Гимназија “Патријарх Павле”

Матурски рад из историје

Карло V Хабзбуршки

Ментор: Ученик:

проф. Светлана Марија Хрњак

Хофман Кесар IV4

Београд мај 2017.

САДРЖАЈ:

1. Увод......................................................................................1

2. Карлово детињство и одрастање.......................................2

3. Шпански краљ.....................................................................3

· Долазак у Шпанију.........................................................3

· Побуне у Кастиљи и Валенсији....................................4

4. Цар Светог римског царства..............................................6

5. Карло V и протестантизам.................................................7

· Сабор у Вормсу..............................................................7

· Два сабора у Шпајеру....................................................7

· Сабор у Аугзбургу и Тренту.........................................8

6. Карлова унутрашња политика...........................................9

· Друштвена организација Шпаније...............................9

· Колоније у Западним Индијама...................................10

7. Карлова спољна политика.................................................11

· Карло V и Франсоа I.....................................................12

· Карло V и Сулејман Величанствени...........................13

· Карлови подухвати на Медитерану............................14

8. Како је Карло завршио своју владавину.........................14

· Карлово абдицирање и одлазак у манастир...............14

· Брак и деца....................................................................15

9. Закључак............................................................................16

Литература..............................................................................17

УВОД

1

Карло V Хабзбуршки или Карло I од Шпаније је био шпански краљ и немачки цар и уједно један од најмоћнијих владара у историји Европе. Припадао је династији Хабзбург, али је у живот закорачио као Бургунђанин шпанске крви. Био је рођен и одгајан у Фландрији, али је више времена проводио у Шпанији, док је Свето римско царство оставио на управу свом брату Фердинанду. Огромно подручје које је добио у наследство, била је последица уједињавања династија и њихових земаља по бројним рођачким линијама. Био је последњи немачки цар који је гајио средњевековни сан о универзалној монархији. Пошто је владао великом територијом и имао је сталну жељу за путовањем, царство је из практичних разлога подељено на Хабзбуршку Шпанију и Хабзбуршку Аустрију. Често је био болестан, каткад сиромашан, али и усамљен човек који се потрудио да овај свет напусти спокојан и задовољан: Учинио сам оно што сам могао и мислим да нисам могао боље.[footnoteRef:1] [1: Карло V, Никола Самарџић, Београд 2001. година]

Слика бр.1 – Карло V

КАРЛОВО ДЕТИЊСТВО И ОДРАСТАЊЕ

Карло V је рођен у Генту (Гану), у источној Фландриј, 24. фебруара 1500. године. Био је син Хуанде Луде, друге ћерке Исабеле Кастиљске и Фернанда Арагонског (Католичких краљева уједињене Шпаније), и Филипа Хабзбуршког, познатијег као Филип Лепи. Филип је био син Марије и Максимилијана I, од којих је наследио Аустрију, Холандију и право на престо Светог римског царства. Са мајчине стране је наследио кастиљски и арагонски престо Напуљ, Сицилију, Сардинију, Малту, Канарска острва и Западне Индије (како су се у том периоду звале америчке колоније).

Карлов отац је залагао да сина од малена повери најбољим учитељима који би од њега направили доброг владара. Јако рано га је препустио учитељима јер је имао јак разлог за то. Пре свега јер због преране смрти принца Хуана и Изабеле, двоје најстарије деце Изабеле Католичке, после њене смрти би Карло аутоматски постао наследник. Изабела Католичка умире 1504. године и Карлови родитељи одлазе у Кастиљу како би били крунисани као краљеви Кастиље, што је уједни био и последњи пут када је Карло видео свог оца који је изненада умро у Бургосу. Карло, као и његове сестре Леонор, Изабела и Марија, су поверене тетки Маргарити од Аустрије, која је имала велики утицај за његово образовање достојно будућем краљу. Двор у Мехелену је место где су се Карло и његове сестре образовали. Француски је био водећи језик на двору, али се међу обичним светом више говорио фламански. Касније се показало да је Карло био велики таленат за језике јер је говорио укупно пет: француски, фламански, немачки, шпански и италијански.

Маргарита је желела да ублажи утицај који је на Карла имао Гијом де Крој, тадашњи корумпирани политичар, тако што је на место Карловог учитеља поверила Хадријану из Утрехта, који ће бити проглашен за папу 1522. године. Управо је Гијом де Крој наговорио Карловог деду Максимилијана да Карлово пунолетство прогласи раније. По закону, Карло би са шеснаест година био проглашен господарем Холандије, међутим Гијом де Крој је добио велику суму новца од холандског парламента у замену да наговори Максимилијана да убрза тај процес. Парламент је сматрао да ће Карлова младост бити од пресудног значаја за њих јер би га на тај начин претворили у послушну марионету. Ипак, они су се преварили. Карло је од малена био научен да присуствује састанцима Савета, претходно се информишући о садржају и темама које су биле на дневном реду. Своју политичку зрелост је показао на свечаности поводом свог проглашења владарем Холандије 5. јануара 1515. године. У салону Краљевске палате ће изговорити речи које су описале срж његове владавине: Захваљујем вам на додељеној почасти. Будите добри и одани поданици, а ја ћу вам бити добар господар.[footnoteRef:2] [2: http://www.istorijskabiblioteka.com/art:karlo-v]

ШПАНСКИ КРАЉ

· Долазак у Шпанију

Карло је у Бриселу проглашен за краља, али је било неопходно да сам отпутује у Шпанију како би га скупштине (Кортеси) сваке шпанске краљевине посебно признале за врховног владара, а он положио заклетву да ће поштовати све законе. Заједно са сестром Леонором се упутио 1517. године у Шпанију, где их је чекала мајка Хуана Луда затворена у дворцу у Тордесиљасу .

Флота која је долазила из Фландрије, са којом су путовали Карло и његова сестра, се укрцала на обалу Астурије 19. септембра и одатле се упутили ка Ваљадолиду, седишту Кортеса. У Тордесиљас су стигли 4. новембра где их је дочекала Хуана. Она је у Кастиљи родила двоје деце, Фернанда (будући Фердинанд I од Аустрије) и Каталину, са којима су се Карло и Леонора састали у селу Мохадос (шп. Mojados).

У кастиљанску престоницу Ваљадолид су стигли 18. новембра где их Кастиљанци нису добро дочекали, пре свега јер је био странац и није говорио ни реч кастиљанског. Ипак га је Кортес Кастиље (шп. Las Cortes Generales de Castilla) прогласио краљем, али је процес потрајао јер је савет одуговлачио са одобрењем финансијске помоћи коју је Карло тражио. На крају је добио 600.000 дуката, Кортес је распуштен, а краљ је наставио своје путовање ка Арагону и Каталонији, пошто се опростио са својим братом Фернандом који се упутио ка Холандији. Разлог због којег је Фернандо био послат у Холандију јесте како би се избегло ривалство између браће око шпанског престола, пре свега јер је Фернандо, пошто рођен у Кастиљи, имао много више присталица у Шпанији и народ му је био наклоњенији.

12. јануара 1519. године је умро Максимилијан I, Карлов деда и то је за њега представљало проблем, јер се цар Светог римског царства постајало избором, а не наследством, што је значило да би Карло онда морао да скупи додатну суму новца како би подмитио кнежеве изборнике. Најозбиљнији противник му је био француски краљ Франсоа I који је и сам био заинтересован да добије титулу. Карло је успео да набави новац од аугзбуршкор банкара Јакоба Фугера, од кога је добио зајам од више од пола милиона златних флорина и тако кренуо да поткупљује изборнике. Ватикан је одржао велики утицај и сам папа Лав Х је јасно ставио до знања да би као новог цара радије видео француског него шпанског краља, јер је Шпанију сматрао опаснијом од Француске.

У Франфуркту се састало веће кнезова изборника и заседало је данима. Коначно је одлучено, 28. јуна 1519. године да је изабран Карло Хабзбуршки, који је био пети по реду немачки цар са тим именом по чему је у остао упамћен. Вест о избору Карла за цара, стигла је и у Барселону, где су се Каталонци осећали почаствовано и поносно што су били сведоци једног важног међународног догађаја. Кортеси нису могли да се договоре о количини новца који ће Карло добити и одлучено је да то буде 250.000 дуката, нешто мало више од онога што је добио у Арагону, али што је било довољно само за пут. Међутим, имао је среће јер се у то време у Барселону укрцавао први брод натоварен златом који је стигао из Америке, а кога је послао конкистадор Ернан Кортес.

· Побуне у Кастиљи и Валенсији

Првобитно је побуна избила у Кастиљи, пре свега због незадовољства Кастиљанаца због тога што је Карло сав новац који је добио потрошио на свој избор за цара Светог римског царства, што није говорио кастиљански и што су се бојали да ће се шпанска вуна извозити у Фландрију, што би довело у опасност текстилну индуструју Шпаније. Кастиља је почела са побунама у пролеће 1520. године, док је краљ још увек био у земљи, али се није обазирао, заузет освајањем империјалног звања. Прва од најава да су збивања постала озбиљна је било протеривање краљевског корехидора из Толеда, који је био заступник круне у градској влади. Затим је избио пожар у престоници кастиљанског банкарства, Medini del Kampo, што је био један од узрока за окупљање Кастиљанаца 29. јуна у Авили. Цео покрет је добио назив по заједници сталежа под називом comuneros који су захтевали удаљавање странаца из државне управе, укидање додатних пореза и забрану извоза хране и злата из краљевства.

У септембру 1520. године су опсели дворац у Тордесиљацу и тражили да Карлова мајка Хуана буде краљица. Али она је одбила њихове захтеве и стала на страну свог сина, а Карло је одлучио да реагује. Хуан Падиља је био један од вођа побуњеника, који је и сам био припадник сталежа, али који се није могао поистоветити са револуцијом која је обухватала суштинске темеље друштва. Код малог села Виљалара, 23. априла 1521. године, краљевска војска га је дочекала на отвореном пољу. Коњица је прегазила редове недовољно искусне пешадије коју је предводио Падиља, а он је заробљен и сутрадан и погубљен. Comuneros су обезглављени и остало им је само да се повуку. Пораз устаника у Кастиљи означава почетак апсолутизма у Шпанији и јачање моћи краља.

Побуна у Валенсији се такође назива и устанак занатских цехова, а узроци за њен настанак је било незадовољство занатлија и ситних трговаца пре свега због економске кризе и епидемија које су харале. Устаници су били познати под називом germanias. Устанак је почео у Валенсији 1520. године када су устаници искористили одсуство племства које је напустило град због епидемије куге. Достигао је врхунац када је 25. јула 1521. године поражена краљевска војска код Алфандеха, јужно од Валенсије. Међутим, Карло је на устанике у Валенсији обратио много мање пажње и због тога он није достигао оне размере као побуна у Кастиљи. Побуна се пренела и на Балеаре, али је након Карловог поновног доласка у Шпанију угушена. У међу времену је постала и директан сукоб између занатлија и валенсијских племића. Устанак је званично угушен 1522. године.

Побуне у Кастиљи и Валенсији су само указале на критично стање у земљи. Карло V је одлучио да понуди помирење сталежима повељом Општи опроштај.

Слика бр.2 – Побуна у Кастиљи

ЦАР СВЕТОГ РИМСКОГ ЦАРСТВА

Хабзбурговци су још од 1400. године држали круну Светог римског царства, а након смрти Максимилијана I кога папа није крунисао, постављало се питање ко ће га наследити. Било је више кандидата, али су Карло V и Франсоа I били најзначајнији. Француском краљу је ишло у прилог то што је са само 25 година успео да освоји Миланску грофовију и поседовао је довољно и жеље и могућности да се супротстави Турцима, који су већ увелико били у Европи. Због тога је имао наклоност надбискупа од Мајнца и маркгорфа од Брандербурга, који су имали битну улогу приликом одлучивања ко ће бити нови цар.

Насупрот француском краљу, Карло I од Шпаније је припадао аустријској династији Хабзбурговаца која је традиционално била повезана са Царством. Уједно, поседовао је велику амбицију да постане цар, па је одмах по смрти Максимилијана послао писмо четворици кнежева изборника (електората) како би их подсетио на обећање које су дали његовом деди, Максимилијану, да ће гласати у његову корист, уверавајући их да ако испуне своје обећање, моћи да задрже све своје привилегије, а у исто време ће бити и богато награђени. Али нису само они били ти који су плаћени. Радило се о великој суми новца који су обезбедили банкари из Фиренце и Венеције.

28. јуна 1519. године су се састали кнежеви изборници и под утицајем великодушних поклона, али и из страха да им Франсоа не ускрати повластице које су до тада имали, изабрали Карла I од Шпаније као новог цара Светог римског царства. Он је у том моменту био у Шпанији, за време бројних побуна које је покушао да сузбије и напустио је земљу како би отишао на своје крунисање. У међувремену се на интернационалном плану ситуација погоршавала јер је Франсоа сада био спреман за савез са Енглезима. Како би то избегао, Карло је на свом путу из Шпаније, првобитно свратио до Енглеске где се састао са Хенријем VIII, тада ожењеним Каталином од Арагона, тј. Карловом тетком. Управо тај сусрет је био основ за чврсто енглеско-шпанско пријатељство које ће кулминирати годинама касније у браку Филипа II, Карловог сина, и Марије Тјудор , а у исто време је и избацио из игре француског владара.

Када је стигао у Фландрију, Карло се састао са својом тетком Маргаритом од Аустрије и братом Фернандом и одмах је сазвао холандски парламент како би тражио новац за своје крунисање. Сама церемонија крунисања се одржала 23. октобра 1520. године у Ахену.

Избор Карла V за римско-немачког цара је одредио судбину знатног дела европског простора у наредном периоду. Пре свега, најпреча потреба му је била да установи јединствен и делотворан систем власти по раштрканим хабзбуршким областима. Члановима своје породице је разделио добра хабзбуршке круне. Своју тетку је поставио за намесницу Низоземске, а свом брату је дао привилегију да постане управитељ хабзбуршких имања и заступник хабзбуршких интереса унутар оних области царства које су се простирале средњом и југоисточном Европом. На тај начин је Карло омогућио образовање две засебне и најзнатније гране хабзбуршке куће, аустријске и шпанске.

КАРЛО V И ПРОТЕСТАНТИЗАМ

· Сабор у Вормсу

У Европи у 16. веку, католочка црква није бирала средства у прикупљању новца за изградњу велелепних грађевина, што је изазвало негодовање широм католичког света, а нарочито у Немачкој, где је Марин Лутер (свештеник из Витемберга), први дигао глас против продавања опроштаја, тј. индулгенција, којим се финансирала изградња Базилике светог Петра у Риму. 1517. године, Лутер је закуцао на врата капеле дворца у Витембергу документ који је познат као 95 теза и у коме оштро критикује продају папских була којима се даје опроштај за грехове. Након тога, папа Лав Х га је екскомуницирао. Лутера су називали и јеретиком, а он је искористио прилику да јавно спали папине књиге, али није био ухапшен, већ је одлучено да ће се о њему судити на сабору у Вормсу.

Сам сабор у Вормсу је сазван 1521. године и Лутер је позван да се покаје и да се одрекне својих књига и учења. Сабором је председао и сам Карло V, али је Лутер уместо да се покаје, од краља тражио подрушку за своје учење. Међутим, Карло му је одговорио да он, као немачки цар и потомак старе католичке династије, може да осуди његово учење као јерес, а не да га подржи. 26. маја 1521. године, Карло издаје Едикт из Вормса, којим се Лутер и његово учење званично осуђују, проглашава их јеретичким и наређује да се спале сви његови списи. Али, у кракси, Вормски едикт није имао успеха јер су племићи већином били присталице Лутеровог учења, а његови списи су једино били спаљени у Холандији.

· Два сабора у Шпајеру

Дана 25. јуна 1526. године сазван је сабор у Шпајеру како би се решили постојећи проблеми, пре свега због Едикта из Вормса који није било могуће спровести због одсутности краља који је био заузет ратовима ван земље. Ипак је инсистирао на његовој примени и на одржавању борбе против јеретика. Карло је наложио свом брату да не уноси никакве промене и да одуговлачи, али је савез који је папа склопио са Француском натерао да промени мишљење јер му је у том моменту била и преко потребна помоћ немачких протестаната. Исход овог сабора је дозволио сваком властелину да на свом поседу проповеда веру која му одговара.

Следећи сабор у Шпајеру се одржао 1529. године када се назирало скоро склапање мира са папом и Француском. Фердинанд се надао да ће успети да оповргне и поништи одлуке донесене 1526. године и да се поново успостави важећи Едикт из Вормса, који је био суспендован 1526. године, при чему су немачки племићи оштро протестовали.

· Сабори у Аугзбургу и Тренту

Турци су све више претили хришћанској Европи који су били пред улазом у Аустрију и то је створило потребу за јединством царства. 20. јуна 1530. године је сазван сабор у Аугзбургу, на коме је дневни ред обухватао три питања: верски раскол, турска опасност и потреба очувања остатка Угарске и упарава над Немачком. Карло је позвао Лутерове присталице да поново изложе своје учење. Посебно за ту прилику је био састављен текст Конфесије из Аугзбурга, који је представљао основу протестантске доктрине. Овај документ је био представљен цару 25. јуна 1520. године и том приликом су немачки племићи изразили неопходност сазивања васељенског хришћанског сабора. Сабор је завршен 23. септемпра, разлазом који је Карлу ставио до знања да је верско јединство неостварљив сан.

После више година одуговлачења, Папа III је сазвао сабор у Тренту, а заседање је почело 22. маја 1545. године. По захтеву Лутерових присталица, сабор је одржан далеко до Рима, али је пресељен у Болоњу упркос Карловом противљењу. Затим Јулије III који је наследио Павла III је вратио сабор у Трент 1550. године и заказује заседање за 1551. годину. Међутим, сабор је морао да се распусти 1552. године јер је због близине немачким територијама, Трент постао опасан град за католичке оце. Јулије III је намеравао да изда и почне са применом једног дела реформи донетих на сабору, али изненадна смрт га је спречила. Његови наследници нису успели да остваре његове намере, тек је папа Пије IV 1560. године издао булу којом ће поново бити сазван сабор у Тренту. Последње заседање је било између 1561. и 1563. године, када ће се завршити са доношењем одлука. Иако се на сабору у Тренту донела одлука о темељној реорганизацији цркве, одлуке које су се тицале саме доктрине су се доста разликовале од Лутерове. То ће немачки племићи одбити да прихвате и организоваће се у Лигу из Шмалкалдена, којој ће се Карло супротставити у бици код Милберга 24.априла 1547. године, где је Карло однео убедљиву победу.

Упркос победи на бојном пољу, Карло није успео да оствари свој циљ, односно уједињење католицизма и лутеранизма, па је осам година касније, 1555. године склопљен Аугзбуршки мир, којим је признато право Немаца да се сами изјасне коју ће веру исповедати. Прихваћено је и начело cujus regio, ejus religio, чија је земља, његова је и религија и односило се искључиво на подручја немачких кнештава, а не на читаво царство. Не само да Карло није успео да искорени јерес, већ се испоставило да је и Аугзуршки мир био неуспех јер су овим миром потврђени и раскол у цркви и разлаз у хабзбуршкој кући.

Слика бр.3-Сабор у Тренту

КАРЛОВА УНУТРАШЊА ПОЛИТИКА

· Друштвена организација Шпаније

Шпанија је, у доба Карла V, осим Иберијског полуострва, обухватала и Атлантска острва, као и северноафричка утврђења и Нови свет. На самом полуострву је обухватала и стара краљевска Астурију и Леон, баскијске провинције и Навара на северу, преко Кастиље и Арагона са Каталонијом, Валенсијом и Балеарским острвима, до Андалузије на самом југу полуострва. Краљевина Навара, коју је 1512. године Кастиљи прикључио Фернандо II од Арагона, задржала је титулу краљевства. Један део краљевине припада Шпанији, а један Француској. Била је од велике важности за одбрану полуострва, а краља је заступао вицекраљ, али је Навара била у сваком другом погледу независна. Баскија, Гипузкоа и Алава, суседне баскијске провинције, имале су јаке историјске и политичке везе са Наваром. Круна Арагона, коју су сачињавале краљевина Арагон, Каталонска кнежевина и краљевина Валенсија са Балеарима, је такође била пример незавиности.

Слика бр.4-Грб Карла V

Сваки нови краљ Шпаније, био је обавезан да положи заклетву да ће поштовати шпанске законе или fueros. Престоница је била смештена у Сарагоси, где се налазило врховно судско тело Ауденција Сарагосе, које је заједно са Судом правде, било најзачајније тело у Арагону.

Краљевина Валенсија и Кнежевина Каталонија су биле уједињене језиком и историјом. И једна и друга су имале Скупштинску дипутацију (кат. Diputacio de la Generalitat), састављену од шест чланова. Валенсијом је управљао Врховни савет, а Валенсијом Савет стотине.

Круна Кастиље је почивала на владарском апсолутизму и централној власти. Карло јој је поверио специјалну улогу у оквиру шпанске краљевине. Оптеретио ју је својим европским ратовима, у борби против Турака и протестантизма. Заузврат, Кастиља је задржала привилегију да се богати златом које је пристизало из Западних Индија. Увођењем централизоване и делотворне управе, Кастиља је покушавала да обузда самовољу својих провинцијама.

· Колоније у Западним Индијама

Током Карлове владавине, територије на америчком континетну су се знатно прошириле захваљујући Ернану Кортесу и Франсиску Пизару, који су освојили и уништили домородачка царства Астека и Инка. Освојено је и краљевство Чибча које се налазило у данашњој Колумбији, а Хуан Себастијан Елкано је 1522. године да заврши пут око света који је започео Магелан и на тај начин поставио темеље шпанске владавине на Филипинима и Маријанским острвима.

Си ови догађаји су убедили Карла да стане на страну хришћанског света које је у том периоду осећало непосредну опасност од ислама у виду експанзије Османског царства. Са друге стране, злато које су шпанске галије непрестано довозиле из Америке умногоме допринело утврђивање Карлове владавине у Шпанији. Карло је сазвао савет у Ваљадолиду 1550. године где је била организована велика расправа о оправданости употребе силе у освајањима на америчком континенту између доминиканског свештеника, Бартоломеа де Касаса, заштитника права аутохтоног становништва америчког континента, и хуманисте Хуана Хинсе де Сепулведе. Сепулведа је тврдио да су Индијанци рођени да буду робови. Са друге стране Касас је детаљно изнео свој извештај о систематској злоупотреби силе конкистадора, тј. освајача, на основу чега је Карло званично окончао Конкисту (Освајање) и наредио истрагу о изнетим оптужбама. Убрзо је донет закон по ком домороци не смеју бити робови, сва имања су одузета званичницима и стављена су под управу Круне. Међутим, како је радна снага била неопходна у рудницима злата и плантажама, а Индијанци нису могли физички да поднесу напоре, Карло је почео да доводи црнце из Африке у Америку. А Касас, иако се борио за људска права Индијанаца, сматрао је да је ропство природно стање црнаца.

КАРЛОВА СПОЉНА ПОЛИТИКА

Спољна политика Карла V је подразумевала експанзију која је обухватала ратове на Апенинском полуострву и одбрану хришћанства од надирућег исламског непријатеља који је претио хришћанској Европи. Оптерећен обавезом коју му је наметало наслеђе, тј. чињеница да његовим венама тече крв Католичких краљева, и нешто касније обећањем које ће дати у Болоњи, Карло је формирао сан о стварању једног великог хришћанског царства које би обједињавало све хришћанске земље. Управо та идеја ће бити присутна током читавог његовом живота и биће разлог његових покушаја да се супротстави Сулејману Величанственом. С друге стране, настављањем Италијанских ратова, Карло је само делимично следио политику свог деде Фернанда Католичког и Арагонске круне у тежњи за освајањем превласти на западном Средоземљу. Карло је у ратове на Апенинском полуострву ушао и делимично зобг ривалства са својим другим непријатељем, француским краљем Франсоом I.

· Карло V и Франсоа I

Ривалство између Карла и француског краља је започело у време када су се борили за круну Светог римског царства. То ривалство ће се наставити током читаве њихове владавине, а кулминираће за време Италијанских ратова (1494-1559) зарад превласти над италијанским државама. Укључиле су се и друге земље, подржавајући једну или другу сукобљену страну.

Први рат у коме су се сукобили Карло и Франсоа почео је 1521. године, Карло је склопио савез са Енглеском и папом Лавом Х против Француза и Млечана, који су били поражени од стране Карла и његових савезника. Резултат тога је било протеривање Француза из Милана и заробљавање Франсое након битке код Павије 1525. године. У замену за слободу, Франсоа је Карлу морао да преда Бургундију према споразуму из Мадрида из 1526. године. Међутим, он је убрзо одбацио дата обећања и обновио сукобе, али сада тражећи савезнике у борби против свог непријатеља. Савезника је нашао у Сулејману Величанственом који је представљао највећу претњу по хабзбуршке поседе у средњој Европи и Средоземљу.

Други рат је започео тако што је Франсоа натерао Парламент у Паризу да поништи споразум обзиром да је био потписан принудом, и придружио се Лиги из Коњака, коју је 1527. године основао папа Клемет VII против Карла V, заједно са некадашњим савезницима шпанског краља. Том приликом је дошло до пљачке Рима од стране војске Карла V, а сам папа је пао у заробљеништво што га је спречило да поништи брак између Хенрија VIII и Карлове тетке, Каталине од Арагона. Споразумом из Камреа (1529), који је познат и као Дамски споразум јер су га потписале Карлова тетка Маргарита од Бургундије и мајка Франсое I, Луиза од Савоје, француски краљ се одрекао полагања права на Италију, али је зато задржао контролу над Бургундијом. Један од услова овог споразума био је и брак између француског краља и Леонор од Аустрије, Карлове сестре, иначе удовице португалског краља Мануела I.

Затим је избио и трећи рат између Карла и Франсое 1535. године, после смрти последљег миланског војводе. Карло је поставио за војводу свог сина Филипа, иако је Франсоа тврдио да полаже право на ту титулу. Франсоа није успео да освоји Милано, али је зато успео да освоји све територије Карловог савезника, војводе од Савоје. Мир је склопљен у Ници 1538. године, али није потрајао дуго јер су се непријатељства обновила четири године касније, када је Франсоа склопио савез са турским султаном Сулејманом Величанственим, а Карло опет са Хенријем VIII. Француско-турска флота је успела да освоји Ницу, а енглеско-шпанска инвазија на југу Француске била донекле успешна, али је на крају прекинута. Склопљен је мир и ситуација је враћена на статус кво од пре 1544. године.

Последњи сукоб је избио 1551. године, када је Анри II који је наследио свог оца Франсоу, објавио рат Карлу, у намери да поврати Француску превласт у Италији. Офанзива на Лорену је Анрију донела прве успехе, али је 1553. године био поражен у бици код Марчана. Италијански ратови су окончани миром из Като-Комбрезија 1559. године којим је Шпанија, са изузетком Венеције, наметнула своју власт највећем делу Апенинског полуострва, док се Француска територијално проширила на својим северозападним границама.

· Карло V и Сулејман Величанствени

Карло и Сулејман су имали много тога заједничког. Пре свега, обојица су владали империјама које су се простирале на три континента, наследили су огромне територије од својих предака и стремили су ка апсолутној власти на Медитерану. Обоијца су били талентовани за језика, Карло је говорио фламански, француски, шпански и италијански, а Сулејман арапски, персијски, српски и најстаријим обликом турског језика под називом чагатај. Обојица су били одлични законодавци, стратези и лично су предводили своје војске. Њихов главни сукоб је био јер је Карло желео да оствари хришћанско универзално царство, а Сулејман муслиманско. Такође сукоб је био и Сулејманова жеља за проширењем ка западу. Сулејман је пре свега проценио да Карла треба да угрози у Аустрији, како би учврстио свој утицај у Угарској. Управо је у Угарској Сулејман наишао на највећи отпор Хабзбурговаца.

Убрзо пошто је постао султан, Сулејман је Мађарима понудио престанак турских напада уз услов да му плаћају годишњи данак. Али, Мађари су то одбили, уздајући се у савезништво Хабзбурговаца и Светог римског царства. Сулејман је то сматрао увредом и наредио је војсци да крене ка јужној одбрандбеној линији Угарске и заузео Београд и целу Србију 1521. године. Године 1526. турска војска се сукобила са удруженим снагама Хабзбурговаца и угарске војске у Мохачкој бици и однела је убедљиву победу, у којој је и сам угарски краљ Лајош I изгубио живот. Како је Лајош био ожењен Карловом и Фердинандовом сестром, а Фердинанд Лајошевом сестром, Фердинанд је по том основу претендовао на угарски престо. Међутим, пошто је Сулејман био тај који је победио на Мохачу, он је поставио свог штићеника, Јаноша Запољу, за краља Угарске, а затим се повукао.

Сулејман је опседао Беч прво 1529., а потом и 1532. године где ће вероватно и бити најближе Карлу, који се тада налазио у Бечу. Схвативши величину опасности коју би могао да представља савез протестантских кнежева са Турцима, Карло је у Аугсбургу 1555. године попустио и признао права протестантским кнежевима. На неки начин, одвајање протестантске Немачке од католичке Шпаније, било је Сулејманово дело.

И Сулејман и Карло су искоришћавали сваку прилику да истакну сопствену величину и да унизе и увреде противника. Сулејман је замерио Карлу што никада није хтео да се сусретне са њим и што је присвајао титуле које му не припадају. Фердинанд је признао турска освајања у Угарској, а Турци су га за узврат признали као великог везира. Карло је мир потписао као цар Немачке и краљ Шпаније, али је у свим осталим писмима којима се обраћао Високој Порти није могао да користи титулу цара, него је морао да се потписује као краљ Шпаније. На овај начин је признато да титулу цара може да има само турски султан, обзиром да је био цар света.

· Карлови подухвати на Медитерану

Хајрудин Барбароса, бивши гусар и адмирал турске војске, имао је упориште у Тунису, а Карло је 1535. године повео флоту управо у Тунис. Са папом и Млечанима оснива Свету лигу након турских напада на Крф и Пелопонез, али лига није имала много успеха. 1541. Карло је кренуо у освајање Алжира, али се подухват завршио лоше по њега јер је скоро цела шпанска флота нестала у олуји, а сам Карло се једва извукао, домогавши се италијанске обале.

КАКО ЈЕ КАРЛО ЗАВРШИО СВОЈУ ВЛАДАВИНУ

· Карлово абдицирање и одлазак у манастир

Након дугих година ратовања, Карло се посветио унутрашњем животу. Његови супарници су одавно били покојници: Хенри VIII, Франсоа I, Мартин Лутер и папа Павле III. Иако је успео да створи огромно царство, Карло није успео у својој намери да обједини цео хришћански свет у једну државу, а није успео ни да спречи ширење Лутеровог учења.

1556. године, Карло се одрекао својих титула и поделио их између свог сина Филипа и свог брата Фердинанда. Филип је постао краљ Шпаније и Западних Индија, а Фердинанд цар Светог римског царства. Такође је потписао документ којим одриче права свих Филипових наследника на престо Светог римског царства и потврђује право Фердинандовог сина, Максимилијана на престолонаследничку титулу. Тестамент је садржао и једну клаузулу у којој је законито признао свог ванбрачног сина Хуана од Аустрије, који је рођен 1545. године као резултат Карлове ванбрачне везе Барбаром Блумерг. Након абдикације, повукао се у манастир Јусте у Екстремадури, где је живео мирним животом до 21. септембра 1558. године када је умро. Двадесет шест година касније, његови посмртни остаци су пребачени у Краљеву гробницу манастира Сан Лоренцо који се налази у оквиру палате Ел Ескоријал у Мадриду.

· Брак и деца

Пошто је желео да утврди добре односе са Португалом, 10. марта 1526. године оженио се Изабелом Авис, португалском принцезом и сестром Жоаоа III од Португала. Са њом је имао троје деце: Филипа II од Шпаније (Карлов наследник на шпанском престолу); Марија Хабзбуршка (удала се за свог брата од стрица, Максимилијана II, сина Карловог брата, Фердинанда I; Хуана од Аустрије (удала се за сина Карлове сестре Каталине, Жоаоа Мануела од Португала и родила наследника португалског престола, Себастијана I од Португала.

Такође, Карло V је био познат по томе што је имао много љубавница, од којих су две биле мајке двема будућим владаркама Холандије. Изабела од Кастиље је била ћерка младе удовице Карловог деде, Жермен де Фоа. Затим, Маргарита од Аустрије, чија је мајка била Јохана ван дер Гест. И Хуан од Аустрије, чија је мајка била Барбара Блумерг.

ЗАКЉУЧАК

Карло V је био један од најзначајнијих владара XVI века, који је био јако свестрана личност. Имао је један циљ који није успео да оствари, али остао је упамћен као велики владар. Био је цар Светог римског цара немачке народности као Карло V (1519-1558) и први шпански краљ, тј. Карло I (1516-1556). После избора за немачког цара, Карло V је морао да се одрекне свих аустријских покрајина у којима је власт припала његовом брату, па се од тада развијају две гране Хабзбурговаца: шпанска и аустријска. Ујединивши под својом влашћу бројне земље, Карло се нашао на челу универзалне монархије – светог царства које је осим Шпаније и Низоземске обухватало и новооткривене територије на америчком континенту. Такође, током његове владавине освојене су огромне територије у Средњој и Јужној Америци, где је Шпанија изградила колонијално царство. Захваљујући богатству које је пристизало из америчких колонија, Шпанија је постала најбогатија европска земља.

ЛИТЕРАТУРА

1. Антоловић Михаел, Дабић Војин и Душан Омчикус, Историја за трећи резред гимназије друштвено-језичког смера и општег тима, Клет, Београд 2015.

2. Самарџић Никола, Карло V, Службени лист, Београд 2001.

3. Сајт: www.istorijskabiblioteka.com (http://www.istorijskabiblioteka.com/art:karlo-v#toc24)

· Слике преузете са:

1. Слика 1 - http://www.istorijskabiblioteka.com/art:karlo-v

2. Слика 2 - https://sr.wikipedia.org

3. Слика 3 - https://timerobber.wordpress.com/crkveni-konzil-u-trentu

4. Слика 4 - http://www.istorijskabiblioteka.com/art:karlo-v

Датум предаје: _____________

Комисија:

Председник ______________________

Испитивач ______________________

Члан ______________________

Коментар:

Датум одбране: _____________ Оцена ___________ (___)