3/2016

35

Apstrakt

U ovom članku analizira se mogući značaj arbitraže u praksi osiguranja. Autor analizira pozitivne i negativ-ne aspekte arbitraže u delatnosti osiguranja. Iz sprove-dene analize autor zaključuje da arbitraža, kao sredstvo za rešavanje sporova, nudi pogodnosti osiguravačima, osiguranicima i oštećenim licima (podnaslov 2).

U okviru trećeg podnaslova predstavlja se jedan mo-del kojim se može obezbediti da tri strane u sporu iz ugovora o osiguranju (osiguravač, osiguranik i oštećeno lice) mogu da preko arbitara u višestranoj abritraži ure-de svoje pravne odnose. Ovaj model dalje se analizira u kontekstu pozitivnih i negativnih aspekata o kojima je diskutovano u prethodnim izlaganjima (podnaslov 4).

Ključne reči: arbitraža, osiguranje, treća lica, arbi-tražna klauzula

1. ALTERNATIVNO REŠAVANJE SPOROVA I ARBITRAŽA U DELATNOSTI OSIGURANJA

Relativno malo radova je objavljeno o arbitraži u delatnosti osiguranja. Mogući razlog za takvo stanje je činjenica da u toj delatnosti gotovo da ne postoje stalni arbitražni sudovi. Arbitraža se u tom sektoru odvija na ad hoc osnovi.

Tema ovog rada je mogući značaj arbitraže u delat-nosti osiguranja, te će u tom kontekstu biti razmatrani pozitivni i negativni aspekti arbitraže u delatnosti osi-guranja. Iz sprovedene analize proizlazi da arbitraža, kao sredstvo rešavanja sporova, nudi pogodnosti osigu-ravačima, osiguranicima i oštećenim licima (podnaslov 2).

U okviru podnaslova 3 predstavljen jemodel kojim se može obezbediti da tri strane u sporu iz ugovora o osiguranju (osiguravač, osiguranik i oštećeno lice) mogu da preko arbitara u višestranoj abritraži urede svoje pravne odnose. Ovaj modeldalje se analizira u kontekstu pozitivnih i negativnih aspekata o kojima je diskutovano u prethodnim izlaganjima (podnaslov 4).

2. ZA I PROTIV ARBITRAŽE U DELATNOSTI OSIGURANJA

O pozitivnim i negativnim aspektima arbitraže če-sto se diskutuje uopšteno. Takav uopšteni pristup nije opravdan zbog činjenice da pitanje da li je arbitraža odgovarajući način za rešavanje sporova u velikoj meri zavisi od okolnosti datog slučaja. Te okolnosti mogu da znače da arbitraža nudi više razloga za (ili protiv) za jednu stranu, i obrnuto. Pitanje da li je arbitraža povo-ljan ili nepovoljan način rešavanja spora za neku stranu zato zavisi od njenog specifičnog interesa.

Iako se razlozi za arbitražu u određenom slučaju ne mogu odrediti na osnovu puke logike, mogu se utvr-diti elementi (u zavisnosti od okolnosti slučaja) koji arbitražu čine pogodnom za rešavanje sporova u pra-vu osiguranja. O tim elementima se diskutuje u daljem izlaganju.

2.1. Stručnost

Prvo pitanje koje se javlja po osnovu ovog elementa je da je bitna stručnost arbitara koji odlučuju. Sporovi u delatnosti osiguranja često se odnose na složene prav-ne i faktičke odnose. To posebno važi za odnos izme-đu oštećenog lica i osiguranika (na primer, medicinski aspekti ili aspekti profesionalne odgovornosti, manljivi građevinski projekti), ali takođe i pravni odnos izme-đu osiguranika i osiguravača (spor oko pokrićau kojem učestvuje veći broj osiguravača iz nekoliko različitih

ČLANCI

Dr Bas van ZELST*

Otvorena arbitražna klauzula: način za arbitražno rešavanje sporova u osiguranju – ocena mogućnosti

i opasnosti u arbitraži sporova u oblasti prava osiguranjaUDK: 341.6:368Primljen: 28. 4. 2016.Prihvaćen: 21. 6. 2016.Stručni rad

*Advokatska kancelarija Van Doorne,Amsterdam, e-mail: ZelstB@vandoorne.com.

3/2016

36 država). Na primer, u programima saosiguranja ili re-osiguranja često se koristi veći broj osiguravača u me-đunarodnim programima. To predstavlja potencijalni razlog za spor između osiguravača.

Konačno, postoje situacije u kojima se polisa osi-guranja u celini ili delimično mora tumačiti na osno-vu nacionalnih ili međunarodnih običaja u delatnosti osiguranja. Takođe, u takvoj situaciji treba smatrati prednošću ako se arbitri biraju na osnovu njihovog spe-cijalizovanog znanja predmetnog posla osiguranja. U nedostatku konkretne klauzule poznavanje date vrste osiguranja može da bude važno za tumačenje pravog dejstva polise osiguranja.

2.2. Brzina i jedna institucija rešavanja spora

Stručnost koja je prethodno pomenuta može da ubrza rešavanje spora. Ako arbitražni tribunal ima eminentne stručnjake, biće manje potrebe ili želje da se koriste stručnjaci van te institucije. To može da ima za posledicu ne samo brzo donošenje (konačne) odluke, već i niže troškove.

Donošenjem odluke, po pravilu, se završava arbi-tražni postupak. Žalbe u abritražnim sporovima su ret-kost, a takođe i pokretanje parnice pred sudom ili ula-ganje žalbe radi stavljanja van snage arbitražne odluke ili njenog priznavanja i izvršenja, iako je i to moguće (The International Arbitration, 2008).

Vredi primetiti da iako se ograničena mogućnost ulaganja žalbe u arbitraži može smatrati prednošću, to takođe može da predstavlja manu. Meritum nepovolj-ne arbitražne odluke se, po pravilu, ne može (uspešno) ponovo ispitivati u žalbenom postupku ili pokrenutoj parnici.

2.3. Fleksibilnost

Treći razlog zbog kojeg arbitraža može da se pokaže efikasnijom je fleksibilnost arbitražnog postupka. Arbi-traža omogućava strankama da organizuju postupak na način za koji oni smatraju da je najpoželjniji. Ako o tome ne postignu sporazum, na arbitrima je da odrede pravila efikasnog postupka. Nije neuobičajeno da pravila arbi-tražnog postupka izričito nalažu arbitrima da organizuju i vode postupak na efikasan način u pogledu troškova i vremena (ICC Rules of Arbitration, 2012, čl. 22, st. 1).

2.4. Lako izvršavanje

Pojednostavljeno izvršavanje arbitražnih odluka (na osnovu Njujorške konvencije iz 1958. godine1)je pred-

1 Convention on the recognition and enforcement of foreign arbitral awards, New York, 10 June 1958.

nost u međunarodnim sporovima, posebno ako stranke imaju sedište van Evropske unije (dalje u tekstu: EU). Na teritoriji EU se primenjuje Uredba 2001/442, po kojoj je priznavanje i izvršavanje presuda i odluka do-netih na teritoriji EU takođe relativno jednostavno.

S obzirom na to da osiguravači, koji su deo neke fi-nansijske grupe, osnivaju svoja sedišta na teritorijama država na koje se ne primenjuje navedena Uredba, pita-nje pojednostavljenog priznavanja i izvršavanja stranih arbitražnih odluka postalo je veoma značajno i važno.

2.5. Tajnost

Tajna priroda arbitražnog postupka se često smatra prednošću rešavanja sporova putem arbitraže. Treba imati u vidu da da je trend u (međunarodnoj) arbitra-ži takav da tajnost arbitražnog postupka više nije nešto što se podrazumeva (Blackaby, Partasides, et al., 2009, para. 2.15). Sa druge strane, čl. 30 Pravila Međunarod-nog arbitražnog suda u Londonu, na primer, reguliše tajnost arbitražnog postupka. Osim toga, u određenom broju odluka u arbitražnim sporovima povodom inve-sticija tajnost je smatrana za obavezni element arbitraž-nog postupka.3

2.6. Adekvatni arbitri

Konačno, mora se nešto reći i o jednom negativnom aspektu. Ponekad se kaže da u slučaju velikih sporova u delatnosti osiguranja svi potencijalni arbitri se nalaze u sukobu interesa. Drugim rečima, ne postoji dovoljan broj nezavisnih i stručnih arbitara. To je problem koji se ispoljio u nekoliko pravnih sistema.4Može se reći da nema mnogo advokata koji se prvenstveno bave pra-vom osiguranja. Pomenuti problem se delimično može rešiti traganjem za advokatima koji se bave obligacio-nim pravom.

2.7. Preliminarni zaključak

Iz gore navedenog se može zaključiti da arbitraža ima neke prednosti za sve stranke u sporu iz odnosa osiguranja (osiguravača, osiguranika i oštećeno lice).

2 Regulation (EC) No 44/2001 of 22 December 2000 on the recognition and enforcement of judgments in civil and commercial matters, Official Journal of the European Communities, L 12, 16. 1. 2001, 1–23.

3 Na primer, Hrvatska Elektroprivreda d.d. v Republic of Slovenia, ICSID Case No. ARB/05/24 and Rompetrol Group N.V. v Romania ICSID Case No. ARB/06/3.

4 U navedenom smislu u Austriji i SAD videti: Haab, McCullough, 1994, 96–100; Randall, 2004–2005, 253–292.

BAS van ZELST

3/2016

37

Otvorena arbitražna klauzula: način za arbitražno rešavanje sporova u osiguranju – ocena mogućnosti...

Zato se postavlja pitanje: Zbog čega se arbitraža ne ko-risti češće u delatnosti osiguranja?

Na postavljeno pitanje se čini da je teško odgovoriti, jer su sporovi postali suviše složeni, a osiguravajućim grupama koje svoje poslovanje šire u svetu arbitraža predstavlja privlačan alternativni način rešavanja spo-ra, u poređenju sa postupcima pred nacionalnim sudo-vima, kroz (relativno) brz postupak koji je pravedan u odnosu na međunarodne običaje koji se menjaju. Veliki deo vremena (i time novca) se može uštedeti uključi-vanjem u arbitražni tribunal stručnjaka koji pozna-je tržište i običaje delatnosti osiguranja. Takav arbitar ne mora odmah biti upoznat sa praksom tržišta da bi mogao ispravno da oceni činjenice u sporu. Upravo je praksa tržišta (i značaj koji osiguravači i specijalizovani brokeri u osiguranju daju izvesnim uslovima osiguranja / koji su često sastavljeni u SAD ili u Lojdu) od suštin-ske važnosti za ispravno tumačenje odnosa između osi-guravača i osiguranika.

Konačno, možemo se zapitati da li je prigovor, koji redovno ulažu osiguravači, da arbitraža ne dozvoljava ulaganje žalbe stvarno tako ozbiljan razlog za odboj-nost osiguravača ka arbitražnom rešavanju sporova. Možda je, ipak, važnije brzo dobiti konačnu odluku stručnog arbitra (čak i da je odluka nepovoljna) umesto postizanja pozitivnog ishoda za koji je potrebno mnogo godina parničenja pred neiskusnim i zato nepredvidi-vim lokalnim sudovima.

Međutim, time se još uvek ne nazire odgovor na pi-tanje: Kako se može organizovati arbitraža u delatnosti osiguranja? Sporovi u delatnosti osiguranja u kojima je arbitraža odigrala svoju ulogu, po pravilu, se odnose na postupke o rešavanju prigovora i sporova između osi-guranika i osiguravača (uključujući i reosiguravače). Sporovi u vezi sa odgovornošću osiguranika prema oštećenom licu, po pravilu, se ne rešavaju putem arbi-traže.

U ovom kontekstu arbitraža bi mogla da igra važnu ulogu u tripartitnom odnosu, posebno na osnovu „po-nude za arbitražom” u uslovima osiguranja. Ova mo-gućnost je predmet istraživanja u daljim izlaganjima.

3. DOBROVOLJNI ILI OTVORENI ARBITRAŽNI SPORAZUM U DELATNOSTI

OSIGURANJA

3.1. Uvod

Dobrovoljni ili otvoreni arbitražni sporazumi usta-novljeni su u praksi arbitraže u investicionim sporo-vima. Oni funkcionišu na sledeći način. Neka država („država domaćin”) na osnovu ugovora, preuzima oba-

vezu da, u odnosu na neko privredno društvo, korektno i ravnopravno tretira investitore iz druge države ugo-vornice („država domicila”). Ako dođe do spora izme-đu investitora i države domaćina, investitor ima pravo da se odluči, u većini investicionih ugovora, da predmet spora uputi na rešavanje nezavisnim arbitrima. U tom slučaju investitor nema obavezu da pokreće parnicu u državi domaćinu.

Ovaj model ćemo ukratko objasniti u delu koji se tiče aspekata bitnih za delatnost osiguranja. Pre ustanovlje-nja Međunarodnog centra za rešavanje investicionih sporova (The International Center for the Settlement of Investment Disputes – ICSID, dalje u tekstu: MCRIS) po Vašingtonskoj konvenciji iz 1965. godine, strani investi-tori su zavisili od diplomatske i/ili vojne zaštite države domaćina (Blackaby, Partasides, et al., 2009, 465–466). Formiranje MCRIS je ukinulo takvu praksu. MCRIS je arbitražni institut koji ima neutralni arbitražni forum za rešavanje sporova između stranih investitora i države u kojoj je izvršeno investiranje (država domaćin).

U vezi sa temom ovog rada veoma je važno da se bilateralnim ili multilateralnim ugovorima, u kojima su investitorova država i država drugih strana, omogu-ćava da investitor rešava sporove povodom investicije sa državom domaćinom putem arbitraže pred MCRIS. Takođe, bilateralnim ili multilateralnimugovorima tre-ba da bude predviđeno da će države koje su ugovorne strane u njemu, ponuditi mogućnost da arbitri rešavaju buduće sporove u vezi sa investicijom.5Ako dođe do spora, investitor u državi domaćinu može iskoristiti ta-kvu mogućnost i obratiti se arbitraži.

Države u kojima se realizuje investicija prigovarale su u prošlosti da se arbitražni postupak pred MCRIS ne može smatrati kao saglasnost na opcionu ponudu da se pokrene arbitraža u investicionim sporovima iz bilate-ralnih ili multilateralnih ugovora. Povodom, istaknutog prigovora, Arbitražni sud je u sporu Generation Ukra-ine/Ukraine, uz kratko obrazloženje, zauzeo stav da: „[…] je izvesno potvrđeno da investitor može da pri-hvati ponudu države na arbitražu pred MCRIS na osno-vu bilateralnog investicionog ugovora. Ne postoji ništa u bilateralnom investicionom ugovoru što bi moglo da sugeriše da investitor mora da svoju saglasnost dostavi direktno državi u drugačijoj formi.”6

Drugim rečima, investitor nije dužan da prihvati ar-bitražnu ponudu. On, takođe, može da ne prihvati tu ponudu i da se obrati nadležnom sudu države domaći-na. Blakabii Partasides ističu da bi pokretanje postupka

5 Arbitražni postupci mogu, ali i ne moraju da se odvijaju pred MCRIS.

6 Generation Ukraine v Ukraine, judgment of 16 September 2003, 10 ICSID reports 240, paragraph 12.2; Schreuer, 2009, 836–837.

3/2016

38 pred nacionalnim sudom države domaćina „sigurno bila poslednja mogućnost jer ona pokreće ozbiljna pi-tanja neutralnosti forumaimogućnosti izvršenja presu-de na drugim teritorijama” (Blackaby, Partasides, et al. 2009, 467).

Sporazum sličan investicionoj arbirtaži se ponekad koristi prilikom spajanja privrednih društava, što može da ograničava konkurenciju. Radi potrebe kontrole spajanja privrednih društava, Evropska komisija može da dozvoli da se na predloženo spajanje primenjuje određeni uslov, pored ostalih, kao što je mogućnost da se treća lica mogu koristiti arbitražnim rešavanjem spo-rova. U tom slučaju, arbitražni sporazum se može kori-stiti za sporove u vezi sa ispunjavanjem pravila materi-jalnog prava o konkurenciji od strane pravnih lica koja se spajaju, a koje pravo je Evropska komisija naložila da se primenjuje na predmetno spajanje. Takođe, u tom slučaju treće lice (oštećenik) nije u obavezi da prihvati mogućnost arbitražnog rešavanja sporova. Treće lice ima slobodu, na primer, da pokrene postupak ulaga-njem prigovora pred Evropskom komisijom ili parnicu kod nadležnog suda (Radicati di Brozolo, 2008).

3.2. Primena

Arbitražni sporazum o dobrovoljnoj arbitraži, o ko-jem je prethodno bilo reči, može da bude sredstvo za re-šavanje u jednom (arbitražnom) postupku između osi-guravača, osiguranika i oštećenog lica koji je postavio odštetni zahtev prema osiguraniku. Klauzula o dobro-voljnoj arbitraži bi se mogla koristiti u polisi osiguranja koju bi osiguranik mogao da ponudi oštećenom licu kada nastane mogućnost isticanja odštetnog zahteva. Oštećeno lice može da se odluči da prihvati tu ponudu iz polise osiguranja i da pokrene spor pred arbitražom.

Na primer, lekar koji je proglašen odgovornim na osnovu (pretpostavljene) profesionalne greške. Često sama tehnička priroda medicinskih sporova, moguće ograničenje odgovornosti osiguravača i opasnost zbog osiguravačeve nesolventnosti mogu da budu razlozi zbog kojih bi pacijent prihvatio tripartitnu arbitražu koju je pokrenuo lekar u skladu sa uslovima osiguranja.

Ideja u osnovi ovog modela je da ako oštećeno lice prihvata ponudu za dobrovoljnu arbitražu, spor strana-ka (oštećeno lice, osiguravač i osiguranik) mora se rešiti u jednoj istoj arbitraži pred istim arbitražnim sudom. Arbitražni sud se može sastojati od stručnjaka iz oblasti prava osiguranja i obligacionog prava. Ako se oštećeno lice, ipak, odluči za postupak pred nacionalnim sudom, arbitražni sporazum ne proizvodi dejstvo. U tom sluča-ju nacionalni sud procenjuje odgovornost osiguranika i obim pokrića u odvojenim postupcima, osim ako se stranke ne sporazumeju nešto drugo. To bi moglo da

bude privlačna mogućnost za oštećena lica da se odluče da li će i u kojem iznosu jednom tužbom zahtevati na-doknadu od osiguravača, posebno u slučajevima kada osiguranik raspolaže skromnom imovinom iz koje bi se naplatio odštetni zahtev.

4. DA LI JE SPORAZUM O DOBROVOLJNOJ ARBITRAŽI KORISTAN U DELATNOSTI

OSIGURANJA?

U podnaslovu 2 ovog članka predstavljeno je neko-liko razloga za i protiv arbitraže u odnosu na postupak pred državnim sudom. U tom kontekstu istaknuto je da su stručnost, brzina i jedna institucija rešavanja, flek-sibilnost, izvršennje i tajnost moguće prednosti, ali da ograničena raspoloživost stručnih arbitara (i sa njim povezanih sukoba interesa) predstavljaju moguće pre-preke.

U podnaslovu 3 predložen je model kojim bi se moglo postići da strane u sporu iz odnosa osiguranja (osiguravač, osiguranik i oštećeno lice) mogu da svoj pravni odnos reše putem arbitara u tripartitnom arbi-tražnom postupku. S obzirom na to da se u tom pri-stupu arbitražni sporazum zaključuje (ili izvršava na osnovu prihvatanja ponude od strane oštećenog lica) posle nastanka spora, od pretpostavkom da su se stran-ke dobrovoljno obavezale da će sporove rešavati pred arbitražom i arbitražni sud poštuje osnovne principe, malo je verovatno da će čl. 6 Evropske povelje o ljud-skim pravima biti prekršen povodom tripartitne arbi-traže (Kuijer, 2004).

Ovaj deo rada bavi se pitanjem da li se razlozi za i protiv arbitraže, o kojima je gore bilo reči, u opštem smislu mogu primeniti na tripartitnu arbitražu u delat-nosti osiguranja.

4.1. Stručnost i raspoloživost arbitara

Stručnost specijalizovanih arbitara je jedna od pred-nosti arbitražnih instituta koja važi i za delatnost osigu-ranja. Čini se da nacionalni sud nije uvek osposobljen da rešava složene sporove iz odnosa osiguranja, u koji-ma je u polisi predviđena primena običaja prava osigu-ranja. Specijalizovani arbitražni institut prilagođen de-latnosti osiguranja bi mogao da bude jedno od rešenja u tom smislu.

Neophodna je specijalizacija u opštem trendu ar-bitražne prakse u pogledu materijalnog prava i u teri-torijalnom smislu. Primer za specijalizaciju iz oblasti materijalnog prava je da se arbitraže bave sporovima

BAS van ZELST

3/2016

39 iz ugovora o građenju.7 Takođe, i nedavno formiran P.R.I.M.E. Finance, arbitrira u komplikovanim finansij-skim sporovima.8Primeri teritorijalne specijalizacije su relativno mladi arbitražni instituti u Aziji,9ali tako-đe i brojni lokalni ogranci starijih arbitražnih instituta, kao što je Međunarodni arbitražni sud Međunarodne privredne komore iz Pariza, koji ima ogranke u Hong Kongu i Njujorku.

U tripartitnoj arbitraži posebno prednost može da predstavlja činjenica da postoji jedan sud koji bi odlu-čivao o postojanju odgovornosti i aspektima pokrića po predmetnom ugovoru o osiguranju.

Bitno je zapaziti da je Randalov argument da, zbog relativno ograničenog broja adekvatnih arbitara, arbi-traža u odnosima osiguranja može da dovede do pitanja nezavisnosti i nepristrasnosti izabranih arbitara (Ran-dall, 2004–2005). Oni će redovno predstavljati (ili se parničiti protiv) određenog osiguravača i možda težiti da zbog toga (zbog budućih angažmana u arbitražama) ističu argumente u korist svojih principala.

4.2. Fleksibilnost

Pitanja fleksibilnosti, brzine i ekonomičnosti arbi-traže su delimično u vezi sa pitanjem stručnosti. Arbi-trima sa određenim znanjem će manje trebati stručna pomoć. To može za posledicu da ima brže rešavanje spora jer angažovanje (ili potreba za angažmanom) stručnjaka često je razlog za kašnjenje u postupcima pred nacionalnim sudovima.

Arbitraža takođe može da ponudi prednosti u vezi sa organizacijom postupka jer strankama pruža slobo-du organizacije, što nije moguće u postupku pred su-dom gde se primenjuju imperativna pravila postupka. Pored toga, brzo (i ekonomično) rešavanje u arbitraž-nom postupku može se smatrati, po mnogim arbitraž-nim pravilima, kao izričita obaveza arbitara (ICC Rules of Arbitration, 2012, čl. 22, st. 1).

Fleksibilna priroda arbitražnih postupaka čini ih, u velikoj meri, pogodnim za brze i ekonomične postup-ke između sukobljenih strana. Potreba za da se podižu dve tužbe (između osiguranika i oštećenog lica sa jed-ne strane i između osiguranika i osiguravača sa druge strane) se može izbeći. To ne samo da povećava efika-

7 Na primer, Dubai International Arbitration Centre, koji se bavi sporovima iz građevinarstva. Dostupno na: http://www.dubaichamber.com/.

8 Dostupno na:http: //www.primefinancedisputes.org/.9 Singapore International Arbitration Centre (http://www.

siac.org.sg/), Hong Kong International Arbitration Centre (http://www.hkiac.org/) ili Kuala Lumpur Regional Centre for Arbitration (www.klrca.org.my).

snost, već se time izbegava donošenje kontradiktornih presuda.

Ove prednosti su posebno bitne u slučajevima u kojima položaj osiguranika prema oštećenom licu za-visi od njegovog položaja koji ima prema osiguravaču. Primer za to je advokat koji je napravio grešku, ali čije osiguravajuće pokriće je ugovorom o osiguranju ogra-ničeno na iznos koji je osiguravač platio po polisi osi-guranja. U toj vrsti spora odgovornost advokata za štetu prema njegovom klijentu (ili pravilnije rečeno bivšem klijentu) zavisi od odgovora na pitanje do kojeg iznosa nastala šteta je pokrivena po polisi osiguranja. Ako se to može utvrditi jednom (moguće tripartitnom) tuž-bom, to može da doprinese efikasnosti.

4.3. Tajnost

Prednost tajnosti ima svoj spoljni i unutrašnji as-pekt. Spoljni aspekt se sastoji u tome što treća lica koja nisu uključena u arbitražni postupak ne mogu (ili u svakom slučaju ne smeju) da znaju za detalje postupka i (konačnu) odluku. To se čini očiglednom prednošću, koja posebno može da bude važna u postupcima, na primer o odgovornosti direktora i službenika ili o od-govornosti lekara.

Unutrašnji aspekt tajnosti može da bude problema-tičan, na primer u situaciji u kojoj osiguranik ima oba-vezu prema osiguravaču da pruži informacije sa kojima ne želi da upozna oštećeno lice. Međutim, osiguranik će imati obavezu da prijavi sve bitne informacije svom osiguravaču.

Obaveza prijavljivanja može da se odnosi na doku-menta i okolnosti koje su nepovoljne za osiguranika, na primer u slučaju suspenzije klauzule o oslobađanju od obaveze po kojoj je odgovornost osiguranika ograni-čena osiguravajućim pokrićem. U tim slučajevima ar-bitražni postupak u kojem „se sve prijavljuje” može da ima nepovoljne posledice za osiguranika i osiguravača. U tim slučajevima osiguravačima se savetuje da pažljivo utvrde po sektorima da li prednosti tripartitne arbitraže kompenzuju njene mane.

4.4. Izvršavanje i arbitraža kao jedna institucija za rešenje spora

Možemo da zaključimo da su žalbe u arbitražnim postupcima neuobičajene. Međutim, isto važi i za duge postupke priznavanja i izvršavanja arbitražnih odluka. Istraživanje je pokazalo da se 76% međunarodnih arbi-tražnih odluka dobrovoljno izvršava (Pricewaterhouse Coopers, 2008, 8). Isto istraživanje je, takođe, pokaza-lo da su zahtevi da se ukine arbitražna odluka neuobi-čajeni (manje od 25% slučajeva). Zbog toga arbitraža

Otvorena arbitražna klauzula: način za arbitražno rešavanje sporova u osiguranju – ocena mogućnosti...

3/2016

40 opravdava svoje ime kao jedne institucije za konačno rešenje spora. U svetlu spremnosti osiguravača da is-pune svoje obaveze od trenutka kada se njihova visina utvrdi, ovi procenti će verovatno biti još više u korist delatnosti osiguranja.

Polazeći od gore navedenog, mora se imati u vidu korist od lakog priznavanja i izvršavanja arbitražnih odluka u poređenju sa presudama koje donose sudovi, jer se prinudno izvršavanje arbitražnih odluka dešava samo u malom broju slučajeva.

Iz našeg iskustva, davno je postalo uobičajeno u delatnosti osiguranja da se sudske odluke izvršavaju i da je prinudno izvršenje neuobičajeno u tom sektoru. Odluke koje donose specijalizovani arbitri će zato izve-sno biti dobrovoljno izvršavane u veoma velikom broju slučajeva, a možda i u svim slučajevima. To je, takođe, u interesu oštećenog lica: ako osiguravač učestvuje u postupku između oštećenog i osiguranika, osiguravač će imati manje teškoća da juri osiguranika ako bude odlučeno da on mora da nadoknadi štetu. To je druga prednost arbitraže kao, po pravilu, prvog i poslednjeg sredstva za rešenje spora, koja trenutno i odlučujuće objašnjava pravni položaj stranaka u postupku.

5. ZAKLJUČAK

Arbitraža bi mogla da se češće koristi u delatnosti osiguranja. U svetlu raznih karakteristika arbitraže (uključujući stručnost, brzinu, lakoću izvršavanja i taj-nost), rešavanje spornih pravnih odnosa osiguranja pu-tem arbitraže treba češće imati u vidu, posebno u me-đunarodnom kontekstu pravnih odnosa.

U radu je opisan model odredbe u polisi osigura-nja kojom bi se obezbeđivalo da arbitri u „tripartit-noj arbitraži” rešavaju sporne pravne odnose stranaka (osiguravač, osiguranik i oštećeno lice). Ovaj model je predložen za preliminarnu teorijsku analizu koja je bila razlogda se zaključi da tripartitna arbitraža nudi (ko-mercijalne i praktične) prednosti za delatnost osigura-nja, ali isto tako može da ima i svoje negativne aspekte. Neophodno je dalje istraživanje i sticanje praktičnog iskustva radi boljeg tumačenja prednosti i mana arbi-tražnog rešavanja sporova iz odnosa osiguranja.

Preveo sa engleskog jezika: prof. dr Slobodan Jovanović,e-mail: nsbob@sezampro.rs

SUMMARY

Relatively little has been published on arbitration in the insurance practice. A possible reason for this is that in such practice permanent arbitral tribunals are vir-tually non-existent. Arbitration in the sector primarily takes place on an ad hoc basis.

This article inquires how arbitration can be used to settle disputes in the insurance practice. It is in this context that the pros and cons of arbitration in the insurance practice will be addressed. It follows from such assessment that arbitration as a dispute resolution mechanism offers opportunities for insurers, insured and injured parties.

On the basis of this analysis a model is introduced by means of which it could be ensured that the three par-

ties possibly involved in an insurance dispute (insurer, insured and injured person/claimant) have the legal relationships between them determined by arbitrators in a multi-party arbitration. This model will than be further assessed in the context of the pros and cons of arbitration discussed earlier.

It is submitted that arbitration could be put to more frequent use in the insurance practice. In light of the va-rious characteristics of arbitration (including expertise, speed, ease of enforcement and confidentiality), the re-solution of insurance law disputes by means of arbitra-tion should be considered more often, particularly in an international context

Key words:arbitration, insurance, third-parties, arbi-tration clause

Bas van ZELST, PhD

The Open Arbitration Clause: a Means of Arbitrating Insurance Disputes? An assessment of opportunities and threats in arbitration insurance law disputes

UDC: 341.6:368Professional paper

BAS van ZELST

3/2016

41

The Open Arbitration Clause: a Means of Arbitrating Insurance Disputes? An assessment of opportunities...

LITERATURA (REFERENCES)

Blackaby, Nigel, Partasides, Constantine et al. (2009). Redfern and Hunter on International Arbitration, Oxford: Oxford University Press.

Convention on the recognition and enforcement of foreign arbitral awards, New York, 10 June 1958.

Haab, Eric,A., McCullough, Joseph T. A devil of a job: appointing neutral arbitrators in reinsurance disputes, A.D.R.L.J. 1994, 2 (Jun), 96–100.

ICC Rules of Arbitration, Paris, 1 January 2012 (Arbitražna pravila Međunarodnog arbitražnog suda Međunarodne privredne komore iz Pariza).

Kuijer, Martin. (2004). The Blindfold of Lady Justice. Judicial Independence and Impartiality in Light of the Requirements of Article 6 ECHR, Nijmegen: Wolf Legal Publishers.

PricewaterhouseCoopers, International Arbitration: Corporate Attitudes and Practices 2008. Dostupno na: http://www.pwc.co.uk/forensic-services/publications/international-arbitration-2008.jhtml, 12. 4. 2016.

Radicati di Brozolo, Luca G. (2008). “Arbitration in EC Merger Control: Old Wine in a New Bottle”, in Gordon Blanke (editor), European Business Law Review Special Edition: Arbitrating Competition Law Issues, 19(1), 7–15.Alphen aan den Rijn: Kluwer Law International.

Randall, Susan.(2004–2005). “Mandatory arbitration in insurance disputes: inverse preemption of the Federal Arbitration Act”, Connecticut Insurance Law Journal, 11(2), 253–292.

Regulation (EC) No 44/2001 of 22 December 2000 on the recognition and enforcement of judgments in civil and commercial matters, Official Journal of the European Communities, L 12, 16. 1. 2001, 1–23.

Schreuer, Christoph. (2009).“Consent to Arbitration”, in The Oxford Handbook of International Investment Law,P. Muchlinski, F. Ortino, and C. Schreuer(Eds). Oxford: Oxford University Press.

TheInternational Arbitration: Corporate attitudes and practices 2008 report by the Queen Mary University in London in collaboration with PricewaterhouseCoopers. Dostupno na: http://www.arbitrationonline.org/research/Corpattitempirical/2008.html, 12. 3. 2016.