ISTORIJSKI POJMOVI: VEZA ANALITIČKOG I DELATNOG … · Todor Kuljić: Istorijski pojmovi: veza...

Todor Kuljić1 Originalni naučni radFilozofski fakultet UDK 001.11:93/94 001.11:316.323.6 161.1:316.462 Primljen: 24.03.2017. DOI: https://doi.org/10.2298/SOC1703275K

ISTORIJSKI POJMOVI:VEZA ANALITIČKOG I DELATNOG ASPEKTA

Historical concepts: a connection of an analytical and creative aspect

ABSTRAKT: Vodeći istorijski pojmovi nisu samo oruđe saznanja nego su i činioci istorijskih procesa. Pojmovi su složen i promenljiv spoj analitičkih i normativnih nastojanja, a umreženi u diskurse jesu delatni. Semantika hegemonih pojmova svakoga doba svedoči o tome šta je nametano kao smisao življenja, na koji način je redukovana složenost prošle prošlosti i prošle budućnosti, koji su istorijski pojmovi bili oružje rata i podvlašćivanja, a koji poluge solidarnosti i mira. U misli o društvu pojmovi su uslov objašnjenja i emancipacije, a pojmovna istorija nužan kontekst procene njihove uloge. Skrenuta je pažnja na refleksivnost pojmovne istorije, epistemološke granice upotrebe istorijskih pojmova, zauzimanje pojmova i na savremenu bespomoć pojma antikapitalizam. Zaključeno je da je savremeno hegemono opojmljavanje željene budućnosti i jasno razlikovanje dobre od loše prošlosti važan uslov kontrole sadašnjice u kapitalizmu.KLJUČNE REČI: istorijski pojam, pojmovna istorija, zauzimanje pojmova,

antikapitalizam.

ABSTRACT: The leading historical concepts are not just simple tools of knowledge but they are factors of historical processes. The concepts are complex and changeable combinations of analytical and normative efforts, and when they are connected within specific discourses they tend to be active. The paper shows how semantic of the hegemonic concepts of any age testifies what was imposed as desirable meaning of life. It reveals in what ways one reduced complexity of the past that passed and passed future, and which historical concepts were used as a weapon of war and oppression or which concepts were levers of solidarity and peace. Concepts are conditions of explanations in social sciences, and they are also means of emancipation. Conceptual history, however, provides necessary context for assessment of their role. Conceptual history has to have its own reflexivity, while any usage of historical terms has its own epistemological limits and its own overtaking of the concepts. In this context, the

1 [email protected]

276 SOCIOLOGIJA, Vol. LIX (2017), N° 3

paper pays special attention to modern helplessness of the concept of anti-capitalism. One could realize that contemporary idea of a wishful future and a clear distinction between good and bad pasts are important requirements in order to control present situation in capitalism.KEYWORDS: historical concept, conceptual history, concepts overtaking, anti-

capitalism.

Ako se za stotinak godina istoričari budu zanimali za istoriju Jugoslavije u drugoj polovini 20. veka da li će biti dovoljno da analizom arhivske građe utvrde ko je donosio ključne odluke i da potom analizom svakodnevnog života iz sredstava masovnog opštenja i pregledom filmova otkriju glavne teme, probleme, vrednosti i težnje stanovništva? Osim politike, da li će biti dovoljno da se vidi kakvu je muziku slušala omladina ovoga doba, kako se odevala, koje su bile vodeće humorističke TV serije, i sl? I kako će to sve istoričari objašnjavati? Da li će samo prikazivati razne strane ovog mnoštva kao jednako važne ili će neke isticati kao važnije? Da li će budući istraživači u ovom sačuvanom nepreglednom dokumentarnom materijalu tražiti i misaone obrasce koji su ga uokviravali, opojmljavali i na taj način osmišljavali realni život ovoga doba? Koliko će u traženju suštinskog i određujućeg činioca naše epohe biti kasnije važno raspoznati ključne pojmove doba u kojima se iskazivala poželjna vizija društva i slika javnog neprijatelja? Koji će pojmovi biti važni kod redukcije složenosti naše epohe? Da li samo oni koji su ostali zabeleženi u leksikonima i enciklopedijama svoga doba ili i drugi koji su bili prisutni i u vodećim političkim i kulturnim dokumentima? Drugim rečima, šta će za stotinak godina značiti u rekonstrukciji prošlosti našeg regiona odgonetanje ne kvantitativne strane retorike (učestalost termina) nego unutrašnjeg smisla pojmova kao što su radničko samoupravljanje, etatizam, udruženi rad, birokratija, staljinizam, nesvrstanost? I kako će iz ovih pojmova budući analitičari rekonstruisati moć koju je ova hegemona semantika pravdala odnosno diskurs ondašnje vlasti kome su ovi pojmovi bili oružje, ali koji su s druge strane i regulisali glavne vrednosti stanovništva i osmišljavali njihova životna očekivanja? Ili jedan drugi primer? Šta danas znače pojmovi narodnjačka zajednica, Treći Rajh, poreklo lišeno jevrejske krvi, poredak velikog prostora, strana krv i sl. i šta su značile ove odredbe kao diskursi moći u Nemačkoj između 1933. i 1945. godine? Premda je, naravno, teško i naslutiti, a pogotovo predvideti analitičke mogućnosti buduće misli o društvu ipak bi još danas valjalo obaviti neke predradnje koje bi sadašnjicu, a buduću prošlost možda učinile preglednijom. Kako to učiniti bez uprošćavanja? Može li se, naime, smisao određene istorijske epohe i njena unutrašnja suštinska usmerenost, a koju ne iskazuju samo nametnute vrednosti nego i težnje stanovništva određenog doba, bolje razaznati istraživanjem onih hegemonih idejnih entiteta (pojmova i diskursa) koji su ovu smisao zgušnjavali, nametali, ali i koja je spontano prihvatana? Da li centriranje prošlosti oko ključnih istorijskih pojmova manje uprošćava istu nego što su to činile one

Todor Kuljić: Istorijski pojmovi: veza analitičkog i delatnog aspekta 277

poznate tradicionalne verzije istorije koje su se iscrpljivale u biografijama vladara i vojskovođa i u opisu ratova, ili one druge savremenije verzije koje su pratile teže uhvatljive duže procese modernizacije, globalizacije i sl? Drugačije rečeno, u kakvom su odnosu događaj, proces i pojam s obzirom na saznajni potencijal u rekonstruisanju prošlosti? Kod procene potencijala ovih analitičkih kategorija treba imati na umu refleksivnost kao važnu komponentu istorije kao nauke. Da bi analiza prošlosti bila refleksivna uvek treba imati na umu ne samo izvorni nego i onaj drugi složeniji naknadni smisao koji su rečenim pojmovima potonji istoričari pripisivali. A to su činili zato što pojmovi nisu shvatani samo kao oruđe saznanja nego su u njima traženi i činioci istorijskih procesa. Slika prošlosti se ne prenosi kao istovetna fotografija sa pokolenja na pokolenje nego se uvek domišlja i saobražava novim potrebama. Otuda ni istorijska svest nije lišena preispitivanja jer nije statična nego se iza različito osmišljenih prošlosti kriju razni aktuelni interesi. Tek kada se istraži celina, tj. uzajamni međuuticaj manje ili više realne prošlosti i isto tako manje ili više osmišljene svesti o njoj, može se dospeti do pouzdanijih istorijskih saznanja. Tome bi trebala da doprinese pojmovna istorija, disciplina koja takođe prati dešavanja i procese, ali zgusnute u idejne apstrakcije koje pomažu saznanju, ali imaju i vansaznajnu moć. Dešavanja u Francuskoj 1789–1793. ili u Rusiji 1917–1922. se mogu objašnjavati pojmom revolucije, ali mogu i pojmom terora. Mogu u objašnjenju biti prisutna i oba pojma, ali sa različitim prioritetima i uticanjem, tj. sa nametanjem različitih suština minulih dešavanja i procesa. Koliko god sam istoričar kao istraživač bio obavešten, svaki pojam koji koristi jeste selektivan, tj. drugačije od drugog pojma bira, ističe, uopštava i osmišljava činjenice. U pojmovnoj istoriji se na različit način markiraju najbitnija obeležja jedne epohe, drugačije redukuje nepreglednost minulog i ističu različiti ključni činioci istorijskog determinizma. Drugačija je slika istih prekretničkih dešavanja jednog doba kada se uokviri pojmovima revolucija, rušenje nepravde i modernizacija, od one slike koja iste činjenice tumači pojmovima teror, nasilje i totalitarizam. Da li je zbog ovih razlika svako tumačenje prošlosti relativno i da li otuda treba zastati pred objašnjenjem i ostati kod opisa? Nije, jer se ne radi se samo o klasičnoj dilemi između epistemološkog statusa uzdržanog opisa i komotnog objašnjenja nego i o alatima ovih istraživačkih postupaka. Ima li nečega što pojmovi mogu bolje predstaviti, a što inače izmiče istorijskoj rekonstrukciji na temelju iscrpnog gomilanja činjenica i onoj drugoj istoriji koja počiva na manje ili više hipotetički nagoveštenim postojanim dugim istorijskim procesima? Da li je istorija nešto više od zapamćenih dešavanja i na njihovom temelju manje ili više konstruisanih procesa?

Možda stvari mogu biti jasnije ako se uoči da vodeći istorijski pojmovi bolje rekonstruišu onaj prilično neuhvatljivi, ali vrlo značajni odnos između konkretnih iskustava i očekivanja jednoga doba, odnosno da su bolja signatura hegemonog smisla jedne istorijske epohe nego što su to suve arhivske činjenice (zapisane odluke i izveštaji). Na isti način i zakavženi pojmovi (eksploatacija nasuprot socijalnoj isključenosti, tajkun nasuprot preduzetniku) bolje sažimaju sukobljene težnje, ideale i vrednosti podvlašćenih i vladajućih nego što o tome svedoče konkretni opisi istih sukoba. Odmah, međutim, treba dodati da sami pojmovi,


uzeti kao izolovane apstrakcije, to svakako ne mogu. Pojmovna istorija, ali ne u krutoj leksikonskoj verziji, nego kao aktivni diskurs (mreža pojmova srodnog sadržaja ali različitog obima) jeste nužna kod dekodiranja raznih osmišljavanja prošlosti. Istorija vlasti i istorija svakodnevnog života, događajna istorija i istorija procesa različitog ritma su podjednako upućene na prepoznavanje načina opojmljavanja konkretnoistorijskog šarolikog mnoštva i na pojmovne pokušaje redukcije nepreglednog. Odnos ključnog i efemernog je drugačiji kod pojmovne nego kod druge dve verzije istorije. U događajnoj istoriji se iznete činjenice ne rangiraju uvek po značaju nego često samo verno rekonstruišu uz manje ili više izneto hipotetičko objašnjenje. Pojmovi su izričitiji: Sovjeti su u Hladnom ratu govorili o imperijalističkom kapitalizmu, a Amerikanci o komunističkom totalitarizmu. Ne opis, nego je tek opojmljavanje namera protivnika delatna komponenta i istorijska signatura hegemone svesti svakog doba. Pokazuje ono što je isticano kao važno, ali i ukazuje na moć kod upotrebe važnog. Dakle, i pojmovna istorija jeste iskustvena evidencija, ali drugačijeg semantičkog nivoa. Pokazuje osmišljavanje organizacije ljudskog delanja određenog doba, ali je ovo unošenje smisla u dešavanja preko kategorija pojmova i diskursa (mreže srodnih pojmova) drugačije nego ono koje teče preko organizacije prošlosti oko događaja ili oko procesa. Samo naizgled apstraktni, i pojmovi mogu biti rečiti. Strašni sud je nekada bio glavno mesto privođenja grešnika pravdi jednako kao što je danas privođenje zločinca svetovnom sudu. Moć prvog pojma je ležala u strahu od božje kazne kojom preti sveštenik i od onostranih postmortalnih muka, a moć drugog počiva na strahu od zakona koji tumači živi sudija i od sankcija za života. Još više od moći, semantika hegemonih pojmova svedoči o tome šta je nametano kao smisao življenja, na koji način je redukovana složenost prošle prošlosti i prošle budućnosti, koji su istorijski pojmovi bili oružje rata i podvlašćivanja, a koji poluge solidarnosti i mira.

Odavno je poznato da tumačenje prošlosti nije neutralna i nedužna aktivnost. Nije uvek ni u službi prosvećivanja i izvlačenja pouke iz minulog. Tumačenje prošlosti je u skoro podjednakoj meri analitičko oruđe i političko oružje. Kod rada na prošlosti je uvek prisutan angažman (nacionalni, verski, klasni, regionalni) koji se može pratiti i preko pojmova koji su u njegovom središtu. Tako su npr. genocid i bratstvo-jedinstvo ne samo oprečni pojmovi nego i diskursi moći kojima se mogu tumačiti neki osnovni obrasci regulisanja međunacionalnih odnosa u balkanskom regionu 19. i 20.veka. Izgon etnički ili verski drugačijeg stranca okupatora (Turčina, Nemca, Albanca, Srbina) ili međunacionalna sloga bratskih naroda su na različite načine opojmljavani: zajednica bratskih naroda, federacija, suživot, multikulturalizam, oslobođenje, osveta i sl. U saznajnom pogledu pojam uopštava i povezuje delove mnoštva na osnovu nekih zajedničkih obeležja (jezik, vera, rasa), a u političko-mobilizacijskom pogledu sabija složenost u parolu koja definiše odnos nas i drugih (naši, braća, tuđini, dušmani, okupatori). Premda su oba složena diskursa povezana sa moći, saznajna vrednost im je različitog domena. Ovde bi trebalo raščlaniti odnos saznajne i društvenointegrativne komponente pojmovne istorije.


1. Refleksivnost pojmovne istorije

Kod praćenja prošlosti preko pojmova treba imati na umu složeniju viziju istorijskih vremena. A to znači da je analitički okvir istorije složeniji od tradicionalne ontološke podele na prošlost, sadašnjicu i budućnost i da ga čini diferenciranija skala istorijskih slojeva vremena. Najpre treba podsetiti da postoji linearno vreme istorije, ciklično vreme prirode i periodično vreme sećanja. Prvo je nepovratno i prolazno, drugo čine sezonska godišnja doba, a treće se može osavremenjavati (Assman 2006: 231–232). Unutar istorijskog vremena treba dalje razlikovati prošlu, sadašnju i buduću prošlost, ali voditi računa o tome da je na isti način raslojena i budućnost. Ne radi se o postmodernoj pluralizaciji i relativizaciji vremena gde „istorija“ iščezava nego o raščlanjenom okviru koji olakšava razumevanje društvenointegrativne funkcije misli o prošlosti. Hegemone aktuelne sile menjaju sliku prošlosti tako što je usklađuju sa vlastitom vizijom poželjne budućnosti i tako kroje korisnu prošlost kojom pravdaju aktuelne interese. Odnos između istorijskih vremena je, dakle, povratan, refleksivan. Ali ne znači i da je uvek samorefleksivan, tj. da su vladajući svesni uzroka i granica vlastitog iskrivljavanja vremena, a još manje prolaznosti vlastite hegemonije. Samorefleksija ne pripada ideologiji jer unutar ovog govora nije lako priznati da istorija ne poznaje kraj, a još je teže uočiti uzroke uslovljenosti vlastitog, manje ili više partikularnog viđenja istorijskog kretanja. Hermeneutička dimenzija istorijske diskurs analize je složena i u nju treba uključiti i nužnu samorefleksivnu distancu od moći.

Kod razumevanja ovoga napora može pomoći Kozelekovo na neki način formalno razdvajanje prostora iskustva i horizonta očekivanja kao onih važnih dimenzija oko kojih su centrirane dve glavne verzije istorijskih pojmova (Koselleck 1979: 349–376). Ako se u prve npr. mogu svrstati robovlasništvo, antika i feudalizam, a u druge humanizam, demokratija i komunizam, lako je uvideti da su rečeni pojmovi u različitoj meri delatni jer se u krajnjoj liniji u različitom stepenu mogu emocionalizovati. Kod toga naravno ne treba zaboraviti da njihova delatna uloga nije uvek zavisila od saznajnog kvaliteta. Istraživanje refleksivnosti, uzajamnog pojačavanja ili slabljenja saznajnog i delatnog, jeste u središtu pojmovne istorije.

Takođe je i svaki jezik istorijski uslovljen kao što je i svaka istorija jezički uslovljena (Koselleck 2006: 33). Propitivanje refleksivnog (povratnog) odnosa pojmova i stvarnosti, a ne samo istraživanje društvene uslovljenosti konstruisanja i pomeranja njihove semantike, ne treba izjednačavati sa klasičnom tradicijom istraživanja političkog jezika niti sa raznim promišljanjima kritike ideologije. Reč je o istraživačkim prioritetima druge vrste. Valja, naime, imati na umu da sve krupne istorijske prekretnice i diskontinuiteti nameću nove ili obnavljaju stare idejne paradigme sa manje ili više originalnim ili preuzetim i reakcentovanim starim pojmovima i teorijama. Nove paradigme stigle su i nakon sloma evropskog socijalizma sa izmenjenom hegemonom epohalnom svešću krajem 20. veka. Nisu bile samo praćene nego i markantno obeležene novim pojmovima. Ovaj obrt u pojmovnoj istoriji ne treba konstatovati samo kao jednu


od mnogih istorijskih prekretnica na kojima sazreva i saznanje nego ga valja tumačiti i kao signaturu novih odnosa klasne moći. Za to je podesna samo ona analiza koja nije vrednosno neutralna, a što inače zahtevaju konstruktivizam i postmoderni relativizam, i ukoliko je kadra da sam sadržaj ključnih pojmova (npr. pravda i pravo) podvrgne kritici razotkrivanjem moći koju isti pojmovi brane. Ukoliko je, pak, pojmovna istorija vrednosno neutralna, nužno ostaje opisna i pravda postojeće koliko god bila teorijski osmišljena. Zadatak je, dakle, kritičke pojmovne istorije da pre svega radikalno otvori pitanje odnosa demokratije i jednakosti na semantičkom planu zgusnutih i hegemonih značenja onih pojmova koji propisuju smisao ovih vrednosti. Upravo sa tog razloga treba sa skepsom prilaziti novokomponovanim pojmovima. Pitanje je, naime, da li se prošlost može objašnjavati samo modernim pojmovima centriranim oko diskursa o globalizaciji i tranziciji ili treba uzeti u obzir i ranije „prevaziđene“ pojmove (kapitalizam, prirodno pravo, socijalna revolucija, samoupravljanje). Osim toga, treba razdvojiti pitanje kada zapravo nastaju moderni pojmovi, 1789. ili 1989. godine, od pitanja kada isti postaju hegemoni? Može se ići i korak dalje i zapitati da li je 1989. uopšte donela nove pojmove ili se radi samo o novim leksemama ispunjenim starim sadržajem? Da li su neoliberalizam, tranzicija i transformacija odista novi pojmovi?

2. Epistemološke granice upotrebe pojmova

Gornje sumnje ne treba smetnuti s uma, ali ni oprečnu načelnu rezervu da se pojmovi ne mogu bezostatno tumačiti kontekstom u kom su nastali. Poznavanje konteksta nije dovoljno za odgonetanje smisla naučnih pojmova jer ovi imaju manje ili više i bezvremenu vrednost. To znači da treba uvažiti i kumulativnost naučnog znanja i pojmova, a ne samo njihovu različitu privremenu upotrebu u određenom sklopu. Takođe ne treba zaboraviti da i mi sami pojmovima učitavamo nužno deo značenja na osnovu vlastitog ličnog iskustva i predubeđenja (Skiner 1999: 92). Drugim rečima, analitičari nisu mašine nego živi pojedinci sa potrebama, iskustvima i očekivanjima. Zbog ovog „živog filtera” treba se čuvati učitavanja vlastite namere piscu drugačijih namera (Skiner 1999: 95).

Lako je pojmljivo da se ljudi zato što nisu reproduktivni aparati neretko drugačije sećaju zbivanja nego što su ih objektivno proživeli. Kod selektivnog pamćenja važna je i uloga vodećih pojmova. Naime, iluzije pamćenja uopšte nastaju dodavanjem, ispuštanjem ili zamenom kod evociranja prošlog. To ne mora biti zaborav, nego iskrivljavanje prošlosti u sećanju. Ličnost nije uvek svesna iskrivljenosti sećanja (Kuljić 2006). Dok autentičnost sećanja s vremenom opada, pogrešno sećanje ostaje stabilno ili jača pod uticajem novih pojmova koji grupišu iskustva na drugi način. Premda slikovite teme ostaju u sećanju bolje nego verbalni material, kod evociranja prošlog iznova se sećamo detalja, ali ih na novi način uokvirujemo novim nadređenim pojmovima. Većina beogradskih šezdesetosmaša se dugo sećala svog bunta kao levičarskog otpora birokratskoj izdaji socijalističkih načela jednakosti, ali je već posle 1990-te počela da sećanje na isti protest centrira na novi način kao borbu za građanski pluralizam. Unutrašnje


autobiografsko sećanje je selektivno, a spoljno, političko je manipulativno. Kod planskog usmeravanja sećanja zbivanja iz prošlosti se na novi način grupišu, potom preimenuju i drugačije vrednuju, da bi u pamćenju novih generacija nova preimenovana signatura bila važnija od izvornog obaveštenja. Tako danas godina 1945. nije više zgusnuta samo oko pojmova oslobođenje, revolucija i antifašizam nego i oko komunističke uzurpacije vlasti i ukidanja stranačkog pluralizma. Dakle, novi pojmovi drugačije vrednuju dešavanja i nameću drugačije prioritete pamćenju.

Iako izgleda da pomažu izdvajanju bitnog iz nepregledne realnosti, pojmovi neretko imaju i manipulativnu moć. Reč je o rekodiranju, tj. o aktivnom centriranju dešavanja oko drugačijeg smisla u kojoj je velika verovatnoća greške (Jammers 2007). Potom sledi novo dekodiranje, tj. saobražavanje prošlog izvornog smisla današnjoj hegemonoj svesti (nacionalnom interesu, politički korektnom lokalnom ili epohalnom korektnom mišljenju). Kada pojedinac čuje priču iz prošlosti, osmišljava je i prevodi na svoj rečnik i u skladu s tim se seća. Ove transformacije i osmišljavanja neretko kanališu politički korektni pojmovi. Dekodiranje je uvek sklono iskrivljavanju zapamćenog. Pojedinac ne laže, ali nije ni kadar za autentično sećanje. Subjektivno pošteni napor za vernom rekonstrukcijom iskrivljavaju brojni nesvesni, ali i svesni činioci dekodiranja. Ista složena prošlost se u novoj situaciji redukuje istim, ali drugačije vrednovanim pojmovima. Revolucija nije više pravedna eksploatacija eksploatatora kao što je bila od 1945 do1990-te nego se u skladu sa neoliberalnim diskursom tumači kao bespravno nasilje i nelegitimno otimanje poseda vrednim preduzetnicima.

Rečju, pojmovi oblikuju i kulturu sećanja. Obrazac planskog sećanja uokviren i usmeravan hegemonim pojmovima nametanim odozgo menja sliku neproživljene, ali i proživljene prošlosti. Zbivanja koja su tesno povezana gone na to da se sećamo drugih zbivanja koja nismo iskusili, ali koja su povezana sa ključnim, na novi način osmišljenim događajem. Na Titovu smrt, koja je nekada masovno proživljavana kao tragedija, sada se gleda kao na važnu prekretnicu kada je počela ubrzana dekomunizacija, demokratizacija i nacionalna emancipacija. Žalost za umrlim borcem za radnička prava je u novom neoliberalnom diskursu smenilo pozitivno vrednovanje tačke nestanka totalitarnog vladara. Sećanje centrirano oko antifašističkog borca zamenjeno je novim hegemonim sećanjem na hedonističkog vlastodršca. Dakle, pojmom kanalisano sećanje nije obični reproduktivni, nego konstruktivni proces. Opažanje, sećanje i tumačenje prošlog su u individualnoj psihologiji aktivni i međusobno zavisni procesi. Ali su i plod pritiska spoljne pojmovne konstrukcije. Koliko god ovi činioci pretendovali da budu nadideološki i naučni, ipak to nisu. Ne samo što preusmeravaju nego i krive izvorno sećanje. Zato što istom sadržaju menja značenje, nova semantika jeste u službi nove moći. Pri tome, naravno, novi hegemoni pojmovi, kao filteri tumačenja i osmišljavanja prošlog, ne bacaju novo svetlo niti oživljavaju fotografski verno uskladištene sadržaje sećanja, nego ih u toku „konstruktivnog“ evociranja rekonstruišu. Iluzije pamćenja su nesvesne i stoje izvan kontrole, a pojedinac im se pragmatički prilagođava. Katkad je dovoljno samo da vlast promeni pojmovnu mrežu ili da dotadašnje vodeće pojmove drugačije vrednosno


proceni: suđenje D. Mihailoviću nije više legalni proces izdajniku i ratnom zločincu nego bespravni proces patriotskom Srbinu, nije to više privođenje pravdi nego revolucionarnoj nepravdi. Vodeći pojmovi kreiraju i nameću smisao, ali i moć na tržištu prošlosti. Ali ni ovu aktivnost ne treba kruto i doslovno shvatati niti Fukoa tumačiti na „divlji“ način.

Naime, premda su uticajni, ne treba a priori misliti da su hegemoni pojmovi uvek u idealnotipskom obliku prisutni. Ne, reč je o manje ili više preovlađujućim i protivrečnim, a ne o isključivim i doslednim pojmovima. Kao što ne treba ni kod svakog pisca tražiti doslednost, tako ni svakom pojmu ne treba pripisivati apsolutnu homogenost. Ovo nastojanje Kventin Skiner naziva mitologijom doslednosti (Skiner 1999: 102), što svakako treba shvatiti kao razumno upozorenje, a ne kao relativizam. Nije, naime, cilj tumačenja uticaja opojmljavanja na mišljenje da se pruži koherentan pogled na homogene ključne idejnopolitičke pojmove nego da se rekonstruiše slika hegemonih sklopova značenja i tumačenja koji su centrirani oko zajedničkog smisla. Drugim rečima, nije na delu egzegeza doslednosti pojmova jednostavno zato što istorija pojmova nije istorija krutih apstrakcija nego promenljivih, manje ili više koherentnih nastojanja i u njima prisutnih protivrečnosti. Najposle i sam kontekst takođe može biti dvosmislen (Skiner 1999: 123) ili bar ne jednoznačan, pa ni njega ne treba apsolutizovati nego se čuvati i kontekstualne mitologije.

Ne treba zaboraviti ni to da se mnogi izrazi često koriste, ali da nisu pojmovi. To mogu biti termini techniki. Pojmovi se javljaju samo onda kada neko pokušava da objasni i predstavi suštinu onoga na čega se pojam odnosi. Kao diskurzivni entitet pojam je nezavisan od suštine i od njenog opisa, a čak i od vlastite saznajne vrednosti. Jedini uslov da bi bio pojam, jeste usmerenost ka objašnjenju suštine. Zato pojmovi mogu biti istiniti i pogrešni (Adi 2012: 3). Postoje i rastegljivi pojmovi, semantički neodređeni, ali frekventni (holokaust, terorizam) koji stiču privilegovani status zahvaljuju semantičkoj gustini konteksta. Premda su neodređeni, jesu aktuelni. Na sličan način i vrlo učestali termini kao demokratija, promena ili kriza jesu verbalni surogati, štitnici, koji zamenjuju druge pojmove čije se značenje podrazumeva. Svi režimi se zaklanjaju demokratskim namerama jer je rizično osporavati demokratska načela. Pojmovi su i jedinstvo mnoštva, ali i mnoštvo jedinstva (Adi 2012: 9).

Šta to znači? Dijalektički gledano i najjednostavniji pojam traži suprotnost, protivpojam od koga se razlikuje i sa kojim je preko negacije nerazdvojno povezan. Drugim rečima, dopunjava ga na protivrečan način (demokratija se definiše kritikom diktature ili totalitarizma, a socijalna država je antiteza neregulisanom tržištu koje jača nejednakosti). Na ovaj način oprečni pojmovi integrišu semantičko mnošto u jedinstvenu šemu i redukuju nepreglednost realnih značenja u jedinstveni diskurzivni entitet. To su dijalektička distinktivna jedinstva u semantičkom polju. Pri tome, nije definitivni zaključak onaj regulativni ideal procesa opojmljavanja, nego je, naprotiv, ideal njegov stalni razvoj. Svako ponavljanje pojma je ponavljanje njegovog neuspeha, „rđava beskonačnost” u Hegelovom smislu koja traje sve dok ima zainteresovanih govornika. Pokretljivost pojmova jeste serija ponavljanja pri čemu svako unosi


razliku u pojmovnu shemu. Nema statičnih pojmova. Pojam kao večna ikona je nedostižan ideal (Adi 2012: 15). Gledano sa razvojnog stanovišta, tokom istorije se značenje jednog pojma stalno obogaćuje, ako se naravno izuzmu totalni zaokreti njegovog značenja kojima se pojam relativiše. Tako npr. pojam vojska sintetizuje celinu odnosa državne prinude, oružja, rata, uniformi, hijerarhije i poslušnosti. Adi sledi Fukoa kada pominje permanentni nemir pojma, okolnost da svaka komponenta uzeta za sebe može pomerati izvorni smisao pojma. Da obuzda ovaj nemir, pojmu je nužna suprotnost zato što mu negacija jasnije definiše granice: javno mora uključiti definisanje privatnog kao što pozitivno pravo mora imati na umu nadpozitivno prirodno pravo. Naravno da su ključni oni pojmovi čije objašnjenje dotiče relativno obimno diskurzivno polje: demokratija, jednakost, sloboda. Upravo ove pojmove obrađuju pojmovni istoričari. Što ih čvršće grupišu u široku mrežu iskaza, termina i drugih pojmova tim više grade diskurs. Kod toga važi pravilo da što se više reči istrže iz prirodnog okruženja to se više sužava njihova semantička osnova (Adi 2012: 19). Zato što su i kralju i filozofu, i politici i nauci potrebne definicije, pojmovni rad može biti u službi vlasti, ali i u službi rušenja vlasti.

Kako se u idejnopolitičkom i naučnom polju formiraju pojmovi unutar istorijski i kulturno definisanog jezika? O tome svedoči pojmovno-semantičko samoviđenje epohe. Društvenonaučna pojmovna istorija se menjala i u disciplinarnom pogledu. Ono što je Njutn (Newton) radio u 18. veku je već nazivano fizikom, iako je tada to još bilo deo filozofije njegovog doba. I Lavoazje (Lavoisier), osnivač moderne hemije, je svoj rad opisivao kao filozofski (Müller 2011: 48–49). Pored disciplinarnih, postoje i semantički transferi, kao onda kada je revolucija iz astronomije preneta u društvenu misao.

Uz sve rečeno, neodređenost značenja mnogih pojmova pojačavaju i metafore. Metafore razvijaju vlastitu dinamiku koja se ne može kontrolisati. Karakteriše ih semantički transfer, metaforizacija, promena smisla koja se odvija na relaciji između svakodnevnog jezika i metaforički i terminološki definisane semantike. Metafora koja zavisi od konteksta otvara nova semantička polja. Svetlo je metafora jednako u religiji i u prosvetiteljskom ateizmu, a tama sinonim za neznanje, ali i za nenalaženje prave vere. Postoji izvorno i izvedeno značenje pojma manje ili više prožeto metaforom. Metafora je bliža rastegljivoj političkoj retorici nego jednoznačnim naučnim pojmovima. Jedna od posledica je polisemija, višeznačnost. Iskazuje je metafora koja otvara mogućnost da se jedan sadržaj nazove imenom onoga pojma koji u izvornom smislu označava drugi sadržaj. Metafora je potrebna jer ima više stvari nego što ima pojmova za njih, pa je složenost realnosti nadmoćna nad sredstvima njenog redukovanja. Višeznačnost pojmova je delom posledica siromaštva jezika koji ne može svaku nijansu da iskaže zasebnim terminom. Postoji i namerna kreativna dvosmislenost govora u diplomatiji koju treba razlikovati od teorijske ambivalentnosti u nauci. U oba slučaja se za mehanizam stvaranja novog značenja koristi leksička metafora. To su sekundarna značenja reči. Metafora se ne može svesti na pojam, drugačiji joj je opseg značenja. Njeno prevođenje na „pravi govor” jeste uvek redukcija njenih mogućnosti tumačenja. A ove su više od drugih interpretativnih


kategorija zavisne od konteksta (Bevir/Boderek 2002: 24). Metafora nastaje kada nešto novo treba saopštiti a nedostaje adekvatna reč, pa se onda po logičkoj analogiji novo izražava nekom već postojećom reči. Kontekst naznačuje da reč nije upotrebljena u doslovnom nego u prenosnom značenju: u otporu Sl. Miloševiću 1990-ih opozicija se služila metaforama „zemljoradnička zadruga” i „crveno blato”. Jezik je skladište izbledelih metafora.

Metaforizacije mogu biti promene smisla pojmova unutar semantika različitih disciplina, ali i unutar običnog jezika. Dinamika metafora se ne može kontrolisati naročito kod pojmova koji se otimaju tvrdom definisanju (sloboda, ćelija, atom i sl.). Metafore cirkulišu kroz različite sfere znanja, a smisao im zavisi od konteksta (Müller 2011: 49) i tu se već otvara problem međugranske pojmovne istorije. Naučni pojmovi (nacija, republika, diktatura, totalitarizam) se mogu javljati u političkim kontekstima da bi tek kasnije bili naučno sistematizovani. Ali može im poreklo biti teorijsko da bi tek kasnije bili post factum politizovani kada političari koriste ugled nauke da pravdaju svoje odluke. Prelazi su dvosmerni. Pri tome unutar važnih pojmova može postojati i ravnoteža između naučne i političke komponente. Iako je naučno delo, Marksov „Kapital” sa mrežom analitičkih pojmova je bio temelj raznovrsnih antikapitalističkih ideologija. Naučni pojmovi mogu post factum biti politizovani, ali se katkad i stvaraju u političkom, a ne u čisto akademskom kontekstu. Tako patriotizma i javnog mnjenja nije bilo u srednjem veku jer je lojalnost crkvi i veri tada bila sinonim oba pojma. Politički pojmovi se permanentno menjaju, a što su tešnje vezani za nadanja velikih grupa ljudi to su promene dramatičnije: pravda i pravo su imali verski, nacionalni i klasni sadržaj, revolucija takođe. Što su veće nade, veće je i razočarenje i brže napuštanje hilijalizovanih pojmova. Promene pojmova se dobrim delom mogu razumeti promenama politike, ali i obrnuto. Hegemoni pojmovi su lakmus doba jer pokazuju generacijsku sponu iskustva i očekivanja, ali i širi duh vremena. Politika je nemoguća bez pozitivnih pojmova koji obećavaju bolju budućnost, ali je i nezamisliva bez borbenih pojmova koji homogenizuju pristalice mržnjom. Politička akcija teče kroz jezik, a pojmovi zgušnjavaju upotrebljivu semantiku.

I već samim tim svaka politizacija traži jednoznačne, a ne višeslojne pojmove. Po pravilu, pobednici u trijumfu zaboravljaju i na saznajni oprez dok inovacije u istorijskoj nauci stižu od poraženih lišenih isključivosti trijumfa koji se preispituju. Osim toga, i zbog razočarenja su poraženi prinuđeni da prošlost drugačije tumače nego ranije. U svakom slučaju realnost se ne može menjati pojmovima kojima je opisuju i tumače vladajući i pobednici. Pa ipak, s obzirom na nužnost opštenja potrebni su i pojmovi pobednika jer su nosioci u stvarnosti skrivenih značenja. Ne može se izbeći novo tumačenje istorije 20. veka u svetlu njegovog kraja, odnosno ne može se jednostavno ignorisati neoliberalna retorika s početka 21. veka. Semantičko rođenje kapitalizma i antikapitalizma je bio 19. vek, naredni 20. vek je obogatio retorički oba pola, dok je 21. vek doneo njihov progon ili okupaciju, tj. izmenu značenja. Pojmovnoistorijski gledano tek sve tri verzije pomažu sagledavanju celine.

U obliku proste formule moglo bi se reći da se razni sadržaji mogu pojmovnoistorijski oplemenjivati. Osnovni slogani Francuske revolucije su prazni


papiri jer ih je svako ispunjavao vlastitim sadržajem: vlastodršci i podvlašćeni, levica i desnica, Tomas Džeferson (Jefferson) i Lav Trocki. Upravo otuda što iskazuju univerzalne antropološke nade, ovi su pojmovi rastegljivi i upotrebljivi. Jednakost u trikolori se može tumačiti kao velika sličnost u mišljenju, kao socijalna pravda, a može biti i jednakost pred zakonom ili pred bogom (Fraas 1999: 2–3). Ni značenje slobode nije preciznije. Uostalom koja vlast nije svojatala pojam slobode iako je ista značila mnoge stvari (državnu nezavisnost, ukidanje ropstva, pluralističke izbore, nesputano tržište i sl.)? Zato univerzalni pojmovi postaju nešto jasniji tek kada im se odredi, istorijska, nacionalna i socijalna komponenta. Staleška sloboda je označavala nezavisnost plemstva od monarha u srednjem veku i izrazite privilegije aristokratije u odnosu na podvlašćene, a građanska sloboda jednakost svih pred zakonom i nesmetano sticanje. Osim rečene polisemije, različite su i koalicije različito shvaćenih pojmova sloboda, jednakost, bratstvo. I u 19. i u 21. veku sloboda se bliži pojmu otadžbina (sloboda nemačke nacije protiv Napoleona, sloboda Hrvatske od Jugoslavije). Apstraktni i formalni pojam sloboda još uvek je projektivni pojam raznih struja. Osim propisane slobode skriva i prinudu.

3. Zauzimanje pojmova

Osobena vrsta idejne prinude jeste okupacija pojmova. Blaže rečeno, istorijska semantika istražuje pomeranje značenja važnih pojmova i način kako se istorija ispoljava u jeziku (Kollmeier 2012). Rekonstruišu se horizonti tumačenja prošlog doba, njegove saznajne granice i način ideološkog opštenja. Nije uvek na delu lingvistički obrt nego se katkad svojataju i stari pojmovi. Pojmovi su naučna inovacija, ali i politička okupacija. Ideološka upotreba pojmova najupadljivija je u periodima sukoba kada se i prošli i aktuelni sukobi zgušnjavaju u borbenim pojmovima, emocionalizuju i koriste u homogenizaciji Mi i Drugoga. Tokom sukoba zgušnjavaju se istorijska široka problemska polja u sažete pojmove-parole (patrioti i izdajnici, vernici i nevernici), a vrednosna boja pojmova je indikator manje ili više isključive političke kulture aktera (klasne, nacionalne, verske). Novi pojmovi svedoče o novim sklopovima realnosti i kondenzovani su odgovori na naročite istorijske izazove.

Nije prazna dramatizacija ako se konstatuje da se važni istorijski pojmovi ne preuzimaju nego zauzimaju. Jer ovi su uvek povezani sa moći. Okupacija pojmova nije suočavanje sa protivnikom na njegovom terenu, niti je debata sa ranijim tumačenjima, nego je ugrađivanje u novi diskurs moći. U tom smislu postoje oslobođeni, prevrednovani i prognani pojmovi. Svet pojmova nije statičan, pa je pitanje mogu li uopšte akteri koji menjaju svet da ne menjaju i pojmove? Najposle, koliko god da je promena istorijskih pojmova važna za nauku, još je važnija za ideologiju. Zato što nije svejedno da li se promena naziva reformom, obnovom ili revolucijom, autentično strukturno jezičko jedinstvo nije pojam, već diskurs, tj. širi idejni sklop u kom pojam ima manji ili veći značaj. Diskurs je jezička strana kolektivnih subjekata i inventar društveno značajnih tema i strateških ciljeva opštenja (Hopfer 1991: 112). Otuda zauzeti pojmove znači


vladajućima osporiti svet političkih pojmova (Hopfer 1991: 111), tj. dokopati se vlastitog političkog diskursa. Pokazano je da isto čine i vladajući kada okupiraju pojmove opozicije. Katkad i među političkim protivnicima postoji minimalna saglasnost oko značenja pojmova, ali u revolucijama i u ratovima ova saglasnost iščezava. Zaposedanje pojmova je sintagma koju je Ernst Bloh koristio nastojeći da dekonstruiše nacističko osvajanje retorike. U eseju „Originalna istorija Trećeg Rajha” (Bloch 1972: 291–318), koji je napisao u izbeglištvu u Pragu 1937. godine, pokazao je da je Treći Rajh zloupotrebljeni termin preuzet iz otkrovenja Joachima von Fiore (Gioacchino da Fiore), italijanskog katoličkog teologa iz 12. veka, kod koga je ovaj pojam označavao prelaz duše iz jednog stanja u drugo (Bloch 1972: 299–300), a zatim se sreće kod Šelinga (Schelling) i Ibzena (Ibsen), da bi ga nacisti preuzeli od Dostojevskog (Bloch 1972: 303–304). Ruski pisac ga je koristio u mistikovanju izbaviteljskog ruskog naroda kao bogonosca i Moskve kao Trećeg Rima (Reuffer 1991: 128), a nacisti da bi spojili idealni konačni stupanj istorijskog razvoja Nemačke i veru u njenog novog spasioca. Kod obe verzije Trećeg carstva proročki se raspoznaje motiv spasioca i motiv definitivnog Trećeg: Moskva kao Treći Rim i Hitlerov režim kao Treće nemačko carstvo (iako je nacistička država bila republika). Nakon srednjevekovnog nemačkog carstva stiglo je Bizmarkovo (Bismarck) i na kraju definitivno Hitlerovo ujedinjenje. Okupirani eshatološki pojam Reich trebao je da uverljivo sažme iskustva ujedinjenja nacije, ističući dugo iščekivanje, narušeni kontinuitet, ali i realnost spasenja. Nakon sloma nacizma pojmovi Führer i Reich su prognani iz posleratnog jezika. Usledila je bizarna logika semantičke retorzije kao i u svakoj realnosti kada bi iza neuspele okupacije usledio progon okupatora.

Ali nakon poraza fašizma nije prognan i ozloglašeni pojam zajednice. Iz pojma je samo izostavljen atribut narodnjački (völkisch), da bi potom očišćeni pojam postao čak strateški pojam evropskog neoliberalizma (EU je nadnacionalna zajednica evropskih država, transnacionalna politička zajednica nazvana tako Mastrihtskim ugovorom iz 1993.) i sinonim za veberovski rečeno nebratsko društvo. Iako je zajednica bila antonim društvu i kod F.Teniesa (Tönnies) i kod Marksa, ipak se neoliberalizam naziva evropskom zajednicom kao stubom država Evropske Unije, čime je iznova okupiran jedan važan politički pojam. Preuzima se zapravo leksema, jedan široki pojam koji obuhvata niz užih različitih pojmova katkad potpuno suprotnih konkretnih značenja. U tom smislu zajednica i demokratija mogu biti građanske, klasne ili nacionalne, pravda takođe može biti nacionalna, klasna ili generacijska, a sloboda je leksema koja se verovatno može ponajviše akcentovati kao tržišna, nacionalna, građanska, lična i sl. Lekseme postaju jasnije tek kada im se odredi grupna konotacija. Ideološke razlike se ne vide samo u udarnim pojmovima nego i u različitom značenju pojmova istih leksema. To je ideološka polisemija, koja se ne ispoljava samo u različitim sadržajima jednog istog formalnog pojma, nego i u različitom položaju koji određeni pojam ima unutar raznih ideologija: socijalna pravda, prava pojedinca i nacionalni interes nemaju isti značaj u liberalizmu, konzervatizmu i socijalizmu.

Ideološki pojmovi nastoje da sažmu kontinuitet kolektivnog iskustva (vere, nacije, klase, države), ali i da obeleže diskontinuitet. Oslonac kontinuiteta


pojmova mogu biti postojane antropološke potrebe ljudi za sigurnošću i za solidarnošću, ali i za nametanjem odnosa ugnjetavanja od strane iste vlasti. Da li je npr. kapitalizam 21.veka suštinski različit od onoga iz 20. veka ili je samo ogoljeniji? Ako donekle i jeste različit, to još uvek nije tako velika razlika kakva je bila između 18. i 19 veka, a koja je već u prvoj polovini 19. veka registrovana kao duboka promena značenja klasičnih pojmova kod Hegela i Marksa. Bilo je to prelomno doba kada je povučena razlika između nove i novije istorije, kada je nastao jezik moderne misli o društvu i kada se učvrstio kapitalizam. Ovaj jezik je u 20.veku samo saobražen novom iskustvu. Tako je reč kapitalizam nestala u Francuskoj 1980-ih i 1990-ih jer je prevladalalo gledanje da nema alternative ovom poretku pa je i pojam suvišan (Kešejan 2016: 232). Promene socijalnopolitičkog jezika, udarnog pojmovnog segmenta širih socijalnih teorija, pratile su kaskade krupnih dešavanja i procesa. Hegelovski rečeno, pojmovi su ukidani kroz uništenje, ali i kroz očuvanje istovremeno.

Zato što pojmovi nemaju samo deskriptivnu nego i normativnu komponentu, njihova značenja su zakavžena. Ne sukobljavaju se samo različiti pojmovi, nego i različite definicije istih leksema (demokratije, slobode, pravde, solidarnosti). Semantički stratezi ih zauzimaju, izvrću, menjaju im smisao i okupiraju ih. Istom pojmu različite grupe daju različito značenje. Novija semantička borbena operacija ovoga tipa je nacionalizovanje antifašizma ili patriotiziranje kvislinštva. I pojam patriotizam se reakcentuje: danas to nije više otpor fašizmu nego pasivna realpolitika fašističkih saveznika. Na delu je semantička borba za deontološko značenje (kakvo treba da bude). Postoje udarni identitetski pojmovi koji u ideologijama imaju ulogu zastava i stigmapojmovi – negativni plakativni pojmovi. Prvi imaju pozitivno, a drugi negativno deontološko značenje, prvi definišu poželjno, drugi nepoželjno. Pojam socijalizam je pozitivan kod levice, a negativan kod desnice. U semantičkoj borbi za političke centralne pojmove jezik konstruiše stvarnost, kako tvrde novokantovci (redukuje nepreglednost, sređuje i tumači stvarnost) ili, nešto umerenije rečeno, kroji sliku stvarnosti.

Proučavanje kopernikanskih idejnih promena pojmova i paradigmi, tektonskih diskursa, može se nazvati i istorijskom sociologijom saznanja onda kada se nastoji razdvojiti njihova saznajna vrednost od njihove društvene uslovljenosti. O socijalnoistorijskoj semantici je reč kada se prati i objašnjava pomeranje značenja udarnih idejnopolitičkih pojmova i kada se na jezik gleda kao na činioc i odraz vanjezičke stvarnosti (Kollmeier 2012). Nekoliko savremenih primera može olakšati razumevanje ove istraživačke prakse. Danas je na delu sinhrona globalizacijska i nacionalna upotreba velikih pojmova. Antifašizam je važan pojam moći u Moskvi, Londonu i Parizu jer malo koja država odustaje od simboličke moći ovoga pojma u moralizaciji vlastitog udela u borbi protiv zla. Naporedo sa globalnim, javljaju se i novi nacionalni pojmovi moći koji koriste herojsku simboliku. U Hrvatskoj je danas Domovinski rat borbeni pojam istoga ranga kao što je nekada bila antifašistička Narodnooslobodilačka borba u socijalističkoj Jugoslaviji. Kod oba pojma se ne radi samo o sećanju i poštovanju žrtava nego i o moći. Domovinski rat je osigurač državne nezavisnosti hrvatskog kapitalizma, a Narodnoslobodilačka borba je podržavala moć višenacionalne socijalističke Jugoslavije. Iako su vizije poželjnog društva suštinski različite,


u oba slučaja je heroizacija bila snažna osnova moralizacije diskursa u čijem su jezgru bili ovi borbeni pojmovi. Ali u sadržinskom pogledu je etnizirani hrvatski diskurs o Domovinskom ratu mnogo bliži savremenom oslobodilačkom albanskom diskursu na Kosovu nego internacionalističkom komunističkom antifašističkom diskursu.

Osim moraliziranja borbe i žrtava, ratni diskursi moći pomeraju značenja i pojmova koji su centrirani oko zla. Sve do 1970-ih Aušvic je kao opšta metafora fašizma bio beskonkurentska signatura zla, ali su ga od tada u svetu potisnuli gulag i holokaust ne samo kao metafore zla nego i kao novi negativni pojmovi skopčani sa moći. Metafora holokaust je danas oznaka svakog masovnog stradanja nedužnih. Pored istraživanja aktuelnih, postoji i istorijska semantika potisnutih i zaboravljenih pojmova. Moć ovih istorijskih pojmova teško je objašnjavati izvan konteksta u kom su delatni. Tako je antifašizam u titoizmu bio ključni hipermoralizovani normativistički pojam čiji je sadržaj uokviravan slavnom borbom i balansiranim učešćem svih jugoslovenskih nacija u njoj, ali i ne manjom demonizacijom poraženog neprijatelja i njegovih saradnika. Antiteza antifašistima bili su kvislinzi i domaći izdajnici. Tek je u paru sa uništenim neprijateljem antifašizam sticao simboličku snagu. Moć ovoga pojma nije počivala samo na obavezi poštovanja žrtava nego i na obavezi poštovanja doživotne vlasti pobednika. Bio je to pojam moći par excellance. Uostalom, svako prošlo razdoblje i njegova slika prošlost i budućnosti jesu centrirani oko nekoliko važnih pozitivnih i negativnih pojmova moći koji markiraju ciljeve razvoja i stigmatizuju prepreke razvoju. Nenatkriljivi Domovinski rat u Hrvatskoj je nezamisliv bez jugoslovenske tamnice i srpskih četnika. Svakom ratnom diskursu najdublji smisao pruža uništeni neprijatelj. Što je više rat upleten u prošlost, to je i njegova emotivna upotreba akutnija preko različitih verzija oslobođenja. Ali i pojmovi vezani za rat se mogu okupirati. Već pomenuti jugoslovenski antifašizam istekao iz rata 1941–45. nije kao pojam moći napušten sa raspadom države u kojoj je bio važan sastojak normativne svesti nego je odmah 1990-ih u novoj situaciji nacionalizovan i sa reakcentovanim sadržajem ugrađivan u službeni kalendar novih država. Dakle, važni borbeni pojmovi uvek redukuju složenost i markiraju poželjni kurs promene, ali su i pod stalnim pritiskom prerade i preformulisanja.

Poslednja prekretnica ove vrste je bio kraj Hladnog rata početkom 1990-ih koji je označio kraj iluzija jedne epohe, ali je otvorio i prostor za nastanak novih iluzija. Svaka hegemona epohalna svest stvara žutu mrlju, a njeno rušenje novu iluziju da je kraj svim žutim mrljama. Sredstva masovnog opštenja ne pokazuju kakav je svet neko kako treba opažati svet. Mediji obogaćuju očekivanjima iskustva koja posreduju. I upravo na ta očekivanja više nego na realna iskustva se sve više oslanja političko odlučivanje koje manipuliše medijski insceniranim temama. Društvenonaučna saznanja se sve više dele na prostore očekivanja. Jača kultura očekivanja koja suspenduje realna iskustva (Geulen 2010). Na početku moderne iskazivali su je pojmovi napredak i istorija. Nakon toga socijalizam. A današnja očekivanja počivaju na rastezanju savremenih ideja u budućnost. Grubo rečeno to je ideja humane eksploatacije koju ublažava jaka socijalna


država. To je san socijaldemokratije iz 1970-ih pre nego što se neoliberalna zver otela s lanca. Ne radi se o tome šta je bilo niti šta može biti, pa ni o tome šta treba da bude, nego šta se očekuje (Geulen 2010). Upravo je očekivanje pozadina političkog odlučivanja i vizija budućnosti. Danas nema otvorene i drugačije budućnosti kao u 19. veku. Kapitalizam je lišen uticajne alternative. Ako se okrene poznata Kozelekova formula može se reći da živimo u središtu raznovrsnih očekivanja i da čekamo na iskustva. Od druge polovine 19. veka su pojmovi istorija i napredak dopunjavani prostornim strukturama: država, nacija, kultura, narod, rasa, društvo. Čak i pojmovi koji su označavali procese (modernizacija, prosvećivanje, civilizacija, evropeizacija, demokratizacija) su sve više korišćeni za geografsko poređenje naprednih i zaostalih stanja. U 20. veku su bili uticajni procesni pojmovi germanizacija, sovjetizacija, balkanizacija, evropeizacija, a u 21. veku globalizacija kao konačni kolektivni singular. Kultura, religija, transnacionalnost i globalnost su postali deo samoviđenja i identiteta grupa i pojedinaca. Klasični pojmovi kao demokratija, sloboda, jednakost ili pravna država lagano gube semantičku stabilnost naročito tamo gde se ovim pojmovima štiti od transnacionalnih opasnosti. Krajem 20. veka javljaju se novi pojmovi okolina, održivost, globalnost, mediji, klima, mreža. Utisak je da nema centralnog pojma koji bi obeležavao dominantne strukturne forme, nego više uslove iz kojih društvo crpe dinamiku. Kompjuterska leksikometrijska analiza frekvencije ključnih hegemonih pojmova bi mogla da pokaže kako se kapitalizam prerušava i ulepšava pojmovima preduzetničko, pluralističko ili menadžersko društvo i osigurava antitotalitarnom i antiterorističkom retorikom. Kako naći uspešan antikapitalizam?

4. Antikapitalizam: moć i bespomoć pojma

Kao i uvek i danas treba naći pojam koji je uslov adekvatnog objašnjenja stvarnosti. Progon antikapitalističkih pojmova zamagljava analizu obnovljenog kapitalizma što je važan uzrok izostanka otpora. Sa promenama prirode kapitalizma menjao se i sadržaj njegovih kritika. Antikapitalizam je i danas pluralan. Krajem 19. veka u jezgru antikapitalizma je bila kritika eksploatacije proletarijata i neljudski uslovi unajmljenog rada. Između dva svetska najaktuelnija je bila kritika nezaposlenosti i bede radničke klase, a tokom Hladnog rata pretnja od socijalizma je ojačala uticaj socijalnih reformatora unutar kapitalizma. Tražilo se više socijalnih ustupaka radničkoj klasi. Bez istorijata raznovrsnih kritika kapitalizma ne može se zamisliti socijalni i kulturni smisao kapitalizma, mehanizmi rešavanja kriza, uticaja javnog mnjenja, socijalne mobilizacije i regulisanja političkih sukoba (Kocka 2010: 23). U 21. veku su temeljna osporavanja kapitalizma oslabila. Kritika kapitalizma više nije centrirana oko kritike bede, niti oko otuđenja na radnom mestu, niti oko fašističkih potencijala kapitalizma. Umesto toga, naglašava se rast nejednakosti u neoliberalizmu, stalna nesigurnost posla, prekarni status privremeno unajmljenih, ugroženost raznih manjina, razorni uticaj kapitalizma na klimatske promene i na ekologiju kulturnih uslova. Katkad se gubi razlika između socijalne i ekološke kritike


kapitalizma iako nije reč o istim prigovorima. Neretko se kritičnost iscrpljuje u osporavanju divljeg kapitalizma, a ne kapitalizma uopšte. To je kaže Haug, pozicija mudrog prokapitalizma čija kritika kapitalizma pokazuje zapravo nedostatke njegove održivosti (Haug 2007: 23). Kada se borba protiv kapitalizma redukuje na zalaganje za ekološki regulisani kapitalizam onda se apsolutni antikapitalizam, koji nastoji da se oslobodi reformizma, isključuje iz sveta (Haug 2007: 27). Ove kritike nisu nijanse iste, nego drugačije pojmovne usmerenosti.

Da bi se jasnije razaznale treba uočiti da kapitalizam proizvodi veru u sebe i na taj način što nameće hegemoniju novom semantikom strateških pojmova. Skoro na isti način kao što ruši barijere profitu i kao što traži jeftiniju radnu snagu, sirovine i tržišta na kojim će skuplje prodavati robu, kapitalizam jednako nezadrživo ruši i stare diskurse i pojmove koji dovode u sumnju ili koče oplodnju kapitala: potiskuje ili okupira pojmove prirodnog prava, socijalne pravde, humanizma i revolucije. Nakon pada Zida pobednički kapitalizam nije zabranio kritičku teoriju o društvu koja ga je dovodila u pitanje, nego je lagano nametao hegemoniju i unajmljivao onaj intelektualni rad koji veruje da je u njegovom interesu prihvatanje tržišta i robnih vrednosti. Na jednoj strani su NVO i drugi unajmljeni uslužni delovi intelektualne radne snage koji kapilarno šire vrednosti kapitalizma, pa se hegemonija vrednosti centriranih oko snage tržišta kao mere napretka lančano širi. U istom dobu su drugu struju istog bloka političke hegemonije formirali manje ili više konfesionalno obojeni nacionalizmi. Iako je za prve deficit komunizma bio gušenje privatne svojine, a za druge internacionalizam, obe anti-antikapitalističke idejne frakcije su se više podudarale nego što su se neutralisale. EU ne uklanja strateški nacionalizme, nego ih samo taktički obuzdava jer su nacionalizmi, sve dok nisu konfliktni, saveznici kapitala protiv levice. Pri tome je trebalo na novi način opojmiti rečeni dvoznačni poslehladnoratovski proces u kom se kao beskonkurentski probio moral sapatnje prema sunarodniku, imućnom i ubogom jednako (patrioti, izdajnici, rodoljupci, domoljubi), a iščezla internacionalistička solidarnost prema siromašnom bez obzira na veru i naciju. U prenaseljenom sećanju nacije na vlastite žrtve diskursi koji se skrivaju iza konzervativnih borbenih pojmova za označavanje neprijatelja (mondijalisti, multikulturalisti, autošovinisti) su postali salonski. Nije im premisa antikapitalizam nego anti-antikapitalizam.

Kada vrednosti iz jezgra kapitalizma postanu uzor i na periferiji se uspostavlja meka dominacija sa kulturnom preventivom protiv subverzivnih i prognanih pojmova socijalnog 20. veka. „Demokratska“ hegemonija se razlikuje od nasilne dominacije. Ne sprovodi se silom, podređeni pristaju i dobijaju zaštitu ili druge ustupke, a katkad i drže da je hegemonija nad njima u njihovom interesu (Kešejan 2016:147). Poželjno je biti saglasan i naravno ne slutiti da će doći dan plaćanja računa lojalnosti. Hegemona država je politički i kulturni uzor (V. Britanija je to bila svojevremeno u Indiji, a EU je to danas na Balkanu). U nametanju hegemonije treba razlikovati novu semantičku pešadiju i baršunastu pojmovnu kontrarevoluciju koja zahvata misao o društvu s jedne strane od tvrdih antitotalitarnih rezolucija koje izričito normiraju i propisuju antikomunističke vrednosti na drugoj. Novi pojmovi i diskursi uokviruju način


mišljenja i nameću mu logiku čime uspostavljaju neosetnu kulturnu hegemoniju, postupno i bez otpora. Kroje se nove apstrakcije za obuhvat novih identiteta i za definisanje simetrije unutar novog nepreglednog mnoštva i pluralizma. Diskursi o emancipaciji nacionalnih, verskih i polnih manjina decentralizuju osnovnu napetost u ekonomiji i pomeraju je u kulturi: nacionalno, polno i ekološko mnoštvo je teško ujediniti, pa je, kako je uočio F. Džejmson (Jameson) otuda teže zamisliti slom sveta nego slom kapitalizma.

Ekspanzija nove semantike na novi način redukuje složenost mnoštva i identiteta, određuje stupanj asimetrije između raznih nejednakosti i, smanjujući poslehladnoratovsku nepreglednost, nameće kriterije poželjnog i nepoželjnog. Manje ili više delatni pojmovi, diskursi i paradigme zgušnjavaju i vrednuju delove mnoštva, ali i doziraju haos identiteta. Oba procesa teku sinhrono davanjem finansijskih sredstava za pribavljanje poželjnih rezultata istraživanja. Politički korektna NVO semantika je spona između jezgra kapitalizma i njegove idejne mreže na periferiji. To su smernice koje osiguravaju hegemoniju anti-antikapitalizma i skrivaju njenu dominaciju. Retorika uokvirena sličnim pojmovima i diskursima (o kolektivno vlasničkoj klasi i o blokiranom socijalizmu) koristi se i u novoj preradi prošlosti koja se procenjuje sa stanovišta hegemonih vrednosti kapitalizma. Tek se pripitomljavanjem prošlosti (demonizacijom socijalnih buna) osigurava kulturna hegemonija. Novi pojmovi za objašnjenje prošlosti (jednoumlje, zatvoreno, totalitarno društvo, komandna ekonomija i sl) su putokaz njenog svladavanja.

Kako se snaći u ovom samo naizgled radikalnom kritičkom pojmovnom aparatu? Najpre treba istaći da pojmovnoistorijski gledano kritika kapitalizma nije isto što i antikapitalizam. Prva upozorava na ono šta je loše u kapitalizmu da bi ga popravila, druga usmerenost ne želi da popravlja kapitalizam nego da ga ukine. Zato se kritika kapitalizma nalazi na drugom nivou od onoga na kom je kritika političke ekonomije koja je suštinska za antikapitalizam. Pored razlikovanja naprednih i nazadnih antikapitalizama berlinski filozof Volfgang Fric Haug upozorava da postoji i „bespomoćni antikapitalizam“ koji se iscrpljuje u moralističkoj kritici kapitalizma (Haug 2007: 13). Širok je spektar moralizma ove vrste: preduzetništvo se posmatra kao moralna institucija, uništenje srednjeg sloja kao uništenje demokratije, unapređenje konkurentnosti privrede kao rešenje koje će svima pomoći, apeluje se na ljubav prema otadžbini i traži solidarni porez i sl. Zaboravlja se da je

kapitalistička produkcija proces stvaralačkog razaranja i da u njoj svako ko ne sledi načelo maksimiranja profita otpada pre ili kasnije. Špekulacije i komercijalizacije raznih talenata se nekada isplate, a nekada ne. Otuda nije pravda, nego je prilika načelo slobodnog tržišta, kaže nemački sociolog Volfgang Sofski (Sofsky). Produktivnost ove u doslovnom smislu neljudske mašine razvoja, koju nazivamo kapitalizmom, dodaje Haug, nerazdvojiva je od njene destruktivnosti (Haug 2007:14). Nije lako prozreti je.

Tako ni velike socijalne razlike nisu danas eksplozivne zato što su normalizovane. One to mogu biti samo ako se procene kao skandal, ako se javi


dovoljno snažna reakcija učesnika (Jaeggi 2013: 6) I još više, tek onda kada otpor uspe da se preko važnog pojma nametne kao kriterij razlikovanja normalnog od nenormalnog. A to se ne može ostvariti bez pritiska, pretnje niti bez nasilja koje je kadro da dovoljno uverljivo prevrednuje robne vrednosti, podstakne nezadovoljstvo i zapreti silom. Još je Hegel zapazio da u građanskom društvu nije problem siromašni nego nezadovoljni. Nije siromašni, nego je probuđeni pretnja kapitalizmu. Društvo funkcioniše loše samo ukoliko za ovu procenu postoji dovoljno akumulisanog gneva koji upozorava da ne treba tako da funkcioniše. Samo ukoliko postoji dovoljno snažna kritička svest može se govoriti o nefunkcionalnosti kapitalizma. U suprotnom, koliko god bio nefunkcionalan i štetan, kapitalizam lišen antikapitalističke svesti jeste funkcionalan. Drugim rečima, lišen normativne osnove antikapitalizam je slab. Uspešna funkcionalna kritika kapitalizma je zavisna od promišljene i snažne normativne kritike (Jaeggi 2013: 7). Jedva da je potrebno dodati da i danas postoji ista ona razlika koju je povlačio Hegel kada je razdvajao siromaštvo kao dezintegrativni problem koji je stvorilo građansko društvo od siromaštva kao moralnog skandala.

Siromaštvo je danas teško skandalizovati jer je današnje antikapitalističko nebo zamračeno desnim ekstremizmom, gde razni konzervativni nacionalisti, fašisti i rasisti upijaju i zauzimaju antikapitalizam. Čak je i džihad antikapitalistički. To je nazadni antikapitalizam zato što sufiks anti – u antikapitalizmu više ne znači pro u pravcu prosvećenog socijalizma (Haug 20017: 14). Negativno jezgro postkomunističke situacije Haug vidi upravo u antikapitalizmu koji nije kadar da kapitalizmu ospori pravo na postojanje, zato što prelazeći nivo anti u odnosu prema kapitalizmu dopire samo do onoga pro koje pokušava da logiku profita kapitalizma oslobodi od destruktivnosti (Haug 2007: 20). To nije dovoljno jer antikapitalizam lišen razvijene vizije nekapitalističkog društva jeste slepi protest odnosno bespomoćni antikapitalizam. A kritika divljeg kapitalizma je moralistička apologija kapitalizma koja se ne dotiče njegovih temelja nego samo upozorava na pomanjkanje njegove održivosti. Još je Lenjin upozoravao da se u imperijalizmu mora kritikovati kapitalizam, a ne samo ekscesni rat. To važi i za današnju globalizaciju. I danas odnos između reforme i revolucije otprilike odgovara odnosu između kritike kapitalizma i antikapitalizma. U ovom smislu i ekološki regulisani kapitalizam automatski izbacuje antikapitalizam.

Slabosti raznih „jakih antikapitalizama“ leže u tome što se ne može braniti demokratski socijalizam a ne biti protiv kapitalizma. „Demokratski socijalizam“ je „demokratski legitimisani slom vladavine kapitala“ upozorava berlinska novinarka Danijela Dan (Dahn). Ali kako slomiti vlast kapitala i podstaći većinu stanovništva da to učini ako nema alternativne vizije društvene organizacije koja bi osigurala ono što je životno nužno? Teško, jer politički delotvoran može biti samo onaj antikapitalizam koji raspolaže realno zamislivom alternativom kapitalizmu. Možda je to bila slabost Sirize uprkos snažnom antikapitalizmu Grka 2015. godine? Pored antikapitalizma koji je lišen vizije i antikapitalizam lišen jasne antagonističke vizije društva jeste prazna metafora koja kada se koristi uvek na nešto drugo ukazuje. To su jake reči sa slabim značenjem. Zato pojam


antikapitalizam treba štedljivo koristiti. U suprotnom, u sklopu inflatornog antikapitalizma i samo traženje istine zvuči razmetljivo.

5. Zaključak

Kod važnih istorijskih pojmova odnos između analitičke i društvenointegrativne fukcije je zamršen. Isti su složen i promenljiv spoj analitičkih i normativnih nastojanja, a umreženi u diskurse jesu delatna komponenta potonjih. Društvenonaučni pojmovi su uslov objašnjenja i emancipacije, a pojmovna istorija nužan kontekst procene njihove uloge. Ovde je trebalo pokazati kako pojmovna istorija pomaže objašnjenju širih istorijskih sklopova i dubljih istorijskih procesa time što raščlanjava nastanak i evoluciju značenja hegemonih pojmova. Nije lako naznačiti koji pojmovi samo pouzdano redukuju složenost 20. veka a koji su više od toga, činioci promene? Da li su to pojmovi iz 18. veka (utopija, napredak, razum) ili potonji koji su istekli iz 19. veka (kapitalizam, profit, demokratija, sloboda, mir, jednakost, obrazovanje, čovečanstvo, građanin, kriza, sistem, rasa, narod, priroda, moć). Koliko su delatni bili noviji pojmovi: razvijeni socijalizam, utopija, birokratija, Treći svet, nasilje, globalnost, informacija, imperija, integracija, mediji, praksis, tehnika, totalitet, rast, znanje? Koja je srazmera između analitičke i borbene uloge hladnoratovskih kontrapojmova: totalitarizam, komunizam, marksizam, klasno društvo, slobodni svet, elita, masa? Pomenuti haotični pojmovni repertoar je pregledniji kada se grupiše u diskurse, mreže srodnih pojmova. Ali ne treba smetnuti s uma ni semantički kontinuitet. Diskurse 20. veka je teško razgraničiti od prethodnog stoleća. Da li je reč o dalekoj sličnosti ili o bitnijoj unutrašnjoj podudarnosti? Teško je reći jer se pojmovi prerušavaju, okupiraju i proganjaju. Svako doba ima hegemonu semantiku koju, pored novih, čini i deo prognanih i prevrednovanih pojmova. Složen je i skriven determinizam pojmovnih promena. Oblikuju ga grupni interesi, generacijska zasićenost, moda, ali i zastarelost i neadekvatnost pojmova. Osim toga, pojmovna evolucija nije pravolinijska nego ciklična. Ono što odmah pada u oči kada je u pitanju okvir promena jeste okolnost da je u 21. veku na mesto budućnosti stupila prošlost kao okvir definisanja pojmova, da su stare vrednosti (kapitalizam, religija i nacionalizam) obnovljene, da je pozitivno pravo potisnulo prirodno pravo i utopiju, a tranzicija zamenila revoluciju. Treba li uopšte pominjati da od pojmovnog načina sažimanja iskustva zavisi i normiranje očekivanja i diktiranje pravaca razvoja i da pojmovi nisu samo analitičko oruđe nego i da jednako iskazuju i udarni zgusnuti smisao željenog i neželjenog. Utoliko treba dati za pravo onima koji upozoravaju da je pažljivo opojmljavanje željene budućnosti i jasno pojmovno razlikovanje dobre od loše prošlosti uslov kontrole sadašnjice. Ako je Marks loše društvo, a Lenjin kriminalac onda je već polovina rečene hegemonije osigurana. Nema potrebe za dodatnom demonizacijom Eva Moralesa (Morales) i Raula Kastra (Castro). Pojmovi koji su uspešno odradili posao na prošlosti, sažimajući njenu nepreglednost eliminišu subverziju u današnjici i kolonizuju budućnost.


Literatura:

Adi, Ophir. 2012. Begriff, Forum interdisziplinäre Begriffsgeschichte, 1: 3–24.Assman, Aleida. 2006. Der lange Schatten der Vergangenheit – Erinnerungskultur

und Geschichtspolitik, Beck, München.Bevir, Mark/ Boderek, Hans Erich, hg. 2002. Begriffsgeschichte, Diskursgeschichte,

Metapherngeschiche, Wallstein, Göttingen 2002. https://books.google.rs/books?isbn=3892444706 (pristupljeno decembra 2016)

Bloch, Ernst. 1972. Vom Hasard zur Katastrophe – politische Aufsätze aus den Jahren 1934–1939, Suhrkamp, Frankfurt/M.

Fraas, Claudia. 1999. Karrieren geschichtlicher Grundbegriffe –Freiheit, Gleichheit, Brüderlichkeit, in: Loster-Schneider, Gudrun, Hg.: Revolution 1848/49. Ereignis – Rekonstruktion – Diskurs. St. Ingbert: Röhrig-Universitatsverlag, S. 13–39. Mannheimer Studien zur Literatur– und Kulturwissenschaft, Bd. 21.

Geulen, Christian. 2010. Pladoyer für eine Geschichte der Grundbegriffe des 20. Jahrhunderts, Zeithistorische Forschungen, Online-Ausgabe, 7, H.1, URL: http://www.zeithistorische-forschungen.de/1–2010/id=4488 (pristupljeno decembra 2016)

Haug, W.Fritz. 2007. Zur Dialektik des Antikapitalismus, Das Argument, No.269: 11–34.

Hopfer, Reinhard. 1991. Besetzte Plätze und befreite Begriffe. Die Sprache der Politik DDR im Herbst 1989. in Liedtke, Frank, Wengeler, Martin, Boke, Karin hrsg. Begriffe besetzen: Strategien des Sprachgebrauchs in der Politik, Opladen, Westdeutscher Verlag https://books.google.rs/books?isbn=3322922421 (pristupljeno decembra 2016)

Jaeggi, Rahel. 2013. Was (wenn überhaupt etwas) ist falsch am Kapitalismus? Working Paper der DFG KollegforscherInnengruppe, Postwachtumsgesellschaften, Nr.01/2013, Jena: 1–20.

www.kolleg-postwachtum.de/sozwgmedia/.../wp1_2013.pdf (pristupljeno januara 2017)

Jammers, Anette. 2007. Alterskorrelierte Veränderungen von falschen Erinnerungen? Eine experimentelle Studie an Kindern und jungen Erwachsenen. Dissertation zur Erlangung des akademischen Doktorgrades der Naturwissenschaften, Trier d-nb.info/988205254/34 (pristupljeno januara 2016)

Kešejan, Razmig. 2016. Leva hemisfera – kartografija novih kritičkih mišljenja (prevod s francuskog), Beograd, Fakultet za medije i komunikacije.

Kollmeier, Kathrin. 2012. Begriffsgeschichte und Historische Semantik, Docupedia-Zeitgeschichte, 29.10.2012.

http://docupedia.de/zg/kollmeier_begriffsgeschichte_v2_de_2012 (pristupljeno decembra 2016)

Kocka, Jürgen. 2010. History of capitalism, Bulletin of GHI, 47: 7–24Koselleck, Reinhart. 1989. Vergangene Zukunft – Zur Semantik geschichtlicher

Zeiten, Frankfurt/M: Suhrkamp.


Kosseleck, R. 2006. Begriffsgeschichten – Studien zur Semantik und Pragmatik der politischen und sozialen Sprache, Frankfurt/M: Suhrkamp.

Kuljić, T. 2006. Kultura sećanja, Beograd: Čigoja.Müller, Ernst. 2011. Introduction: Interdisciplinary Concepts and their Political

Significance, Contributions to the History of Concepts, Vol.6, 2: 42–52.Reuffer, Petra. 1991. Das Besetzen der Begriffen: u Liedtke, Frank, Wengeler,

Martin, Boke, Karin hrsg. Begriffe besetzen– Strategien des Sprachgebrauchs in der Politik.

Skiner, Kventin. 1999. Značenje i razumevanje u istoriji ideja, u: A. Mimica red. Tekst i kontekst – ogledi o istoriji sociologije, Beograd: Zavod za udžbenike: 89–141.

Date post:	09-Sep-2019
Category:	Documents
Upload:	others
View:	29 times
Download:	2 times

ISTORIJSKI POJMOVI: VEZA ANALITIČKOG I DELATNOG … · Todor Kuljić: Istorijski pojmovi: veza...

Documents