiju, Filozofski fakultet Sveučilišta u Zagrebu, Zagreb 1993, 132-152, 189-199; Božo Težak, „Informaciono-dokumentaciono-komunikacioni (IN-DOK) sistem“, Informatologica Yugoslavica (1) 1-4, 1969, 1-33; Zbynek Z. Stransky, „Temelji opšte muzeologije“, Muzeologija, 8, Zagreb 1970, 37-74. O dokumentacijskim standardima: „Standardi muzejske delatnosti i uslovi za javni rad privatnih kolekcija“, Inkubatori kulturnih industrija. Okrugli sto: Razvoj privatnih muzeja u Srbiji, Zbornik radova, Beograd 2008, 15-21; Robin Thornes, John Bold (eds.), Documenting the Cultural Heritage, Getty Information Institute, Los Angeles 1998; Robin Thornes, Peter Dorrell and Henry Lie, Introduction to Object ID: Guidelines for Making Records that Describe Art, Antiques and Antiquities, Getty Information Institute, Los Angeles 1999. Za ambicioznije: Miroslav Tuđman,

Struktura kulturne informacije, Zavod za kulturu Hrvatske, Zagreb 1983.

174 Peter Landesman, “A 20th Century Master Scam”, The New York Times, July 18, 1999.

175 Chastel, „Pojam baštine“, 721.

Jedanaesto poglavlje

GAZDOVANJE BAŠTINOM

U ovom poglavlju razmatraju se modeli upotebe i upravljanja baštinom. U rečnik studija baštine neminovno se upisuju termini poput: strategija, projekat, kapital, resurs, održivi razvoj, deonici i sl. U ovom kontekstu studija baštine ukrštaju se društveni i ekonomski potencijali predmeta baštinjenja. Cilj poglavlja je upućivanje na često najvidiljiviji i najeksponiraniji aspekt studija baštine, koji takvu poziciju duguje svojoj specifičnoj lukrativnoj prirodi.

Upotreba baštine

Prvi put nakon obnove iz Musolinijevog doba, 2012. godine započeta je temeljna sanacija rimskog Koloseuma. Tridesetih godina dvadesetog veka

Musolinijeva poruka bila je jasna: obnavljajući jedan od najprepoznatljivijih spomenika rimske civilizacije, fašistički režim hteo je da se predstavi kao direktni naslednik civilizacije Starog Rima i time da se u savremenom društvu promoviše kao naslednik čvorišta evropske kulture. Jer, setimo se, svi putevi vode u Rim. Ideologije su se u međuvremenu promenile. Novu sanaciju, započetu 2012. godine, ne fininasira italijanska država ili neka kulturna institucija ili politički oportunista; finansira je sa 25 miliona evra privatni preduzetnik koji je time stekao pravo da u narednom petnaestogodišnjem periodu Koloseum koristi u reklamnoj kampanji za svoje proizvode.176

Iz prethodnog primera možemo da zaključimo da baština predstavlja i skup vrednosti i sadržaja koji mogu biti upotrebljeni zarad sticanja novih vrednosti. Rečju, baština predstavlja kapital. Svakako reč je i o simboličkom kapitalu, ali ništa manje i o finansijskom. Ali, reč je pre svega o ekonomiji baštine.

U ovom kontekstu, ekonomiju treba shvatiti u njenom izvornom i širem značenju, kao delatnost dobrog vođenja domaćinstva, to jest kao odgovorno gazdovanje imanjem, što nikako ne isključuje i uže značenje

176 Josephine McKenna, “Colosseum restoration project gets go-ahead”, Telegraph, 31 Jul 2012; upor.: Lisa Breglia, Monumental Ambivalence: the Politics of Heritage, University of Texas Press, Austin 2006, 1.

JEDANAESTO POGLAVLJE: GAZDOVANJE BAŠTINOM 139

ekonomije kao naučne disipline i delatnostosti čiji je cilj izučavanje i sprovođenje ekonomskih zakona u proizvodnji, raspodeli, razmeni i potrošnji materijalnih dobara u nekom društvu. Tako i pored etimološkog korena u značenju imanje, baština i u savremenom značenju predstavlja dobro o kome se mora starati ekonomski opravdano. A to znači da se baština mora upotrebljavati, ali se i njom mora upravljati promišljeno.

Baštinjenje podrazumeva aktivnu upotrebu baštine. Kada smo u osmom poglavlju govorili o baštini i kibernetici – to jest o procesima upravljanja i komunikacije u organizovanim sistemima, prirodnim, veštačkim, ljudskim i o njihovom međusobnom sadejstvu – rekli smo da nije reč tek o iskorišćavanju tehnologije organizacionog procesa utemeljenih na kibernetskom iskustvu, već da je reč o stvaranju celovitog sistema baštine i efikasnog upravljanja njime. Setićemo se da je cilj korišćenja ovih procesa bio „stvaralačko upravljanje pamćenjem“. Vrednost baštine ostvaruje se dakle kroz sistemsku upotrebu usmerenu ka navedenom cilju. No, bez obzira na rastegljivost sintagme „stvaralačko upravljanje“, mora se voditi računa o tome da upotreba predmeta baštinjenja ne ugrožava njihovo osnovno svojstvo – svojstvo svedočanstvenosti. Jedan zanimljiv slučaj koji će nam pomoći da ilustujemo ovu nužnost upotrebe, ali i potrebu za zaštitom predmeta baštine odigrao se 2007. godine. Miroslavljevo jevanđelje bilo je izloženo u Hramu Svetog Save u Beogradu. Poziv je glasio: „U okviru Dana evropske baštine, u Hramu svetog Save izloženo je Miroslavljevo Jevanđelje. Manifestacija ’Knjiga u Hramu’ traje 72 sata naprekidno do nedelje 23. septembra u podne.“ Navodno tri stotine hiljada građana došlo je da se pokloni (simbolički, ali i doslovno!) spomeniku srpske srednjovekovne kulture. Hram Svetog Save bio je impozantna scena za impresivan doživljaj. Videvši Jevanđelje izloženo u središtu crkve, posetioci su bili oduševljeni, ganuti, ponosni, rodoljubivi... U tom zanosu, moglo bi se reći da je Jevanđelje nastavilo svoju misiju koju baštini već osam vekova. Po reakcijama posetilaca, činilo se da je zaista tako. Ali, upravo vekovnost Miroslavljevog jevanđelja učinila je da je nemoguće da ono bude izloženo u prostoru sa klimatskim uslovima kakvi su u Hramu Svetog Save. I zato umesto originala koji je tada čuvan u Narodnoj biblioteci (neposredno pored Hrama), izloženo je faksimilsko izdanje Jevanđelja (koje će sada već iskusni polaznik studija baštine prepoznati kao izraz dokumentacijske mere). Baština je upotrebljena, ali i sačuvana, moglo bi se reći. Ili nije baš tako? Ni odluka da se izloži faksimil jevanđelja, a svakako odluka da se original ne dovodi u opasnost, nisu sporne. Sporan je samo


način na koji je to sprovedeno. Naprosto, moralo se jasno i nedvosmisleno istaći da je izloženi predmet kopija. Predmet-faksimil, kao što smo već rekli, i sam pripada sistemu zaštite baštine, pa njegova jasno naglašena upotreba u cilju promovisanja baštine ni u kom slučaju ne bi bila sporna. Ovako, ostao je utisak da su posetioci ostali uskraćeni za informaciju o prirodi predmeta koji posmatraju, jednostavno rečeno da su ostali – obmanuti.177

Strategije baštinjenja

Strategija je reč koja se sve češće pojavljuje u upravljačkom rečniku. Izvorno, ona je označavala veštinu (vojnu, političku...) da se pri sprovđenju neke delatnosti odredi model aktivnosti koji će dovesti do postizanja željenog cilja. U tom kontekstu, taktika je predstavljala niz načina i sredstava kojim će se strateški postavljeni ciljevi i aktivnosti realizovati. Danas se strategije donose u veoma raznovrsnim delatnostima: postoje strategije obrazovanja, strategije za mlade, strategija u kulturi... Pod strateškim planiranjem najčešće se podrazumeva proces sveobuhvatnog i integrisanog dugoročnog planiranja, pri čemu strateški plan određuje ciljeve, aktivnosti, načine i modele kojima će se zadati ciljevi sprovoditi i pokazatelje provere realizacije ciljeva. Jasno, i u okviru upravljanja baštinom, potrebno je postaviti određene strateške okvire. Oni uključuju i ranije prisutne stručne aktivnosti, ali i niz novih. U leksikonu baštinskih termina tako su svoje mesto našli i projektni menadžment (upravljanje projektima u oblasti nasleđa), stejkholderi (zaiteresovane strene u realizaciji projekta, deonici), budžetsko projektovanje (planska preraspodela finansijskih sredstava) i slično. Kao što je bilo reči u prethodnim poglavljima, uloga baštine u savremenom dobu je veoma aktuelna i uključuje sve veći broj učesnika u baštinskim aktivnostima. Otuda su u strategije baštinjenja nužno uključene i one delatnosti koje se ranije nisu direktno vezivale za predmet baštine, poput marketinga, menadžmenta i brojnih ekonomskih aktivnosti, delatnosti koje su uvek bile prisutne u baštinskom poslanju, ali nisu bile toliko vidljive.178

Ne treba zaboraviti da kada govorimo o strategijama baštinjenja, akcenat je ipak na reči baštinjenje. („Ako nemate svoju, deo ste tuđe strategije“, rekao bi futurista Alvin Tofler.) Strateško planiranje dolazi iz poslovnog sveta, ali u kontekstu baštine i baštinjenja mora biti prilagođeno svom

177 M. Mrđen - D. Matović, „Obmanuto 300.000 građana“, Novosti, 28. septembar 2007.

178 Upor.: Hrvoje Šošić, Ekonomija spomeničke baštine, Školska knjiga, Zagreb 1991.


predmetu, pa čak i prepoznati svoje korene u njemu. Ova pozicija odnosa strategije i baštine efektno je sumirana u sledećem navodu: „Ako je strategija skup sposobnosti i veština, onda je predviđanje njeno bazično svojstvo. Projektovanje predstojećeg, kao modelovanje očekivanog, podrazumeva iskustvo, sopstveno ali i poznavanje svih prethodnih modela istovrsnog ili strukturalno sličnog ponašanja. Baštinjenje zapamćenog i sačuvanog je cilj svake startegije napredovanja...“179 Strateška intuitivnost koja postoji u procesu baštinjenja, može i mora biti iskorišćena u procesu kreiranja strategija baštinjenja. U suprotnom, stvara se protivrečan mehanizam čiji proizvod može biti strategija, koja se služi procesima baštinjenja, ali ne i u svrhu baštinjenja. Pišući o ekonomiji spomeničke baštine kao posebnoj ekonomskoj disciplini, Hrvoje Šošić ističe temeljnu razliku između ove i drugih ekonomskih disciplina. Dok se ostale ekonomske discipline (na primer, ekonomija saobraćaja, ekonomija industrije, ekonomija poljuprivrede) staraju da obezbede reprodukciju (ponovnu proizvodnju) stvorenih i postojećih dobara i vrednosti, ekonomija spomeničke baštine teži da obezbedi trajno očuvanje i održvanje spomeničke vrednosti u što izvornijem i celovitijem obliku.180 Ova razlika svakako je značajna u ekonomskim disciplinarnim okvirima, ali je za studije baštine bitna, pre svega, zato što ukazuje na odnose između proizvodnje, potrošnje, reprodukcije, očuvanja i održavanja kao temeljne odnose u procesima gazdovanja baštinom. Svakako, to ne znači „okamenjenje“ spomenika zarad čuvanja i održavanja, već održavanje i čuvanje reproduktabilnosti njihovog svedočanstvenog potencijala.

Industrija nasleđa

Na svečanom otvaranju Letnjih olimpijskih igara u Londonu 2012. godine, britanski režiser Deni Bojl prikazao je program pod nazivom Ostrvo čuda. Svakako, naslov upućuje na Veliku Britaniju, popularno „Ostrvo“ u odnosu na ostatak Evrope, koja je u tom slučaju „Kontinent“. Zanimljivo u toj predstavi bilo je to što je jasno prikazana transformacija Britanije od idiličnog zelenog pejzaža u sivi, fabričkim dimnjacima, i socijalnim razlikama obeležen ambijent. Industrijska revolucija u osamnesetom veku

179 Dragan Bulatović, „Strategije baštinjenja: kulturna baština, vrednovanje, očuvanje i uslovi kulturnog okruženja“, u: Crna Gora u XXI stoljeću – u eri kompetitivnosti, CANU, Podgorica 2010.

180 Šošić, Ekonomija spomeničke baštine, 16.


zaista je transformisala englesko društvo. Ta prva industrijska revolucija bila je zasnovana na upotrebi uglja i čelika. Ali, Bojlov spektakl 2012. u Londonu, takođe je proizvod industrije, koja kao sirovinu ne koristi ugalj i čelik, već – kreativnost.

Kreativne industrije predstavljaju veoma aktivno polje savremene proizvodnje. Neposredno pred Drugi svetski rat, severnoamerički humanista Luis Mamford nadao se da će budućnost doneti razvoj industrije kao kreativnog procesa koji se ne završava posedovanjem robe, već evolucijom i razumevanjem sveta.181 Budućnost jeste donela promene, ali sa neizvesnim ishodom. Gvožđe, ugalj, dim i slične asocijacije na rani industrijski period, krajem dvadesetog veka zamenile su nove ključne reči: ideja, kretivnost, dopadljivost... Ono što često ostaje upitno jeste da li smo kreativnost iskoristili za ispunjenje mamfordovske, svakako utopistične vizije razumevaja i evolucije sveta, ili tek za stvaranje novih robnih artikala.

Uporedo sa terminom kreativne industrije koristi se i termin kulturne industrije iako ima određenih razlika: kulturnim industrijama se pripisuje određeni stepen neprofitnosti, dok su kreativne, iako zanovane uglavnom na kulturnom stvaralaštvu, pre svega orijentisane prema komercijalizaciji.182 UNESCO definiše kulturne industrije kao „one industrije koje proizvode materijalne i nematerijalne umetničke i kreativne proizvode, i koje imaju potencijal za kreiranje bogatstva i generisanje prihoda kroz eksploataciju kulturnih dobara i proizvodnju robe i usluga (tradicionalnih i savremenih) baziranih na znanju. Zajedničko za sve kulturne industrije je korišćenje kreativnosti, znanja iz oblasti kulturne i intelektualne svojine za proizvodnju robe i usluga od društvenog i kulturnog značaja“.183 Iz ovog određenja, jasno je uočljivo mesto baštine i njene upotrebe u kontekstu kreativnih i kulturnih industrija. Na kraju krajeva, i spomenuto otvaranje Olimpijade u Londonu je upravo bilo zasnovano na britanskom prirodnom, kulturnom i pop-kulturnom nasleđu sa gotovo iznenađujućim nepostojanjem sportskih sadržaja u predstavi.

Iz ovog odnosa kreativnih industrija i upotrebe baštine nastala je i jedna zasebna idustrijska delatnost – industrija nasleđa. Industrija nasleđa kao

181 Luis Mamford, Tehnika i civilizacija, Mediterran publishing, Novi Sad 2009, 458-459.

182 Višnja Kisić, „Kulturne i kreativne industrije u Evropi“, Kultura: časopis za teoriju i sociologiju kulture i kulturnu politiku, br. 130, 2011, 199-225.

183 Backgrounder on Cultural Industries, UNESCO, 10. November 2010.


Slika 12 – „Osnovni cilj interpretacije nije instrukcija već provokacija.“(Promotivni element izložbe Poreklo Albertine: Od Direra do Napoleona,

mart - jun 2014, Albertina, Beč)


spoj kreativnih industrija i upotrebe baštine u kontekstu studija baštine ima dvojaku poziciju. Sa jedne strane, kroz aktivnosti industrije nasleđa neki aspekti predmeta baštine postaju veoma vidljivi, efektno su prezentovani i postaju dostupni većem broju korisnika. Sa druge strane, da bi se ostavarila komercijalna dobit u aktivnostima industrije nasleđa često dolazi do neutemeljenog („kreativnog“) tumačenja baštine, gde proizvedeni sadržaji ne odgovaraju utvrđenom činjeničkom stanju u vezi sa nekim korišćenim predmetom baštine. Stoga, suština ovog problema koji se tiče gazdovanja baštinom zapravo leži u potrebi za jasnom artikulacijom kvalitetne interpretacije baštine.

Interpretacija baštine

Čarlstonska deklaracija o interpretaciji baštine, usvojena 2005. godine pod patronataom ICOMOS-a, pravi razliku između prezentacije i interpretacije baštine: prezentacija jeste pažljivo planiran skup informacija i mogućnosti pristupanja baštinskim sadržajima, čiji su autori istraživači, dizajneri ili baštinski profesionalci; s druge strane, interpretacija predstvalja celokupnost aktivnosti, promišljanja, istraživanja i kreativnosti koja stimuliše baštinski sadržaj. Osnova razlika je u komunikaciji: u slučaju prezentacije reč je o jednosmernoj komunikaciji: od autora prezentacije ka publici, u slučaju interpretacije o dvosmernoj komunikaciji između posetilaca i baštine.184

U ovim idejama krije se plementita težnja za vraćanje baštine, koja je postala visoko institucionalizovana, njenim neposrednim baštinicima. U izvornom delu o interepretaciji baštine Interpreting Our Heritage iz 1957. godine, Friman Tilden definiše sada već poslovičnih šest principa interpretacije: 1) Svaka interpretacija koja ne obuhvata iskustva posetioca je sterilna; 2) Informacija sama po sebi nije interpretacija; 3) Interpretacija je umetnost koja u sebi kombinuje različite umetnosti; 4) Osnovni cilj interpretacije nije instrukcija već provokacija; 5) Interpretacija pre svega treba da predstavi celinu, a zatim delove; 6) Interpretacija za decu ne sme da bude skraćena verzija interpretacije za odrasle. U ovim principima Tilden polazi od elementarnog stava da treba iskoristi puku radoznalost ljudi da bi se obogatio njihov um i duh („Interpretation should capitalize mere curiosity for the enrichment of the human mind and spirit“), te da interpretacija vodi razumevanju, razumevanje uvažavanju, uvažavanje zaštiti („Through interpretation, understanding; through understanding,

184 Charleston Declaration on Heritage Interpretation, US/ICOMOS, 7 May 2005.


appreciation; through appreciation, protection“).185 Puka radoznalost nije pitanje stručnosti ili obrazovanosti; to je, jednostavno, pitanje prirode čoveka. A, sa druge stane, zaštita baštine nije cilj sam po sebi, već se zasniva na dubokom uvažavanju prošlosti i razumevanju zaštićenog. Otuda ove ideje koje demistifikuju glorifikacijska tumačenja ostataka prošlosti umnogome odgovaraju „pravu na baštinu“ o kojem smo govorili u prethodnom poglavlju. Ipak, jedno treba imati u vidu: iako interpretacija otvara nove prostore slobode u tumačenju baštine, sloboda ne podrazumeva proizvoljnost i neodgovornost. Jer, onoliko koliko interpretacija može doprineti zaštiti baštine – kroz već pomenutu formulu „interpretacija-razumevanje-uvažavanje-zaštita“ – proizvoljno i neodgovorno tumačenje može ugroziti osnovni svedočanstveni potencijal predmeta baštinjenja.

Evo jednog takvog primera. Romano Rinaldi je jedan od likova u romanu Povratak u Bolonju, Majkla Dibdina cenjenog britanskog autora kriminalističkog žanra.186 Lik Romana Rinaldija nije centralni lik zapleta romana, ali jeste jedna od ključnih simboličkih figura. Rinaldi je zvezda televizijske emisije Lo Chef Che Canta e Incanta (Kuvar koji peva i opčinjava). Romano je markantni chef koji u studiju priprema tradicionalna italijanska jela, a naročit je po tome što kulinarske postupke prati izvođenjem arija iz poznatitih italijanskih opera. Kuvanje je uzdignuto na pijedestal nacionalne vrednosti. „Jer za nas Italijane kuvanje nije sporedna stvar. Ono nije samo veština ili zanat, to je sâm život! ... Kad kreiramo un piato autentico, genuino e tipico (autentično, prirodno, tipično jelo) mi to ne radimo samo da bismo zadovoljili telesnu glad. Ne! Mi u sebe želimo da unesemo celu Italiju, njenu istoriju, kulturu, jezik, prelepe gradove i pejzaže. Mi želimo da primimo u sebe sámo srce i dušu ovog zemaljskog raja kakav je naša rodna gruda!“. Eto, tako, Rinaldi novinarima i javnosti saopštava svoju ulogu.

Jer to što Rinaldi radi i jeste samo to – uloga! Romano Rinaldi zapravo ne ume da kuva i nadasve prezire kuvanje. „On ne samo što nije umeo da kuva nego je i duboko, bukvalno iz stomaka prezirao celu tu rabotu. Njemu se dopadalo da se zalaže za tradiciju, autentično zajedničko iskustvo i stabilan, ljubavlju ispunjen porodični život oko domaćeg ognjišta. Kuvanje je služilo kao sredstvo za to, ali sámo po sebi ono je stvaralo nered, bilo naporno nezahvalno i ... potencijalno veoma opasno rintanje koje je zahtevalo

185 Citrirano prema: Freeman Tilden, Interpreting Our Heritage, The University of North Carolina Press, Chapel Hill 1967, 8, 38.

186 Michael Dibdin, Back to Bologna, Faber and Faber, London 2005. Prevod na srpski jezik: Majkl Dibdin, Povratak u Bolonju, Fabrika knjiga, Beograd 2010.


potpunu koncentraciju i, u najboljem slučaju, izazivalo osećaj relativnog neuspeha. Ima li ikog ko nikad nije imao utisak da je jeo bolje jelo od onog koje je pred njim?“, obaveštava nas pisac romana. No, sticaj okolnosti, zapravo piščeva namera, dovešće Romana Rinaldija u veoma neprijatan položaj. Skrivajući se i bežeći od zakona, Rinaldi dolazi u poziciju da svetlost televizijskih reflektora zameni malom, prljavom restoranskom kuhinjom u kojoj je prinuđen da, sada stvarno, priprema tradicionalna italijanska jela. A pošto Rinaldi ne ume da kuva njegovim radom rukovodi jedna prava, devedesetogodšnja italijanska baba – la nonna. „Ona je mozak, ti si robot“– to je uputstvo dobio od vlasnika restorana. Baba, la nona, nana, zapravo je iskonski čuvar nasleđa, naspram Rinaldija koji je prosto manipulant. Ona zna kako se gazduje baštinom, on kako se koristi predstava baštine. Na kraju romana, promotivni agent Romana Rinaldija ovu epizodu rada u restoranu preokreće u marketinški trik, to jest u korist svog klijenta. Rinaldi je navodno hteo da obavi istraživanje za novi televizijski serijal u jednoj „običnoj, narodskoj trattorii“ i da svoju emisiju približi „običnom čoveku“. Takva interpretacija samo će povećati njegovu popularnost, koja je tek na kratko bila ugrožena Rinaldijevim nevoljama.

Ostavimo marketniške trikove po strani i izvucimo iz ove priče jedno baštinsko naravoučenije: Razlika između manipulacije baštinom i savesnog gazdovanja baštinom isto je što i razlika između televizijskog i babinog ručka – samo u jednom slučaju utolićemo glad.

Za dalje čitanje

O kulturnoj i kreativnoj industriji: Theodor W. Adorno, The Culture Industry, Routledge, London and New York 2005; Višnja Kisić, „Kulturne i kreativne industrije u Evropi“, Kultura: časopis za teoriju i sociologiju kulture i kulturnu politiku, br. 130, 2011, 199-225; Herman Bauzinger, „Folklorizam i kulturna industrija“, u: Etnologija: Od proučavanja starine do kulturologije, XX vek, Beograd 2002, 214-230. O baštinskom marketingu: Tomislav Šola, Marketing u muzejima, Clio, Beograd 2002; O strategijama baštine: Драган Булатовић, „Баштина као brand или музеј као економија жеље. Да ли робна марка улази у музеј или је из њега произашла?“ Годишњак за друштвену историју, год. 11, св. 2/3, 2004, 137-148. O ekonomiji baštine: Hrvoje Šošić, Ekonomija spomeničke baštine, Školska knjiga, Zagreb 1991; O interpretaciji baštine: Freeman Tilden, Interpreting Our Heritage, The University of

North Carolina Press, Chapel Hill 1967.

Dvanaesto poglavlje

NAUKA O BAŠTINI

U ovom, poslednjem, poglavlju razmatraju se akademski pristupi u studijama baštine. Uočava se akademski pluralizam i višeglasje u naučnom proučavanju nasleđenih formi i sadržaja prošlosti, i ističu se oni pristupi koji u centar svog istraživanja stavljaju upravo problem baštine i njegovu naučnu interpretaciju. Cilj poglavlja je zagovaranje objedinjenog naučnog pristupa u istraživanju

problema baštine i baštinjenja.

„Naučni metod jeste najpouzdanija tehnika koju je čovek izmislio da bi kontrolisao tok stvari i da bi stekao čvrsta verovanja“, pisali su

1934. godine Moris Koen i Ernest Nejgel u Uvodu u logiku i naučni metod.187 Čini se da je teško dati opštiji a ujedno i precizniji opis nauke od ovog koga su ponudili Koen i Nejgel. Nastao pre gotovo osamdeset godina ovaj je opis i dalje funkcionalan. Jasno, od tog doba u nauci se mnogo toga promenilo, kao što se uostalom promenio i svet koji nauka proučava. Zapravo, moglo bi se reći da je naučni doprinos ovoj promeni sveta nezamenjiv. Ali, ako se mnogo toga promenilo, kako onda opstaje tako staro određenje nauke? Zato što se ciljevi nauke nisu promenili. Sprovodeći naučnu metodologiju čovek i dalje želi da kontroliše tok stvari i da stekne čvrsta verovanja. Ono što se promenilo jesu, zapravo, naznačene tehnike kontrole i tehnike sticanja (ili nametanja?) verovanja.

Broj naučnih disciplina se u poslednjem veku značajno uvećao. Disciplinarna podeljenost uslovila je i naučnu fraktalizaciju u kojoj se neretko gubi ideja o jedinstvenom poslanju nauke. Tehnike sprovođenja naučnog metoda u pojedinim disciplinama toliko su različite tako da je oprvadano postaviti pitanje da li je reč o istom, naučnom, delovanju.

187 Morris Cohen, Ernest Nagel, An Introduction to Logic and Scientific Method, Routledge, London 1934. Citirano prema: Moris Koen, Ernest Nejgel, Uvod u logiku i naučni metod, Jasen, Beograd 2006, 400.

DVANAESTO POGLAVLJE: NAUKA O BAŠTINI 149

Nauka se tako našla u „haosu disciplina“ u kome se „engleski profesori bave antropologijom koju zovu studijama kulture, a ekonomisti socijologijom koju zovu porodična ekonomija“, kako je to lucidno primetio američki sociolog Endru Abot u svojoj raspravi o disciplinarnim fraktalizacijama.188 Ovaj haos svakako postoji, ali on, čini se, niti je nov, niti je neizbežan. On je posledica pre svega disciplinarne predefinisanosti, koja često – poput Prokrustove postelje – određuje i premerava problem istražvanja. Zato ćemo se na početku ovog poglavlja podsetiti i jednog bitnog svojstva naučnog istraživanja, odnosno onoga što je već sredinom dvadesetog veka formulisao naučnik i filozof Majkl Polanji kao „princip spontane koordinacije“. Polanji nauku vidi kao neprekidno usaglašavanje pojedinačnih inicijativa sa rezultatima do kojih su drugi došli. Zajednički rezultat nije nikome unapred poznat, ali svi su naučnici u svojim aktivnostima spontano koordinisani pojedinačnim (publikovanim) rezultatima drugih istraživača, pri čemu zbir pojedinačnih doprinosa generiše aktuelnu intelektualnu situaciju u kojoj naučnik deluje.

Polanji koristi jednu poznatu metaforu, metaforu nevidljive ruke: „čini se kao da ih [učesnike u naučnom istraživanju] povezuje neka ´nevidljiva ruka´, vodeći ih ka zajedničkom otkriću skrivenog sistema stvari“.189 Sa sličnom namerom, austrijski književni istoričar Oskar Valzel, tokom jednog predavanja u Berlinu 1917. godine, upotrebio je sintagmu „međusobno rasvetljavanje“ da bi objasnio potrebu za saradnjom između disciplina u cilju boljeg razumevanja celine (u Valzelovom slučaju reč je o umetničkim disciplinama).190 I Polanji i Valzel bili su očigledno svesni razlika između pojednih grana nauke, ali, čini se, i potrebe da se i pored tih razlika ostvari međusobna saradnja. Disciplinarne specifičnosti, a ponekad i sebičnosti, ipak ne mogu da prevazđu jednu naročitu poziciju u promišljanju sopstvene prirode: ma koliko različite bile sve naučne dicipline zapravo pripadaju – o tome je bilo reči u drugom poglavlju ove knjige – istoj „porodici“.191

188 Andrew Abbott, The Chaos of Disciplines, The University of Chicago Press, Chicago 2001, 121.

189 Michael Polanyi, Knowing and Being, The University of Chicago Press, Chicago 1969, 49-72. Citrirano u prevodu: M. Polanji, „Naučna država: njena politička i ekonomska teorija“, u: Kritika kolektivizma: liberalna misao o socijalizmu, Filip Višnjić, Beograd 1988, 249-267.

190 Oskar Walzel, Wechselseitige Erhellung der Künste, Reuther und Richard, Berlin 1917.

191 Upor.: Popadić, „Koncept porodičnih sličnosti“, 245-255.


Akademski pluralizam

Koja nauka proučava baštinu? Te smo se teme već više puta dotakli u prethodnim poglavljima. Takođe često smo pominjali različite naučne discipline, istoriju, arheologiju, etnologiju, istoriju umetnosti, ekonomiju, antropologiju, pravo, uopšte društvene, humanističke, prirodne i tehničke nauke. Svaka od njih pojedinačno ima interes da proučava predmete baštine i samim tim unapređuje i doprinosi ukupnim studijama baštine. Uzmimo za primer neki manastairski kompleks nastao, recimo, u srednjem veku. Istoričarima bi on mogao biti značajan kao mesto određenih bitnih odluka u prošlosti, istoričarima umetnosti zbog svoje arhitekture i slikarskog programa u manastirskoj crkvi i ostalim objektima, botaničarima i farmaceutima po odabiru bilja koje su monasi koristili za ishranu i lečenje, antropolozima po modelu društvenog života koji se odvijao u manastiru, tehnolozima po načinu gradnje zgrada ili proizvodnje hrane, ekonomistima po načinu na koji se gazdovalo imanjem, geografima po organizaciji prostora, književnicima kao inspiracija (recimo Umbertu Eku za Ime ruže), pravnicima po manastirskim propisima (ustavu), politikolozima po modelu upravljanja monaškom zajednicom i tako dalje i tako dalje. Ali naše je pitanje bilo da li postoji neka nauka koje objedinjuje sve navedene discipline?

U okviru naučnih istraživanja i obrazovnih modela sveukupnost pojavnosti baštine dugo nije bila predmet jedinstvenog naučnog pristupa. No, kao što smo pokazali, određeni aspekti baštine odavno su bili predmet istraživanja pojedinačnih disciplina. U našem „manastirskom“ primeru to bi značilo da su istoričari umetnosti umeli da opišu stilske karakteristike predstavljanja biljaka u nekom herbarijumu, ali su veoma retko bili upoznati sa medicinskim svojstvima biljaka koje su predstavljene. Ekonomistima, koji bi razmatrali rashode i prihode manastira, po pravilu bi izmicala ekonomija spasenja, koja stoji u osnovi manastirskog života. Često takvi radovi – dakle oni koji razmatraju pojedinačne vidove pojavnosti baštine – imaju disciplinarnu ogradu da „ostali aspekti problema izlaze iz predmeta istraživanja“. Ova disciplinarno funkicionalna ograda znak je predefinisanog akademskog uokvirivanja. Ali, sa druge strane, ona jasno ukazuje i na to da je iza ograde ostalo mnogo toga. Ako su akademska istraživanja baštine bila uglavnom partikulrana što je vodilo fragmentaciji predmeta baštinjenja, sledeće pitanje se samo nameće: ima li uopšte potebe objedinjavati sva ta znanja? Ne pretvara li to disciplinarno istraživanje u svaštarenje? Ili jednostavnije: ko bi sve to mogao da zna?


Ono što je sigurno jeste da su monasi koji su nastanjivali manastir znali svrhu i vezu svih elemenata od kojih je bila složena svakodnevica manastirskog života. Znači li to da bi u želji da razumemo kompleksnost baštine nekog manastira morali i sami da se zamonašimo i „oživimo“ monaško iskustvo? Naravno da ne. Želja za znanjem ne potiče iz potrebe za oživljavanjem; želja za znanjem potiče iz potrebe za rešavanjem životnih nedoumica. Ponajpre, da bi razumeli slojevitost i složenost baštine (a to je glavobolja mnogih tradicionalnih disciplina) pre svega treba na učimo da „čitamo“ baštinu, to jest, da savladamo mrežu znakova i značenja, poruka i informacija, ishodišta i ishoda. Potom, treba da povežemo celovitost istraživačkih aktivnosti i uređenu zajednicu koja interesno okuplja istraživače, ali i distribuira socijalni uticaj preko dostignutog znanja o stvarnosti. Potrebna nam je, dakle, nauka, a kada je reč o problemima baštine i baštinjenja potrebna nam je nauka o baštini.

Geneza nauke o baštini

Ali, šta je uopšte nauka? Evo jednog odgovora: „Nauka je objektivno, kritičko, metodski izvedeno znanje. Drugim rečima: cilj nauke je utvrđivanje objektivne istine o stvarnosti. Da bi postigla taj cilj, nauka se služi određenim društveno prihvaćenim postupcima istraživanja i odgovarajućim kriterijumima ocenjivanja da li jedan rezultat istraživanja treba prihvatiti kao objektivno istinit ili ne.“192 Dva konstitutivna dela naučnog znanja su njen predmet i metod. Jednostavno rečeno, nauka izučava „nešto“ i to nešto je njen predmet, a to radi na određen „način” i taj način je njen metod. U srži bilo koje nauke je problematika čovekovog odnosa prema svetu, koja se, polazeći od ovog opšteg predmeta nauke, grana na različita disciplinarna usmerenja sa posebnim predmetima. Ali važno je zapamtiti sledeće: „predmet nauke nisu stvari i procesi kao takvi već problemi koji se u vezi s ovim stvarima i procesima postavljaju pred čoveka u svetlosti njegovih praktičkih potreba, prethodnih znanja i metodskih instumenata kojima raspolaže.“193

Šta bi onda bio predmet nauke o baštini? Setićemo se da smo u prvom poglavlju rekli da je predmet studija baštine, jednostavno, baština. Baština je dakle predmet studija kao jednog od modela sticanja znanja. Predmet

192 Михаило Марковић, Филозофски основи науке, Српска академија наука и уметности, Београд 1981, 13.

193 Isto, 14.


nauke o baštini (kao modela objektivnog, kritičkog, metodski izvedenog znanja) jesu problemi baštine. Određujući pojam baštine u drugom poglavlju ove knjige rekli smo da o baštini i baštinjenju možemo da govorimo u okviru njenih „porodičnih sličnosti“, dakle da možemo da posmatramo baštinu kao skup istorije baštinjenja, baštine kao institucije, baštinjenja kao prakse i baštinjenja kao metodologije. Zapravo već u ovom modelu ponuđeni su osnovi za formulisanje nauke o baštini, budući da se sama nauka u savremenom smislu određuje pozivanjem na „porodične sličnosti“ i posmatra se kroz sadejstvo sledećih činilaca: nauke kao institucije, istorije nauke, naučne prakse i naučne metodologije.194 Ova paralela između „porodičnih sličnosti“ pojma baštine i pojma nauke nije slučajna. Njome smo hteli da pokažemo da se u samom pojmu baštine, kao nečemu što okuplja raznorodna iskustva dugog trajanja, nalazi svojstvo naučnosti, odnosno svojstvo prenošenja i proveravanja znanja. Sa druge strane, postoji i neophodnost ekstrahovanja ovog svojstva iz pojma baštine, odnosno neophodnost naučne artikulacije baštine.

Muzeologija

Muzeologija je najraniji model discipline koja je u svoj fokus stavila sam baštinski predmet. U okviru tradicionalnog, paterističkog sistema nauke – gde se obično disciplini određuje utemeljivač, to jest simbolični „otac nauke“ – kao „otac muzeologije“ prepoznat je Samjuel fon Kviheberg (Samuel von Quiccheberg). Ovaj flamanski lekar, objavio je 1565. godine u Minhenu knjigu pod naslovom Inscriptiones vel tituli theatri amplissimi, comlectentis rerum universitatis singulas materias et imagines (Natpisi ili nazivi opsežnog pozorišta, koje sadrži pojedine stvari i izuzetne slike sveta).195 U njoj Kviheberg ističe značaj klasifikacije za uređenje zbirke (reč je o humanističkim modelima kolekcionarstva, v. šesto poglavlje), a njegov theatri amplissimi zapravo je teatar pamćenja, sa čijim načinom funkcionisanja smo se susreli u petom poglavlju. U svom istorijskom razvoju muzeologija je tako krenula od muzeografije, to jest, od opisa delatnosti u okviru zbirki i muzeja, koje su obuhvatale sakupljanje, čuvanje, proučavanje i izlaganje predmeta. Termin „muzeografija“ prvi put je zvanično zabeležen u knjizi Kaspara F. Nikeliusa (Caspar Nickelius), Museographie oder Anleitung zum

194 Erl, „Filozofija nauke“, 78.

195 Savremeno izdanje ove knjige: The Fisrt Treatise on Museums: Samuel von Quiccheberg’s Inscriptiones 1565, Getty Publications, Los Angeles 2013.


rechten Begriff und nutzlicher Anlegung der Museorum oder Raritätenkammern (Muzeografija ili Uputstva za pravilno razumevanje i korisno tumačenje muzeja i kabineta retkosti) iz 1727. godine. Upotreba termina „muzeologija“ prvi put je zabeležena u delu Georga Ratgebera (Georg Rathgeber) Aufbau der Niederländischen Kunstgeschichte und Museologie (Struktura holandske istorije umetnosti i muzeologije) iz 1839. godine.196

Polazeći od rešavanja praktičnih zadataka, a napredovanjem teorijske misli, muzeologija je počela da postavlja i pitanja o idejama, značenjima, smislu i interpretacijama predmeta koji se baštine, te o sistemskom uređenju tako stečenih znanja i njihovoj praktičnoj upotrebi. Muzeolog Ivo Maroević, prateći koncepte Pitera van Menša i Zbirnjeka Stranskog, podelio je istoriju muzeologije na četiri faze: fazu početaka muzeološke misli, protonaučnu fazu, empirijsko-deskriptivnu fazu i teorijsko-sintetičku fazu. Prva faza obuhvata razdoblje od doba renesanse do devetanestog veka i okuplja početne koncepte u promišljanju problema muzeja i baštine, o čemu je već bilo reči u šestom i sedmom poglavlju ove knjige. Protonaučna faza je period izgradnje institucija muzeja i stručne javnosti, okupljenih oko strukovnih udruženja i tematskih časopisa, te unapređivanja muzejske prakse. Ova faza traje tokom devetnaestog veka i sve do 1934. godine, koju Maroević predlaže kao godinu u kojoj počinje nova faza, empirijsko-deskriptivna. Te godine je održana Konferencija muzejskih sručnjaka u Madridu na kojoj se predlaže novi pristup muzeju kao mediju koji prenosi poruke iz prošlih vremena novim generacijama. Otuda se tokom ove faze ističu informacioni i dokumentacioni značaj muzeja i njegova funkcija u javnoj komunikaciji i to kroz empirijsko preispitivanje uloge muzeja, te kroz opisivanje specifične meteodološke zasnovanosti muzejske i muzeološke prakse. Kraj ove faze i početak nove, predstavlja po Maroeviću osnivanje Međunarodnog komiteta ICOM-a za muzeologiju (ICOFOM / International Committee for Museology) 1976. godine. Ciljevi ICOFOM-a tako određuju i okvire ove teorijsko-sintetičke faze muzeologije, a oni su: utemeljenje muzeologije kao naučne discipline, proučavanja i razvijanje muzeja i muzejske struke, te podsticanje kritičkog promišljanja muzeoloških trendova. 197

No, ovde moramo biti oprezni. Šta se pod muzeologijom podrazumeva zavisi gotovo od geografskih merila. Evo jednog primera. Profesori

196 Janick Daniel Aquilina, “The Babelian Tale of Museology and Museography: A History in Words”, Museology: International Scientific Electronic Journal, Issue 6, 2011, 1- 20.

197 Ivo Maroević, Uvod u muzeologiju, Filozofski fakultet Sveučilišta u Zagrebu, Zagreb 1993, 50-62.


muzeologije na Univerzitetu u Liježu, Andre Gob i Noemi Druge, utvrđujući da je muzeologija „nauka o muzejima“ ipak primećuju: „Neki istraživači, najviše iz centralne Evrope, prednost daju mnogo širem i više teorijskom viđenju muzeologije. Predmet muzeologije više nije sam muzej, već ’muzealnost’, poseban odnos između čoveka i realnosti, odnos koji je istovremeno i procena vrednosti: on vodi ka izboru objekata koje čovek smatra vrednim da budu sačuvani za budućnost i preneti društvu budućnosti.198 Tako definisana ’muzealnost’ odgovara francuskom pojmu baštine ili onoga što bi mogli da nazovemo kulturnim nasleđem.“199 Takođe, Kristijan Miler-Straten, urednik prevoda na engleski jezik navođenog Maroevićevog Uvoda u muzeologiju, morao je da ovoj knjizi doda i podnaslov Evropski pristup (The European Approach), imajući u vidu upravo razlike u poimanju termina muzeologija u različitim geografskim kontekstima.200

Stoga bi se mogla napraviti gruba (tehnička) podela na „centralno-evropski“ i „anglo-saksonski“ pristup u savremenoj muzeologiji. (U ovoj podeli, naročiti slučajevi jesu francuska i nemačka muzeološka škola, obe utemeljene na praćenju, istraživanju i kodifikovanju razvoja nacionalnih muzejskih institucija.) Centralno-evropski pristup201 ima ishod u teoriji muzejske komunikacije i teži da uspostavi model komunikacije u procesu saznanja polazeći od muzealije (predmeta baštinjenja), kao primarnog predmeta muzeološkog istraživanja. Kao ciljevi ovakve komunikacije ističu se formiranje zbirnog fonda koncentrisanih muzealija i artikulisanje apstraktnih

198 Friedrich Waidacher, Handbuch der allgemaeinen Museologie, Böhlau Verlag, Wien 1999, 32-37.

199 André Gob, Noémie Drouguet, La muséologie: Histoire, développements, enjeux actuels, Armand Colin, Paris 2006; citirano prema: Andre Gob, Noemi Druge, Muzeologija: istorija, razvoj i savremeni izazovi, Clio-Narodni muzej, Beograd 2009, 10.

200 Christian Müller-Straten, „Editor’s preface“, in: Ivo Maroević, Introduction to Museology: The European Approach, Vlg. Dr. C. Müller-Straten, München 1998, 9.

201 Izbor iz literature: Zbynek Z. Strañsky, „Temelji opće muzeologije“, Muzeologija 8, 1970, 37-74; Ivo Maroević, Uvod u muzeologiju, Filozofski fakultet Sveučilišta u Zagrebu, Zagreb 1993; Ivo Maroević, Baštinom u svijet, Petrinja 2004; Peter van Mensch, Towards a methodology of museology, PhD thesis, University of Zagreb, 1992; Tomislav Šola, Eseji o muzejima i njihovoj teoriji. Prema kibernetičkom muzeju, Hrvatski nacionalni komitet ICOM, Zagreb 2003; Dragan Bulatović, “Art and Museality”, Зборник Филозофског факултета, Серија А: Историјске науке, књ. XVIII, Београд 1994, 403-421; Dragan Bulatović, „Muzeologija i/kao hermenutuka“, Glasnik Narodnog muzeja Crne Gore, Nova serija, II knjiga, 2005, 109-121; Krzysztof Kowalski, O istocie dziedzictwa europejskiego – rozważania, Międzynarodowe Centrum Kultury, Kraków 2013.


spoznaja, pri čemu oba ova smera dolaze do izražaja upravo u muzejskoj komunikaciji, te je tako njen temeljni cilj prezentacija koja je vezana za zbirni fond i izražava ne samo njegov ukupni sadržaj već i stanje naučnog tumačenja. Ovakva polazišta vodila su formiranju nekoliko (pod)teorijskih tokova, između ostalih: teoriji totalnog muzeja kao potpune muzeološke poruke, modelu „zaštite-istraživanja-komunikacije”, teoriji muzeologije kao informacione nauke, te modelu muzeologije kao hermeneutike u kome se analizira odnos između govorenja-muzealije i mišljenja-muzealnosti, to jest konstituiše se jedna muzeološka teorija svedočanstvenosti.

Anglo-saksonski pristup razvijen je u okviru „nove muzeologije“, tj. na talasu promene muzeološkog diskursa u poslednjim decenijama dvadestog veka, pre svega kod teoretičara engleskog govornog područja (u kome se termin muzeologija ranije vezivao gotovo isključivo za muzejsku i muzeografsku praksu, a uobičajena je i sintagma museum studies).202 Izvorno, „nova muzeologija“ (muséologie nouvelle) je koncept nastao u okviru francuske muzeološke škole krajem sedamdesetih godina dvadesetog veka pod uticajem Žorža Anrija Rivijera, da bi na engleskom govornom području postao opšteprihvaćen zahvaljujući knjizi koju je 1989. godine priredio Piter Vergo upravo pod naslovom Nova muzeologija.203 U ovom procesu „prevođenja“ donekle je promenjeno prvobitno značenje sintagme „nova muzeologija“: od teorijskog promišljanja razvoja muzejske institucije sa praktičnim ishodima, došlo se do tumačenja i ideologizacije institucije muzeja sa ishodom u kritičkim studijama muzeja.204 Muzej se otuda shvata i kritikuje kao instrument proizvođenja društveno-prihvatljivih vrednosti i njihovog rasprostiranja sa jasnom političko-ideološkom funkcijom.

202 Izbor iz literature: Donald Preziosi, The Art of Art History: A Critical Anthology, Oxford 1998, 451-527; Charles R Garoian, “Performing the Museum”, Studies in Art Education, Vol. 42, No. 3, Spring, 2001, 234-248; Viv Golding, Learning at the Museum Frontiers: Identity, Race and Power, Ashgate Publishing Ltd, 2009; Carol Duncan, Allan Wallach, “Museum of Modern Art as Late Capitalist Ritual: Iconographical Analysis”, Marxist Percpectives 4, 1978, 28-51; Carol Duncan, Civilizing Rituals. Inside Public Art Museum, New York-London 1995; Sharon Macdonald (ed.), A Companion to Museum Studies, Blackwell Publishing Ltd, 2006; Grisselda Pollock, J. Zemans (eds.), Museums after modernism: strategies of engagement, Blackwell Publishing Ltd. 2007; D. Preziosi, C. Farago (eds.), Grasping the World: The Idea of the Museum, Ashgaate Publishing Ltd, 2004; David Carrier, Museum Skepticism: A History of Art in Public Galleries, Durham, New York 2006.

203 Peter Vergo, The new museology, Reaktion Books, London 1989.

204 Pierre Maynard, “The new museology proclaimed”, Museum, 37(148), 1985, 200-201.


Heritološka intervencija

Terminološki problem sa kojim se muzeologija sreće jeste direktno (denotativno) upućivanje na instituciju muzeja. Naravno, sam termin muzej više je nego inspirativan. Ipak, u savremenom smislu on ima pre svega institucionalnu, pa čak i arhitektonsku prepoznatljivost. Prva ICOM-ova definicija muzeja iz 1946. godine glasila je: „Muzej je svaka javna ustanova koju čine zbirke umetničkog, tehničkog, naučnog, istorijskog ili arheološkog materijala“. Podsetimo se da prema aktuelnoj definiciji ICOM-a, sadržanoj u Statutu ICOM-a usvojenog na 21. Generalnoj konferenciji u Beču 2007. godine, muzej jeste: „nekomercijalna, svaka javna ustanova u službi društva i njegova razvoja, koja je otvorena javnosti, i koja u svrhu proučavanja, obrazovanja i zadovoljstva, nabavlja, čuva istražuje, komunicira s publikom i izlaže materijalna svedočanstva o ljudima i njihovoj okolini“. No tu je i zrno problema u muzejski orijentisanoj nauci o baštini. Prosto, da li je za ovakve ciljeve dovoljna samo institucija muzeja? Da li je muzej danas zapravo tek još jedan „potrošen“ koncept iz doba rađanja modernosti?

Kao što ne postoje „crkvologija“ i „školologija“, već teologija i pedagogija, postalo je upitno da li je i muzeo-logija zapravo pravo ime za nauku „užiženu na koncept baštine kao potpunog kolektivnog iskustva – sveobuhvatnog, prostorno i vremenski“.205 Jednostavnije rečeno, da li je muzeologija adekvatan naziv za nauku o baštini? Konačno, šta je predmet nauke o baštini?

Ovaj problem nije nov i razmatran je kroz različite modele naučne misli koji su za svoj predmet imali probleme baštine i baštinjenja. Geneza nauke o baštini može se pratiti od njenih korena u izvornim humanističkim interesovanjima, gde je predmet izučavanja bila „starina“, a ishod reprezentativnost. U restaurativnim istorijama devetanestog veka težište je bilo na pojmu spomenika a cilj u građenju identiteta.206 Ustanovljenjem institucija baštinjenja ojačan je naučni („scijentistički“) pristup, pre svega u muzejskoj zaštiti, što je vodilo daljoj institucionalizaciji, a koja je neretko zavšavala u disciplinarnim sebičnostima, deleći korpus baštine na zasebne specijalističke celine.207 Muzeološki pristup razvijan u okviru stručne i

205 Tomislav Šola, Eseji o muzejima i njihovoj teoriji. Prema kibernetičkom muzeju, Hrvatski Nacionalni komitet ICOM, Zagreb 2003, 38.

206 Françoise Choay, The Invention of the Historic Monument, Cambridge University Press, Cambridge 2001.

207 Za kritiku ovakvo pristupa vidi: Wojciech Gluziński, U podstaw muzeologii, Państwowe Wydawn. Naukowe, Warszawa 1980.


univerzitetske prakse stavio je u centar istraživanja tehničke termine – kao što su na primer muzealnost ili muzealizacija – odnosno njihovo tumačenje, upotrebu i praktičnu svrhovitost. Ova nešto stroža disciplinarna profilisanost donela je određenu akedemizaciju oličenu ne samo u fakultetskim programima, već i u organizaciji brojnih seminara, letnjih škola i sličnih obrazovnih kurseva namenjenih muzejskim profesionalcima.

Kao jedno od rešenja za naziv nauke o baštini predloženo je ime heritologija, hibrid latinskog heredium (nasleđe), odnosno engleskog heritage i grčkog logos (nauka). Ovaj termin prvi put je upotrebio Tomislav Šola 1982. godine, ističući da je ime svakako stvar konvencije, ali da postoji potreba za utemeljenjem discipline čiji je predmet izučavanja problem baštine.208 Heritološki pristup, utemeljen u poslednjoj četvrtini dvadesetog veka, stavio je eksplicitno u centar nauke o baštini upravo sam pojam baštine i problematku odnosa između ovog pojma i čovekovih potreba, pronašavši svoj ishod u „antropologizaciji multidisciplinarnosti“. Iza ove složene sitagme zapravo stoji već pominjani koncept baštine kao potpunog i sveobuhvatnog, prostorno i vremenski, kolektivnog iskustva.209

Tomislav Šola dao je i jezgrovitu sintezu opšte teorije baštine. To je „celina opštih principa, postavki i teorema upotrebljenih za objašnjavanje fenomena baštine, institucija baštine, njihove prakse i poslanja uloge baštine u savremenom društvu.“ Odatle Šola izvodi i Opšti princip ove teorije i ističe da je to „postojanje kolektivne memorije, uže definisane kao baština, osmišljene kao celina dokumentovanih iskustava prošlosti i sadašnjosti te kao sredstvo očuvanja nasleđenog identiteta i susptanca kvalitetnog razvoja.“ Ovakvo određenje je svakako u saglasnosi sa metodološkim potrebama nauke o baštni, ali suštinski odgovara i praktičnim potrebama baštinske prakse odakle zapravo ova teorija i potiče. 210

Ipak, termin heritologija nije opšte prihvaćeni naziv za jednu moguću nauku o baštini. Deo ove terminološke nedoređenosti zapravo je opšti problem terminologije u naučno-istraživačkom polju, odnosno problem

208 Tomislav Šola, “A Contribution to a Possible Definition of Museology”, pročitano na Godišnjoj konferenciji i simpozijumu komiteta za muzeologiju (ICOFOM/ICOM): Systematics and Methodology in Museology, u Parizu 1982. godine; prevedeno na srpskohrvatski pod naslovom: „Prilog mogućoj definiciji muzeologije“, Informatica Museologica, god. 15, br.1-3, 1984, 10-11.

209 Geneza odnosa polazišta i ishoda nauke o baštini data je prema: Dragan Bulatović, Geneza heritologije, Filozofski fakultet - Univerzitet u Beogradu, 2010; neobjavljena predavanja.

210 Šola, Eseji o muzejima, 297-319.


razlika koje se prave između termina science, humanitas, studies... i slično, to jest između egzaktnih i humanističkih, prirodnih i društvenih nauka i studija. Termin heritologija se upotrebljava kako metodološki tako i geografski sporadično, ali uvek sa jednom istom funkcijom: kao korektiv aktuelne muzeološke teorije i prakse, a sa ciljem da uputi na potrebu za jedinstvenom naukom o očuvanju svedočanstava prošlosti.

Disciplinarnost u nauci o baštini

U izveštaju Komiteta za nauku i tehnologiju podnetom britanskom Domu lordova 2005. godine između ostalog stoji: „Naša baština je ostavština naših predaka, a mi smo dužni da je prenesemo našim naslednicma. Baština je uglavnom otelotvorena u fizičkim objektima – u građevinama, umetničkim delima, knjigama, krajolicima – koje postoje u stanju stalne promene i propadanja. Konzervacija se može definisati kao oprezni pristup upravljanju ovim promenama. Takva konzervacija je fascinantan, bogat i raznovrsan okvir naučnih izazova, koje smo sjedinili pod nazivom ‘nauka o baštini’ (‘heritage science’)“.211 Ovo je jasan primer terminološke razlike između termina „nauka“ kako ga koristimo u srpskom jeziku i engleskog termina „science“, gde se pod engleskim „science“ podrazumevaju uglavom prirodne nauke, dakle nauke koje proučavaju fizički svet, to jest živu i neživu prirodu, dok je za istraživanje čovekovog odnosa prema tom svetu rezevisan, između ostalih, termin humanities, humanističke nauke ili humanističke studije.

No bez obzira na ovu terminološku razliku, istraživanje probema baštine obavezuje na holistički pristup, kao što smo već istakli u prvom poglavlju. A definišući pojam baštine kroz preplet istorije baštinjenja, baštine kao institucije, baštinjenja kao prakse i baštinjenja kao metodologije stvorena je i osnova za formiranje usmerenja u nauci o baštini. Na osnovu ovih premisa, a u skladu sa funkcijom baštine u savremenom svetu – a shodno i logici fraktalnosti naučnih disciplina212 – može se dakle govoriti i o disciplinama nauke o baštini. One predstavljaju različita usmerenja: istoriografska, praktična, metodološka, institucionalna. Svako od pomenutih usmerenja u nauci o baštini upućeno je ka artikulisanju specijalističkih znanja. Pri tome se često koriste iskustvima srodnih tradicionalnih naučnih disciplina i sa njima, nužno i neizbežno, tesno sarađuju. Zajedno, baštinska usmerenja

211 Science and Heritage, Science and Technology Committee, 9th Report of Session 2005–06, House of Lords, London 2006, 8.

212 Upor.: Abbott, The Chaos of Disciplines.


Slika 13 – „Put nauke, čak iako je put uz strmu planinu...“(Rimski put u Tangeru, Maroko, prvi vek naše ere)


grade celoviti corpus heritologicus, nauku o baštini sa jedinstvenim ciljem, a to je: utvrđivanje objektivnih istina o baštini u stvarnosti koja nas okružuje.

„Put nauke, čak iako je put uz strmu planinu, otvoren je svima. Otuda, dok su verovanja sektaša i pripadnika raznih grupa zasnovana na ličnom izboru ili temperamentu i dok to deli ljude, naučni postupak sjedinjuje ljude u nečem plemenitom, lišenom svakog sitničarenja. Zbog toga što zahteva nepristrasnost, nesebičnost, to je najlepši cvet i probni kamen slobodoumne civilizacije“.213 Ovim gotovo romantičnim zaključkom Moris Koen i Ernest Nejgel, sa kojima smo započeli ovo poglavlje, završavaju svoju studiju o naučnom metodu. Drugim rečima, svest o disciplinarnim razlikama ali prihvatanje međusobnih sličnosti, mogli bi da posluže kao efikasna uspinjača uz onu „strmu planinu“ nauke, tim pre ako je ta planina nastala sedimentacijom nasleđenih formi i sadržaja prošlosti.

Za dalje čitanje

O shvatanju pojma nauke: Михаило Марковић, Филозофски основи науке, Српска академија наука и уметности, Београд 1981. O odnosu prirodnih nauka i baštine: Nauka i baština: zbornik radova, CMiH, Beograd 2014. O osnovama muzeolgije: Zbynek Z. Stransky, „Temelji opšte muzeologije“, Muzeologija, 8, Zagreb 1970, 37-74; Ivo Maroević, Uvod u muzeologiju, Filozofski fakultet Sveučilišta u Zagrebu, Zagreb 1993; Peter Vergo, The New Museology, Reaktion Books, London 1989. Kritika muzeološkog scijentizma: Wojciech Gluziński, U podstaw muzeologii, Państwowe Wydawn. Naukowe, Warszawa 1980. O heterogenim muzejskim studijama: Šeron Makdonald (prir.), Vodič kroz muzejske studije, Clio, Beograd 2014. O opštoj teoriji baštinjnjenja: Tomislav Šola, Eseji o muzejima i njihovoj teoriji, ICOM, Zagreb 2002. O disciplinama nauke o baštini: Dragan Bulatović, Od trezora do tezaurusa: Teorija i

metodologija izgradnje tezaurusa baštinjenja, CMiH, Beograd 2015.

213 Koen, Nejgel, Uvod u logiku i naučni metod, 411.

ZAKLJUČAK

U prethodnim poglavljima pokazali smo kako se prepliću različiti predmetni konteksti studija baštine i koliki je tematski raspon ovih

studija. Evo, za kraj, dva primera između kojih stoji gotovo tri milenijuma. Negde na početku Homerove Odiseje, kada jedan od Penelopinih prosaca pita Telemaha, Odisejevog sina, ko je nepoznati gost koji je pristigao na itački dvor, taj prosac svoje pitanje formuliše ovako: „otkud je čovek taj i kojom se stojbinom hvali / gde mu je njegova loza i očinska gde mu je njiva?“214 Drugi primer je iz 2014. godine. Reč je o filmu Operacija: Čuvari nasleđa, reditelja i glumca Džordža Klunija. Film je snimljen na osnovu istoimene knjige Roberta Edsela i Breta Vitera koja opisuje delovanje savezničkog Odeljenja za spomenike, lepe umetnosti i arhive pri samom kraju Drugog svetskog rata.215 Ovo neveliko vojno odeljenje, poznato kao Umetnički odred, činili su američki i evropski stručnjaci za kulturno nasleđe, muzejski profesonalci, arhitekti, istoričari umetnosti, konzervatori... Njihov cilj bio je da utvrde stradanje spomenika, te da lociraju, pronađu, zaštite i konačno vrate vlasnicima umetničke i druge vredne predmete koje su tokom Drugog svetskog rata građanima i institucijama oteli Nacisti.

214 Odiseja, I, 408-409; citirano u prevodu Miloša Đurića.

215 Robert M. Edsel, Bret Witter, The Monuments Men: Allied Heroes, Nazi Thieves and the Greatest Treasure Hunt in History, Center Street, New York 2009. U prevodu na srpski jezik: Rober M. Edsel, Bret Viter, Operacija: Čuvari nasleđa: saveznički heroji, nacistički pljačkaši i najveći lov na blago u istoriji, Laguna, Beograd 2014.


U prvom primeru, u pitanju koje prosac postavlja, pažljivi čitalac primetiće gotovo potpunu etimološku sintezu termina „baština“. U drugom primeru, prepoznaće sisteme zaštite nasleđa, ali i ideologizaciju i upotrebu baštine (u istorijskoj perspektivi, ali i u savremenoj geopolitičkoj igri). Ideja baštine pokazala se kao kohevizni faktor veoma raznorodnih, a ponekad i suprostavljenih interesa. Ako je ideja baštine ono što povezuje ove interese, šta je onda kohezivni faktor studija baštine? Kako „savladati“ i objediniti pomenutu raznorodnost, neusklađenost, pa i antagonizam različitih predmetnih konteksta ovih studija?

Umesto odgovora na ova pitanja, evo jednog zapažanja. Odmereni Ivo Andrić kaže:

„Mnogi pisci, naučnici i ljudi uopšte vide od svega što se dešava oko njih samo pojedinosti, izdvojene i često beznačajne pojedinosti koje za njih znače suštinu i svu važnost događaja. Ti ljudi niti mogu da sagledaju jedan događaj ili jednu ličnost kao celinu niti umeju da zapaze i uhvate vezu koja postoji između raznih događaja i ličnosti u vremenu, raznih crta i oznaka u tim ličnostima i događajima. Ima druga vrsta ljudi (oni su malobrojniji) koji u onom što doživljavaju ili što čitaju zapažaju jasno i oštroumno sve pojedinosti, ali se u njihovim glavama sve te pojedinosti mešaju i prepliću međusobno, i tako stvaraju bogat i zanimljiv ali neplodan i nerazmrsiv haos u kome se sve nagoveštava a ništa pravo ne kazuje, sve naslućuje a ništa jasno ne vidi. Tu nisu ličnosti i događaji oivičeni prema ostaloj stvarnosti, nego sve prelazi jedno u drugo, meša se i sliva kao u košmarnom snu. Najoštroumnija zapažanja gube se svojim krajevima u magli tih nezdravih vezivanja i tu im se potire sva njihova početna vrednost. – Bogatiji i zanimljivji od onih prvih, ovi ljudi nisu, na kraju, mnogo korisniji od njih, jer kazujući o svemu ponešto ne kazuju ništa jasno ni celovito.

Najređi su oni iz treće vrste, ljudi koji i dobro vide pojedinosti i pravilno ih vezuju u odnosu prema celini. Ti mogu da budu stvaraoci u društvu, nauci ili umetnosti.“216

Verovatno svako od nas u zavisnosti od problema sa kojim se susreće prolazi naizmenično kroz prve dve Andrićeve vrste, težeći trećoj. Ali slojevitost pojma baštine i fraktalnost njenih studija svakako obavezuju da kada pristupamo baštini kao predmetu izučavanja imamo na umu ovo Andrićevo zapažanje. Sumirajmo onda, kako u zaključku priliči, ideju baštine kao predmeta studija.

216 Ivo Andrić, Znakovi pored puta, Svjetlost - Sarajevo, Mladost - Zagreb 1977, 246-247.

Z AKLJUČAK 163

Slika 14 – „ ... ljudi koji vide pojedinosti i pravilno ih vezuju u odnosu prema celini.“(Karta podzemne železnice, London, 2013)


Kada govorimo o baštini, u savremenom smislu te reči, govorimo zapravo o formama i sadržajima koji su pretrajali vreme i čije trajanje, jer ih smatramo vrednim toga, želimo da omogućimo i dalje. Reč je, dakle, o nečemu nasleđenom, o nečemu zapamćenom, ili, preciznije rečeno, o nečemu nezaboravljenom, ako dozvolimo tu malu ali suptilnu razliku između pamćenja i nezaboravljanja. A razlika je u tome što je u procesu nezaboravljanja jasno iskazana namera ili potreba da nešto bude sačuvano. To što želimo da sačuvamo jeste jedno specifično svojstvo, svojstvo svedočanstvenosti. To je svojstvo pomenutih formi i sadržaja pretrajalih iz prošlosti da svedoče, dakle da nas što celovitije informišu o realnosti iz koje su potekli, a svedočeći o toj realnosti oni svedoče i o onima koji se o njima danas staraju. U tom smislu, baština je pojavni oblik svojstva svedočanstvenosti. Drugim rečima, baština je svedočanstvo o vremenu prošlom preobraženom u vreme sadašnje.

Da bi prikazali različite kontekste te metamorfoze, u prethodnih dvanaest poglavlja govorili smo o predmetu studija, pojmovnom određenju, prirodi i kulturi, društvenim funkcijama, predstavama prošlosti, humanističkim temeljima, modernim preobražajima, tehničkim i tehnološkim potrebama, pravnim aspektima, nužnosti dobrog dokumentovanja, principima valjanog gazdovanja, te akademsko-naučnim naporima u studijama baštine. U ta poglavlja smeštali smo primere i ilustracije kao u odeljke neke imaginarne građevine, ne bi li – krećući se kroz ovaj ars memorativni sistem – predstavili i zapamtili različite aspekte studija baštine. Baveći se pojedinačnim kontekstima, želeli smo da ukažemo na nužnost razumevanja celovitosti pojma baštine. „Mada ne poričem da mesta i slike mogu da pripomognu pamćenju, ipak je najbolje da se ono osloni na tri najvažnije stvari, a to su učenje, red i mar“, savetuje nas Erazmo Roterdamski u svojoj De ratione studii iz 1512. godine. Erazmovim savetom, a u skladu sa ciljevima i namerama naše knjige, završavamo i ovaj Zaključak. Baština je kompleksno i zavodljivo studijsko štivo. Knjiga koja se ovde završava tu je tek da pripomogne. Ono što preostaje, kako njenom čitaocu tako i njenom autoru, jesu „tri najvažnije stvari“: učenje, red i mar. Ipak, bez želje da ispravljamo vrlog Erazma, dodajmo ovom učenjačkom svetom trojstvu i esenciju svakog truda – užitak. Jer, na kraju krajeva, u srži čovekove potrebe da se stara o baštini

jeste jedan veoma snažan motiv: užitak u pretrajavanju

vremena.

TIME PAST IN TIME PRESENT Introduction to Heritage Studies

Summary

This book was written with the purpose of introducing those interested in heritage studies to that particular field of study. The target audience may be the students of various academic programs, professionals who have directly or indirectly encountered the issues and problems of heritage in their academic mission and curious readers with general interests. The special group of “interested”, those whose interest is inspired by the fulfillment of exam obligations, are students whose faculty curriculums include subjects of several heritage disciplines (e.g. Museology, Heritology, Conservation, etc.). To some readers the book could serve as a concise and illustrative guide that will take them through the various aspects of heritage studies; to others it could serve as an introductory text to the mandatory and general literature required for the fundamental understanding of the problems of heritage. In both cases, its mission remains the same: to give clear and meaningful answers to the readership’s interest, at the same time maintaining and expanding that very interest.

The book’s title was inspired by the famous lines by T. S. Eliot: “Time present and time past / Are both perhaps present in time future.” The opening lines of the poem Burnt Norton could serve as a poetic definition of heritage. Still, this book does not have poetic ambitions. Its title, inspired by the above-mentioned lines, was chosen to represent the universality of the topic. The task ahead of us is to turn this universal topic into twelve particles, i.e. into twelve concise chapters that, by analysing the individual aspects of heritage studies, likewise point out the necessity of a comprehensive consideration of the problems of heritage. In this sense, the aim of the book is not to be a surrogate of a textbook but to unfold the space for new inquiries and researches. It may perhaps be useful for introducing the

166 TIME PAST IN TIME PRESENT

interested readers to heritage studies, but it should not exhaust that interest; it may be regarded as a guide but definitely not as a one-way street.

Contemporary publications related to heritage studies exceed the reading capacity of even the most dedicated researches. The reason for this explosion of interest can be ascribed to the social and cultural changes after the World War II, especially in the last quarter of the twentieth century. Questions and problems of identity, social and cultural values, local contents and global phenomena, commercialisation and institutionalisation of the past etc., have become an indispensable object of research interests. These changes are, inter alia, the indicator of the historical transformation of the understanding of the relationship between monuments and documents – the relationship which is the core to the understanding the notion of heritage, resulting in the creation of new academic and scientific paradigms. Hence the phenomenon of libraries and library collections of books dealing with the problems of heritage. If the truth be told, one part of that production is the result of a pure hype, not unknown to the academic world. Apparently, as is the case with every fashion, this heritage fashion is doomed to transience, with the occasional “revivals”. As Friedrich Nietzsche put it: “Fashion is the taste of those without taste.” And what taste is as an aesthetic category, that is critical thinking as a research value. In other words, this book deals with the problems of heritage studies, not because it is currently (thus transiently) En vogue, but in order to offer a more settled and lasting insight into these studies, an insight where “heritage” does not stand for a self-evident value, but a critical problem.

Not including the Introduction and Conclusion, the book is organised into twelve thematic chapters. The first two chapters define the very object of heritage studies. In the first chapter (The Object of Heritage Studies) the reader is introduced to the basic concepts of heritage studies, the issue of studies as an educational model, the complexity of the concept of heritage as the object of study, a holistic approach to research and transdisciplinary nature of heritage studies, while the second chapter (The Notion of Heritage) analyses the notion of heritage, its content, scope and reach. The chapter also explores the etymology of the term “heritage” and its counterparts in different languages and defines the utility value of the notion of heritage in the context of heritage studies, that is the notion of heritage is represented as a set of several formative elements: the history of heritage, heritage as an institution, heritage as a practice and heritage as a methodology.

The next three chapters mark the basic contexts of heritage studies: the concepts of nature and culture, social functions and our notions about the past. Thus, the third chapter (The Concepts of Nature and Culture in Heritage Studies) examines the relationship between the concepts of nature, culture and heritage – the relationship which is most obviously expressed in phrases such as “monument of culture / nature”, “natural / cultural goods”, or “cultural and natural heritage” – to put it another way: we observe the general ideas of culture and nature that

SUMMARY 167

are brought into connection with heritage studies by analysing the basis of this relationship through the forms of customs, rituals and traditional actions. In the fourth chapter (The Social Functions of Heritage) the relationship between heritage and society is to be analysed. Consideration shall be given to the social functions of heritage with the emphasis on three categories whose intertwinement is thoroughly involved in building the relationship between society and heritage: production as the process of creation; value as the result of the creation and identities being the form of shaping and presenting values. The fifth chapter (The Notions of the Past in Heritage Studies) looks at the main mechanisms of constructing the notions about the past in the context of heritage studies. The emphasis is given to the role of scientific disciplines such as archeology, anthropology, history and art history in creating the image of the past, furthermore to the connection of thereof with the objects of heritage. A special attention is dedicated to the role of rhetorical and visual elements in constructing and exploring the notions of the past, based in studies of visual culture and ars memorativa.

The sixth and seventh chapters aim to clarify the contexts that have historically shaped the contemporary heritage studies. Thus, the sixth chapter (The Humanistic Origins of Heritage Studies) acknowledges several basic starting points of heritage studies having their roots in the humanistic learning. After getting acquainted with the premises of humanism, the emphasis is moved to the historical models of heritage, such as antiquarianism, mechanisms of creating the “image of the world” (imago mundi) and the tendencies due to which the acquired knowledge, often bearing a hermeneutic form, is transferred to the next generation. In the seventh chapter (Modernity and the Birth of Heritage) the impact of the ideas of the Enlightenment and the Romantic world view on forming the concepts of heritage is to be scrutinised. The ideas about nation, education and science are tied in with the concepts of heritage following the analysis of their mutual relationship.

Chapter Eight (Technique and Technology in Heritage Studies) highlights the importance of technique and technology in preserving the remnants of the past in contemporary times. It considers the use of the models of heritage protection, restoration and conservation, as well as the principles of authenticity and reversibility. The attention is directed towards the importance of materiality of the object of heritage as the substance from which important informations can be obtained, with the use of necessary professional technical and technological analyses. The chapter is concluded with the discussion on the position of industrial heritage in the context of present times. The ninth chapter (Legal Regulative in Heritage Studies) summarises the legal context in heritage studies. It presents the initial systems of international and national systems of legal protection of heritage including their limits as far as regulating the protection of heritage is concerned.

The importance of documentation as an inevitable context in understanding the values of the object of heritage studies shall be covered in the tenth chapter

168 TIME PAST IN TIME PRESENT

(Documentary quality and documentary measure). In this part we propose to deal with the various types of documentary qualities such as the one representing the trait of the object of heritage, and the documentary measure as an instrument enabling the comprehension of the object of heritage. Chapter eleven (Heritage Management) investigates the patterns by which heritage is used and managed, which is the process followed by the emergence of new lexemes such as “strategy”, “project”, “capital”, “resource”, “sustainable development”, “stakeholders”, etc. that are inevitably being incorporated into the dictionary of heritage studies. In this context of heritage studies the social and economic potentials of the object of heritage are being intermingled. The last, twelfth chapter (Heritage Science) represents a variety of academic approaches in heritage studies. It points out academic pluralism and polyphony in observing the object of heritage along with those approaches that in the center of their research put precisely the problem of heritage and its scientific interpretation.

These chapters are provided with examples and illustrations placed like in the chambers of an imaginary edifice so that reader could – by moving through this ars memorativa system – present various aspects of heritage while not forgetting the necessity of a comprehensive understanding of the notion of heritage. Therefore, lets sum up the basic starting points of this book. When we ponder about heritage, in the contemporary sense of the word, we are really pondering about forms and contents that have overcome time and whose continuance we crave to prolong further, because we consider them worthy of that. It is, therefore, something inherited, something that is remembered, or more precisely, something unforgotten, if we allow ourselves this petite but subtle difference between remembering and unforgetting. We notice this difference because the process of unforgetting is defined by a clear intention or need for something to be preserved. What we want to preserve is a specific quality, the quality of testimonial nature. It is the quality of the aforesaid forms and contents that have overcome past in order to testify, hence to fully inform us of the reality from which they originated and while testifying about that reality, they synchronously testify about those who care about them nowadays. In this regard, heritage is the phenomenal form of the quality of testimonial nature. In other words, heritage is a testimony of time past transformed into time present.

169

Rečnik tehničkih termina

Baština (lat. patrimonium): kultivisano nasleđe; pojavni oblik svedočanstvenosti.

Baštinar: baštinski profesionalac, delatnik u polju baštine, stručni nazivi: kustos, bibliotekar, arhivsita, muzealac, konzervator, restaurator...

Baštinik: titular, naslednik; neposredni staratelj o baštini, onaj koji direktno gazduje baštinom.

Baštinjenje: proces kultivisanja nasleđa.

Budućnost: ono što nije zapamćeno.

Čovek: homo memoriens; biće koje pamti ali i insan (arap.), onaj-koji-zaboravlja.

Dobro (prirodno/kulturno): etička mera baštine; termin koji ublažava ideju o gruboj sudbini baštine kao nasleđa koje ima isključivo tržišnu vrednost (A. Emiliani).

Dokument: „svaki konkretni ili simbolički pokazatelj, sačuvan ili zabeležen, koji prikazuje ili dokazuje postojanje neke materijalne ili duhovne pojave“ (S. Brije).

Dokumentacijska mera: sredstvo beleženja, utvrđivanja, korišćenja i prikazivanja dokumentarnosti; opis predmeta baštinjenja; standardizacija dokumentacije.

Dokumentarnost: merljivo svojstvo svedočanstvenosti; izvorno (generičko) svojstvo predmeta baštinjenja.

Identitet: poklapanje sa zapamćenom predstavom; „jedinstveni sistem spoznaje zasnovan na skupu sećanja na čovekova prethodna iskustva“ (H. Murakami).

Industrija nasleđa: proizvodni proces zasnovan na ekonomiji želje; poslovanje u kome se nasleđe koristi kao resurs; prepoznatljiva kao baštinski turizam (heritage tourism), baštinska roba (heritage merchandise) – replike, suveniri i sl., festivali nasleđa (heritage fairs)...


Interpretacija baštine: celokupnost aktivnosti, promišljanja, istraživanja i kreativnosti koje stimuliše baštinski sadržaj u dvosmernoj komunikaciji između publike i baštine.

Konzervacija: postupci očuvanja baštine prilagođeni društvenim potrebama a koji se realizuju putem primene tehničkih, zakonodavnih, finansijskih, fiskalnih, obrazovnih i drugih mera.

Kultura: proizvod čovekove veštine da se usklađuje sa prirodom.

Muzej: reprezentativna ustanova kolektivnog pamćenja koja svoju popularnost duguje sprezi modernih kulturnih fikcija i tehnoloških sila.

Muzeologija: disciplina nauke o kolektivnom pamćenju sa težištem na teorijskom i praktičnom razvoju ustanova baštine; „istražuje i komunicira značenja, utvrđuje poruke i komunikacijske formate predmeta, grupa predmeta i ambijenata u kojima oni žive“ (I. Maroević).

Nasleđe (lat. heredium): trajne forme i sadržaji prošlosti.

Nauka o baštini: heritologija (T. Šola, 1982: od eng. heritage / lat. heredium + grč. logos); sistematizovano znanje o kultivisanju nasleđa; „jedinstvena nauka o očuvanju svedočanstava prošlosti; odnosi se sa jedne strane na procese generisanja svedočanstava, koje treba kodifikovati, te na ciljeve baštinjenja, odnosno instrumente kojim ih treba dostići“ (D. Bulatović).

Pamćenje: skladištenje svedočanstava.

Prezentacija baštine: pažljivo planiran skup informacija i mogućnosti pristupanja baštinskim sadržajima.

Priroda: sveukupnost fizičkih sila; kontinuitet (prožetost) čoveka i okruženja.

Prošlost: zapamćeno vreme.

Restauracija: tehnički postupci koji se koriste sa ciljem da se baština održi u svom celovitom obliku.

Sadašnjost: ono što se upravo događa; usklađivanje događaja sa sećanjem.

Sećanje: upotreba zapamćenih (memorijskih) sadržaja.

Slika: predstava; vizuelizacija (oličenje) zapamćenog; „svaki doživljeni artefakt koji služi kao posrednik između čoveka i sveta; na slici se zasniva građenje koncepta“ (B. Deloš).

Spomenik: predmetni oblik baštine; predmet baštinjenja; „To je, shvaćeno u generičkom smislu reči i stvari, znak koji doziva u sećanje događaje, stvari i osobe. Ta je reč ekvivalent reči mnema (pamćenje) kod Grka“ (K. de Kensi).

Starina: opredmećena prošlost; baština.

Rečnik tehničkih termina 171

Svedočanstvenost: svojstvo predmeta baštinjenja da pamti realnost iz koje je potekao i da o njoj svedoči u realnosti u kojoj se našao; u muzejskom kontekstu: muzealnost.

Svedočanstvo: iskazivi memorijski sadržaj; „delatna baštinska jedinica / heritage action unit“ (T. Šola).

Tradicija: kontinuitet (prenošenje) sećanja; jedan od pojavnih (prikazivačkih) oblika baštinjena; „’običaj’ je ono što sudije rade; ’tradicija’ je perika, ogrtač i ostali formalni dodaci i ritualne radnje koji okružuju njihovu široku delatnost“ (E. Hobsbom); u kontekstu navedenog primera „baština“ bi bila nasleđeni pravni sistem.

Ustanove baštine: ustanove utemeljene na institutu javnog pamćenja sa ciljem da sakupljaju, čuvaju, proučavaju i prikazuju predmete baštinjenja; muzeji, arhivi, biblioteke, zavodi za zaštitu spomenika.

Vrednost: mera želje.

Vreme: sled događaja; ako je vreme „jedno za drugim“, onda je prostor „jedno kraj drugog“ (Dž. Džojs).

Zaštita nasleđa: sistematsko delovanje u cilju održanja svojstva svedočanstvenosti; konzervacija.

Zbirka: opredmećenje želje (za spoznajom ili posedovanjem sveta) kroz sakupljanje svedočanstava; celovita slika prošlosti (NB: „Kada se umetnost poredila sa ogledalom, koje odražava promenjivu ’sliku’ sveta, onda je to bilo dvostruko pogrešno“ – H. Velflin).

Želja: pokretačka sila.

172

Literatura

Adorno, Theodor W., The Culture Industry, Routledge, London and New York 2005.

Andrić, Ivo, „O Vuku kao piscu“, u: Vuk Stefanović Karadžić, Odabrane strane, Svjetlost, Sarajevo 1967, 3-17.

Albvaks, Moris, Društveni okviri pamćenja, Mediterran Publishing, Novi Sad 2013.

Alfons, Sven, „Muzej kao slika sveta“, Glasnik Narodnog muzeja Crne Gore, II, Cetinje 2005-2006, 173-184.

Aristotel, O pesničkoj umetnosti, Dereta, Beograd 2002.

Asman, Alaida, „O metaforici sećanja“, Reč: časopis za književnost i kulturu, i društvena pitanja, br. 56. 2, 1999, 121-136.

Asman, Alaida, Rad na nacionalnom pamćenju, XX vek, Beograd 2002.

Asman, Jan, Kultura pamćenja, Prosveta, Beograd 2011.

Avrami, Erica, Randall Mason, Marta de la Torre, Values and Heritage Conservation, The Getty Conservation Institute, Los Angeles 2000.

Bacon, Francis, Essays, Civil and Moral. Vol. III, Part 1. The Harvard Classics, P.F. Collier & Son, New York 1909–14.

Bal, Mieke, Double Exposures: The Subject of Cultural Analysis, Routledge, London –New York 1996.

Bauzinger, Herman, Etnologija: Od proučavanja starine do kulturologije, XX vek, Beograd 2002.

Belting, Hans, Likeness and Presence: A History of the Image before the Era of Art, University of Chicago Press, Chicago 1997.

Bennett, Tony, The Birth of the Museum: History, Theory, Politics, Routledge, London 1995.

Berger, Adolf, Encyclopedic Dictionary of Roman Law, The American Philosophical Society, Philadelphia 1953.

Bialostocki, Jan, Povijest umetnosti i humanističke znanosti, Grafički zavod Hrvatske, Zagreb 1986.

Bjornar Olsen, Od predmeta do teksta, Geopoetika, Beograd 2002.

Boddington, Anne, Jos Boys Catherine Speight (eds.), Museums and Higher Education Working Together, Ashgate, Farnham-Burlington 2013.

Бранди, Чезаре, Теорија рестаурације, Италијанска кооперација, Београд 2007.

Бргуљан, Владимир, Систем заштите споменика културе у СР Србији, Републички завод за заштиту споменика културе, Републички завод за јавну управу, Београд 1967.

Brguljan, Vladimir, Međunarodni sistem zaštite kulturnih i prirodnih dobara, Republički zavod za zaštitu spomenika kulture, Zagreb-Beograd 1985.

Literatura 173

Buckland, Michael K., “What is a ’document’?”, Journal of the American Society of Information Science 48, no. 9, Sept .1997, 804-809.

Булатовић, Драган, „Баштина као brand или музеј као економија жеље. Да ли робна марка улази у музеј или је из њега произашла?“, Годишњак за друштвену историју, год. 11, св. 2/3, 2004, 137-148.

Булатовић, Драган, „Баштинство или о незаборављању“, Крушевачки зборник 11, 2005, 7-20.

Bulatović, Dragan, „Strategije baštinjenja: kulturna baština, vrednovanje, očuvanje i uslovi kulturnog okruženja“, u: Crna Gora u XXI stoljeću – u eri kompetitivnosti, CANU, Cetinje 2010.

Dragan Bulatović, Od trezora do tezaurusa: Teorija i metodologija izgradnje tezaurusa baštinjenja, CMiH, Beograd 2015.

Burill, Alexander, A law dictionary and glossary, Baker, Voonhis & Co, New York 1867.

Chastel, Andre, „Pojam baštine“, Pogledi 3-4, vol. 18, Split 1988, 709-723.

Choay, Françoise, The Invention of the Historic Monument, Cambridge University Press, Cambridge 2001.

Ćelstali, Knut, Prošlost nije više što je nekad bila, Geopetika, Beograd 2004.

D’Alamber, Uvodna rasprava u Encikopediju, Kultura, Beograd 1955.

Daglas, Meri, „Kako institucije misle“, Reč: časopis za književnost i kulturu, i društvena pitanja, 57. 3, 2000, 299-340.

Daglas, Meri, Stive Nej, Osobe koje nedostaju: kritika društvenih nauka, Samizdat B92, Beograd 2003.

Dilly, Heinrich, „Međusobno rasvjetljavanje – povijest umjetnosti i srodne discipline“, u: H. Belting, H. Dilly, W. Kemp, W. Sauerländer i M. Warnke (urednici), Uvod u povijest umjetnosti, Fraktura, Zagreb 2007, 361-372.

Делез, Жил, Фелик Гатари, Шта је филозофија?, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловски – Нови Сад 1995.

Eagleton, Terry, Ideja kulture, Naklada Jasenski i Turk, Zagreb, 2002.

Eko, Umberto, Simbol, Narodna knjiga/Alfa, Beograd, 1995.

Emiliani, Andrea, „Za jedan novi koncept kulturnog dobra“, Pogledi 3-4, vol. 18, Split 1988, 725-748.

Eriksen, Anne, From Antiquities to Heritage: Transformations of Cultural Memory, Berghahn Books, Oxford-New York 2014.

Erl, Vilijem Džejms, Uvod u filozofiju, Dereta, Beograd 2006.

Falser, M. (ed.), Industrial Heritage Analysis, UNESCO: World Heritage Centre, Asia-Pacific Region, 2001.

Febvre, Lucien, “Civilisation: Evolution of a Word and a Group of Ideas”, in: Peter Burke (ed.), A New Kind of History and Other Essays, Harper and Row, New York 1973, 219-257.


Finlend, Paula, “The Museum: Its Classical Etymology and Renaissance Genealogy”, Journal of the History of Collections, 1(1), 59-78.

Фуко, Мишел, Археологија знања, Плато, Београд 1998.

Фуко, Мишел, Рађање биополитике, Светови, Нови Сад 2005.

Fuko, Mišel, Spisi i razgovori, Fedon, Beograd 2010.

Gavrilović, Ljiljana „Nomen est Omen: baština ili nasleđe – (ne samo) terminološka dilema“, Etno-antropološki problemi, n.s. god. 5, br. 2, Beograd 2010, 42-53.

Giustiniani, Vito R., “Homo, Humanus, and the Meanings of ‘Humanism’”, Journal of the History of Ideas, Vol. 46, No. 2, Apr. - Jun, 1985, 167-195.

Glendinning, Miles, The Conservation Movement: A History of Architectural Preservation: Antiquity to Modernity, Routledge, London and New York 2013.

Graeber, David, Toward an Anthropological Theory of Value: The False Coin of Our Own Dreams, Palgrave, New York - Basingstoke 2001.

Graham, Brian J., Peter Howard (eds.), The Ashgate Research Companion to Heritage and Identity, Ashgate Publishing, Ltd., Aldershot - Burlington 2008.

Hobsbom, Erik, Terens Rejndžer (ur.), Izmišljanje tradicije, Biblioteka XX vek, Zemun 2011.

Hooper-Greenhill, Eilean, Museums and the Shaping of Knowledge, Routledge, London 1992.

Horkheimer, Max, Theodor W. Adorno, Dijalektika prosvetiteljstva, „Veselin Masleša“, Sarajevo 1974.

Jejts, Franses A., Veština pamćenja, Mediterran Publishing, Novi Sad 2012.

Јовановић, Миодраг, Музеологија и заштита споменика културе, Филозофски факултет - Плато, Београд 1994.

Jukileto, Juka, „Aspekti autentičnosti“, Glasnik Društva konzervatora Srbije 26, 2002, 11-16.

Kale, Eduard, Uvod u znanost o kulturi, Školska knjiga, Zagreb 1982.

Kisić, Višnja, „Kulturne i kreativne industrije u Evropi“, Kultura: časopis za teoriju i sociologiju kulture i kulturnu politiku, Br. 130, 2011, 199-225.

Koare, Aleksandar, Naučna revolucija, Nolit, Beograd 1981.

Коларић, Миодраг, „Први кораци ка заштити старина и Јанко Шафарик“, Зборник заштите споменика културе; књ. 3, св.1, 1952, 25-38.

Крстовић, Никола, Музеји на отвореном: Живети или оживети свакодневицу, Музеј на отвореном „Старо село“; ЦMиХ, Сирогојно-Београд 2014.

Kulturno nasleđe: Izbor iz najznačajnijih dokumenata Saveta Evrope u oblasti kulturnog nasleđa, Mnemosyne, Beograd 2004.

Kuljić, Todor, Kultura sećanja: teorijska objašnjenja upotrebe prošlosti, Čigoja, Beograd 2006.

Literatura 175

Longstreth, Richard (ed.), Cultural Landscapes: Balancing Nature and Heritage in Preservation Practice, University of Minnesota Press, Minneapolis - London 2008.

Lowenthal, David, The Past is a Foreign Country, Cambridge University Press, Cambridge 1985.

Lowenthal, David, “Fabricating Heritage”, History and Memory, Vol. 10, No. 1, Spring 1998, 5-24.

Lumley, Robert, “The debate on heritage reviewed”, in: Gerard Corsane (ed.), Heritage, Museums and Galleries, Routledge, London and New York 2005, 15-27.

Macdonald, Sharon, (ed.) A Companion to Museum Studies. Blackwell Publishing Ltd, 2006.

Макуљевић, Ненад, Уметност и национална идеја у XIX веку: систем европске и српске визуелне културе у служби нације, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд 2006.

Марковић, Михаило, Филозофски основи науке, Српска академија наука и уметности, Београд 1981.

Maroević, Ivo, Baštinom u svijet / Into the World With the Cultural Heritage, Matica hrvatska, Petrinja 2004.

Maroević, Ivo, Uvod u muzeologiju, Filozofski fakultet Sveučilišta u Zagrebu, Zagreb 1993.

Mensch, Peter van, Towards a methodology of museology, PhD thesis, University of Zagreb, Zagreb 1992.

Медић, Милорад, Стари сликарски приручници 1, Републички завод за заштиту споменика културе, Београд 1999.

Merleau-Ponty, Maurice, Fenomenologija percepcije, Svjetlost, Sarajevo 1978.

Milosavljević-Ault, Angelina, „Studiolo kao predmet istraživanja u istoriji umetnosti i istoriji kolekcionarstva“, Glasnik Narodnog muzeja Crne Gore, Nova serija, II knjiga, Cetinje 2005, 121-145.

Milosavljević-Ault, Angelina, „Humanističko obrazovanje kao mogućnost objedinjenog diskursa o svetu“, u: Teorija i praksa nauke u društvu: od krize ka društvu znanja, Hemijski fakultet Univerziteta u Beogradu, Beograd 2012, 238-244.

Milosavljević-Ault, Angelina, Prezentacija i legitimacija vladara u dekoraciji renesansnog studiola, PUNKT, Beograd 2013.

Morris, Peter, Michael Gruneberg, Theoretical Aspects Of Memory, Routledge, London and New York 1994.

Oers, R. Van, S. Haraguchi (eds.), Identification and Documentation of Modern Heritage, UNESCO: World Heritage Centre, Paris, 2003.

Палавестра, Александар, Културни контексти археологије, Филозофски факултет, Београд 2011.

Panofsky, Erwin, Meaning in the Visual Arts, The University of Chicago Press, Chicago 1955.


Pollock, Grisselda, J. Zemans (eds.), Museums after modernism: strategies of engagement. Blackwell Publishing Ltd. 2007.

Poper, Karl, Objektivno saznanje, Paidea, CID, Podgorica - Beograd 2002.

Попадић, Милан, „Културно наслеђе – оглед из филозофије баштине“, Етнолошко-антрополошке свеске, 15, н.с. 4/2010, 11-22.

Popadić, Milan, Čiji je Mikeleanđelov David? Baština u svakodnevnom životu, Centar za muzeologiju i heritologiju, Beograd 2012.

Popadić, Milan, „Koncept porodičnih sličnosti u savremenoj nauci. Slučaj studija baštine“, Teorija i praksa nauke u društvu: od krize ka društvu znanja, Hemijski fakultet Univerziteta u Beogradu, Beograd 2012, 245-255.

Poulot, Dominique, “The Birth of Heritage: ’le moment Guizot’”, Oxford Art Journal, Vol. 11, No. 2. 1988, 40-56.

Preziosi, Donald, The Art of Art History, The Art of Art History: A Critical Anthology, Oxford 1998.

Preziosi, Donald, Brain of the Earth’s Body. University of Minesota Press, Mineapolis-London 2003.

Preziosi, Donald, C. Farago (eds.), Grasping the World: The Idea of the Museum, Ashgaate Publishing Ltd, Aldershot - Burlington 2004.

Quiccheberg, Samuel, The First Treatise on Museums: Samuel Quiccheberg’s Inscriptiones, 1565, Getty Research Institute, Los Angeles 2014.

Радић, Ненад, Пусен и петокрака, Галерија Матице српске, Нови Сад 2012.

Riegl, Alois, „Moderni kult spomenika, njegova bit, njegov postanak“, u: Marko Špikić (prir.), Anatomija povjesnog spomenika, Institut za povijest umjetnosti, Zagreb 2006, 349-412.

Savater, Fernando, Platonova škola, Rad, Beograd 1998.

Sloterdijk, Peter, „Pariski aforizmi o racionalnosti“, u: Abdulah Šarčević (prir.), Filozofija u vremenu, Veselin Masleša, Sarajevo 1991, 102-117

Smith, Laurajane (ed.), Cultural Heritage. Critical Concepts in Media and Cultural Studies, vol. 4, Routledge, London 2006.

Sørensen, Marie Louise Stig, John Carman Aims (eds.), Heritage Studies: Methods and Approaches, Routledge, London and New York 2009.

Stransky, Zbynek Z., „Temelji opšte muzeologije“, Muzeologija 8, Zagreb 1970, 37-74.

Swenson, Astrid, The Rise of Heritage: Preserving Past in France, Germany and England, 1789-1914, Cambridge University Press, Cambridge 2013.

Težak, Božo, „Informaciono-dokumentaciono-komunikacioni (IN-DOK) sistem“, Informatologica Yugoslavica (1) 1-4, 1969, 1-33.

Thornes, Robin, John Bold (eds.), Documenting the Cultural Heritage, Getty Information Institute, Los Angeles 1998.

Literatura 177

Thornes, Robin, Peter Dorrell and Henry Lie, Introduction to Object ID: Guidelines for Making Records that Describe Art, Antiques and Antiquities, Getty Information Institute, Los Angeles1999.

Tomić, Stevan, Pravna zaštita spomenika kulture u Jugoslaviji, Savezni institut za zaštitu spomenika kulture, Beograd 1958.

Томић, Стеван, Споменици културе и њихова својства и вредности, Народна библиотека Србије - Републички завод за заштиту споменика културе Србије, Београд 1983.

Тимотијевић, Мирослав, Таковски устанак - српске Цвети: о јавном заједничком сећању и заборављању у симболичној политици званичне репрезентативне културе, Историјски музеј Србије, Филозофски факултет, Београд 2012.

Tuđman, Miroslav, Struktura kulturne informacije, Zavod za kulturu Hrvatske, Zagreb 1983.

Шинер, Лари, Откривање уметности: културна историја, Адреса, Нови Сад 2007.

Šola, Tomislav, Eseji o muzejima i njihovoj teoriji, ICOM, Zagreb 2002.

Šola, Tomislav, Eternity does not live here any more - a glossary of museum sins, Author publishing, Zagreb 2012.

Šola, Tomislav, Marketing u muzejima, Klio, Beograd 2002.

Šola, Tomislav, Javno pamćenje: Čuvanje različitosti i mogući projekti, Zavod za informacijske studije, Zagreb 2014.

Šošić, Hrvoje, Ekonomija spomeničke baštine, Školska knjiga, Zagreb 1991.

Špikić, Marko (prir.), Anatomoja povijesnoga spomenika, Institut za povijest umjetnosti, Zagreb 2006.

Špikić, Marko, Humanisti i starine, FF press, Zagreb 2006.

Vazari, Đorđo, Životi slavnih vajara, slikara i arhitekata, Libretto, Beograd 2000.

Vergo, Peter, The New Museology, Reaktion Books, London 1989.

Вујновић, Андреј, „Предисторија историјског музеја Србије: Историјска музејска делатност у Србији од 1840. до 1963. године“, у: 50 година Историјског музеја Србије: 1963-2013, Историјски музеј Србије, Београд 2013, 7-48.

Waterton, Emma, Laurajane Smith (eds.), Taking Archaeology Out of Heritage, Cambridge Scholars Publishing, Cambridge 2009.

Žižek, Slavoj, Less Than Nothing: Hegel and the Shadow of Dialectical Materialism, Verso, London and New York 2012.

178

Registar

Dizni, Volt 70, 73Dokument 48, 102, 109, 126, 128-130, 132, 169Dokumentacija 17, 128, 119, 132-136, 154Dokumentacijska mera 127, 132, 133, 169Dokumentarnost 17, 127, 132, 133, 169

Eko, Umberto 55, 85Eliot, T. S. 13Erazmo Roterdamski 164Eriksen, Tomas 98

Flober, Gistav 75, 77Fuko, Mišel 95, 96, 105Gatari, Feliks 44Gete 62, 108Gverero, Margarita 128

Hobsbaum, Erik 54, 171Homer 78, 88, 161Hontrost, Gerit von 114, 135Horacije 58, 83Horseless caridge 4

ICOM (Međunarodni savet muzeja) 103, 115, 124, 153, 154, 156, 157, 160ICOFOM (Međunarodni komitet za muzeologiju ICOM-a) 157ICOMOS (Međunarodni savet za spomenike i spomeničke celine ) 109, 110, 144Identitet 15, 16, 23, 26, 33, 55, 59-61, 64, 66-68, 98, 156, 157, 169Iglton, Teri 50Igo, Viktor 99, 115Imago mundi 16, 81, 86Industrija nasleđa 62, 142, 144Interpretacija baštine 144-146

Jardbrds 63

Abot, Endru 149, Akropolj 42, 43Alfons, Sven 86, 88, 91Andrić, Ivo 23, 55, 76, 162Antonioni, Mikelanđelo 62, 63Asman, Alaida 76, 77, 79, 98, 105Asman, Jan 15, 45

Bart, Rolan 14Baština 15, 16, 18, 20, 22-24, 28, 31-38, 41-47, 49-51, 54-56,58, 60-62, 64, 66, 72, 74, 77, 79, 97, 98, 116, 117, 120, 122, 124, 126, 131, 132, 136, 138, 139, 141, 151, 157, 158, 162, 164, 168Baštinar 144, 169Baštinik 34, 169Baštinjenje 13-18, 31, 38, 40-45, 49, 51, 64, 67, 69, 72, 77, 79, 81, 93, 100 109-111, 120, 121, 125-127, 129, 137, 139-141, 147, 150-152, 154, 156, 158, 160, 168Bek, Džef 63Bekon, Fransis 22, 28, 29, 99Belting, Hans 78Bernard iz Šartra 85Bijalostocki, Jan 63, 68Bojl, Deni 141Borhes, Horhe Luis 128Brandi, Čezare 10, 112Britanski muzej 42, 103

Crnjanski, Miloš 108

D’Alamber, Žan 99Davidović, Dimitrije 103Delez, Žil 44Didro, Deni 99Dilan, Bob 71

Regi s tar 179

Josip Broz Tito 82Jovanović, Jovan (Zmaj) 25-27

Karadžić, Vuk 23, 34, 103Karavađo 114, 135Kasidor Senator 40Katarina II (EKV) 96Koen, Moris 148, 160Koloseum 138Konzervacija 17, 110, 158, 171Kovačević, Ljubomir 75Kultura 15, 16, 23-25, 33, 47-55, 57, 58, 60-64, 67, 69, 71, 72, 74, 77-79, 83, 84, 88, 91, 94, 96-98, 102, 105, 109, 110, 116, 117, 121, 122, 124-126, 129, 130, 132, 133, 136, 138-142, 145, 146, 164, 170Kviheberg, Samjuel fon 152

Led Cepelin 63Leonardo 78, 85Luvr 103

Malro, Andre 18Maroević, Ivo 29, 37, 45, 134-136, 153, 154, 160, 170 Martel, Jan 18Menš, Piter van 153, 154Mikelanđelo 39, 40, 54, 62, 89, 90, 108, 109, 112Milićević, M. Đ 97, 98, 100Milosavljević, Angelina 89-91Milutinović, Dragutin 104Miroslavljevo jevanđelje 134, 139Mladenović, Milan 96Mnemosina 88, 126Murakami, Haruki 66, 169Muze 88Muzej 18, 41-43, 60, 61, 86, 88, 89, 91, 93, 94, 98, 102-105, 112, 115, 122, 124, 126, 134-136, 146, 152-157, 171Muzeologija 13, 29, 37, 60, 102, 103, 115, 134, 152-156, 170

Nacionalna galarija, London 135Narodni muzej u Beogradu 134Nasleđe 13, 14, 17, 18, 20, 23, 32, 34-37, 41, 42, 44, 45, 54-58, 62, 64, 70, 84-86, 89, 97, 100, 107, 109-112, 115-117, 119-122, 125, 126, 140-142 144, 154, 157, 161, 162, 164, 170Nauka o baštini 140, 151, 156-158, 170Nejgel, Ernest 148, 160Niče, Fridrih 15, 95Nikelius, Kaspar 152Novaković, Stojan 34

Obradović, Dositej 23, 29, 97Oskar, Valzel 149Ovidije 11, 18

Paja Patak 70, 71Paladio, Andrea 85Pamćenje 15, 33, 34, 41, 43-45, 56, 57, 75-77, 79, 88, 95, 98, 99, 101, 104, 105, 114, 115, 136, 139, 152, 164, 170Panofski, Ervin 83, 91Patrimonium Sancti Petri 41Pejdž, Džimi 63Pekić, Borislav 74, 79Petrarka 78Popović, Jovan Sterija 103Prezentacija baštine 144, 155, 170Priroda 16, 18, 25, 28, 33, 36, 37, 40, 42, 44, 47-58, 62, 64, 83, 102, 111, 114, 122, 124, 126, 137, 139, 142, 145, 149, 150, 158, 164, 170 Prošlost 14-18, 20, 23, 25, 33, 35, 36, 40-45, 47, 48, 57, 58, 61, 62, 64, 68-79, 81, 83, 84, 86, 88, 90, 96, 98, 100, 102, 104, 107, 108, 117, 126, 129, 130, 145, 150, 157, 158, 164, 170

Rafael 85, 87Raskin, Džon 61Ratgberg, Georg 153


Restauracija 17, 79, 102, 109-111, 114, 115, 135, 156, 170Rigl, Alojz 67, 129Ruvarac, Ilarion 75

Sećanje 14, 24, 47, 52, 56-58, 64, 66, 76-79, 88, 96, 98, 170, 171Simonid Kejanin 76, 77Sloterdijk, Peter 50, 51Sosir, Ferninad de 63Spomenik 15, 16, 18, 24, 29, 36, 37, 42, 47- 49, 52, 56-58, 62, 66-68, 72, 98, 99, 102, 104, 109, 110, 115, 121, 124-126, 129, 130, 133, 138-141, 156, 161, 170Spomenik zahvalosti Francuskoj 66Starina 16, 23, 34, 36, 45, 52, 70, 78, 81, 84, 86, 89, 91, 103, 112, 117, 121, 124, 130, 133, 146, 156, 170Svađa Starih i Modernih 94Svedočanstvenost 44, 45, 109, 112, 117, 130, 132, 139, 141, 145, 155, 164, 171Svedočanstvo 20, 36, 40, 42-45, 47, 52, 57 72, 77, 90, 103, 109, 112, 115-117, 129, 130, 132, 156, 158, 164, 171Sveti Sava 97, 139

Šastel, Andre 34, 136Šiner, Lari 78Šola, Tomislav 157, 170, 171Šošić, Hrvoje 141Špikić, Marko 84

Tilden, Friman 144, 146Tomić, Stevan 58, 126, 133, Tradicija 56, 57, 75, 76, 104, 110, 142, 145 146, 151, 152, 158, 171Tukidid 72

UNESCO (Organizacija Ujedinjenih nacija za nauku, kulturu i obrazovanje), 33, 36, 48, 83, 116, 121, 122, 124, 142,Univerzitet u Beogradu 23, 24, 49, 71Ustanove baštine 41, 60, 104, 170, 171

Valtrović, Mihajlo 104, 124Verbalne slike 78Viner, Norbert 114Vitgenštajn, Ludvig 38, 39Vitruvije 84, 85, 87Vrednost 15-17, 23, 24, 26, 31, 33, 36, 37 40, 41, 49, 51, 57-64, 66-68, 74, 77, 82-84, 89-91, 98, 104, 111, 121, 124-127, 129, 130, 134, 135, 138, 131, 145, 154, 155, 162, 171

Zaštita nasleđa 17, 44, 107, 109-111, 119, 125, 126, 162, 171Zbirka 40, 41, 45, 85, 86, 88, 89, 103, 152, 156, 171

Žižek, Slavoj 26

181

Autorska beleška

Ova knjiga je rezultat petogodišnje saradnje sa profesorom Draganom Bulatovićem na predmetima Seminara za muzeologiju i heritologiju Odeljenja za istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta u Beogradu. Moglo bi se reći da je profesor Bulatović, na jedan vrlo specifičan način, „pisac iz senke“, to jest nepotpisani koautor ove knjige. Tokom brojnih razgovora o problemima baštine i baštinjenja, kao i tokom zajedničkog razrađivanja plana i programa kurseva Seminara za muzeologiju i heritologiju, utemeljena je osnovna koncepcija ove knjige. Notiranje tih razgovora izmiče standardnim referencijalnim aparatima akademskog pisanja. Otuda i ova beleška. Njen je cilj da nadomesti nepostojanje pomenutih referenci, kao i da izrazi duboku autorsku i ličnu zahvalnost.

Elektronsko izdanje ove knjige objavljeno je 2014. godine. U štampanom izdanju pokušali smo da otklonimo greške koje smo uočili u elektronskom, ipak bez iluzija da knjiga bez grešaka postoji. Knjiga je svoje papirno telo dobila zahvaljujući sredstvima Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije, a nakon podrške Centra za izdavačku delatnost Filozofskog fakulteta u Beogradu, čiji je sekretar dr Miroslava Kostić, i Odeljenja za istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta, na čelu sa upravnikom prof. dr Aleksandrom Kadijevićem. Svima njima dugujem iskrenu profesionalnu, kolegijalnu i prijateljsku zahvalnost.

Konačno, naročito sam zahvalan studentima Filozofskog fakulteta u Beogradu, kao i mladim saradnicima Centra za muzeologiju i heritologiju koji su rukopise ove knjigu čitali u različitim stepenima dovršenosti, od početnih skica do uobličenih celina. Njihova strpljivost, korisni komentari, upotrebljivi saveti i mladalački razborita podrška, učinili su da ti rukopisi postanu ova knjiga.

183

Beleška o autoru

Milan Popadić (1979) je naučni saradnik Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, zaposlen pri Seminaru za muzeologiju i heritologiju Odeljenja za istoriju umetnosti. Bavi se teorijsko-metodološkim problemima muzeologije i heritologije, kao i istorijom umetnosti modernog doba. Autor je knjige Čiji je Mikelanđelov David? Baština u svakodnevnom životu (2012), a sa A. Kadijevićem i D. Bulatovićem uredio je dvotomni tematski zbornik Prostori pamćenja: arhitektura-baština-umetnost (2013). Za knjigu Čiji je Mikelanđelov David? dobio je 2014. godine nagradu „Lazar Trifunović“ za kritičko pisanje o savremenoj umetnosti i vizuelnoj kulturi.

CIP - Каталогизација у публикацији - Народна библиотека Србије, Београд

930.85069.01

ПОПАДИЋ, Милан, 1979-Vreme prošlo u vremenu sadašnjem : uvod u studije baštine / Milan Popadić. - 1. štampano izd. - Beograd : Centar za muzeologiju i heritologiju Filozofskog fakulteta, 2015 (Beograd : Službeni glasnik). - 183 str. : ilustr. ; 24 cm

“Ova knjiga je rezultat istraživanja u okviru projekata Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije: ‘Tradicija i transformacija: istorijsko nasleđe i nacionalni identitet u Srbiji u 20. veku’ (III 47019) i ‘Teorija i praksa nauke u društvu: multidisciplinarne i međugeneracijske perspektive’ (OI 179048).”--->kolofon. - Tiraž 300. - Rečnik tehničkih termina: str- 169-171. - Beleška o autoru: str. 183. - Summary: Time Past in Time Present. - Napomene i bibliografske reference uz tekst. - Bibliografija: str. 172-177. - Registar.

ISBN 978-86-6427-009-0

a) Културна добра b) Музеологија

COBISS.SR-ID 216159500

Date post:	10-Nov-2023
Category:	Documents
Upload:	fvm
View:	0 times
Download:	0 times

Vreme prošlo u vremenu sadašnjem: Uvod u studije baštine, 2015.

Documents