"Prokleti Rat" preview

Prokleti rat 1914 – 1915 – 1916 (Prvo objavljivanje 2008.)

Prokleti rat 1917 – 1918 – 1919 (Prvo objavljivanje 2009.)

AUTORIŽak Tardi i Žan Pjer Verne

NASLOV ORIGINALAPutain de Guerre! 1914-1915-1916Putain de Guerre! 1917-1918-1919

COPYRIGHT© Casterman 2008 (first volume)

© Casterman 2009 (second volume)All rights reserved

COPYRIGHT ZA SRPSKI PREVOD© 2013. Darkwood

IZDAVAČDarkwood d.o.o., Beograd

e-mail: [email protected]

011/ 2622-867064/ 6465-755

GLAVNI UREDNIKSlobodan Jović

UREDNIKVladimir Ćuk

SARADNIKMiloš Ković

PREVODMarijana Đokić

LEKTURAAgencija Mahačma

DIZAJNVuk Popadić

PRELOM I PRIPREMA ZA Š[email protected]

ŠTAMPA I POVEZRotografika, Subotica

CIP - katalogizacija u publikacijiNarodna biblioteka Srbije, Beograd

ISBN SBN 978-86-6163-XXX-XCOBISS.SR-ID XXXXXXX

Uvodna reč

Nazvan je Veliki rat. Iznedrio

je velike bitke, velike vojskovođe,

velike heroje – za novine, istori-

jske udžbenike pobednika i propa-

gandni materijal političara, dok je

običnim ljudima, majkama, deci i

očevima, doneo samo jedno – veli-

ku tragediju. Četiri jahača apoka-

lipse izjahala su s Ratom na čelu

i otvorila tri fronta, na svakom

frontu za vođu postavivši jednog

jahača kao glavnokomandujućeg.

Front rata, front gladi i front boles-

ti, a četvrti jahač, Smrt, ubirao

je danak jednakom žestinom na

sva tri fronta. Prava pošast ratnih

operacija koja je u zagrljaj smrti

gurnula milione mladih života u

vojnim uniformama u ime „časti

i ponosa zemalja čije su zastave

branili”, masovno stradanje civila

usled ratnih dejstava, zločini nad

civilnim stanovništvom i gotovo

sve najstrašnije bolesti koje se

javljaju u teškim, nehigijenskim

uslovima koje rat neminovno don-

osi pokazali su da u ratu nema

pobednika, već samo poraženih.

Označio je prvu katastrofu tolikih

razmera u svetskoj istoriji i doka-

zao da kolektivno bezumlje, koje

najčešće zarad pohlepe i slepih

ambicija može da zahvati ljudski

rod, nema granica, bez obzira na

to da li je reč o najrazvijenijim

civilizacijama ili najprimitivnijim

narodima. Iza sebe je ostavio blizu

dvadeset miliona mrtvih i barem

još toliko ranjenih i obogaljenih.

O materijalnoj šteti je neumesno

govoriti pored toliko izgubljenih i

upropašćenih života.

Dva velika umetnika, autori Tardi

i Verne, na maestralan i vrlo inte-

resantan način narativno i vizue-

lno oslikavaju strahote Prvog

svetskog rata kroz priču u ovom

albumu. Ovo delo, koje je pod-

jednako strip, ilustrovana knjiga

i žurnal događaja tokom ratnog

vihora 1914–1918, koji je desetko-

vao Evropu i svet, u vrlo originalnoj

mešavini navedenih izraza autora

nudi nam jedno teskobno ali sja-

jno štivo za čitanje i gledanje.

Francuska je učinila više nego

bilo koja druga zemlja da Srbija

ne doživi potpuni pogrom u godi-

nama o kojima govorimo. U direk-

tnoj podršci kroz slanje munici-

je, topovskih granata, bolničkog

materijala, hrane, propagandom

i, najbitnije, ulogom organizatora

koji je predvodio spasilačku misiju

da ostatke jedne vojske, naroda,

države evakuiše sa obala Albanije

i prebaci, uglavnom italijanskim

brodovima, do grčkog ostrva Krfa.

Francuska je uz Srbiju činila oko-

snicu proboja Solunskog fronta i

podnela najveće žrtve, boreći se

rame uz rame sa Srbima pri njiho-

vom povratku kući i oslobađanju

okupiranih teritorija. Francuska

je 1916. godine iskovala medalju

u čast i slavu, u tom trenutku

već otpisane i prežaljene, Srbije,

na koju su se, nakon njenih

višestrukih pobeda nad austrou-

garskom vojskom, obrušile u isto

vreme nemačka, austrougarska i

bugarska vojska, što je bilo previše

za linije odbrane i Srbija je bila

desetkovana.

Kako je već ustaljena praksa

da svojim čitaocima ponudimo

prateće tekstove uz strip-izdanja

koja predstavljamo, tako smo i

ovog puta odlučili da temi za

koju su se autori Prokletog rata

opredelili posvetimo jedan tekst,

začinjen ilustracijama i fotografi-

jama, o učešću i golgoti Srbije, kao

i posledicama po nju tokom Prvog

svetskog rata.

Pisanje teksta poverili smo čoveku

zaista posvećenom svom poslu,

pravom naučniku, stručnjaku iz

ove oblasti, gospodinu dr Milošu

Koviću, profesoru na Odeljenju

za istoriju Filozofskog fakulteta

u Beogradu, u želji da jednom

delu publike predstavimo istorijske

činjenice ovog za svet, a posebno

za Srbiju, tragičnog vremena, a

drugi deo publike podsetimo na

njih.

Zašto posebno za Srbiju? Tema

kojom se objavljeni album bavi

predstavlja jedan od najbolni-

jih delova naše istorije i ostav-

lja, nažalost, neizbrisiv trag. Cifre

žrtava s kojima se svetski istoričari

i statističari razbacuju, poseb-

no kada je istorija neuticajnijih,

siromašnijih, marginalizovanijih

zemalja posredi, retko kada mogu

da se usaglase. Za „velike” se

to uglavnom zna i svi se slažu s

procenama, za ostale, pa… šta

preostane i, naravno, u zavisnosti

od modnih trendova koje politički

i ekonomski interesi vodećih sila

u datom trenutku nameću. Kako

god, broj žrtava Srbije u Prvom

svetskom ratu koji se navodi u

raznim knjigama kreće se okvirno

od 720.000 do 1.250.000.

Na koncu, i da uzmemo najmanju

cifru kao validnu, to opet Srbiju

čini najvećim gubitnikom Velikog

rata. Ova demografska katastrofa

bi prema tim brojkama svedočila o

nestanku preko šesnaest odsto pri-

padnika jedne nacije, a nadajmo

se da ona druga cifra, koja bi činila

blizu trideset posto žrtava od uku-

pnog broja stanovnika Srbije, nije

tačna, iako, prema statistikama i

istoriji onih koji su bili i geograf-

ski i iskustveno najbliži svedoci

ovog stradanja, nažalost izgleda

da jeste.

Čak i šesnaest procenata nas-

tradalog stanovništva nije imala

nijedna zemlja učesnica Velikog

rata.

60

Odbrana otadžbine: Srbija u Prvom svetskom ratu

Kako je sve počeloObjava rata

Austrougarska je na sasvim čudan,

neuobičajen način povukla potez koji

će Evropu i svet sunovratiti u Prvi svet-

ski rat. Suprotno diplomatskoj praksi,

objava rata Srbiji poslata je u Beograd u

utorak 28. jula 1914. običnim, otvorenim

telegramom. Štaviše, znalo se da se

srpska vlada ne nalazi u Beogradu,

nego u Nišu. Toga dana, pod utiskom

oprečnih vesti i glasina o nekakvom tel-

egramu sumnjive autentičnosti, beograd-

ski, šabački, obrenovački i smederevski

trgovci, ugroženi blizinom austrougarske

granice na Savi i Dunavu, ne znajući šta

da očekuju, čas su spuštali, čas podizali

roletne na svojim radnjama.

Očevici kažu da je predsedniku srpske

vlade Nikoli Pašiću ova čudna poruka

uručena usred ručka u niškoj kafani

Evropa. Pošto je pročitao telegram, bra-

dati, vremešni državnik ustao je i prisut-

nima saopštio: „Austrija nam je objavila

rat. Naša stvar je pravedna. Bog će nam

pomoći.”

Sarajevski atentat

Mesec dana ranije, na Vidovdan, 28.

juna 1914, dugokosi srednjoškolac, pri-

padnik zavereničke organizacije Mlada

Bosna, Srbin iz Bosne Gavrilo Princip,

usred Sarajeva, na samoj obali Miljacke,

izvršio je atentat na austrougarskog

prestolonaslednika, nadvojvodu Franca

Ferdinanda i, nehotice, metkom namen-

jenim generalu Oskaru fon Poćoreku,

usmrtio i nadvojvotkinju Sofiju Hotek.

Ovaj događaj bio je posledica otpora

lokalnog stanovništva pred kolonijalnim

ambicijama Habzburške monarhije ka

jugoistoku Evrope. Te ambicije, privre-

meno zaboravljene tokom XIX veka,

obnovljene su austrougarskom okupaci-

jom Bosne i Hercegovine (1878). U

nastupajućoj eri imperija i imperijal-

izma, oronula imperija tu je dokazivala

svoju vitalnost i „civilizatorski poten-

cijal”. Već marta 1878. austrougarski

ministar spoljnih poslova Đula Andraši

otvoreno je rekao ruskom diplomati

grofu Ignjatijevu kako njegova država

želi da se preko Bosne i Hercegovine,

Novopazarskog sandžaka, Kosova,

Metohije i Makedonije spusti ka Solunu,

pri čemu bi u njenu interesnu sferu, bez

obzira na njihove želje, morale da uđu i

Srbija i Crna Gora. Ostvarenje ove poli-

tike otežano je pošto su 1903. u Srbiji

na vlast došli neposlušni Karađorđevići i

radikali. Srbi i Srbija tada su postali glav-

na smetnja u pohodu Austrougarske na

61

jugoistok. U Beču su već 1907. završeni

zvanični ratni planovi okupacije Srbije i

njene podele sa Bugarskom.

Povodom Sarajevskog atentata, bri-

tanski istoričar Alen DŽ. P. Tejlor je

napisao: „Naravno da je poseta (Franca

Ferdinanda Sarajevu – prim. aut.) značila

provokaciju nacionalnog osećanja, ili ga

je, još pre, izazvala. Poseta je namer-

no određena za srpski nacionalni dan,

Vidovdan. Da je britanski član kraljevske

porodice u jeku nemira posetio Dablin

na Dan Sv. Patrika, mogao je takođe

očekivati da će biti ubijen.” Zaista, u

prethodne dve godine, 1912–1913,

Austrougarska je Srbiji uputila dva ulti-

matuma i ratne pretnje, koji su Srbiju

i njenu saveznicu Rusiju prisilili da

se, sasvim ponižene, dva puta povuku.

Pet godina ranije, u Aneksionoj krizi

1908–1909, Rusija i Srbija doživele su

još veće poniženje kada ih je Nemačka,

marta 1909, naterala da odstupe, pošto

je nemačka saveznica Austrougarska

odlučila da jednostavno objavi pripajanje

Bosne i Hercegovine svojoj državnoj

teritoriji. Ruske saveznice, Francuska

i Britanija, nisu bile spremne za rat.

Austrougarska je i tada zapretila Srbiji

ratom i okupacijom. Da bi zauzela

srpsku prestonicu Beograd, trebalo je

samo da prebaci svoje trupe preko Save

i Dunava. Raspoloženje koje je vladalo

u Srbiji, sa svih strana okruženoj aus-

trougarskim teritorijama i saveznicima,

najbolje je izrazio Jovan Cvijić, profesor

geografije na Beogradskom univerzitetu,

kada je napisao da je Srbija „opkoljena

zemlja” i da su Srbi „uhapšen narod”.

Uprkos tome, ili baš zbog toga, Srbija je u

balkanskim ratovima 1912–1913. protiv

Osmanskog carstva i Bugarske potpuno

trijumfovala. To je izazvalo oduševljenje

među habzburškim podanicima Srbima,

koji su u Bosni i Hercegovini činili

većinu u odnosu na ostale (musliman-

ske i hrvatske) zajednice. Srpski kme-

tovi iz Bosne i Hercegovine i ranije su u

Srbiji, zemlji slobodnih seljaka i izrazite

društvene mobilnosti, videli svoj ideal.

Slično je bilo i sa Srbima iz Dalmacije,

Hrvatske, Slavonije, Srema, Baranje,

Bačke i Banata. Vrenje i naklonost

prema Srbiji osećali su se i među nekim

južnoslovenskim katolicima i muslim-

anima. U takvim uslovima, posle tri ratne

krize i ultimatuma, usred unutrašnjih

nacionalističkih sukoba i pobuna sop-

stvenog stanovništva, Austrougarska je u

Bosni i Hercegovini, na granici sa Srbijom,

juna 1914. organizovala vojne manevre.

Trupe je tada obišao Franc Ferdinand,

da bi na Vidovdan, najveći srpski nacion-

alni praznik, posetio i Sarajevo. Toga

dana, po ugledu na nacionalnog junaka

Miloša Obilića, koji je na Vidovdan 1389.

godine usred epske Kosovske bitke ubio

osmanskog sultana Murata, ali i u duhu

devetnaestovekovne anarhističke tradici-

je ubijanja tirana, Gavrilo Princip izvršio

je atentat na habzburškog nadvojvodu.

Pohapšeno je svih 25 zaverenika, pristal-

ica jugoslovenskog pokreta, habzburških

podanika pravoslavne, musliman-

ske i katoličke vere, osim Muhameda

Mehmedbašića, koji je pobegao u Crnu

Goru. Istraga je utvrdila da su Princip

i još dvojica zaverenika pre atentata

stigli iz Beograda i da su tamo dobili

pomoć i podršku od nekoliko oficira

Kraljevine Srbije. Do danas, istoriografija

je utvrdila da vlada i vojni vrh Srbije

o tome ništa nisu znali. Srbija je, pot-

puno iscrpljena, tek izašla iz balkan-

skih ratova, u kojima je izgubila skoro

54.000 ljudi. Međutim, u Sarajevski

Hapšenje Gavrila Principa

62

atentat bilo je umešano nekoliko srpskih

oficira, učesnika u atentatu na kralja

Aleksandra Obrenovića 1903. godine, s

načelnikom Obaveštajnog odeljenja srp-

ske Vrhovne komande potpukovnikom

Dragutinom Dimitrijevićem Apisom na

čelu. Njihovo učešće u pripremama

Sarajevskog atentata bilo je posledica

sukoba tih oficira sa opreznim Pašićem

i srpskim civilnim vlastima. U krizi izaz-

vanoj ovim sukobom, uoči Sarajevskog

atentata, čak i stari srpski kralj Petar

I Karađorđević morao je da se povuče

da bi na položaj regenta bio imenovan

njegov sin Aleksandar Karađorđević. Da

ni zvanični srpski vojni krugovi nisu

znali za Apisove namere, pokazivala je i

činjenica da se načelnik srpske Vrhovne

komande vojvoda Radomir Putnik na

dan atentata zatekao u austrijskoj banji

Glajhenberg.

Ultimatum i početak rata

Pre nego što preduzmu bilo kakav

potez, u Beču su iščekivali da čuju

kakav će biti stav savezničkog Berlina.

U zvaničnim razgovorima vođenim u

Potsdamu i Berlinu 5. i 6. jula 1914.

Nemačka je podstakla Austrougarsku

da se ova prilika iskoristi za konačni

obračun sa Srbijom, pa čak i sa silama

Antante ukoliko pokušaju da zaštite

ovu balkansku kraljevinu. Austrougarska

je potom, 23. jula 1914, Srbiji upu-

tila ultimatum kojim ju je optužila za

atentat u Sarajevu. Isporučen joj je niz

ponižavajućih zahteva, s pretpostavkom

da će biti odbijeni. Pod uticajem Antante,

Pašićeva vlada je, međutim, 25. jula

prihvatila sve austrougarske uslove,

osim onoga po kome bi habzburški

policijski organi sprovodili istragu na

teritoriji Srbije. Britanski državni sek-

retar za spoljne poslove Edvard Grej

ukazao je upravo na ovu tačku kada je

austrougarski ultimatum Srbiji nazvao

„najužasnijim dokumentom koji je jedna

država ikada uručila drugoj državi”.

Istog dana austrougarski poslanik u

Beogradu, koji je imao nalog da zatraži

usvajanje svih zahteva, do poslednjeg

slova, objavio je prekid diplomatskih

odnosa dve zemlje i napustio srpsku

prestonicu. Na to su i Austrougarska i

Srbija objavile mobilizaciju.

Srpskim selima razlegali su se zvuci

zvona s crkvenih tornjeva, buka prangija

i pesme regruta. Te godine žetva je

bila veoma dobra i seljaci su žurili da

pre odlaska na mobilizacijska mesta

što više toga završe. Prikupljanje letine

nerado su ostavljali ženama, starcima i

deci. U gradovima, ljudi su po kafanama

čitali novine, raspravljali o tome da li će

i ovaj ultimatum, kao i raniji, proći bez

rata i plaćali piće regrutima. Ti golobradi

momci bili su vični ratnom zanatu jer su

se tek vratili iz balkanskih ratova. Njihovi

drugovi koji su u tim ratovima ostali

bogalji pratili su ih pogledom dok su ovi

Austrougarske trupe kod Sarajeva u leto 1914. - smotra takozvane kaznene ekspedicije

63

iznova hitali ka starim mobilizacijskim

mestima.

Oni koji su rat već videli nisu pokazivali

mnogo entuzijazma. Bečlije je, međutim,

pri objavi mobilizacije protiv Srbije zah-

vatilo nezapamćeno oduševljenje.

Austrougarska je dobila povod da 28.

jula 1914. konačno zagazi u rat. Rusija,

sve odlučnija u nameri da po četvrti

put ne bude ponižena, pokrenula je

delimičnu mobilizaciju. U žurbi da brzo

sprovede svoj ofanzivni „Šlifenov plan”,

Nemačka je prvo zatražila prekid ruske

mobilizacije, a zatim Rusiji objavila rat

1. avgusta, Francuskoj 3. avgusta, a

Belgiji 4. avgusta 1914. godine. Istog

dana Britanija je uputila Nemačkoj

ultimatum, koji se sutradan pretvorio u

ratno stanje između dve zemlje. Rusija je

Austrougarskoj objavila rat 4. avgusta, a

Crna Gora je u rat s Dvojnom monarhi-

jom stupila 6. avgusta 1914. godine.

1914: Iskušenja i pobede

Artiljerijom po gradovima

Na dan objave rata, po podne, kada

je vest konačno potvrđena, u Beogradu

se svet uputio u potragu za zalihama

hleba i drugih namirnica, dok su se

roletne spuštale, a radnje zaključavale.

Iste večeri, 28. jula 1914, s one strane

Save austrougarska vojska otvorila je

bespoštednu streljačku vatru, čak i dum-

dum mecima, na dva putnička voza

prepuna žena i dece kojima su civili

pokušavali da se iz izloženog Beograda

udalje ka unutrašnjosti. Da ovaj napad

nije bio greška, nego početak smišljenog,

sistematskog uništavanja civilnog

stanovništva u Srbiji, pokazalo se već

narednih dana, kada su teška artiljerija

iz Zemuna i sa Bežanijske kose, kao i

topovi i mitraljezi s monitora, oklopljenih

rečnih brodova, počeli da zasipaju beo-

gradske ulice ubitačnim projektilima.

Granate od 305 milimetara probijale

su podove podruma u kojima su se krili

žene i deca i pretvarale njihova tela u

krvave kaše ljudskog mesa. Najugroženiji

krajevi Beograda, Savamala i Dorćol, bili

su iseljeni, pa su njima kružili čopori

napuštenih, izgladnelih mačaka i pasa.

Čak i pokušaji sahrana bili su prekidani

artiljerijskim napadima, pošto su austri-

jski avioni izveštavali o svakom pokretu

u opsednutom gradu. Pokojnici su ostav-

ljani dok su se njihovi rođaci i prijatelji

spasavali po okolnim ulicama. Kolona

pacijenata duševne bolnice s Vračara,

naviklih da svakog dana idu po vodu

i da, oponašajući vojnike, marširaju i

lupaju po svojim posudama, zasipana je

neprijateljskom vatrom. Opšta državna

Posledice bombardovanja na ulicama Šapca

64

bolnica na Vračaru, prepuna ranjenih

civila, bila je 20. avgusta 1914. žestoko

tučena artiljerijskom i mitraljeskom

paljbom, uprkos visoko istaknutoj velikoj

beloj zastavi s crvenim krstom. Lekari

iz američke misije Crvenog krsta, koje

je vodio dr Edvard Rajan, nisu mogli da

veruju u ono što vide. Do tada u centru

Beograda, od Knez Mihailove ulice do

Slavije, nije bilo nijedne neoštećene kuće.

Sa druge, austrougarske strane Save i

Dunava tučeni su Šabac, Obrenovac,

Grocka i Smederevo, pri čemu je Šabac,

uz Beograd najbogatiji srpski grad, pret-

voren u gomilu ruševina.

Srpska vojska mogla je da odgovori

samo poljskom artiljerijom. U Beogradu

će joj, od jeseni 1914. godine, ipak

pomagati nekoliko oruđa savezničke

teške artiljerije – osam britanskih, dva

francuska i dva ruska topa. Srpska avi-

jacija, koja se tada sastojala od tri zasta-

rela aviona, dobiće dva francuska blerio

aparata, a zatim će u Srbiju stići cela

francuska eskadrila od 8 aviona i 99

ljudi, koja će zalaziti i u vazdušni prostor

Austrougarske i tu voditi vazdušne bitke.

Cerska bitka

U pešadijski napad na Srbiju

Austrougarska je krenula 12. avgusta

1914. godine. Drevna i prostrana sredn-

joevropska carevina sa oko 52.800.000

stanovnika za ovaj front odvojila je oko

250.000 odlično opremljenih vojnika.

Srbija, sa svojih oko 4.550.000 stanovni-

ka, imala je 180.000 nedovoljno oprem-

ljenih, ali operativnih vojnika prvog i

drugog poziva i neopremljenih 70.000

trećepozivaca. Austrougarske Peta i

Šesta armija (13. zagrebački korpus i

8. praški korpus činili su Petu armiju,

dok su 15. sarajevski i 16. dubrovački

korpus ulazili u sastav Šeste armije)

počele su da prelaze Drinu, dok su se

delovi Druge armije, regrutovane na

području Mađarske, prebacivali preko

Save. Nasuprot očekivanjima da će

glavni udar doći sa severa, iz Srema i

Banata, i razvijati se dolinom Morave,

glavnokomandujući austrougarske

Balkanske vojske general Oskar fon

Poćorek odlučio je da napadne sa zapa-

da, iz Bosne, da bi se probio do Valjeva

i dolinom Kolubare stigao do Beograda.

Srpska vojska bila je grupisana u tri

armije. Okupatora je prva dočekala

Treća srpska armija, pod komandom

generala Pavla Jurišića Šturma, poreklom

Lužičkog Srbina, bivšeg pruskog oficira.

Pošto je prozreo Poćorekove namere,

vojvoda Putnik uputio je Drugu armiju

generala Stepe Stepanovića u pomoć

Trećoj armiji i naredio joj da neprijatelje-

vu Petu armiju zaustavi na padinama

planine Cer. Tu se od 16. do 19. avgusta

1914, po žegi i iznenadnim letnjim

pljuskovima, odigrala Cerska bitka.

U sudaru dveju vojski, iscrpljenih

neprekidnim marševima, srpska

Kombinovana divizija prvog poziva je

u kišnoj noći između 15. i 16. avgus-

ta savladala 21. landversku diviziju i

tako najavila ishod cele bitke. Pobedom

Moravske divizije prvog poziva nad

9. divizijom potvrđeno je preimućstvo

srpske vojske i probijen neprijateljski

front. Dok su na padinama Cera razbi-

jane ove češke jedinice, Drinska divizija

prvog i Drinska divizija drugog poziva,

iz sastava Treće armije, zaustavljale su

i potiskivale hrvatski 13. korpus u dolini

reke Jadar. Šumadijska divizija prvog

Srpski artiljerci u galopu

65

poziva držala je položaje prema Šapcu

ne bi li sprečila Drugu armiju da probo-

jem pritekne u pomoć Petoj armiji, dok je

srpska Konjička divizija prodrla duboko

u Mačvu. Neprijatelj se 19. avgusta

već nalazio u opštem odstupanju, koje

se brzo pretvorilo u bezglavo bekstvo.

Egon Ervin Kiš, novinar i pisac, vojnik

češkog 8. korpusa, u svom dnevniku je

napisao: „Armija je potučena i nalazi

se u bezobzirnom, divljem i paničnom

bekstvu... Jedna potučena vojska – ne,

jedna razbijena rulja jurila je u bezum-

nom strahu prema granici. Vozari su

šibali svoje konje, artiljerci su boli svoje

mamuzama, oficiri i vojnici gurali su se

i probijali između čitavih kolona komore

ili gazili kroz rovove pored puta u gru-

pama u kojima su bili zastupljeni svi

rodovi vojske...”

U Cerskoj bici austrougarska vojska

izgubila je oko 23.000 ljudi (poginuli i

ranjeni), dok su srpski gubici procenjeni

na oko 16.300 boraca. Neprijatelj je

izbačen s teritorije Srbije. General Stepa

Stepanović dobio je čin vojvode, najviši u

srpskoj vojsci, koji se sticao samo u ratu.

Bila je to prva pobeda Antante u Prvom

svetskom ratu, čiji je odjek u svetskoj

štampi bio vrlo bitan za podizanje

morala saveznika u trenutku dok su

se francuske, belgijske i britanske trupe

borile i povlačile pred navalom Nemaca

kroz Belgiju u pohodu na Pariz. Na

Istočnom frontu u vreme Cerske bitke

došlo je tek do prvih borbenih dejstava,

koja će se uskoro pretvoriti u poraz

Rusije kod Tanenberga.

Zločini nad civilima

Goneći neprijatelja kroz do juče

okupiranu Mačvu, Jadar i Rađevinu,

srpska vojska nailazila je, preneražena,

na masakrirana tela žena, dece, sta-

raca i zarobljenih srpskih

vojnika. Švajcarski krimi-

nolog Arčibald Rajs detaljno

je ispitao i opisao ove zločine.

Najužasnije scene video je u

Prnjavoru, Lešnici, Ribarima,

Lipolistu, Petkovici, Culjkoviću,

Dobriću, Bogosavcima, Krivaji

i Šapcu. Žrtve su, prema Rajsovim

preciznim podacima, klane noževima,

probadane bajonetima, silovane pa ubi-

jane, žive sahranjivane, vešane, streljane,

premlaćivane kundacima do smrti, žive

spaljivane, odsecane su im uši, nosevi,

ruke, noge, dojke, kopane oči, koža im

je sečena na kaiše. Prema Rajsovim

podacima, u mačvanskom, pocerskom i

jadarskom srezu ubijeno je 1.253 civila

(od toga 288 žena, 77 dece od 1 do

10 godina starosti, 62 dece od 11 do

15 godina), dok je broj nestalih iznosio

554. Žene su silovane čak i u oltaru

šabačke crkve, a u patrijarhalnoj, seoskoj

sredini bilo je nemoguće utvrditi broj

silovanja. Posle temeljnog artiljerijskog

razaranja Šabac je podvrgnut masovnoj

pljački. Takav je bio učinak „civilizatorske

Austrougarska vešanja u Kruševcu

Bugarski vojnici vešaju seljanke i seljake

Austrougarski vojnici vešaju stanovništvo

66

misije” Austrougarske u Srbiji.

Austrougarska vojska sprovodila je

masovne represalije čak i nad Srbima

u Sremu i Bosni i Hercegovini pod

optužbom da su lojalniji Srbiji nego

Dvojnoj monarhiji. Pravi pogromi nad

Srbima u Zagrebu i Sarajevu organ-

izovani su neposredno posle Sarajevskog

atentata.

Pokušavajući da utvrdi uzroke ovih

zločina, Arčibald Rajs je, na osnovu

razgovora sa zarobljenicima i dostupne

dokumentacije, utvrdio da su oni godi-

nama bili pod uticajem antisrpske kam-

panje austrougarske štampe, kao i da

je postojala unapred smišljena namera

uništavanja srpskog civilnog stanovništva.

U najozloglašenijoj okupatorskoj jedinici,

hrvatskoj 42. diviziji, koju su sami njeni

pripadnici nazivali „vražja divizija”, borio

se, od početka pa do kraja njenih

operacija u Srbiji (avgust–decembar

1914), i mladi Josip Broz, kasnije vođa

jugoslovenskih komunista i predsednik

Jugoslavije, poznat po nadimku Tito.

Bitka na Drini

Nije bilo vremena za slavlje. Poćorek

je za septembar 1914. planirao nov

napad, koji će povratiti njegov poljuljani

ugled i prestiž njegove vojske. U isto

vreme saveznici su zatražili od Srbije da

preduzme ofanzivne operacije na teri-

toriji Austrougarske ne bi li olakšala priti-

sak Austrougarske na Rusiju u Galiciji.

Srpska Prva armija i delovi Druge armije

počeli su da prelaze u Srem 6. septem-

bra 1914, ali dva dana kasnije Peta i

Šesta armija ponovo su prešle Drinu

i napale Srbiju. One su se tu susrele

s Drugom i Trećom armijom. Srpska

Užička vojska, potpomognuta crnogor-

skom Sandžačkom vojskom, prešla je

Drinu i 11. septembra 1914. ušla u

istočnu Bosnu. Tako je počela Bitka na

Drini, niz operacija koji se, na širokom

prostoru sa obe strane Drine i Save,

odvijao od 6. septembra do pada Valjeva

u okupatorove ruke 16. novembra 1914.

godine. Cilj austrougarske vojske bio

je – preći planine na istočnim obalama

Drine, izbiti na Kolubaru, a zatim na

području zapadne Srbije opkoliti i uništiti

sve tri srpske armije. Austrougarska je

imala 215.000 vojnika, 500 topova i

400 mitraljeza, prema 200.000 srpskih

vojnika sa 306 topova i 114 mitraljeza.

Crnogorska vojska brojala je oko 35.000

ljudi i 64 topa.

U Sremu je austrijski Kombinovani kor-

pus, pod komandom sposobnog gen-

erala Alfreda Krausa, naneo težak poraz

Srbima kod Čevrntije, blizu Sremske

Mitrovice. Srpska vojska je posle toga,

da bi pomogla odbrani same Srbije,

povučena iz Srema. U istočnoj Bosni ona

je zauzela Višegrad, Rogaticu, Sokolac,

Han Pijesak i stigla sve do Vlasenice.

Crnogorska vojska probila se sve do Pala

iznad samog Sarajeva, da bi se, posle

raspada crnogorskog fronta, i srpska i

crnogorska vojska morale povući preko

Drine. Povlačenje srpske vojske iz Srema

i Bosne izazvalo je represalije austrou-

garskih vlasti nad tamošnjim Srbima

zbog njihovog masovnog prelaska na

stranu Srbije. Kao i Srbi iz Srbije i Crne

Gore, odvođeni su i u koncentracione

logore na području Austrougarske.

Najžešće bitke ipak su vođene na srpskoj

obali Drine, na visovima planina Gučevo,

Boranja i Jagodnja. Tu su desetkovane

srpske jedinice iz sastava Treće i Prve

armije zaustavljale neprijateljsku Šestu

armiju, dok je u Mačvi srpska Druga

armija vodila borbe s neprijateljskom

Austrougarski vojnici vešaju nepoznatu ženu

Pobijeni dečaci u mačvanskom selu Glušiću

67

Petom armijom i Kombinovanim korpu-

som. U borbama prsa u prsa Gučevo i

Mačkov kamen na Jagodnji po nekoliko

puta su prelazili iz ruku u ruke. Sarajevski

15. i dubrovački 16. korpus, ojačani

42. „vražjom divizijom”, žestoko su se

tukli sa srpskim braniocima. Odbrana

Gučeva trajala je 55 dana, pri čemu

su neprijatelju stalno stizala pojačanja.

Samo od 18. do 23. septembra 1914,

na Mačkovom kamenu, Srbi su izgu-

bili 4 komandanta puka, 107 oficira i

5.585 vojnika. Tu je ranjen i princ Đorđe

Karađorđević. Usred danonoćnih borbi,

u rovovima, na zemljištu prekrivenom

leševima, Srbe je sokolio guslar Perun

Perunović, sve dok i sam nije teško

ranjen. Nestašica artiljerijskih projektila,

koju su Srbi osećali još od završetka

balkanskih ratova, postala je akutna.

Bespoštedno zasipani granatama, oni

su morali da štede municiju. Posle pada

Gučeva, 6. novembra 1914, srpska

vrhovna komanda naređuje povlačenje.

Sa srpskom vojskom, po kiši, snegu i

blatu, volovskim zapregama ili pešice,

povlači se i iznureno civilno stanovništvo

iz Mačve, Jadra i Rađevine, zaplašeno

zverstvima austrougarske vojske. Kraj

raskaljanih drumova oni ostavljaju

grobove dece i staraca koji umiru od

gladi, zime i boleština. Delovi gladne,

premorene i demoralisane srpske vojske

počeli su da dezertiraju i da se odaju

pljački. Ulazili su u dvorišta i kuće i oti-

mali hranu, pod kišom udaraca gnevnih

civila i oficira, pognute glave, psujući

Pašića i vladu, koji su njihove porodice

opet predali na milost i nemilost ubica-

ma iz avgusta 1914. U pozadini srpske

vojske uspostavljen je preki sud.

Valjevo je palo 16. novembra 1914. Od

njegovih 12.000 stanovnika, neprijatelja

je u gradu sačekalo tek oko 300 ljudi.

Bitka na Drini bila je izgubljena, ali

neprijatelj nije uspeo da opkoli i uništi

srpsku vojsku, koja se sada povukla na

istočnu obalu nabujale Kolubare.

Kolubarska bitka

Već sutradan po ulasku u Valjevo,

Poćorek je naredio prelazak Kolubare i

nastavak gonjenja srpske vojske. Umorni

i sve slabije snabdeveni, vojnici austrou-

garske Šeste i Pete armije počeli su da

prelaze mutnu nadošlu reku. Srpske

Prva, Druga i Treća armija pružale su im

ogorčen otpor. Vojvoda Putnik naređivao

je napade, ali njegova vojska morala

je da se povlači. Glavna nevolja bili su

umor vojnika i nedostatak artiljerijske

municije. General Živojin Mišić, koji je u

najgorim trenucima zamenio ranjenog

generala Petra Bojovića na položaju

komandanta Prve armije, teškom

mukom je 28. novembra ubedio Putnika

da mu dozvoli da odvoji svoju armiju od

borbenog dodira s neprijateljem i da je

povuče dalje na istok. Time je uspeo da

odmori i nahrani vojnike, da omogući

popunu jedinica novim regrutima,

sačeka savezničku pomoć u artiljerijskoj

municiji, skrati front i tako omogući kon-

centraciju svoje vojske za protivnapad.

To je, međutim, značilo da će morati

da se povuku i Druga i Treća armija,

uključujući i trupe odbrane Beograda.

Posle četvoromesečnog bombardovanja,

u Beograd su 2. decembra 1914. godine

ušle neprijateljske trupe. Sutradan su

na pustim beogradskim ulicama organ-

izovale paradu, a 4. decembra su, u

najstrožem centru grada, na Terazijama,

na vešalima visili srpski patrioti.

Srpska vojska u jurišu

Kralj Petar obilazi položaje

68

Pašićeve uporne molbe saveznicima

za pomoć u artiljerijskim granatama

urodile su plodom. Francuska artiljerijska

municija stigla je u solunsku luku 26.

novembra, a već sutradan železnicom

je počela da pristiže u Niš. Radost Srba

ubrzo je zamenio užas. Isporučen kali-

bar jeste odgovarao srpskim poljskim

topovima, ali granate nisu mogle da

stanu u cevi; bile su duže za 70 mil-

imetara. U grču i brzini, prazne čaure

sada su otpremane u vojni zavod u

Kragujevcu, tu skraćivane, vraćane u Niš

i opet punjene.

Do 2. decembra na front je stiglo oko

11.000 prepravljenih artiljerijskih meta-

ka. U međuvremenu, u prve borbene

redove stiglo je, na mesto desetkovanih

srpskih oficira, 1.300 novih starešina.

Bili su to studenti i đaci, zaključno sa

1893. godištem, intelektualci, budućnost

Srbije, koje je Vrhovna komanda posle

kratke obuke unapredila u čin kaplara

i poslala na front. Golobradi i neiskusni,

ovi momci podigli su moral posustalih

srpskih vojnika, do tada uverenih da je

samo seljak predodređen za žrtvovanje i

stradanje u sveopštoj bedi i porazu.

Odmorena, ojačana, artiljerijskom

municijom snabdevena srpska vojska

3. decembra 1914. godine krenula je

u napad. Za prvi proboj general Mišić

izabrao je padine planine Suvobor, koji-

ma su se, ništa ne sluteći, spuštali pre-

moreni i promrzli vojnici Šeste armije.

Bio je to kraj u kome je elitni srpski oficir

Mišić, za koga se znalo da je oženjen

Nemicom, ali i da je čuven po svojoj

borbenosti i ofanzivnosti, odrastao. Čim

se podigla magla, u sedam ujutru, u

proboj je krenula Mišićeva Prva armija.

Neprijatelj se dao u takav beg da je

Dunavska divizija prvog poziva, koja se

prodrla duboko u neprijateljske redove,

naglo ostala izložena bočnom napadu.

Putnik i Mišić morali su da joj narede

zaustavljanje, ali njen komandant, puko-

vnik Milenko Anđelković Kajafa, već je

izazvao potpuno rastrojstvo i paniku

u redovima tri divizije Šeste armije

pre nego što je primio ovo

naređenje. Na njegovom

desnom boku Drinska

divizija prvog poziva je,

goneći neprijatelja u bek-

stvu, morala da angažuje

zarobljenike da raščišćavaju

put zakrčen ljudskim i kon-

jskim leševima, napuštenim

ranjenicima, odbačenom

artiljerijom i kolima.

Dok su ostaci dubrovačkog

16. korpusa i sarajevskog

15. korpusa iz sastava Šeste

armije u rasulu bežali ka

Valjevu, Savi i Sremu, Poćorek

je, ohrabren sporijim napre-

dovanjem srpske Druge i

Treće armije, pokušavao da

koncentriše snage svoje Pete armije i

zagrebačkog 13. korpusa u odbrani tek

osvojenog Beograda. I vojvoda Putnik je

9. decembra težište operacija prebacio

ka Beogradu. Već 14. decembra, poražen

i obeshrabren, Poćorek je, međutim,

morao da naredi napuštanje Beograda.

U panici, posle noćne pljačke nad civ-

ilima, vojnici Pete armije i 13. korpusa

tiskali su se i gurali na preopterećenim,

napola potonulim pontonskim mostovi-

ma preko Save. Ujutru 15. decembra

1914. godine u Beograd su ušle srpske

jedinice. Kada je Kombinovana divizija

s Beogradske tvrđave otvorila paljbu

na neprijatelja, počelo je padanje s

pontonskih mostova i očajničko plivanje

na sremsku stranu. Sutradan, Vrhovna

komanda objavila je da „na teritoriji

Srbije više nema nijednog neprijateljskog

69

vojnika”.

Živojin Mišić je za uspeh u Kolubarskoj

bici dobio čin vojvode. Kolubarska bitka i

njegova strategija koja je tada korišćena

ušle su u vojne udžbenike većine svet-

skih vojnih akademija.

Oskar fon Poćorek je, međutim, završio

vojnu karijeru – smenjen je s položaja

komandanta Balkanske vojske. Na

njegovo mesto izabran je habzburški

nadvojvoda Eugen, ali je operativno

vođenje Balkanske vojske u stvari pripa-

lo načelniku njegovog generalštaba, gen-

eralu Alfredu Krausu. U svojim sećanjima

na borbe iz 1914. Kraus će napisati:

„Ovom prilikom treba napomenuti da

smo upoznali Srbe kao valjane nepri-

jatelje. Ja sam ih smatrao i smatram

ih i sada kao vojnički najjače od svih

naših neprijatelja. Zadovoljni s malim,

dovitljivi, lukavi, osobito pokretljivi, dobro

naoružani, bogato snabdeveni munici-

jom, vešti u korišćenju zemljišta, vrlo

dobro vođeni, za borbu mržnjom i

oduševljenjem zagrejani, oni su našim

trupama zadavali mnogo više teškoća

no Rusi, Rumuni i Italijani.”

Balkanska vojska Austrougarske bila je

potpuno razbijena. Od 12.000 oficira i

450.000 vojnika, koliko je učestvovalo u

borbama u Srbiji 1914. godine, iz stroja

je izbačeno 7.592 oficira i 266.212

vojnika, ukupno 273.804 čoveka.

Razmere rata na Balkanu 1914. vid-

ljive su i iz činjenice da je srpska

vojska imala, od svojih 250.000 vojnika,

163.557 izbačenih iz stroja, pri čemu

su oficiri činili 2.110, podoficiri 8.074,

vojnici 153.373. Broj poginulih i umrlih

srpskih vojnika iznosio je 69.022.

Propale su namere Nemačke i

Austrougarske da preko Srbije uspostave

dodir s Bugarskom, koja je pokaziva-

la nameru da im se pridruži, i sa

Osmanskim carstvom, koje je kra-

jem oktobra 1914. otvoreno prišlo

Centralnim silama. Članice Antante, čija

je najveća pobeda do tada bila zaustav-

ljanje nemačke ofanzive na Marni, s

pažnjom su pratile stradanja i pobede

Srbije.

1915: Poraz, ali ne i predaja

Epidemije

Srbija je dobila deset meseci predaha.

U opustošenoj, opljačkanoj i gladnoj

zemlji bilo je krajeva koji su, kao Mačva,

bili potpuno uništeni. Izbeglice su se sa

džakovima imovine prebačenim preko

ramena vraćale kućama, da bi, pošto

bi naišle na spaljene kuće, bespomoćno

ostajale po stanicama kraj železničkih

pruga.

Najgore su ipak bile masovne, ubitačne

epidemije koje su se proširile Srbijom

onoga časa kad su je napustili nepri-

jatelji, u drugoj polovini decembra 1914,

da bi vrhunac dostigle u februaru i

martu 1915. godine. Najrašireniji je bio

pegavi tifus, ali su harali i trbušni i pov-

ratni tifus, kao i kolera, difterija i dizen-

terija. Američki novinar Džon Rid, koji je

tada posetio Srbiju, nazvao ju je „zeml-

jom smrti”. Ovako je opisivao bolnicu u

Valjevu: „Postojala je i strašna soba, puna

ljudi, s tifusnom gangrenom, užasnom

bolešću... od koje meso truli i kosti se

mrve. Jedina nada da se ona zaustavi

u tome je da se oboleli deo amputira. I

ova soba je puna ljudi bez ruku i nogu,

ljudi kojima su trulila lica i grudi. Oni

su jaukali i vikali plačući: ’Kuku majko!

Majko božija, spasi me’... ...Meso je s njih

otpadalo dok im gangrena ne bi zahva-

tila srce i mozak, a onda bi došla smrt u

strašnoj agoniji.”

Računa se da je tada obolelo preko

400.000 ljudi i da je umrlo oko 100.000 Motiv sa italijanske razglednice

70

civila, 30.000–35.000 srpskih vojnika i

oko 30.000 ratnih zarobljenika. Verovalo

se da je tifus i došao od ogromne mase

zarobljenika, koje su, po svedočenju Rida,

Rajsa i ostalih posetilaca, Srbi puštali da

slobodno švrljaju po selima.

U Srbiju su pristizale savezničke medicin-

ske misije. Najveću pomoć pružili su

lekari i medicinsko osoblje iz Francuske,

Rusije i Britanije, ali su stizali i lekari

iz neutralnih zemalja – SAD, Grčke,

Švajcarske Italije, Danske i Holandije.

Računa se da je u medicinskim misi-

jama u Srbiji bilo oko 2.000 ljudi. Kao i

Srbi, masovno su umirali u epidemijama.

Smatra se da je pomoć savezničkih

misija bila odlučujuća u zaustavljanju

pošasti.

Flora Sends stigla je u Srbiju kao

engleska bolničarka, da bi obukla

srpsku uniformu i do kraja rata kao

vojnik ostala u Drugom „gvozdenom”

puku Moravske divizije prvog poziva.

Odlikovana je Karađorđevom zvezdom i,

kako kaže njen biograf Luiz Miler, jedina

je žena sa Zapada koja je učestvovala

u Prvom svetskom ratu kao vojnik regu-

larne vojske. U istoj jedinici borila se i

Milunka Savić, ranjavana devet puta,

odlikovana najvišim srpskim odlikovan-

jima, francuskom Legijom časti (dva

puta), francuskim Ratnim krstom s pal-

mama, ruskim Ordenom Svetog Đorđa

i britanskim Ordenom Svetog Mihaila.

Srpsku uniformu nosio je i osmogodišnji

Momčilo Gavrić iz sela Trbušnice ispod

Gučeva. Pošto su mu austrougarski vojn-

ici u avgustu 1914. pobili celu porodicu

(bio je osmo dete svojih roditelja), sa

sobom su ga uzeli i poveli u ratne muke

i tegobe vojnici Šestog puka Drinske

divizije prvog poziva. Sa dvanaest godina

postaće najmlađi kaplar u srpskoj vojsci.

Flora Sends, engleska bolničarka u srpskoj uniformi

Milunka Savić

Momčilo Gavrić

71

Ratni ciljevi i tajni pregovori

Srpska vlada i skupština objavile su 7.

decembra 1914, usred Kolubarske bitke,

Nišku deklaraciju, kojom su objavili da je

cilj Srbije u ovom ratu bilo „oslobođenje

i ujedinjenje sve naše neslobodne braće

Srba, Hrvata i Slovenaca” u jednu

državu. Antanta je ovu izjavu samo

primila na znanje.

U proleće i leto 1915. učestali su upadi

iz Albanije i Bugarske u Nove oblasti, ter-

itorije oslobođene u balkanskim ratovi-

ma. Postojali su nedvosmisleni podaci

da je Austrougarska ohrabrivala bugar-

ske ambicije u Makedoniji i, uz sarad-

nju Osmanskog carstva, albanske na

Kosovu i u Makedoniji. Napad nekoliko

hiljada bugarskih komita na Strumicu

i Valandovo početkom aprila 1915.

uspešno je suzbijen. Upadi albanskih

četa u Srbiju u avgustu 1914, ulazak

Grčke i Italije u delove Albanije i slabljen-

je albanskog prvaka i srpskog prijatelja

Esad-paše Toptanija podstakli su srpsku

vladu da krajem maja 1915. pošalje

vojsku u Albaniju i okupira Elbasan i

Tiranu.

Antanta nije bila zadovoljna ni jugoslov-

enskim ratnim ciljevima srpske vlade ni

upadom u Albaniju. Te teritorije trebalo

je ponuditi zemljama koje još nisu bile

odabrale ratnu stranu – Italiji, Bugarskoj

i Rumuniji. Tajnim Londonskim ugovo-

rom, potpisanim 26. aprila 1915, sile

Antante obećale su Italiji jugoslovenske

teritorije: Istru, Kvarnerska ostrva i sev-

ernu Dalmaciju do rta Planka. Bugarskoj

su nuđeni delovi Makedonije koje je

u balkanskim ratovima oslobodila srp-

ska vojska. Rumuniji je u izgled stavl-

jano dobijanje Banata. Antanta još nije

razmišljala o raspadanju Austrougarske

i zato je Srbiji, umesto Jugoslavije, nudila

stvaranje Velike Srbije. Trebalo je da u

njen sastav uđu Bosna i Hercegovina,

Slavonija, Srem, Bačka, Dalmacija od rta

Planka do Cavtata i deo Albanije između

Drima i Vojuše. Pašićeva vlada je na to,

međutim, odgovarala uvređeno, tvrdeći

da Antanta svoju vernu saveznicu Srbiju,

koja podnosi ogromne žrtve, nagrađuje

oduzimanjem teritorija i suzbijanjem

njenih interesa, dok je prema kole-

bljivim i nepouzdanim zemljama bila

više nego velikodušna. Umesto Velike

Srbije, koju su saveznici nudili srpskoj

kraljevini, a koju je ona odbila težeći

jedinstvu Južnih Slovena, cilj Srbije bila

je nova, zajednička država Srba, Hrvata

i Slovenaca. Zato je neposredno posle

potpisivanja tajnog Londonskog ugovora

srpska vlada u Parizu okupila grupu

hrvatskih, slovenačkih i srpskih emigra-

nata i od njih formirala Jugoslovenski

odbor. Njihov zadatak bio je da pridobi-

jaju zapadno javno mnjenje za nacion-

alne težnje Južnih Slovena.

Centralne sile mogle su Bugarskoj da

ponude mnogo više od Antante. Pošto

su joj obećane prostrane teritorije Srbije

– Makedonija, dolina Južne Morave s

Toplicom i cela istočna Srbija, istočno od

Velike Morave – Bugarska je 6. septem-

bra 1915. godine tajnim ugovorom post-

ala saveznik Nemačke i Austrougarske.

72

Poraz

Najveća iskušenja za Srbiju tek su

počinjala. Centralne sile su, u okviru

prenošenja ratne inicijative na Istočni

front 1915. godine i uspostavljan-

ja teritorijalne veze sa saveznicima,

Bugarskom i Osmanskim carstvom,

odlučile da zajedničkim snagama

konačno slome Srbiju. Trupe Centralnih

sila koje su 6. oktobra 1915. krenule u

pohod na Srbiju brojale su, po nekim pro-

cenama, blizu 800.000 odlično oprem-

ljenih boraca pod komandom junaka sa

Istočnog fronta, feldmaršala Augusta fon

Makenzena. Sa Drine i Save nastupala

je austrougarska Treća armija, iz Banata,

preko Dunava, nemačka Jedanaesta

armija, dok su iz Bugarske nadirale Prva

i Druga bugarska armija. Ovoga puta

glavni napad dolazio je sa severa, dok je

zadatak bugarske vojske bio da Srbima

odseče odstupnicu dolinom Vardara i

tako pomogne u njihovom opkoljavanju.

Srbija je imala oko 300.000 uglavnom

novomobilisanih vojnika,

raspoređenih na širokom

odbrambenom frontu.

Mišićeva Prva armija imala

je da zadrži austrougar-

ske trupe, Druga armija

Stepe Stepanovića držala

je front prema Bugarima, a

Treća armija Pavla Jurišića

Šturma prema Nemcima.

Prestonicu su branile

trupe Odbrane Beograda

pod komandom generala

Mihaila Živkovića.

Posle neuspešnog napada

na Turke na Galipolju, fran-

cuske i britanske snage 5.

oktobra 1915. počele su da se iskrcava-

ju u Solunu. Uprkos mišljenju pojedinih

vojnih stratega iz Britanije i Francuske

da bi neočekivane uspehe srpske vojske

nad Austrougarskom u bitkama na

Ceru i Kolubari trebalo iskoristiti da se

jačanjem tog fronta zada brz završni

udarac iscrpljenoj Austrougarskoj vojsci i

time se ona potpuno izbaci iz rata, što bi

Nemačku ostavilo usamljenu, počele su,

naročito u Britaniji, sumnje u korisnost

ovog fronta. Načelnik srpske Vrhovne

komande vojvoda Radomir Putnik ipak

je očekivao da će srpska vojska u

borbenom sadejstvu sa saveznicima,

koji bi se probili dolinom Vardara, moći

da se održi, ili da se povuče bez većih

gubitaka.

Beograd se našao na pravcu glavnog

udara neprijatelja. Prvog dana napada,

6. oktobra 1915, na njega se sručilo oko

30.000 granata, uključujući i one kalibra

402 milimetra. U danonoćnim borbama

Beograd su, uz vojnike, branili starci,

žene i deca. Major Dragutin Gavrilović

je, pred polazak u jedan od protivna-

pada, svojim vojnicima održao čuveni

Austrougarske trupe prelaze Savu kod Beograda

73

govor: „Vojnici, junaci! Vrhovna komanda

izbrisala je naš puk iz brojnog stanja...

Naš puk je žrtvovan za čast otadžbine

i Beograda. Vi nemate više da brinete za

svoje živote, koji ne postoje, zato napred

u slavu!” Polusrušenu srpsku prestonicu

neprijatelj je osvojio 9. oktobra 1915.

godine.

Sporo, uz velike gubitke, nemačke i aus-

trougarske trupe prodirale su u Srbiju.

Bugari su napali 14. oktobra i već

19. oktobra izbili na Vardar. Kada su

pali Skoplje i Kačanička klisura, 22. i

26. oktobra, vardarska komunikacija sa

saveznicima bila je presečena. Nemci

i Austrijanci su prisustvo starog kralja

Petra i regenta Aleksandra u prvim

borbenim redovima, gde su hrabrili

svoje vojnike, sasvim pogrešno tumačili

pripremama za predaju. Srpska vlada je,

međutim, 29. oktobra 1915, u prisustvu

regenta, potvrdila odluku da se bori do

kraja.

Srpske snage u povlačenju jedva su se

probijale putevima zakrčenim rekama

izbeglica. Anri Barbi, francuski novinar i

pisac koji je pratio

srpsku vojsku, opi-

sivao je: „Vojska,

odstupajući sa

starcima koji su

kukali, sa ženama

i decom koji su se

beznadežno tužili

i koji su stenjali pod teškim teretom

i hoteći da otrgnu što više iz razvali-

na svojih ognjišta, terala je sve ispred

sebe, a tu mešavinu povećavala je rika

uplašene stoke... Tada sam u očima

otvrdelih srpskih vojnika video suze –

suze sažaljenja, nemoći, jarosti.” U prvoj

polovini novembra 1915. srpske snage,

opkoljene sa svih strana, prikupljale su

se na Kosovu.

Vojvoda Putnik i Nikola Pašić molili su

saveznike da ojačaju Istočnu armiju u

Solunu na bar 120.000–150.000 vojni-

ka i da brzo krenu u proboj ka severu.

Francuski general Saraj, njen koman-

dant, zaista je 3. novembra 1915. uputio

dve nepotpune divizije ka Strumici i

Krivolaku, gde su odmenile srpske brani-

oce. Kolebanja saveznika i neprijateljstvo

pronemački raspoloženog grčkog kralja

Konstantina poništili su, međutim, sve

nade Srba. Čak i ove francuske snage

povučene su 12. novembra ka Solunu.

Ne znajući za ovo odustajanje, Srbi

su 21. novembra 1915, poslednji put,

bez uspeha pokušali da se probiju ka

Skoplju.

Izgledalo je da je došao dan konačnog

poraza. Dezertiranje je poprimilo mas-

ovne razmere. Ljudi su bacali oružje i

pokušavali da se vrate kućama kroz

neprijateljske borbene redove. Vlada i

Vrhovna komanda odlučili su, međutim,

25. novembra da se vojska, kralj, regent,

vlada i skupština, kao i svi civili koji su ih

pratili, povuku preko Crne Gore i Albanije

ka jadranskoj obali, gde će ih prihvatiti

saveznički brodovi. Posle mukotrpnog

povlačenja preko Crne Gore, srpska

vlada stigla je u Skadar već 28. novem-

bra, a Vrhovna komanda 6. decembra

1915. godine.

Ostaci srpske vojske

Povlačenje srpske vojske dolinom reke Morave

74

Srbija je pobeđena, ali se nije predala. Da

se i u operacijama 1915. borila do kraja,

pokazuje činjenica da su neprijateljske

snage tada izgubile više od 92.000 ljudi.

Kako bi nastavili borbu, Srbi su sada

polazili u neizvesno izbeglištvo. Verovali

su da će samo tako, u neizvesnim vre-

menima, ostati gospodari svoje sudbine i

sačuvati državni kontinuitet.

Povlačenje

Krajem novembra i tokom prve dve

sedmice decembra 1915. crnogorskim

planinama i albanskim gudurama ka

moru su se, po snegu i zimi, spuštale

kolone iznurenih srpskih vojnika i civila.

Bili su to oni koji su, uprkos porazu i

propasti, odlučili da se ne predaju.

Tri srpske armije i trupe odbrane

Beograda kretale su se od Peći, preko

Andrijevice i Podgorice, do Skadra, dok

su se trupe Novih oblasti i Timočka

vojska povlačili od Đakovice preko Puke

za Skadar i Lješ i od Prizrena preko

Debra za Elbasan. Uz glad, rane, bolest

i zimu, u Albaniji ih je dočekalo nepri-

jateljstvo lokalnog stanovništva. Ljudi

Esad-paše Toptanija ipak su činili sve

što su mogli da im olakšaju kretanje.

U Crnoj Gori mogli su da računaju

na pomoć stanovništva, ali zaleđene

planinske vrleti nisu mogle da im obez-

bede ni utočište ni hranu. Crnogorska

vojska junački im je štitila desno krilo od

napada nadirućih austrougarskih trupa.

Ona je na Božić, 7. januara 1916, pod

komandom serdara Janka Vukotića, kod

Mojkovca nanela težak poraz nepri-

jateljskim snagama. Vlada kralja Nikole

Petrovića ipak je 16. januara 1916.

pristala na kapitulaciju.

Ogist Bop, francuski poslanik na srp-

skom dvoru koji se i sam povlačio

preko Crne Gore, ovako je opisivao

srpske vojnike što su iz okolnih vrleti

pristizali u Skadar: „Iznureni vojnici

ulazili su u Skadar ponaosob, u malim

grupama, u zbijenim odeljenjima, kon-

janici i pešaci izmešani; pokatkad je

pokoji odred zadržavao svoje vojničko

držanje, ali su mnogobrojni bili ljudi koji

su bili bez oružja. Svi su izgledali krajnje

iznureni, kao pravi živi leševi koračali su

s mukom, mršavi, ispijeni, sumorni, crna

lica, ugašena pogleda. Njihovo tužno

defilovanje nastavljalo se po čitave dane,

pod kišom, po blatu. Nikakva žalba nije

se čula sa usana ovih ljudi koji su toliko

prepatili; kao da ih je nekakva zla kob

gonila, išli su ćuteći; samo bi po kašto

progovorili hleba; to je bila jedina reč

koju su imali snage izgovoriti.”

Kolona srpske vojske na putu od Peći ka Andrijevici

Povlačenje srpske vojske preko Prokletija

75

Pošto su sredinom decembra 1915. izbili

na albansku obalu, srpski vojnici i civili

brzo su shvatili da njihova golgota time

nije okončana. Nisu videli ni savezničke

brodove, ni konake, ni hranu. Pomor

od gladi i bolesti se nastavljao. Uprkos

molbama srpske vlade, Italijani su toliko

oklevali da pomognu da su se probudile

sumnje kako to čine zbog suparništva sa

Srbima u Dalmaciji. Ruski car zahtevao

je da brodovi bez odlaganja prime Srbe.

Vlada Aristida

Brijana već se

27. novembra

1915. založila

za spasavanje

srpske vojske i

pomoć je ipak

stizala. Francuzi

i Britanci

odlučili su da ih

evakuišu na Krf,

pa su se fran-

cuske trupe, bez dozvole grčkog kralja

Konstantina, iskrcale na to ostrvo i počele

da ga pripremaju za dolazak Srba. Prva

ukrcavanja počela su u Medovi i Draču

6. januara 1916, ali ponovo su usporena.

Kada su austrougarske trupe ušle u

Skadar, zapretila je opasnost od zaro-

bljavanja, pa su srpski nevoljnici morali

da krenu u nov marš ka Draču i Valoni,

za neke dugačak preko 250

kilometara. Tek kada je, trudom

Francuza, evakuacija zaista

započela, regent Aleksandar

i Vrhovna komanda pristali

su da i sami budu prebačeni

na Krf 6. februara 1916. Na

Krf su stigli i srpska vlada i

skupština. Najveći broj srpskih

vojnika biće prevezen do 19.

februara 1916. godine.

Na Krfu se, tako, okupilo oko 135.000

srpskih vojnika, dok ih je u Bizertu,

u francuskom Tunisu, prebačeno oko

12.000. Oni koji su bili u najgorem

stanju s Krfa su prevoženi na obližnje

ostrvce Vido da tu umru i budu bačeni

u more. Srbi su to ostrvo nazvali Ostrvo

smrti, a pesnik Milutin Bojić vode oko

ostrva nazvao je Plavom grobnicom. Pod

vedrim nebom i šatorima koje su za njih

podigli francuski mornari, na neprekid-

noj februarskoj kiši, u užasnim mukama,

ležale su hiljade ljudi. Tek kada budu

stigli srpski i francuski lekari i najos-

novnija medicinska pomoć, stanje će biti

nešto bolje. Na Ostrvu smrti umrlo je

oko 5.400 ljudi, u Bizerti oko 1.000.

Za to vreme srpski civili su iz Albanije

na ostrvu Vido, težak samo 27 kilogramaSrpski vojnik nakon prelaska preko Prokletija,

Bacanje mrtvih u Plavu grobnicu

Nikola Pašić dočekuje regenta Aleksandra na Krfu

76

prevoženi u Francusku, Britaniju, Grčku,

Švajcarsku i Italiju. Najviše njih primila

je Francuska. U školskoj 1917/1918.

u Francuskoj se školovao 1.151 srpski

srednjoškolac (od toga 306 devojčica),

1.164 studenta (84 devojke) i još 31 na

različitim studijskim tečajevima. U Velikoj

Britaniji školovalo se 450 srpskih đaka

i studenata. Proterana na daleko sre-

dozemno ostrvo, zbijena na Krfu, Srbija

je u ovu decu polagala sve svoje nade.

1916. i 1917: Obnova

Solunski front

Strani diplomati, koji su pratili Srbe u

povlačenju i na Krfu, već krajem feb-

ruara 1916. javljali su da se srpska

vojska oporavlja neočekivanom brzinom.

Snabdeveni francuskom opremom i

naoružanjem, srpski vojnici opet su bili

podeljeni na tri armije, pri čemu su

spojeni prvi i drugi poziv. Za Vladu

i Vrhovnu komandu bilo je posebno

važno da se Srbi opet, kao značajna

i samostalna snaga, uključe u akcije i

izbore za svoje ratne ciljeve. Prve srp-

ske jedinice prevezene su

morem na Solunski front

već u martu 1916, da bi

prebacivanje cele srpske

vojske bilo okončano kra-

jem maja 1916. godine.

Srbi su preuzeli centralni

deo fronta, od Kožufa do

Lerina, između francuskih i britanskih

jedinica. U avgustu 1916. tu se nala-

zilo 127.000 Francuza, 123.000 Srba,

119.000 Britanaca, jedna italijanska

divizija, jedna ruska brigada i dva puka

grčkih dobrovoljaca. Naspram njih su, u

rovovima duž fronta, koji se protezao

srpsko-grčkom granicom iz 1913–1914,

stajali bugarski i nemački vojnici (osam

bugarskih i jedna nemačka divizija).

Srpski vojnici bili su ubedljivom većinom

seljaci, domaćini i mladići za koje su nji-

hove porodice, sela i varoši bili ceo svet.

Rat ih je naterao da prvi put u životu

napuste svoj kraj. Sada su se francuskim

brodovima, bolesni, na ivici snage, nevolj-

no otiskivali na otvoreno more i plovili

sve do severne Afrike. Strepnja koja ih je

obuzimala pri pomisli na nepredvidive

ćudi mora, njihove molitve Svetom Nikoli

u strahu od neprijateljskih podmornica,

sve je to opisano u pesmi Kreće se lađa

francuska, koju je tada napisao jedan

od njihovih starešina, pukovnik Branislav

R. Milosavljević. Ona se, kao narodna

pesma, peva i danas.

I susreti s Francuzima, francuskim koloni-

jalnim trupama, Britancima, Italijanima,

Rusima, Grcima bili su za njih potpuno

novo iskustvo. Ostalo je zabeleženo da su

se s Francuzima najlakše sporazumevali

i najviše družili. U Solun, lučki grad pun

iskušenja, retko su silazili. Za to nisu imali

ni volje ni para. Cela njihova izbeglička

država i njihova vojska živele su od

francuskih i britanskih kredita. Vojvoda

Stepa Stepanović, komandant Druge

armije, nikada nije sišao u Solun. Živeo

je sa svojim vojnicima na položajima, u

dometu bugarskih topova. Arčibald Rajs

je zabeležio da ga je Stepanović, kada

su se prvi put sreli, ponudio jabukama,

kao posebnom dragocenošću, i da mu

je regent Aleksandar kasnije objasnio

Ukrcavanje srpskih vojnika na francuski brod

Oporavljene pešadijske jedinice srpske vojske na maršuiz logora na Krfu do ukrcnih luka na putu za Solun

77

kako vojvoda takvu počast ne ukazuje

svakome.

Ledi Izabela Haton, pripadnica Bolnice

škotskih žena koja je na Solunskom

frontu pod francuskom komandom

lečila uglavnom Srbe, pisala je o tome

kako su oni mimikom uspevali da

Škotlanđankama ispričaju cele priče o

svojim selima, porodicama, o stradanju

kroz Albaniju. Primetila je da su, pod

bolovima, najčešće zazivali svoje majke

i da su, kada bi se oporavili, voleli da

pevaju i igraju.

Dvomesečne borbe na Solunskom fron-

tu počele su bugarskim napadom 17.

avgusta 1916. godine. Najteže bitke,

prsa u prsa, vođene su na Kajmakčalanu,

na vrhu planine Nidže visokom 2.521

metar. Tu je Drinska divizija izgubila

3.320 ljudi, a ukupna srpska vojska

4.643 vojnika. Pošto su, oslobođenjem

Bitolja, srpske trupe zakoračile na teri-

toriju Srbije, front se stabilizovao sev-

erno od tog grada. U ovim borbama

Srbi su imali 28.000 ranjenih i pogi-

nulih boraca, dok su Bugari i Nemci

imali 68.000 izbačenih iz stroja i oko

7.700 zarobljenih. Francuzi su imali

blizu 8.000, a Rusi oko 1.500 poginulih

i ranjenih. Zbog ovakvih gubitaka, srp-

ska vojska preustrojena je u samo dve

armije, pod komandom Živojina Mišića

i Stepe Stepanovića. Petar Bojović je još

u decembru 1915. zamenio bolesnog

Radomira Putnika na mestu načelnika

Vrhovne komande.

Na Solunskom frontu se u naredne skoro

dve godine borbene linije neće bitnije

pomerati. Tako će ostati uprkos jednoj

ofanzivi saveznika u aprilu i maju 1917,

u kojoj će srpskoj vojsci pripasti ključna

uloga, obaranju kralja Konstantina, opre-

deljivanju Grčke za Antantu i dolasku

većeg broja grčkih vojnika na Solunski

front. Srpska Vrhovna komanda, željna

povratka u otadžbinu, neće prestajati

da od saveznika zahteva da se što pre

krene u proboj Solunskog fronta. Sve do

konačne ofanzive i pobede u septembru

1918, međutim, tu će biti vođen samo

mukotrpan rovovski rat manjim jedini-

cama.

U borbama tokom 1917. godine srpska

vojska izgubila je 156 oficira i 4.075

podoficira i vojnika. No te godine njeni

redovi popunjeni su sa oko 12.600

dobrovoljaca pristiglih iz Rusije razdirane

revolucijom, bivših vojnika Austrougarske,

i oko 4.000 dobrovoljaca iz Amerike. Oni

su ubedljivom većinom bili Srbi, pri čemu

je među njima bilo i Hrvata i Slovenaca.

Srbija nije odustajala od svojih jugoslov-

enskih ratnih ciljeva, što je potvrdila

Krfskom deklaracijom jula 1917. godine.

Toplički ustanak

Za to vreme, u iznurenoj i razorenoj

Srbiji, pod okupacijom Austrougarske

i Bugarske, uz kontrolu Nemačke nad

glavnim komunikacijama i rudnim bogat-

stvima, izbio je jedini oružani ustanak

protiv okupatora u istoriji Prvog svet-

skog rata. U bugarskoj okupacionoj zoni

sprovođene su likvidacije, interniranje

i bezobzirna bugarizacija, ali je povod

za opštu pobunu bila regrutacija Srba

u bugarsku vojsku. U leto i jesen 1916.

bilo je sukoba u Šumadiji i Mačvi, tokom

zime okupatorske snage morale su da

vode prave bitke s naoružanim srpskim

pobunjeničkim četama, ali opšti oružani

ustanak izbio je u februaru 1917. godine

na području Toplice, Južne Morave,

Kopaonika i Kosova. Komitska vojska sa

12.762 pešaka i 364 konjanika tada je

kontrolisala slobodnu teritoriju sa oko

milion stanovnika. Udružene bugarske

i austrougarske snage, kao i albanski

dobrovoljci, zvanično su ugušili pobunu u

martu 1917, pri čemu je bugarska vojs-

ka počinila jezive zločine nad civilima,

naročito u Surdulici. Prema nepotpunim

podacima, računa se da je tada ubijeno

oko 20.000 muškaraca, žena i dece.

Posledice Bugarskih zverstava u okolini Toplice

Srpski vojnici u rovovima kod Moglena

78

Ključne vođe ustanka, međutim, nisu

uhvaćene i njihove jedinice su nastavile

da se bore. Kosta Vojnović ubijen je tek

u decembru 1917, a Kosta Pećanac

nikada nije uhvaćen.

1918. Oslobođenje i ujedinjenje

Proboj Solunskog fronta

Moral bugarskih i nemačkih vojnika

na Solunskom frontu bio je poljuljan

neuspehom velike nemačke ofanzive

započete na Zapadnom frontu u martu

1918, pristizanjem američkih vojnika i

početkom savezničke protivofanzive u

julu 1918. godine. Bugarska je, nezado-

voljna odnosom saveznika prema njen-

im teritorijalnim zahtevima, prolazila

kroz ozbiljnu političku krizu.

Do juna 1918. na mestu komandanta

Istočne vojske nalazio se Sarajev nasled-

nik, general Gijom. Tada je na taj položaj

postavljen borbeni general Franše

d’Epere. U isto vreme načelnik srpske

Vrhovne komande postao je Živojin

Mišić. D’Epere je prihvatio Mišićev plan

iznenadnog proboja Solunskog fronta

na teško pristupačnom planinskom delu

koji je držala srpska vojska. Bez saglas-

nosti sumnjičavih Britanaca, francuska

vlada dala je dozvolu za sprovođenje

priprema za konačnu ofanzivu.

Ona je planirana za 15. septem-

bar 1918, a britanska saglasnost

stići će samo šest dana pred

njen početak.

Pred početak proboja savezn-

ici su imali prednost nad pro-

tivnicima, ne toliko u ljudstvu

koliko u borbenoj spremnosti

i naoružanju. Imali su oko

628.000 ljudi, ne računajući italijan-

ske snage koje su držale deo fronta

u Albaniji. Francuza je bilo 180.000,

Srba 150.000, Grka 135.000, Britanaca

120.000, Italijana 42.000 i 1.000 vojni-

ka Esad-paše Toptanija. Nasuprot njima

stajalo je 626.000 bugarskih i nemačkih

vojnika, od kojih je Nemaca bilo oko

30.000. Austrougarske jedinice držale

su front prema Italijanima u Albaniji i

nisu imale značaja za nastupajuće ratne

operacije.

Da bi ojačao srpsku Drugu armiju pod

komandom vojvode Stepe Stepanovića,

kojoj je dat glavni zadatak proboja fron-

ta, D’Epere joj je pridodao dve francuske

divizije, 122. i 17. kolonijalnu. Zajedno sa

Šumadijskom divizijom, one su zauzele

položaje na glavnom pravcu proboja,

linijom Sokol – Dobro polje – Kravica

– Veternik. Čim se probiju, trebalo je da

im se pridruži srpska Prva armija pod

komandom generala Petra Bojovića, a

potom da im bokove pokrivaju i da za

njima nastupaju francuske i britansko-

grčke snage.

Posle artiljerijske pripreme, započete

ujutro 14. septembra 1918. iz 550

oruđa, po žestini neviđene na balkan-

skom ratištu, 15. septembra 1918. u

7.30 časova ujutru počeo je proboj

Solunskog fronta. Francuska 122. divizija

je, posle osmočasovne borbe prsa u

prsa, zauzela Dobro Polje, ali ne i Sokol,

dok je 17. divizija posle početnog nap-

redovanja bila vraćena na prvobitne

položaje. Šumadijska divizija zauzela je

Veternik i jedina do kraja izvršila svoj

dnevni borbeni zadatak. Zatim je pošla

u pomoć 17. diviziji. Vojvoda Stepa je

zatim, umesto ovih divizija, u prve redove

poslao odmorne divizije, Jugoslovensku i

Timočku, koje su nastavile prodor prema

severu i istoku. Kada je 122. divizija uz

srpsku pomoć oko jedanaest uveče ipak

zauzela Sokol, na tom delu fronta u

prve borbene linije izašla je Prva armija

sa Drinskom, Dunavskom i Moravskom

Povratak srpske vojske sa Solunskog fronta

Povratak s bojišta trećepozivaca sedmoga puka sa svojim starešinama

79

divizijom, da bi, već drugog dana ofan-

zive, u gonjenju neprijatelja sustigla

Drugu armiju. Solunski front bio je

probijen.

Oslobođenje

Kada je Druga armija 21. septembra

1918. izbila na Vardar, presečena je glav-

na neprijateljska komunikacija, dok su

nemačka 11. armija i bugarska 1. armija

bile razdvojene brešom od oko 50 kilo-

metara. Posle neuspeha britansko-grčkih

snaga kod Dojrana 18–19. septembra

i oklevanja saveznika da krenu na ceo

front, što je izlagalo bokove srpskih

armija koje su daleko isprednjačile, 25.

septembra 1918. saveznici su krenuli u

napad na celom frontu, od Dojrana do

Ohrida.

U borbenoj motivaciji saveznici nisu

mogli da se mere sa Srbima, koji su sada

jurili ka svojim kućama i porodicama.

„Samo su francuski konjanici mogli, i

to s mukom, da prednjače u brzini sa

srpskim pešacima”, zapisao je francuski

pukovnik Ferdinand Ž. Dega.

Bugarska je kapitulirala 29. septembra

1918, a zatim se s prestola povukao

njen car Ferdinand. Bio je to

prvi saveznik Centralnih sila

koji je izbačen iz rata. Štaviše,

sada je pretila opasnost ne

samo odsecanja Osmanskog

carstva od njih

nego i direkt-

nog napada

na Austrougarsku s juga.

Hindenburg i Ludendorf,

g l a v n o k o m a n d u j u ć i

nemačke vojske, zatražili

su od svoje vlade da

započne mirovne prego-

vore. Vilhelm II napisao je

bugarskom caru Ferdinandu: „62.000

Srba odlučilo je ishod rata. Sramota!”

Nemačka i Austrougarska pokušavale

su da, uz pomoć četiri nove nemačke

divizije, povučene iz Francuske i Rusije,

uspostave i učvrste front u južnoj Srbiji.

Trpele su, međutim, uzastopne poraze

od Prve armije, koja je, izbivši u prvi plan,

nadirala ka severu, dok se Druga armija

okrenula ka zapadu i probijala ka Drini

sledeći trupe generala Tranijea, koje su

oslobodile Skoplje i Kosovsku Mitrovicu.

U tek oslobođenom Vranju ledi Izabel

Haton zatekla je u bolnici Drinske

divizije izmešane na podu ranjene Srbe,

Francuze, Engleze i Italijane. „Operaciona

sala izgledala je užasno. Po podu je

tekla krv, a kofe, napunjene odsečenim

rukama i nogama, pokrivene mušicama,

stajale su oko ’hirurškog’ stola. Hirurzi

zasukanih rukava i zaštićeni keceljama

preko uniformi operisali su bez anest-

ezije, dok su ranjenici slabim glasom

lelekali.”

U trodnevnoj bici za Niš, započetoj

10. oktobra 1918, Prva armija, sasvim

izloženih bokova jer je 180 kilomet-

ara isprednjačila ispred saveznika, do

nogu je potukla nemačku 11. armiju.

Oslobođenjem Niša prekinuta je komu-

nikacija Nemačke i Austrougarske sa

Osmanskim carstvom, koje će, posle

poraza na Bliskom istoku, kapitulirati 30.

oktobra 1918. godine.

Zarobljeni bugarski vojnici kod Kumanova

Karikatura iz 1918.

Defi le pobednika u centru Beograda

Srpska konjica u vreme ofanzive u jesen 1918.

80

Konačno, 1. novembra 1918, 45 dana

od početka solunske ofanzive, Prva arm-

ija, sada već vojvode

Petra Bojovića, oslo-

bodila je Beograd.

Srpske armije su 3.

novembra 1918.

prešle Drinu, Savu i

Dunav i, goneći nepri-

jatelja, stupile na tle

Austrougarske. Kada

se rat bude završio,

11. novembra 1918,

srpske snage nalaziće

se uveliko na neprijateljskoj teritoriji.

U međuvremenu, Antanta je konačno

izgubila nadu da će uspeti da Dvojnu

monarhiju odvoji od Nemačke, pa su

protivljenja stvaranju Jugoslavije sasvim

prestala. U sukobu između srpske vlade

i Jugoslovenskog odbora, koji je zahtevao

da ga Pašić prizna kao ravnopravnog

partnera, iako nije imao ni približnog

udela u borbama kao Srbija, i da

se buduća jugosloven-

ska država federalizuje,

čime bi se Srbi ponovo

našli politički izdeljeni,

Britanija i Francuska

stale su na stranu

Jugoslovenskog odbora.

Ipak, ujedinjenje Južnih

Slovena u Kraljevinu

Srba, Hrvata i Slovenaca,

centralizovanu i jedin-

stvenu državu kakva je

zahtevana još Krfskom

deklaracijom, svečano je

objavljeno u Beogradu 1.

decembra 1918. godine.

Ratnici su se vraćali u

svoja uboga, razorena sela, varoši i gra-

dove. Mnogi su po povratku otkrili da su

im porodice uništene, a kuće spaljene.

Ratni invalidi prosili su ispred crkava

i po trgovima, zajedno s bogaljima

iz balkanskih ratova. Milunka Savić

zaradiće penziju čisteći, više od 20 godi-

na, prostorije jedne beogradske banke.

O godišnjicama, oni će stavljati na grudi

svoje ordenje i dolaziti na prestonička

okupljanja, gde će ih novinari neumorno

slikati i intervjuisati.

U proboju Solunskog fronta i oslobođenju

Srbije poginula su 9.303 srpska vojnika.

No došlo je vreme i da se svedu ukupni

gubici Srbije u Prvom svetskom ratu. Taj

broj iznosio je skoro 1.248.000 ljudi, oko

27% stanovnika Srbije 1914. godine.

Po procentu stradalih u ukupnom broju

populacije, Srbija je podnela ubedljivo

najveće žrtve od svih zemalja učesnica

u Prvom svetskom ratu.

Docent dr Miloš Ković

Odeljenje za istorijuFilozofski fakultetUniverzitet u Beogradu

3

1914“ La mobilisation n’est pas la guerre. Dans les circonstances présentes, elle apparaît, au contraire, comme le meilleur moyen d’assurer la paix

dans l’honneur.” Raymond POINCARÉ. Président de la République. 02/08/1914.

“Je pense que ces évènements sont fort heureux, il y a quarante ans que je les attends.La France se refait, et selon moi, elle ne pouvait pas se refaire autrement que

par la guerre qui la purifie.” Alfred BAUDRILLART. Évêque. Le Matin. 16/08/1914.

L.10EBBN000664.N001_PTGUERRE1_Ip001p016_FR_3-3.pgs 18.10.2012 10:25 PDF Vecteur v6 - Groupe Flammarion BLACK YELLOW MAGENTA CYAN

1

1914.„Mobilizacija nije rat. Naprotiv, pod sadašnjim okolnostima ona se javlja kao najbolji način da se časno obezbedi mir.”

Rejmon POENKARE. Predsednik republike. 2. 8. 1914.

„Smatram da su ovo srećni događaji, očekujem ih četrdeset godina. Francuska se obnavlja, i po mom mišljenju ona

se može obnoviti samo kroz rat koji će je pročistiti.” Alfred BODRIJAR. Biskup. Le Maten. 16. 8. 1914.

Ovo smo mi, mali francuski vojnici pod užarenim suncem, s nogama u žitnim poljima, u mislima na poljima časti, zgrčenog stomaka, usrani od straha.

Ipak, imali smo vere. Nismo stigli ni do vrata Banjola a Berlin nam je već pao u ruke. Bila je to prilika da se revanširamo za sedamdesete, pošto su nesnosni Tevtonci ponovo počeli sa svojim glupostima.

Ali ovog puta bili smo spremni, nateraćemo ih da pojedu svoje šlemove od kuvane kože sa šiljkom na vrhu.

4


2

I kadar

Deca su mnogo volela da gledaju paradu junaka sa orkestrom na čelu. To je bio veoma loš primer za njih, ali otkako su im društvo i crkva napunili glavu lažima, klinci su bili spremni da pođu s nama na klanje, samo ako bi im se to dozvolilo.

II kadar

Stručnjaci iz štabova su nam govorili da će Nemci poštovati ne-utralnost Belgije... A onda su oni zauzeli malu, neutralnu i hrabru Belgiju! Civili su bežali od rata, a ja bih im se vrlo rado priključio.

III kadar

Trebalo je da se Prusi smeste u njihove kuće, jedu njihov džem, zauzmu krevete i piju vodu iz bunara. Ipak, mi smo išli tačno u suprotnom smeru od tih nesrećnih Belgijanaca, kao privučeni nevoljama.

5


3

Bilo mi je drago što smo uništili mnogo skupe opreme, jer sam poznavao ljude koji nisu imali čak ni šerpu!

U selima uništenim prisilnim marševima najzad smo ugledali Nemce. To je bio prvi put da smo mogli pažljivije da osmotrimo neprijatelja. Nisu ličili na lupeže... Zapravo, ličili su na nas.

To su bili zatvorenici, i tada bih dao sve da sam mogao da budem na njihovom mestu. Za njih je rat bio završen.

Na kraju dana sreli smo konjicu koja je pratila kretanje nemačke izvidnice. Imali su prljava pijačna kolica na koja su pričvrstili oružje kako bi zaustavili Nemce ako naiđu na njih. Nismo sumnjali ni trenutka da će ih zaustaviti.

6


4

I kadar

Trebalo je ranije misliti na neizbežne nesreće. Ja jesam mislio o tome, ali nisam bio ništa bolji od drugih! Ipak, kako sam mogao sâm da upozorim ceo svet? Da li bi mi dopustili da govorim? Da li bi obratili pažnju na reči jednog metalostrugara iz ulice Panojo? Ne!II kadar

Sada stvarno počinje XX vek, s punim ratnim zanosom i bez ikakvog predosećaja šta će se iz svega izroditi. Ali ja sam ga imao napretek. Video sam sebe mrtvog, smeštenog protiv svoje volje među budale, s hiljadama, milionima drugih leševa, i tome se nisam nimalo radovao.

III kadar

Ostali mučenici na peronu Istočne železničke stanice bili su dobro pijani od zasluženog piva kojim su ih počastili na Aleksanderplacu.

Samo su još majke bile svesne da u naručju stežu buduće siročiće nacije, a vagoni za stoku (8 konja – 40 ljudi)u njihovim očima bili su samo mrtvački sanduci na šinama, zakačeni jedni za druge, na putu ka vojnim grobljima.

7


5

I kadar

Ni Nemci, „izabrani da civilizuju svet i misionari ljudskog napretka”, kako je govorio njihov kajzer, nisu videli dalje od nišana na svojim puškama… Osim nekoliko onih koji nisu slušali, naravno.

II kadar

III kadar

Ljubazni berlinski pekar već vidi sebe kako na Jelisejskim poljima umače pecivo u kafu s mlekom posmatrajući mlade Parižanke, tako sveže i lepe… Mašti na volju!

Elegantni bečki igrači valcera, sinovi iz dobrih kuća, obrazovane aristokrate i pesnici već su sekli sabljama grudi srpskih žena zbog ubistva prestolonaslednika. Mašinerija je već bila pokrenuta: saveznička igranka! Evropa će radosno uploviti u užas u prvim danima avgusta.

8


6

Nedostajalo je još samo ljudsko meso da zadovolji nezajažljiv apetit naših gospodara!

Trebalo je nahraniti ljude, koji će uskoro umreti, toplim i smrdljivim životinjskim iznutricama!

Trebala su im žrtvena jagnjad, pa su od nas napravili ovce za klanje!

9


7

Čak i bez kompasa ili strateške mape, posle nekog vremena uvideli smo da više ne idemo u dobrom smeru. „Ponavlja se 1870.”, govorili su stariji. Bilo je to povlačenje.

Bio sam usamljen. Pogrešio sam što sam se udaljio od čopora, ali to je bila moja karakterna osobina. Nisam imao želju za dobrovoljnim kolektivnim žrtvovanjem.

Glupo je da je sada razvijam. Metak ispaljen iz čeljusti mauzera u rukama prljavog, revnosnog nemačkog gada mogao je da vas obori u seno i da, dok sekundu ranije drhtite od straha, od vas nepotrebno napravi mrtvaca.

Nisam imao osećaj da će moja neodgovornost loše poći po mene i u toj suncem okupanoj klanici počela je da mi se vrzma po glavi misao da se vratim kući.

Bio bih dobar mrtvac, iščezao u opštem metežu. Neka vrsta anonimnog truleža, samo još jedan nestali. Ko bi se brinuo za jednog metalo-strugara iz Biskorna, iz ulice Panojo u 20. pariskom arondismanu? Nakon svega padam u potpunu ravnodušnost.

10


8

Dan je bio topao i ubilački. Mogli smo ostati tu, ali trebalo je da nas obaveste o prisustvu pruskih vojnika u šumici ispod pašnjaka na kome smo bili.

Jedva smo ih primetili . Položaj im je bio bolji od našeg.

Ništa nije moglo da spreči ono što je usledilo. Trebalo je reći: „Loše će se završiti!” Ali nije bilo prilike za razgovor. Bilo je prekasno. Bilo je suvišno postavljati pitanja: nismo imali kad da razmišljamo.

11


9

S livenim kot lićima za jelo i čitavom gvožđurijom koju smo odgovorno vucarali ličili smo na sajam otpada. Dodajte tome činije, kante, lonce i lopate, i bez sumnje možemo reći da nismo bili neprimetni u selu, naročito odeveni u cirkuske kostime, predstavljali smo fanta-stičnu metu.

Bila je glupa ideja poručničića da nas postavi među lucerke, usred jebene livade, bez ikakve zaštite sem maslača-ka, nasuprot kuršumima koje su nam Švabe spremale kako bi nas što lepše nafilovale.

U trenutku tog debilnog napada hteo sam da propadnem u zemlju. Međutim, vratio sam prisebnost i repetirao pušku o stomak.

Nije trebalo dugo da poručničić u prvom redu ispadne klovn. I danas se pitam da li je trebalo da ga sledimo?

12


10

Artiljerci, iza svojih divnih malih topova kalibra 75, ubijali su, opijeni mirisom baruta i melodičnim zvukom đuladi. Možda im je to davalo neku vrstu spokojnosti uma, da budu nekoliko kilometara udaljeni od tela raskomadanih njihovim granatama, ko će ga znati?

Ponovo je zavladao mir... Čuli su se samo bolni krici umirućih. Tokom napada, pod kišom granata, odvojio sam se kako bih se pravio mrtav u šumi. Drhtao sam kad sam shvatio da mi jedan Prus drema na ramenu.

Da li je uradio isto što i ja? Da li je želeo pre svega da spase glavu, da pobegne iz te klanice koja ga se ne tiče? Zbog te mogućnosti postao mi je i simpatičan, ali nisam bio siguran ni u šta.

13


11

Ne znam da li je uspeo u potpunosti da se ispra-zni, ali znam sigurno da nije imao vremena da se obriše!

Konjica mu je probola prsa. Evo ga sada olakšanog! Kraj rata… Kraj neizvesnosti, dan na selu na obali Marne, birtije… čamčić na reci.

Zatim se pojavio neko sa šiljkom na šlemu, ali nije obratio pažnju na nas. Nije mi trebalo mnogo da shvatim zašto je lutao tuda, daleko od ostalih.

Došao je da kenja na sve-tom francuskom t lu, naj-starijoj ćerci Crkve.

14


12

Nikad više nisam video ružičaste guzove tog usranka sa šiljkom. Ostavio sam svog Prusa u njegovim pobedničkim snovima i otišao.

Plećati konjanici sa šlemovima pridružili su se kolegama na svojim iscrpljenim peršeronima koji su zaudarali na lešine.

Upregli su ih nabusiti plaćenici spremni za klanje. Konji su me oduvek plašili. Daleko više sam voleo bicikl.

Ne možemo da znamo da li je to što je padalo po tintara-ma tih konjanika bilo od krupa ili od šnajdera. U svakom slučaju, bio je to veličanstven posao za artiljerca!

15


13

Nestao je onaj fantastični zanos! Malo konja i ljudi se vratilo zado-voljno danom provedenim na selu.

Konji, ta stoka koja je glupo prihvatila da nosi na svojim leđima opasne životinje, imali su svoju odgovornost u tom sranju, rekoh u sebi... sad sam već počeo da bulaznim!

Afrički pešadinac izgubljen među „domaćim” strelcima, koji nisu došli od Ganjija i koje još nismo smeli da zovemo Marokancima, obaveštavao me je o položaju mog puka.

16


14

Na terenu je bilo amatera, poput nas, i profesionalaca, poput „Britanaca”, koje nije bilo briga za našu staru opremu i grimizne pantalone. Treba reći da smo imali kape, uz potpuno otrcano vašar-sko odelo, ali bile su apsolutno pogodne za nemačke projektile.

Belgijanci su gacali. Otvorili su brane kako bi potopili osvajače i, s nogama u vodi, vojnici i njihov kralj čvrsto su se držali za poslednji komadić zemlje, dok su Nemci marširali paradnim korakom na Gran plasu u Briselu.

Ne videvši nijedno poznato lice i ne upoznavši nikog novog, pridružio sam se trupi. Činilo se da se Nemci povlače. Trebalo je da ih pritisnemo ne gubeći vreme.

17


15

Stigla je jesen. Topovi su se malo umirili zbog nedostatka municije na obe strane, propuštena je prilika za prekid svega. Napravili smo lomaču i, dok su anonimni poginuli vojnici odlazili u dimu, počeli smo da zauzimamo položaj. Nemci su se povukli da bi se bolje sakrili, bez sumnje s namerom da se vrate i nauče nas da pravimo kiseli kupus.

Englezi su bili zadovoljni promenom položaja. „Bog je moje pravo” protiv „Bog je s nama”... Ovo će se sigurno loše završiti! Ali ko bi mogao biti taj Gospod Bog? Još jedan od lažnih prijatelja koji koristi situaciju!

„Svako za sebe, a Bog protiv svih”: to je prava magična formula za dečicu!

Bitno pitanje koje je dosta mučilo žabare, naravno, jeste da li Škoti koji hrabro idu u smrt nose gaće ili im jaja slobodno kloparaju poput kastanjeta pod „suknjama”.

18


16

Upravo sam učestvovao u bici na Marni. Uopšte nisam razumeo tu vešto smišljenu strategiju, što znači da mi ništa nisu objasnili. Nisam, dakle, znao da sam se vratio kao pobednik i s nogama u govnima umarširao u francusku istoriju.

Iskopali smo prve rovove. Vreme malih olovnih vojnika u redu po četiri, osam ili šesnaest bilo je završeno. Postali smo radnici na zemljanim radovima zaduženi za savesno kopanje zajedničkih jama.

Shvatili smo da smo već dugo tu, na dnu sopstvenih grobova. Nemci nisu odlučili da se vrate kućama i bili su dosta daleko od Berlina. Za Božić, primirje se pretvorilo u druženje, naročito između Engleza i Nemaca. To je ostavilo dobar utisak. Nekoliko sati razmene cigareta i bombona pre nego što se svako vrati u svoju rupu kako bi nastavio sa ubijanjem.

Razumeo sam samo da smo došli u rat.

5

Danas je 28. jun 1914. godine.

Blistavo sunce sija nad Parizom i na

hipodromu Lonšam predsednik repub-

like Rejmon Poenkare prisustvuje pop-

odnevnim trkama.

Tu ga je funkcioner Ke d’Orseja upra-

vo diskretno obavestio da je prestolo-

naslednik Franc Ferdinand, naslednik

Austrougarske monarhije, ubijen, kao

i njegova žena, u malom bosanskom

gradu Sarajevu.

Tada niko nije pretpostavio da će ova

obična vest dovesti do, skoro jednoglas-

nog, prepuštanja najvećih naroda sa

Zapada čudesima ratne avanture.

Ko je mogao pomisliti da će se, kad čuje

tu vest, blistava evropska civilizacija već

sutradan saviti pod teretom nacionalnog

antagonizma i podleći nemilosrdnim

mehanizmima vojnih saveza?

Ko je mogao predosetiti besne

militarističke impulse i lude buduće

dane, progresivno ispunjene sve većom

osudom javnosti?

Ko bi se usudio da sumnja u diplomate?

Zar nemaju dovoljno zdravog razu-

ma da ubede predsednike država da

ignorišu pritisak svojih generala zasle-

pljenih planovima?

Naravno, svi ovi oficiri već godinama

spremaju konačni obračun. Ali velika

odgovornost za objavljivanje rata nije

na njima.

Dakle, 1914. godine ova Evropa, jedna

vrsta civilizacijskog svetionika, kojoj

niko nije osporavao univerzalni značaj,

očigledno nije imala čega da se boji...

izuzev sebe same.

U Francuskoj su na izborima upra-

vo pobedili levičari. Kampanjom je

dominirao nedavni kontroverzni zakon

koji vojnu službu produžava na tri

godine, ali i projekat uvođenja poreza na

prihode, kao i odbrana svetovne države.

U Nemačkoj

U Francuskoj

Nemačka patriotska razglednica

Saveznici hrle u pobedu

ŽAN PJER VERNE

Međutim, 19. juna ova nova skupština

izglasala je pozajmicu od 800 mil-

iona franaka namenjenih naoružanju.

S druge strane Rajne engleska eskadra

došla je u prijateljsku posetu nemačkoj

mornarici u velikoj vojnoj luci Kil. Treba

znati da su tri suverena – Engleske,

Nemačke i Rusije – rođaci. Oni su poto-

mci pokojne kraljice Viktorije. Ruski car

Nikolaj II i engleski kralj Džordž V su

rođaci, a u srodstvu su i s nemačkim

carem Vilhelmom II.

I tako je ta Evropa iz 1914. radikalno

podeljena na dve antagonističke grupe.

S jedne strane Trojni savez, koji čine

Nemačka, Austrougarska i Italija, a s

druge sile Antante: Francuska, Rusija i

Engleska.

Naravno, ova situacija pobuđuje

suparništvo, otkriva različite interese,

podstiče tržišnu konkurentnost, ohrabru-

je nacionalni ponos, povećava kolonijalne

apetite. Ovo je ponekad prouzrokovalo

napetost, čak i potpirivalo ratne glasine,

ali krize su se ipak uvek prevazilazile

diplomatskim rešenjem.

Istina je da već trideset godina trka

u naoružanju i kadrovima, kao neka

suptilna ali opasna igra, tera Francusku

i Nemačku da razvijaju vojna sredstva

bar jednaka sredstvima mogućeg nepri-

jatelja.

Tačno je da brzi razvoj moćne nemačke

ratne mornarice zabrinjava, iritira i žesti

Veliku Britaniju, koja želi da bude gosp-

odarica mora i ne može da podnese

konkurenciju.

Tačno je da su na granici istočne Evrope

balkanske zemlje vodile dva rata koja su

rezultirala povlačenjem turskog osvajača

sa osvojenih teritorija. Kad su evropske

diplomate aktivno učestvovale u dva

mirovna sporazuma kojim su utvrđene

nove granice na tom području, nisu mogli

izbeći da Bugarska ne postane drugi

veliki gubitnik, njene teritorijalne preten-

zije su suzbile Grčka i Srbija.

Takođe je tačno da se već desetak

godina milioni Evropljana priključuju

pacifističkim tezama moćne radničke

Internacionale i imaju poverenje u soci-

jalizam s ciljem da se sačuva mir.

U Francuskoj, Žan Žores, socijalistički

poslanik, istinski „glas naroda”, idejni je

vođa ove internacionale. Čak i ako čovek

prepozna potrebu i obavezu za odbranu

zemlje kako bi se sačuvala nacionalna

nezavisnost, on nosi velike nade prole-

tarijata i Generalne konfederacije rada.

Zaratiti generalnim štrajkom, zašto ne

i pobunom, i eto radničkoj klasi, bez

obzira na to da li je reč o nemačkoj ili

francuskoj, čudesnog leka koji se sada

može suprotstaviti buržoaziji, trgovcima

topovima i svim pristalicama rata.

Dakle, nema razloga za brigu.

DO SKOROG VIĐENJA! Primorani smo da se na neko vreme oprostimo od svojih čitalaca i pretplatnika.ŽIL BLAS Zna se, to su omladinske novine, a čitava omladina od danas ima samo jedan zadatak. Takođe, bićemo sprečeni da redovno izlazimo: naš direktor je pod zastavama i svi naši saradnici iz redakcije, uprave i štamparije pridružili su se ili ili će se pridružiti svom korpusu. Kad prilike budu to dozvolile, ŽIL BLAS će ponovo pokazati svoje najradosnije lice. DO SKOROG VIĐENJA!

Socijalni rat Najpre nacionalna odbrana!Oni su ubili Žorea! Mi nećemo ubiti Francusku!Živeo Žore! Hrabro! Država u opasnosti!

U rovu

6

7

I vreli julski dani nižu se jedan za

drugim. U Beču je završena diskretna

sahrana prinčevskog para i krivci su

uhapšeni. U Nemačkoj Kajzer, pre nego

što će otići na krstarenje, jasno i glasno

objavljuje svoju bezuslovnu vernost star-

om caru Francu Jozefu, koji će proslaviti

svoj 84. rođendan.

Dakle, nije se moglo predvideti pogoršanje

odnosa između Austrougarske i male

Kraljevine Srbije. Atentat je samo udaljeni

šum. Ali u senci neki uživaju da stave na

kocku sudbinu miliona ljudi.

Austrija 23. jula grubo postavlja

ponižavajući ultimatum Srbiji. Evropske

diplomate nastoje da reaguju, ali ratnički

ekseri su već duboko zabodeni u drveni

krst na kom će biti razapet čitav svet.

Ruski car, koji je upravo primio u

zvaničnu posetu francuskog predsed-

nika Poenkarea, objavljuje 25. jula da

podržava Srbiju. I 28. jula Austrija, koja

zna da ima podršku nemačkog cara

Vilhelma II, otvara veliki bal objavljiva-

njem rata Srbiji. Valcer mobilizacije može

da počne. Nek zvone zvona, nek se

oglase doboši, počelo je... ali uz čvrsto

ubeđenje da će to trajati samo preko

leta.

Od 30. jula, uz oduševljenje jednih,

prokletsvo drugih i disciplinu većine,

pozvano je preko deset miliona ljudi da

se jave u kasarne. U Francuskoj, uprkos

Žoresovom ubistvu, to je „sveti savez”

protiv okupatora. Razbijene su iluzije

radničke Internacionale i čudo njenih

pacifističkih delovanja.

Drugog dana avgusta, u vreme žetve

i uoči berbe koja je obećavala, radnici,

gazde, seljaci, buržoazija, trgovci, svi

ujedinjeni zakonom, zamenjuju svoja civ-

ilna odela vojnom uniformom pre nego

što ih pozovu da svrgnu nasleđenog

neprijatelja. I to prateći plan (tajni) koji

su godinama pažljivo pripremali generali

sigurni u svoju genijalnost i ponosni na Francuski puk u maršu ka granici

Nemačka pešadija

Francuska pešadija

8

svoja dela.

U isto vreme, u Parizu, kao opijena

ratnim stanjem, zanesena gomila okriv-

ljuje tzv. nemačke institucije. Kafići i

butici su jednostavno pljačkani zbog

svojih zvučnih germanskih natpisa.

Međutim, bilo je i brojnih prodavnica, a

naročito onih iz lanca Magi, koje su bile

švajcarskog porekla.

U to vreme ova firma je bila na dobrom

glasu zbog kvaliteta svojih prirodnih

proizvoda, čistog mleka i truda da

radničkom svetu ponudi zdravu i jeftinu

hranu. Druga marka budi narodni bes, u

pitanju su „kocke za supu kub”. Jedan

je razlog za to. Već nekoliko meseci

medijska kampanja vođena ekstrem-

nom desnicom i njenim predvodnikom

Leonom Dodeom podmuklo navodi

da su Magi i Kub u službi nemačke

špijunaže i da hiljade reklama na kojima

je kocka za supu upozoravaju invazijske

trupe. Ovo postaje toliko ozbiljno da

ministar unutrašnjih poslova 4. avgusta

traži da se unište reklame postavljene

u blizini vojnih zona i duž železničkih

pruga.

To su one železničke pruge po kojima

vozovi idu jedan za drugim s tovar-

om omladine. Lagano, ili skoro tako,

kao dobro podmazan mehanizam, oni

odvoze ka granicama budućnost nacije.

Okruženi vlagom i smradom vagona za

stoku, neki od njih još imaju snage da

pevuše: „Dok slavimo pobedu koja nam

ruši prepreke, sloboda prati naš korak i

od severa do juga ratna truba označava

vreme borbe”.

Za Francusku je jedini način za

poravnanje odlučna ofanziva. Pešadija

je kraljica borbi, bajonet njena baklja, a

top od 75 mm njen taktometar. Kako

objasniti tu prezrenu „vatru koja ubija”,

vatru mitraljeza i teške artiljerije?

Osvetoljubiv, Žofr napada u Alzasu i

vreba Nemca u Loreni, ali Tevtonac

prolazi kroz Belgiju. Ovo narušavanje

neutralnosti belgijske teritorije dovodi do,

i to je iznenađenje za Nemačku, britan-

ske intervencije, dok se Žofrove ofanzive

u Alzasu i Loreni šire kao zapaljena

slama. Od 25. avgusta, uzdrman na svim

frontovima, Žofr je prinuđen da naredi

opšte povlačenje.

To je poraz svih njegovih predviđanja,

a gubici su užasavajući, naročito za

francusku vojsku: nekim danima i do

25.000 mrtvih.

Za to vreme pariska štampa objavljuje

na naslovnim stranama da su kozaci

na pet etapa do Berlina, ali narednog

dana ne može da sakrije od zapanjenih

čitalaca da je neprijatelj na vratima

Pariza.

Drugog dana septembra, kako bi dala

nov impuls nacionalnoj odbrani, vlada

se povlači u Bordo i zadatak da brani

9 Nemački ranjenici

Hrabri Belgijanče… Hvala!

Avgust 1914. Francuska pešadija čeka neprijatelja

9

glavni grad poverava Galijeniju, generalu

u penziji. To je čovek kog Žofr ne ceni

baš mnogo. Neće prestajati da mu doka-

zuje ko je glavni.

Ali na manje od 25 km od Pariza

nemačka vojska pravi nepromišljen

potez. Ubeđeni da su francuske jedinice

poražene i da ostatak engleske eks-

pedicije želi da se dokopa obale samo

da bi se ukrcao, nemački generali žele

da ubrzaju pokret na otvorenom koji

će im omogućiti uništenje savezničkih

snaga. Nasuprot prvobitnom planu,

umesto da opkole Pariz, oni odlučuju da

krenu na glavni grad sa severa.

Ova promena pravca, koju Galijeni sma-

tra neočekivanom šansom, ohrabriće ga

da napadne tu slabiju stranu.

Ne bez teškoća, on tera Žofra da iskoris-

ti ovu priliku, i to će biti bitka na Marni.

Šestog septembra od Verdena do Oaza

800.000 Francuza i 60.000 Engleza

iznenada se suočava sa 800.000

Nemaca. Borbe su žestoke, neizvesne,

ali ubistvene.

Jedan oficir gine pred Moom, od

mitraljeza, kao što je sanjao i napisao:

„Srećni su oni koji umru za voljenu

zemlju, pod uslovom da se to dogodi

u pravednom ratu”. Njegovo ime je

Šarl Pegi. Nekoliko kilometara dalje pet

vojnika, ne gorih od drugih, ali koji se

vraćaju gladni, usrani, zavezanih creva

zbog nezrelog voća na koje su nailazili

usput, brutalno je iz pištolja ubio jedan

general: ubijeni „za primer”.

Međutim, desetine hiljada ljudi koji se

povlače već dve nedelje, bez redovnih

zaliha, pod zaparom, znojeći se pod

teretom loše opreme, teške oko 25 kg, i

u uniformi pretoploj za to doba godine,

uspravljaju se i idu napred.

I mnogi će pasti u senci zrelog klasja.

Druga Galijenova inicijativa: oko 2.000

pešadinaca, ukrcanih u izvestan broj

zaplenjenih vozila, odlazi na bojno polje

u blizini Nantej le Oduena.

Ovo pojačanje je samo kap vode u ovom

ogromnom sukobu, ali oni kradu pobedu

od nemačkog generala Fon Kluka, koji

se toliko nadao da će zadati odlučujući

udarac. Tako, kao neka vrsta moderne

legende, epopeja o zaplenjenim vozilima

ulazi u istoriju.

Ali rat se nastavlja. Nakon kratkotrajnog

gubitka, Nemci dolaze k sebi i, koristeći

teren, smeštaju se od Verdena do Oaza

na povoljne i lako odbranjive položaje.

Pravi se mreža kontinuiranih rovo-

va. Na taj način dva neprijatelja će

pokušati da postepeno potisnu jedan

drugog međusobnim pokoljem u pravcu

Severnog mora. To je kraj nadama u

kratkotrajni rat i povratak kući pre

Božića.

U pozadini, javnost je kljukana vestima

Ernest

Ernst

Septembar 1914. Francuske trupe tokom bitke na Marni

10

o briljantnoj pobedi na Marni i njenom

tvorcu, generalu Žofru. A Galijeni je

ignorisan, cenzura bdi, izabrala je svoj

tabor.

Sve novine pišu o hrabrosti profesion-

alne britanske vojske, hvale neverovatan

otpor neobične belgijske vojske i veličaju

njen hrabri narod i njihovog kralja. Ali

treba reći da je na istočnom frontu

dve ruske armije koje su se probile u

istočnu Prusku upravo u Tanenbergu i

na obalama Mazurskih jezera pobedio

Hindenburg, stari nemački general, na

brzinu aktiviran iz penzije. Štampa piše i

o teškoćama nastalim zbog naglog dola-

ska na desetine hiljada izbeglica koje

su pobegle pred osvajačem. Međutim,

javnost je naročito informisana o zlodeli-

ma nemačke vojske. To je provala detalja

o pljačkama, ucenama, zločinima, taoci-

ma, uništenjima spomenika i crkava. Sve

se moglo znati o ranjenicima, ubijenoj

deci, mučenim sveštenicima, o svemu što

su činili „Huni”, „varvari” i „vandali”. Ali

narod nije imao vesti o svojima.

Svestan je narod da postoje zarobljenici,

ranjenici i mrtvi. Svakog dana na svim

stanicama novi vozovi dovoze stotine

žrtava. Treba otvoriti bolnice, naći oso-

blje, lečiti patnje tela i duše.

Primećuje se da mnogi evakuisani ran-

jenici koji se nadaju spasenju umiru

na strašan način od plinske gangrene.

Putovali su satima, ponekad i danima, u

vagonima za „8 konja, 40 ljudi”. Dok su

ležali na slami punoj konjskog izmeta,

nikome nije padalo na pamet da očisti

vagone i promeni prostirke.

A borbe se nastavljaju. Žene, deca i

starci sada imaju težak zadatak da

održe ekonomiju. Treba nahraniti vojsku,

promeniti iscepanu i dotrajalu odeću,

zameniti izgubljene puške i obezbediti

za topove municiju od koje će grmeti.

Top kalibra 75, taj divni francuski

„dragulj” čiji je domet manji od dometa

nemačke teške artiljerije, zahteva gra-

nate.

A za rat, koji je trebalo da traje 6–8

nedelja, nije predviđena nikakva proiz-

vodnja. U svakom slučaju, fabrike su

puste, radnici su na frontu. Potrebno

je, dakle, pod hitno nadoknaditi man-

jak radne snage, čelika, oruđa, kao i

baruta i eksploziva. A kako to uraditi?

Glavni dobavljač hemijskih proizvoda,

Francuski rov

Decembar 1914. Stotine hiljada povređenih

11

onih koje koriste državne barutane, jeste

moćna nemačka industrija... Kriza će biti

tolika da će krajem 1914. Žofr morati

svakodnevno da prebrojava raspoložive

topovske granate. I istorija će se tragično

nastaviti u 1915. O tome ćemo pričati

kasnije.

Zasad se bitke postepeno udaljavaju

od oblasti Pariza, ali su i dalje nasilne i

ubilačke.

Za Nemačku, kao i za Francusku, glavni

cilj je poraziti neprijatelja. Da bi se zado-

voljile nužne potrebe koje zahteva bitka,

desetine hiljada ljudi je premešteno sa

istoka na zapad, ali bez velikog uspeha.

A uz to, borbene linije se približavaju

belgijskoj granici.

Jesen je stigla donoseći zimske mra-

zove. Vojnici, teško iznureni borbama i

užasnim uslovima života, treba sada da

trpe hladnoću i kišu. Naravno, ni o čemu

se nije mislilo. Šatori su retkost, pokrivači

su najčešće dobavljani pljačkanjem kuća,

a vojničke kabanice su u dronjcima.

Kako bi se ubrzala proizvodnja odeće,

upućen je poziv poznatom dizajneru

Polu Poareu, koji skicira

nov model kabanice.

Lakša je za nošenje

(ima presavijenu krag-

nu), brže se proizvodi

(kroj je jednostavn-

iji), ekonomičnija

je (zahteva manje

materijala i ima manje

dugmića) i sašivena

je od novog plavog materijala. Ali još

smo daleko od elegancije profesionalnog

britanskog vojnika i kvaliteta njegove

opreme.

Uostalom, britanski oficiri su često

zaprepašćeni, da ne kažemo nešto

drugo, nedostatkom jasnih odevnih raz-

lika između vojnih i civilnih vlasti.

Ali mala britanska armija nastavlja

vatrene sudare sa svojom francuskom i

belgijskom „braćom po oružju”.

I dani prolaze.

Sada dnevne i zvanične vesti

obaveštavaju o razmiricama u dolini

reke Izer. Kako bi zaustavili napredovan-

je Nemaca, Belgijanci otvaraju brane

koje regulišu nivo plime i oseke, i uskoro

se ova oblast pretvara u ogromno jezero

u kom se ljudi gube, životinje utapaju,

topovi zaglibljuju. Međutim, uprkos tome,

borbe se udvostručuju.

Kod Nemaca u avgustu dolazi do pri-

liva omladine koja se dobrovoljno pri-

javila. Brzo obučena, ona će se tragično

žrtvovati u ritmu novih napada. Još

i danas se u Nemačkoj sećaju tog

„masakra nevinih”.

Na francuskoj strani to je epopeja mor-

narice, ali i beda za trupe iz severne i

Crne Afrike koje su angažovane u ovom

sektoru.

Najzad, početkom decembra, odvijaju se

Civilno stanovništvo beži pred nemačkom invazijom

Nemački rov

12

poslednje bitke na obalama Severnog

mora. Trka na moru se završava nekom

vrstom nerešene utakmice.

Na skoro 800 km fronta dva bloka su

sada u rovovima. Trupe su iscrpljene,

municija raspodeljena, gubici ogromni.

Jedanaest najbogatijih francuskih depart-

mana počinje da živi pod nemačkom

okupacijom i okupirani narod otkriva

čvrstinu višestrukih mera koje nameće

komandatura.

Što je još ozbiljnije, rudnici uglja i gvožđa,

mlinovi i visoke peći, koji predstavljaju

značajan industrijski potencijal, konačno

se nalaze u rukama ratne ekonomije

Rajha.

Rat će moći da se nastavi.

Božićni praznici se približavaju. Američki

predsednik iz Vašingtona nudi svoje

posredovanje dok papa u Rimu predlaže

veliko primirje za predstojeći Božić. Ali

sve vlade ga odbijaju. Ipak, ono će naći

svoj put u rovovima, gde će se Nemci i

Britanci baciti na veliko bratimljenje.

Ali za mnoge to ništa ne znači: položeni

su zauvek u zemlju, mrtvi za „otadžbinu”,

„kralja”, „cara”, čak i „Boga”.

Bilans iz 1914.

350.000 Francuza, 250.000 Nemaca, 20.000 Engleza, 15.000 Belgijanaca i 200.000 Rusa umrlo je za pet meseci, i da ne zaboravimo Srbe, Austrijance, Mađare, Turke i Japance.

Bitka na Marni – od 5 do 13. septembraS francuske strane: 21.000 mrtvih,122.000 ranjenih, 84.000 nestalih.S engleske strane: 3.000 mrtvih, 30.000 ranjenih, 4.000 nestalih.S nemačke strane: 43.000 mrtvih,173.000 ranjenih, 40.000 nestalih.

19

1915“ La meilleure manière de vaincre l’ennemi est d’abord de le tuer. Il est bon d’insister sur ces

vérités élémentaires, enfin mises en évidence, pendant que les impressions sont toutes chaudes. Ce serait trop tard après la victoire.” Général CHERFILS. L’Écho de Paris. 04/1915.

“ C’est encore une des surprises de cette guerre et l’une de ses merveilles, le rôle éclatant qu’y joue la poésie.” Paul BOURGET. L’Écho de Paris. É0/06/1915.


17

1915.„Najbolji način da pobedite neprijatelja jeste da ga najpre ubijete. Dobro je insistirati na ovim osnovnim istinama, jasno istaknutim,

dok su utisci još sveži. Bilo bi kasno nakon pobede.” General ŠERFIS. L’Ešo de Pari. April 1915.

„To je još jedno iznenađenje ovog rata i jedno od njegovih čuda, briljantna uloga koju tu igra poezija.” Pol BURŽE. L’Ešo de Pari. 20. 6. 1915.

Veliki topovi su ispaljivali granate iz zadnjih redova. Naša artiljerija je uživala u svojim starim karabinima. U nedostatku teške artiljerije, ispraznili smo oružarnice i izvadili antikvitete da gađamo Nemce u nadi da će oni ostati mirni u svojim rupama.

Nemci su nam ljubazno, precizno i tvrdoglavo uzvraćali. Svaki put kad bi nam bomba okrznula kapu, Morij, vojni kaplar, vikao je: „Ma, gonite se!”. Morij je bio smešan, čudan lik, kakav se više ne rađa!

20


18

Slični naoružanim klošarima, učvrstili smo uporišta u mirnim trenucima i hladili zadnjice na zidinama, pogleda prikovanog na one prekoputa, zgrčenog želudca i slina-vog nosa.

Topovi su se oglašavali u tačno određeno vreme. Nemci su uzvraćali. Ponekad su i oni, bez najave, preuzimali inicijativu za krvoproliće. Ljudi su postali sveže izloženo meso, polomljene kosti, raskomadana tela, ljudski ostaci koji nisu za gledanje... Užas! Užas! Užas!

Tu, u srcu borbe, poželeo sam da vidim sve zlobnike: Žofra, predsednika, kajzera, ministre, sveštenike, sve generale i majku koja me je donela na svet !

21


19

Nemci, koji su voleli da rade s drvetom, uredno su sredili svoje rovove. Shvatili smo da, tako smešteni, nameravaju tu dugo da ostanu i da probijaju naše redove vraćajući nam milo za drago. Ali ni oni nisu bili tu radi zabave.

Činilo se da nisu umorni, pošto su nas i dalje bombardovali. Njihovo oružje je bilo bolje od našeg. Bili su ponosni na svoju izuzetno efikasnu vojnu industriju. Mi ostali smo bili pokusni kunići.

Uhvaćeni u zamku tog divljaštva, bili smo odgovor na obostranu mržnju koja je tinjala već četrdeset godina. Sada je to bio otrovni dah monstru-ma koji beži iz usta topova.

22


20

Šta mislite, u kakvom smo stanju započeli novi jebeni ratni dan u prvim borbenim redovima nakon noći provedene u vlažnom i hladnom skloništu, ležeći na truloj slami, u društvu pacova i vaški, u smradu prdeža, nogu i leševa koji trule napolju?

Svi smo se mnogo plašili da nećemo dočekati živi taj novi, jebeni ratni dan u prvim borbenim redovima!

Ali kako smo mogli da ostanemo tu kad su švapske bombe ili granate pretile da nas pogode u glavu? Da li bi bilo korisnije povući cug od ranog jutra i truditi se da čutura bude uvek puna?

Najbolje bi bilo povući se u pozadinu i odbaciti oružje. Ali za vratom smo imali žandare koji su nam vraćali sećanja na užasne leševe, jer su ubijali iscrpljene, zaostale vojnike prilikom povlačenja. Bili smo zaglavljeni između, kako bi se to reklo, čekića i nakovnja. Tevtonski metak ili prijateljski – „Napuštanje položaja u prisustvu neprijatelja” – dvanaest francuskih metaka u srce!

23


21

Naše polje delovanja bilo je dosta ograničeno ako se uzmu u obzir buduće žrtve za Francusku. Eto u kom stanju smo započeli novi jebeni ratni dan u prvim borbenim redovima. Junački smo zauzeli položaj.

U rovovima je, kao i svuda, uvek postojao neki kreten koji sve zasere!

Tog jutra to je bio Galipo, koji je imao niži čin. Dobro je video dvojicu Švaba koji su iskoristili maglu da iseku bodljikavu žicu.

Galipo, taj kreten, iako mu niko ništa nije tražio, pogodio je jednog.

Nije se dugo čekalo na odgovor.

24


22

Obe strane su bile zauzete metodičnom razmenom projektila, manje-više neisprobanih, s ciljem da se ubije što više ljudi.

Magla se digla... Idealno vreme za izlazak.

Nemci su, bez najave, pokrenuli tešku artiljeriju. U neku ruku, taj iznenadni napad bio je osveta za izginule sekače žice. Iako nismo želeli, morali smo da krenemo.

25


23

Činilo se da sve to u paklenim dubinama ljudskog bića raspi-ruje divlju vatru, koja se smirivala samo za vreme sahranjiva-nja mrtvih, pre nego što bi se još više rasplamsala.

Naš regrut je odmah ubijen, a da nije bio ni ranjen kako treba, kao Bulije, koji je sada morao da hoda s drvenom nogom, ali daleko odavde, po bulevarima... srećnik.

Ispred sebe sam ugledao ljubaznog kaplara Morija, koji mi je dan ranije s ponosom pokazao sliku svoje dve unuke, kako probada bajonetom prsa mladog Nemca. Video sam poručnika koji je pre rata radio kao poreznik kako ubija pištoljem već drugog Prusa.

Za ova ubistva, koja nas sada primoravaju da vršimo legalno, u vreme mira svi bismo bili smaknuti.

26


24

Osam dana ranije, početkom marta, zadirkivali smo našeg regruta. Bru-njon ga je uzeo pod svoje okrilje. Ja sam jedva s njim razgovarao, ali smrt tog deteta me je mnogo potresla. Dete? Bio je dve godine mlađi od mene. Za šest meseci rata svi smo ostarili dvadeset godina i izgledali kao banda starih krvoloka spremnih na sve.

Kad nismo imali jasna zaduženja, kao dok smo radili kod Biskorna u ulici Panojo, stvari je bilo teže razumeti. Ali ipak sam počeo da shvatam da postajemo životinje, krdo zveri naviklih na užasne rane, otvorene utrobe, raskomadane udove... A nije uvek bilo tako.

Jednog jutra, u izolovanom delu, pro-našli smo Klutijea s puškom u ustima. Napad depresije... Kad ne vidimo izlaz iz tunela, kad nismo na veselom mestu, kad imamo utisak da smo večno pod stresom, da nećemo ponovo videti svoju voljenu i kada postoji rizik da nas u svakom trenutku raznese neka granata, jednostavno poželimo da napustimo drugove i sve ostalo. Osim ako Klutijeu nije bilo preko glave kopanja grobova?

27


25

Nakon osam dana u prvim borbenim redovima, zamenili su nas. U pozadini su nas čekale vežbe za rukovanje oružjem – treba napomenuti da nam je to bilo preko potrebno – prevaspitavanje nakon neurednog života u rovovima i mnogo discipline ne bi nam škodilo! Sreli smo vojnike Njegovog veličanstva kralja Engleske koji su odlazili na front.

Englezi su držali do toga da plemena iz njihovog kolonijalnog carstva – koja su oni „edukovali” i kojima su pružili neprocenjiva dobročinstva veličanstvene civilizacije – učestvuju malo u njihovom ratu ne bi li iz pristojnosti vratili malu uslugu svojim „dobročiniteljima”... Ne dao bog da se ovo više ikad ponovi!

Ni draga Francuska se nije ustručavala da mobiliše svoje trupe iz se-verne Afrike i svoju „crnu silu”. Naši Senegalci su došli izdaleka. Trebalo je vremena da ih dovezu teretnjacima, zbijene na dnu broda, da umru u hladnoći i blatu. Republika je u svojoj velikodušnosti bila ponosna što im može dati tu čast da umru za otadžbinu.

28


26

Pitao sam se šta se desilo s mojim uspavanim nemačkim vojnikom iz šumice u kojoj su konjanici proboli njegovog drugara usranka. Da li je mrtav? Zarobljen? Hospitalizovan?

Bilo je glasnika oko poljske kuhinje. Potom su nam kuvari, koji sve znaju, rekli da bataljon ima svoje prvo odsustvo od šest dana. Brica nije bio bez posla!

Shvatili smo da bismo uznemirili civile svojim smradom i prljav-štinom. Zvali su nas „bradonje”. Morali smo da putujemo zasebno kako ih ne bismo deranžirali.

U Parizu je bilo dosta podoficirčića u zasedi koje je trebalo pozdra-viti, a koji su se baškarili u naručju šarmantnih bolničarki, hvaleći se ratnim ozledama nastalim zbog slučajnog podizanja poklopca mastionice u nekom ministarstvu. Bilo je već mnogo hromih, udovica i siročadi...

Jedva sam čekao da se oslobodim uniforme. Nisam imao hrabrosti da posetim majku, ali otišao sam da vidim Luiz u butik u kom je radila i posle sam se smestio u pristaništu u ulici Panojo, nedaleko od Biskorna. U bistrou mi je rečeno da mu je sin izgubio obe noge u Šarlroi. Nisam se usudio da vidim svog gazdu.

29


27

Odsustvo je brzo prošlo. Bili smo toliko zadovoljni što smo se našli u malom ćošku rova gde smo bili tako srećni da ni sa kim ne bismo menjali to mesto ni za šta na svetu.

Dokoličari koji su nas menjali dok smo bili na odsustvu nisu uspeli da osvoje ni centimetar zemlje prema Berlinu.

Saznali smo da se Brunjon nije vratio sa odsustva. Obesio se na stepeništu svoje zgrade u ulici Gatin. Ostavio je oproštajno pismo u kom navodi kako ne može više da izdrži i da se od sada na njega ne računa. Razumeli smo... Nismo mu sudili.

I koliko je mrtvih bilo dok smo se polako povlačili? Sve je bilo još grotesknije zbog opscenih lakrdija duhovnika!

Očigledno je da su kroz glavu žrtvovanih, što smo bili mi, prolazile apsurdne ideje… Neizostavna premišljanja kako da se pobegne iz te klanice. Bilo je ljubitelja ulja kuvanih sardina – sigurna i izvesna žutica – nekoliko dana u bolnici. Zatim čitav katalog sakaćenja, što je bilo mnogo efikasnije, kako bi se napustio pakao, pod uslovom da se tu ostavi noga ili ruka. Priznajem da sam ozbiljno razmišljao da dobijem vaške, ali pojedina kopilad od medicinara su bili dobri doušnici pa bi me uvek neko preduhitrio!

30


28

Ako smo bili prepredeni da pokušamo da smanjimo pokolj, ubice koje su želele našu kožu po svaku cenu nisu bile nimalo glupe. Uzbuna za napad gasnim otrovima!

U danima mira posmatrali smo avione. Govorili smo da oni imaju jedinstvenu sreću, iznad sranja i oblaka suzavca.

Jadna lutka koja se suši na suncu na žici za veš!

31


29

Napad za napadom, bio sam iznenađen što sam još živ. Greška u gasnim otrovima!

U maju je Italija objavila rat Centralnim silama. Promenila je stranu… To se može razumeti.

U julu su nam ponudili gvozdene šlemove i novu plavu uniformu. Bio je to ljubazan gest, ali zbog toga nismo bili bogatiji.

Jadan zapet ljani, uzaludno mrtav, koji truli među ostalim vešom!

32


30

Slušali smo zvuke pijuka u nadi da će nas smena izvući iz mišje rupe u kojoj smo se nalazili. Mesto se zvalo Vokua.

Selo Vokua bilo je potpuno sravnjeno odozdo, nije ostalo više ništa. Oni su to nazivali „rat mina”.

Tone eksploziva koje vam pršte pod guzicom nisu nimalo prijatne, verujte mi!

Smena je progutana na dnu ogromnog kratera.

Brzo smo ispraznili to mesto. Jadni momci koji su nas zamenili takođe su čuli udare pijuka, a potom više ništa, zatim ogromnu eksploziju i opet ništa. Vokua, tako se zvalo to mesto.

33


31

U novembru mi se učinilo da sam video mog Nemca – hrkala iz šumice. Našli smo se licem u lice. Ubacili smo se nepromi-šljeno u igru, kao klinci i u besmislenoj situaciji, i mimoišli smo se bez pucnjave. Svaki se vratio u svoj logor. Tešio sam se činjenicom da tog dana nisam nikoga ubio. Umirila me je činjenica da me tog dana on nije ubio.

Što se tiče aviona, promenili smo mišljenje.

Nije se video kraj tom jebenom ratu na prvoj liniji fronta!

13

Život krticeZima je sada trajno nastanjena. Šta se

dogodilo sa iluzijama i očekivanjima

naroda, onim s kojima se često

susrećemo pri ulasku u rat? Šta ostaje

od planova i doktrina vojnih lica tako

dugo i brižljivo pripremanih kako bi se

dobio rat za osam nedelja?

Od Severnog mora do švajcarske granice

borci su sada u rovovima na duže vreme.

Potrebno je da se prilagode novim

uslovima života i borbe.

U Nemačkoj novi vrhovni komandant,

general Falkenhajn, želi da dâ prioritet

uništenju ruske vojske i sprema defan-

zivu na francuskom frontu. Nasuprot

tome, Francuzi, kao i Englezi, žele da

sačuvaju inicijativu.

Englezi, koji sumnjaju u mogućnost pro-

bijanja zapadnog fronta, traže drugu

pozornicu za delovanje i okreću se ka

istoku. Eliminacija Turske ograničila bi

pomorsku pretnju na Mediteranu, ojačala

bi okruženje Austrougarske i Nemačke,

oslobodila bi ruski front i olakšala pov-

ezivanje sa ovim saveznikom. Zamišljaju,

dakle, osvajanje Dardanelskog moreuza.

Prva pomorska operacija vođena u feb-

ruaru završava se neuspehom. Drugi

napad, moćne englesko-francuske flote

u martu, ne postiže bolje rezultate.

Za nekoliko časova tri oklopnjače, od

kojih je jedna francuska, potopljene

su, a četiri ostale oštećene. Ovaj novi

poraz navodi saveznike na iskrcava-

nje na poluostrvo Galipolje, na južnom

kraju Dardanela. Francuzi, Englezi,

Australijanci i Novozelanđani jurišaju

25. aprila duž plaža, ali ostaju na obali,

ne mogu da pobegnu.

Poslata su nova pojačanja, ali turske

trupe pod vođstvom nemačkog generala

svaki put sprečavaju napredovanje ka

unutrašnjosti zemlje.

Okružena turskim trupama, saveznička

vojska se našla u izuzetno teškoj sit-

uaciji. Borbe na neprijateljskom terenu,

bolest, teškoće u snabdevanju gorivom,

da ne pominjemo muve i pacove, dovode

do smrti 160.000 ljudi, od kojih je

30.000 Francuza.

Ovaj pokušaj pretvorio se u pravi poraz.

Krajem 1915. godine, dok Berlin i Beč,

uz podršku Bugara (koji su se upravo

pridružili Centralnim silama), pobeđuju

srpsku vojsku, odlučeno je da se jedan

deo povučenih trupa s Dardanela preba-

ci u Grčku, u Solun.

Početkom januara 1916. na Dardanelima

više nema savezničkih vojnika. Ali jedan

nov front, pod francuskim vođstvom,

otvoren je na Balkanu; to je onaj koji je

vojska nazvala Solunski.

Na francuskim borbenim linijama

Na nemačkim borbenim linijama

Francuski mitraljez na srpskom frontu

Francuska artiljerija

Savezničke trupe na Galipolju (Turska)

U jednom francuskom rovu

ŽAN PJER VERNE

Sa svoje strane, tvrdoglavi general Žofr,

koga je štampa idealizovala a narod

poštovao, ne može da prihvati neak-

tivnost. Ubeđen je da je napad jedini

način da se probiju nemačke linije i obori

protivnik. On će cele godine istrajati

u ofanzivi. Da li je svestan neosporne

superiornosti teške nemačke artiljerije

pridružene pametnoj strateškoj defan-

zivi? Da li je obavešten o stvarnom

umoru ljudi? Analizira li prave uzroke

manjka municije i da li je upoznat sa

nedostacima proizvodnih kapaciteta?

Biće potrebno sačekati sredinu godine

da bi se videlo uspostavljanje ekonom-

skog ratnog plana i programa proiz-

vodnje.

Da li je on izmerio štetu prouzrokovanu

prekomernom ofanzivnom doktrinom?

Da li razume sredstva odbrane koja se

svakim danom sve više usavršavaju i

tako ograničavaju ili poništavaju ofan-

zivna delovanja?

Može li da zamisli svakodnevicu jad-

nika, dronjavih, prljavih, smrznutih, bez

odgovarajuće opreme, koji se zavlače

pod zemlju i pitaju se da li će se ovo

ikada završiti?

Ti vojnici, u zimu 1914/1915, koji

uglavnom podsećaju na prosjake, i

odećom i načinom života, dočekaće ipak

da te prnje zamene novom svetloplavom

uniformom, ubrzo nazvanom „plavi hori-

zont”. U julu stiže prva dostava čeličnih

šlemova. Po tom šlemu dugo će se pre-

poznavati silueta francuskog vojnika iz I

svetskog rata, koja će ga uvesti u istoriju.

Ali trebalo je odbraniti taj šlem.

S pojavom rovova povećale su se i pov-

rede glave. Poželjna je zaštita, ali Žofr

smatra da čelik treba prvenstveno da

služi proizvodnji oružja. Moglo bi se reći

da on nije video nikakvog interesa u

proizvodnji šlemova, jer bi se rat mogao

završiti pre nego što bi se oni napravili.

Jedan vojni intendant, Adrijan, predlaže

privremenu zaštitu, limenu polukružnu

kapu koja se nosi uz glavu, ispod šlema.

Brzo izrađena i dostavljena, nije bila pre-

terano popularna kod korisnika, ali se

brzo primetilo da se smanjio broj rana i

povreda na glavi.

Kako se rat nastavlja, Adrijan predlaže

novu, prilagođeniju i praktičniju zaštitu.

To je čelični šlem, lak za izradu i ne

mnogo skup.

Najzad prihvaćena, proizvodnja velike

serije omogućava brzu isporuku i na

kraju godine vojsci je dostavljeno preko

tri miliona šlemova.

Jedan drugi problem otkriva nepriprem-

ljenost francuske industrije: nedosta-

tak oružja. Zbog borbi, povlačenja i

mesečnih gubitaka, već početkom

Proleće 1915. Nova francuska uniforma Nemački rovovi u dinama na Severnom moru

U pozadini nemačkih borbenih linija

U pozadini francuskih borbenih linija

15

godine iskorišćeno je preko 450.000

pušaka marke lebel, ili 1/6 raspoloživog

oružja. Proizvodnja je stala 1904. i

ništa se nije planiralo za slučaj sukoba.

Ministar rata pokušava da se snađe

na tržištu, naročito inostranom, ali bez

pravih rezultata. Drugo rešenje, krajnje

nezadovoljavajuće za trupe na frontu,

zasniva se na prepravljanju 700.000

starih pušaka modela 74, zvanog gras,

kako bi mogli da se koriste meci od 8

mm puške lebel.

U januaru je vojsci isporučeno 40.000

prepravljenih pušaka gras. Ali treba

sačekati sredinu godine da bi započela,

uz pomoć privatnog industrijskog sek-

tora, proizvodnja nove puške, modela

07-15 s tri punjenja, od oružja prvobitno

namenjenog domaćim trupama.

Nasuprot tome, komandant, koji je od

početka veka proučavao i isprobavao

upotrebu lakog automatskog oružja,

odlučuje da pojača vatrenu moć

pešadije. U žurbi, odlučio se za proizvod-

nju mitraljeza od prototipa isprobanog

1910, koji se činio pogodnim za mas-

ovnu proizvodnju. To je model mitraljeza

1915, nazvanog šoša. Nakon teškog

početka, u oktobru 1915. proizvodnja

je porasla na više od 13.500 primeraka

mesečno. Ovo oružje, koje će biti dosta

kritikovano, ipak povoljno utiče na mas-

ovnu proizvodnju automatskog oružja

za Drugi svetski rat.

Da li je Žofr, koji će se postepeno

nametnuti, bez ikakvog zvanja, kao

šef savezničke vojske, bio progonjen

idejom mitskog proboja? Bez čekanja,

on na zapadnom frontu sprovodi čitav

niz razbijačkih ofanziva, sve silovitijih i

krvavijih.

To je počelo početkom 1915. u Šampanji,

gde je 90.000 ljudi oslonjeno na 200

starih topova uspelo samo da zagrebe

nemačke linije, a zatim se bespotrebno

nastavilo u Enu.

Na proleće Generalštab naređuje čitav

niz ofanziva na frontu Artoa. I, optimista

kao i uvek, Žofr izjavljuje predsedniku

republike Poenkareu: „Računam da ću

odneti pobedu u Francuskoj pre maja”.

Naravno, on ima nekoliko dobijenih

manjih bitaka, ali po visokoj ceni. Najzad,

na jesen, Žofr pokreće svoju pobedničku

ofanzivu. Trista hiljada ljudi opremljenih

sa 2.000 topova napada Šampanju na

frontu manjem od 35 km i 100.000

drugih prelazi u napad na već krvavoj

zemlji Artoa. Naravno, ima nekog nap-

retka, pređenih grebena, šuma, osvo-

jenih prvih linija fronta. Nekoliko ljudi

čak uspeva na toj krečnjačkoj zemlji

Francuske domaće bombe

Jedan od prvih francuskih minobacača, nazvan „rovovski topić”

April–maj 1915. Prvobitna zaštita od gasa

Septembar 1915. Gasni omotač

16

neplodnog dela Šampanje da stigne iza

nemačkih linija, ali moraju da zastanu,

iscrpljeni, a pojačanje nikad neće stići.

Evo još nekoliko dobijenih kilometara,

ali njihova cena je sve više grobalja

koja nastaju oko borbenih linija. Ovo

mnoštvo krstova narod ignoriše. On je

uljuljkan i uslovljen kontrolisanim infor-

macijama. Cenzura sprečava bilo kakvu

kritiku upućenu vladi, vojsci, zapoved-

nicima i uopšte ratnom stanju. Nasuprot

tome, zemlja je puna umirujućih vesti

o savezu i uspesima trupa Antante, o

uspešnoj pomorskoj blokadi koja je izaz-

vala glad u zemljama Centralnih sila.

Istovremeno, „ispirač mozga” insistira na

lošem kvalitetu nemačke municije, hvali

kukavičluk Švaba i umnožava njihove

gubitke. Narod je neupućen u stvarno

stanje. I sami borci, što iz skromnosti što

da bi uverili svoje, prećutkuju užase koje

svakodnevno proživljavaju. Ako skoro

sramna tvrdoglavost i nedostatak vizije

predstavljaju glavne karakteristike tih

velikih napada iz 1915, šta da kažemo

o lokalnim operacijama koje su tokom

cele godine sprovođene na nemačkim

položajima?

Uglavnom

pokrenute

pod koman-

dom da bi

se sačuvao

moral trupa

i održala

neizvesnost

kod neprijatelja, one će često biti kon-

traproduktivne, imajući u vidu rezultate,

troškove i gubitke. Argon, Vevr, Vogezi,

Vokua, Eparž, Lenž, Vjej Arman, koliko

oblasti će videti sukobljavanje nekoliko

stotina boraca u besnim i smrtonosnim

metežima koji traju danima, a ponekad

i nedeljama? I sve to da bi se osvojilo

nekoliko metara terena, pedalj rudni-

ka, osmatračnica,

šuma kojoj je osta-

lo samo ime ili pot-

puno uništeno selo.

Sigurno je da je,

iako ne uvek povol-

jan, plan francuskih

linija mogao da

doprinese prom-

enama na frontovi-

ma, ali da desetine hiljada ljudi izgubi

život zbog toga dokazuje pre svega tvr-

doglavost glavešina nesposobnih da se

prilagode ovom ratnom položaju. Što je

još ozbiljnije, gubici su bili tako katastro-

falni da su doveli do novih pokušaja.

Bilo je potrebno dokazati da prethodna

žrtva nije bila uzaludna.

Ovaj rat krtica zahteva oružje, opremu i

posebnu zaštitu, a sve to nedostaje. Dok

čekaju da industrija opskrbi artiljeriju

u rovovima dovoljnom količinom bombi,

štitova, lima za skloništa i bodljikave žice,

francuski borci će pokušati da pronađu

neko rešenje, osnovno ali prigodno, kako

bi odgovorili na vatru mnogobrojnih

nemačkih minobacača iz prvih borbenih

redova, kao i na ručne bombe i rafale iz

pušaka kojih je bilo u izobilju.

Umesto bombe, paketić eksploziva, fitilj,

flaša ili stara limena konzervaispunjena

šljunkom, ekserima ili iverjem i eto prvog

odgovora Francuza. Postojale su i prop-

isane bombe, jednostavne kugle koje su

poticale direktno iz Prvog carstva, ali za

odbranu utvrđenja u rovove su dospevale

Podzemni (rovovski) rat

Nemački zarobljenici Septembar 1915.

Septembar 1915. U Šampanji se francuske trupe pridružuju prvim borbenim linijama

17

u malim količinama. Tada je vojska brzo

reagovala i od materijala koje je mogla

da nađe na licu mesta počela je da pravi

jednostavne granate i eksplozive.

Vojni i civilni sektor, strani ili francuski,

svaki ima svoj izum ili dizajn. Isprobano

je mnoštvo različitih mašina, desetine

drugih je kupljeno, ali trebalo je sačekati

kraj godine kako bi borci dobili ispravne,

sigurne i efikasne modele.

Za artiljeriju u rovovima i dalje se

koristi D-sistem. Nekoliko starih

minobacača iz vremena Luj Filipa, brzo

izvađenih iz skladišta, nije bilo dovoljno

da se kompenzuje francuska inferior-

nost. Zamišljeno je da se iskoristi telo

nemačke granate kalibra 77 ili 105 kao

punjenje i da se proizvedu projektili od

artiljerijske čaure, koji bi poreklo vodili

od malih minobacača poznatih kao

selerije. Zaista prosti, jednostavni za

izradu i laki za upotrebu, ovi minobacači

za rovove biće često, tokom jeseni i zime

1914. i 1915, jedini odgovor moćnom

nemačkom naoružanju.

Ali jedan vojnik će se založiti kod Žofra i

dobiti sredstva da proizvede prvi ozbiljan

top, minobacač 58. Iako je napravljen na

brzinu, sa svakojakim elementima (to

je obična cev koja ispaljuje granate na

kratkoj šipci), brzo će se nametnuti u

prvim borbenim redovima.

Ubrzo poboljšan, isporučen u nekoliko

stotina primeraka i s dometom od 200

ili 300 m sve težih i razarajućih granata,

poznat je pod nazivom „rovovski topić”.

Najčešće ga koriste „usijane glave” i

njegov dolazak u rovove na prvim bor-

benim linijama pešadija ne dočekuje sa

oduševljenjem. Njegovo prisustvo često

najavljuje prepad ili pripremu ofanzive,

a njegova vatra privlači i navlači nepri-

jateljsku paljbu.

Uostalom, Nemci se najbolje snalaze u

ovom ratnom položaju. Međutim, uprkos

svojoj superiornosti u artiljeriji, odbram-

benoj strategiji, pravoj tradiciji vojnika

„zemljoradnika” i onom ubeđenju da

treba tu da se zadrže duže vreme, sad

je red na nemačku vojsku da cele 1915.

godine koristi minobacače i municiju iz

skladišta.

Nasuprot tome, Nemačka, koja je priz-

nata kao najveća industrijska i hemijska

sila u Evropi, brzo će i grubo nastojati

da pobedi neaktivnost izazvanu sahran-

jivanjem boraca. I zbog toga će preuzeti

odgovornost za upotrebu bojnog otrova.

Pre nego što je rat počeo, u Berlinu, u

Ministarstvu rata, postojao je naučni

sektor koji je ispitivao značaj naučnih i

industrijskih dostignuća za vojsku.

Pod nadležnošću međunarodno prizna-

tog hemičara Franca Habera, jedan deo

izučavanja bio je posvećen upotrebi

isparenja koja mogu da onesposobe

neprijatelja. To je zvanično bilo pro-

tivno odredbama međunarodnog spo-

razuma iz Haga, potpisanog 1889, koji

zabranjuje upotrebu hemijskog oružja i

zapaljivih tečnosti.

Krajem 1914. izvršeno je probno

testiranje na ruskom frontu, ali hladnoća

je naškodila gasifikaciji hlornog omotača

i ograničila štetne efekte. Ruski vojnici su

bili samo uznemireni. Odlučeno je da se

pokuša ponovo, ali ovog puta na zapad-

nom frontu i na širem prostoru.

Početkom aprila u oblasti Ipr, u Belgiji,

jedan nemački dezerter obaveštava da

neprijatelj priprema jak napad kome će

prethoditi emisija otrovnog gasa. Uprkos

preciznim uputstvima, upozorenje nije

ozbiljno shvaćeno i trupama na položaju

nije data nikakva uzbuna niti infor-

macija.

Kasno posle podne 22. aprila fran-

cuska, belgijska, engleska i kanadska

pešadija radoznalo posmatra kako se iz

nemačkog rova podiže maglovit zelen-

kast oblak. Nošena laganim vetrom,

18

ta prva emisija, koja je zapravo hlo-

rni omotač, ima preko 5.000 žrtava. Ali

Nemci ne mogu da iskoriste taj efekat

iznenađenja i ovo novo oružje koje treba

da dovede do završetka sukoba biće

samo jedna od mnogobrojnih muka svih

boraca.

Ubrzo svaki logor pokušava da sman-

ji toksičnost upotrebljenog gasa, da

unapredi sredstva za rasterivanje ovog

proizvoda i dostavi vojnicima zaštitu.

Na početku su to obični zavoji, zatim

naočare, maske i na kraju prave gas-

maske s filterima.

U to vreme, i dalje u suprotnosti sa

odredbama međunarodnog sporazuma

potpisanog u Hagu, Nemci u Argonu prvi

put koriste zapaljivu tečnost koju izb-

acuju bacači plamena. Ovo oružje neće

uneti revolucionarne promene u rat, ali

će ojačati okrutnu i neljudsku stranu.

U toj oblasti, na brežuljku Vokua,

okruženom skromnim lorenskim seoce-

tom, sprovešće se drugi vid rata: rat

mina. Ovaj stari vid opsade sprovodiće

se na ovom brdu mesecima. Nemački

kopači rovova i francuski mineri upustiće

se u mučan podzemni rat, kopajući

stotine metara hodnika, puneći desetine

prostorija tonama eksploziva.

I iscrpljena pešadija na brežuljku mogla

je samo da se nada da će imati snage da

ustane pre eksplozije. Selo će biti sravn-

jeno sa zemljom, vrh će biti pun dubokih

kratera, desetine ljudi će biti sahranjeno,

ranjeno ili nestalo. Da li je opravdan ovaj

oblik rata? Dizanje u vazduh desetak

ili stotinak kvadratnih metara zemljišta

može samo da ubije nekoliko ljudi više.

Pred tolikom bedom, uznemirenošću i

mukom vojnik može samo da čeka kraj.

Iskušenje je za neke tako veliko da se ne

ustručavaju da se osakate, a ponekad i

ubiju. Drugi pokušavaju da pobegnu iz

pakla izazivajući simptome povrede ili

bolesti: očajni pokušaji evakuacije. Neki

lekari će uživati da, bez razlike, optužuju

podjednako i prave i lažne ranjenike za

dobrovoljno sakaćenje, što će mnoge

odvesti pred streljački vod. Vojna pravda

je sada brza, a naročito se sprovodi

radi davanja primera drugima. Odbijanje

poslušnosti i napuštanje položaja pred

neprijateljem se ne prašta.

Još ozbiljnije i više zabrinjavajuće jeste

desetkovanje. U nekim slučajevima to

su ljudi izabrani, ili slučajno određeni, da

Jesen 1915. Britanska pozadina

Rovovska zanatska radionica

Septembar 1915. Nakon napada, francuska pešadija u Adrijanovim kacigama

19

odgovaraju u ime odreda ili bataljona

jer se naređenja, često nemoguća, ne

izvršavaju. Neki oficiri zloupotrebljavaju

ratne savete, čine se nepravde, očigledne

pogodbe, upadljive greške. Ali disciplina

mora ostati iskonska snaga vojske.

Za druge, mada malobrojne, izlaz je

u dezertiranju ili predaji neprijatelju.

Uostalom, Žofr podučava trupe da će

se nakon završetka rata zatvorenicima

suditi.

Međutim, svakodnevni život na prvim

linijama fronta predstavlja pravu golgotu

s brojnim grobovima duž puteva. Smrt je

stalno prisutna, najosnovnija higijena je

nemoguća. Naporno danonoćno tegljen-

je uništava kičmu. Rovovi su prljavi, blat-

njavi, smrdljivi i, kako s francuske strane

i dalje postoji nada da je sve privremeno,

zašto ih više i čistiti? Promiskuitet, udal-

javanje, nedostatak vesti, a naročito kod

ljudi koji dolaze iz okupiranih oblasti,

izazivaju melanholiju i depresiju. Ali,

podsvesno, oni žele da svojim zanatom

skrenu misli. Naročito se 1915. na svim

frontovima razvija proizvodnja korisnih

ili umetničkih predmeta, što se uskoro

naziva „rovovski zanat”. A ovo je istovre-

meno godina u kojoj se pojavljuje nov vid

štampe, s fronta. Ove novine su sočne,

uzbudljive, ali i neizvesne. Ne znajući

šta će biti sutra, njihovi urednici nastoje

da se smeju svemu i ničemu. Manje-

više profesionalne, bez fiksnog datuma

objavljivanja, one mnogo zabrinjavaju

Generalštab, mada on na kraju podržava

ovu štampu „plavog horizonta”.

Druga željno iščekivana odluka, koja će

zadovoljiti i borce i porodice, doneta je u

maju: odsustvo. Naravno, nije dugo, samo

pet dana, ne računajući vreme putovan-

ja. Ali pronaći svoj dom, svoje roditelje,

decu, prijatelje, okupati se, prošetati se

bez straha za sopstveni život, to su uvek

ukradeni trenuci u pokolju i paklu.

I za to vreme žandari i predsednici

opština i dalje primaju izveštaje o smrti

koje treba da odnesu porodicama. Kao

izuzetnu počast, zakonodavac smišlja

orden časti, ukras „za hrabre”, i u julu

donosi odluku da za svakog vojnika ili

civila koga je ubio neprijatelj u matične

Svakodnevna smrt

Decembar 1915. Sve savezničke vođe ispred Generalštaba u Šantiju

U nemačkim borbenim redovima

20

knjige bude upisana napomena „Umro

za Francusku”.

I vojnik u rovu nastavlja da savija kičmu.

U maju će ga jedan događaj možda

razuveriti. Italija, nakon nekoliko ned-

elja pregovaranja i užasnog cenkanja,

odlučuje da objavi rat Austriji. I nov

evropski front će ubrzo postati ogromna

grobnica.

I rat se nastavlja. Žofr, kome nedostaje

teška artiljerija, razoružava utvrđenja

i prikuplja stare topove iz sistema

„Banž” za najugroženije oblasti. Oni, u

najboljem slučaju, mogu ispaliti granate

na svaka 3–4 minuta. Suprotno tome,

kopnena artiljerija je u krizi. Nove gra-

nate od 75 mm, proizvedene na brzinu,

valjanjem a ne kovanjem, rasprsnu se

pri prvom udaru u cevi topa. Stotine

komada sedamdesetpetica vraćeno je

neiskorišćeno jer su ubijale i ranjavale

artiljerce.

I rat se nastavlja. Na ruskom frontu

Nemci i Austrijanci primoravaju carske

trupe da se povuku preko 150 km, ali

ne mogu da ih unište uprkos snažnim

napadima.

Na jesen, Bugarska se prepustila rat-

nim porivima i pridružila se Austriji

i Nemačkoj kako bi osvojila Srbiju.

Napadnut sa severa i istoka, veći deo

srpske vojske mogao je da se bori samo

uz povlačenje ka obalama Jadranskog

mora. Francusko pojačanje iz Soluna

stiže kasno. Ali o ovoj vojsci sa istoka,

koju Žofr u potpunosti prezire i koja želi

da sačuva svoje snage za sopstveni front,

kasnije će se mnogo pričati.

Na Bliskom istoku, na kavkaskom frontu,

Rusi i Turci ostaju licem u lice, dok

južnije osmanlijska vojska ne može da

pređe Suecki kanal, Britanci neprestano

dovode pojačanje uglavnom iz Indije,

Australije i s Novog Zelanda. Ali počinje

nova tragedija: deportovanje Jermena.

U pustinji Mesopotamije britanske trupe

koje su se uputile ka Bagdadu treba da

se povuku i opkole Turke. To je teška

uvreda koja baca senku na veličinu

kraljevske Engleske u očima arapskog

naroda. U Africi su skoro sve nemačke

kolonije u rukama saveznika.

I rat se nastavlja. Žofr je u decem-

bru imenovan za vrhovnog komandanta

francuske vojske. Kad ga pitaju koja su

njegova vojna dostignuća, on, pričajući o

Nemcima, smireno odgovara: „Grickam

ih”. Zna li broj mrtvih od januara? Za

Francusku to predstavlja 350.000 novih

žrtava koje se pridružuju onima iz

1914.

Ali zasad, njegova glavna preokupacija

jeste sastanak svih vrhovnih komandan-

ata savezničke vojske u Generalštabu

u Šantijiu. Treba napraviti program

za buduće velike ofanzive u 1916.

Napadajmo, napadajmo, na istoku, na

jugu i na zapadu, ali napadajmo na svim

frontovima.

Istovremeno, vrhovni komandant u

Berlinu odlučuje da uloži najveći napor

na zapadnom frontu: Francuska je

neprijatelj koga treba pobediti, a Verden

je izabrani cilj.

Mrtvi, nestali, zarobljeni: Od decembra 1914. do januara 1915: 74.000Od februara do marta: 69.000; od aprila do juna: 142.000;od jula do avgusta: 48 000; d septembra do novembra: 131.000Ukupno: 464.000Broj ranjenih u 1915: 1.326.911Bolesni: 1.177.390Penzionisani do 1. 1. 1916: 278.000

Bitka u ŠampanjiOd 25. 9. 1915. do 15. 10. 1915: Mrtvi, nestali, zarobljeni: 81.509; Ranjeni: 98.305

Gubici francuske vojske po periodima

Date post:	03-Jan-2016
Category:	Documents
Upload:	pj17mkd
View:	100 times
Download:	3 times

"Prokleti Rat" preview

Documents