1

II БЛАГО НИ НА НЕБУ НИ НА ЗЕМЉИ

1. ГРАД ДОШЉАКА ИЗ СВЕМИРА

За име Американца Едвина Линка (1918- 1993),везане су неке од најфасцинантнијих прича о налажењу

разноврсног блага у морским дубинама. Едвин Линк, студент

археологије на Универзитету Колумбија у држави Њујорк, био је

син нижег банкарског службеника. Отац му се нагло обогатио

правовременом куповином акција дуванске индустрије; производња

дувана је свој силовити замах имала у шестој и седмој деценији

прошлог века, захваљујући превласти у употреби филтера на

цигаретама. Овако стечено богатство, омогућило је Линку

јуниору да се школује а, након очеве смрти, продајом акција

компаније Вирџинија, купио је једрењак за поморска истраживања,

назвавши га Морски гњурац (Sea diver).

Јудејска престоница

Едвин Линк, фасциниран причама о потонулом благу,одмах је Морског гњурца снабдео свом неопходном опремом – на

палуби је била искусна посада и он се упутио на своје прво

истраживање, у лето 1957.г. Било је топло, циљ је био обала

Израела, на Средоземном мору. Пре тога је, својим радом,

заслужио да га приме у НГА, Национално географско друштво САД, где

је постао стални сарадник престижног часописа Национална

2

географија. Мета Гњурца био је древни јудејски град Цезареја,

основан тридесетих година првог века пре нове ере, на месту

старог хеленског града званог Стратонов торањ. Град је био

смештен на источном приобаљу Средоземног мора, јужно од Хаифе

и, у доба ширења хришћанства, самих почетака хришћанске ере,

представљао је важно трговачко средиште. Туристима, педесетих

година прошлог века, овде су приказиване порушене куће из I и

II века, зграда позоришта, хиподром, два водовода, остаци

тврђаве и рушевине замка крсташа. Али, то је био само један

део Цезарије. Њен други, већи део, који је Линка и највише

интересовао, налазио се под водом, у непосредној близини

пристаништа. Ту су, у древна времена, биле усидрене на стотине

бродова: престоница јудејског царства била је важан државни

центар где се налазила резиденција римских прокуратора Јудеје.

На свом првом истраживачком путу, Морски гњурац и њен

поносни капетан, упловили су у луку Хаифа 1957.г. и одмах

започели посао. Линк, врстан саморекламер, одмах је обавестио

локалне станице и новине да располаже врхунском техником за

испитивање морског дна. Посада се прво дала у претраживање

подморја помоћу најмодернијих електронских уређаја, не би ли

прво била урађена мапа древне престонице јудејског цара Ирода,

скривене под водом. Потом су гњурачке екипе отпочеле са

археолошким испитивањем.1 Ове претраге Линк је бележио камером

1 Код Линка су радиле на смену три групе са по два пара гњураца и једним координатором на палуби.

3

и фото апаратом, обзиром да је главни спонзор експедиције био

часопис Национална географија.2

Брзо су успели да извуку нешто златних и сребрнихновчића, посуђа и оруђа, но главна премија је била статуа, што

је некада украшавала пристаниште, као и неколико мермерних

стубова. Више од тога море Едвину Линку није хтело да пружи

али је он и овим био презадовољан. Када је постоље статуе било

извучено на површину и очишћено од наслага корала и алги, на

њему се појавио натпис Pontius Pilatus. „То је био он“, узбуђено

је пред камером сведочио Линк, „ сурови и подмукли прокуратор

Јудеје, Понтије Пилат. Он је, огрнут белим плаштом са

поставом, звецкајући коњичким мамузама, рано ујутро

четрдесетог дана пролећног месеца нисана, ушао у колонаду

скривену између дворских двери Ирода Великог, како би осудио

Исуса Христа на распеће“. У свету је откриће статуе Понтија

Пилата одјекнуло као гром. Едвин Линк, уживајући у нетом

стеченој популарности, дао се на истраживање остатака

цезарејске библиотеке, у стара времена чувене као и библиотеке

Јерусалима и Александрије. Остатке књижнице Линк је, у више

наврата, истраживао све до 1963.г. но, ниједно откриће није се

могло поредити са проналаском статуе злогласног Римљанина.

Иначе, после неколико година, на жалбу Самарићана упућене

римском цезару, због крвавог покоља овог народа од стране

плаћеника Понтија Пилата, прокуратор је био уклоњен са

дужности и враћен у Рим. Највероватније су Јудејци с разлогом

2 Не треба заборавити главног спонзора, велики амерички дувански концерн.

4

бацили овај споменик мрског џелата; статуу је, на светло дана,

после много векова, извукао Американац. Откриће статуе Понтија

Пилата,3 донело је Едвину Линку популарност и, што је за њега

било итекако важно, наклоност спонзора из дуванске индустрије.

Они су користили статуу мрског Пилата за рекламирање својих

производа, касних педесетих година ХХ века, у престижним

америчким часописима попут Лајфа или Поста.

Атилин Бибион

Популарност је Линку донела познанство са италијанским

археологом Антонијем Фонтаном из Падове, безуспешним трагаоцем

за благом великог хунског освајача Атиле – бича божијег. Према

историјским документима, средином V века, хорде Хуна продрле

су све до граница Римског царства. Мада је Атила успео да

покори све до северног дела Италије, посебних ратних успеха

овде није имао па је био принуђен да напусти Апенинско

полуострво и пређе у Подунавске земље.

Фонтана је Линку предочио документе из којих се види

да је последња италијанска резиденција предводника Хуна био

Бибион, где је он сакрио огромне драгоцености опљачкане током

ратовања и похода диљем Европе. Бибион се, као и Атилино

царство, уосталом, није показао вечним – стари град је

ишчезао са лица земље, након што су га прогутали таласи

Јадранског мора. Разоран земљотрес збио се педесетак година

3 Свет је коначно могао да види лице онога који је осудио Исуса Христа.

5

након Атилине смрти, 453.г. недалеко од Београда.4 Још од

давнина, италијански историчари су покушавали да нађу траг

Бибиона на морском дну. Међутим, сви њихови покушаји неславно

су пропали, све`до успешног прегнућа професора Фонтане и

Морског гњурца кога је Линк, уваженом професору, ставио на

располагање.

Научник је детаљно проучио путеве хунских завојевача

дуж староримских путева, од Равене до Трста, преко Падове. Ту

га је сачекало изненађење на које му је указао Едвин Линк –

приближно, на километар од ушћа реке Талијаменто, прекидао се

древни пут сурвавајући се у једну од лагуна Венецијанског

залива. Фонтана је употпунио мозаик истраге интересантним

детаљем што ће се показати пресудним: камен за градњу својих

кућа су сељаци, оближњих села на обали, вадили са морског

дна, при чему им је некад полазило за руком да на површину

извуку и читаве камене блокове. „Било је фасцинантно,“ писао

је Линк у Националној географији, „ да је изграђено на стотине

кућа каменом извученим из мора, а да нико од званичних органа

тиме није био посебно изненађен, нити подстакнут да целу ствар

поближе испита“. За Линка је изненађење било тим веће када је,

од месних рибара, сазнао да су се целе фамилије издржавале,

или им је то био уносан извор прихода, продавајући старински

новац разним посредницима или антикварима; налазили су га у

великим количинама на морском дну! Рибар Пјетро Фарина се

4 Према једној верзији, Атилу је отровала његова љубавница, Германка Хилда, коју му је поклонио Беог, краљ Алана и Вандала, његов савезник у походу на Европу.

6

Линку похвалио да није само од камена из мора изградио

двоспратницу већ је новцем, изроњеним са морског дна, кућу

опремио намештајем и кућанским апаратима. У венецијанској

префектури, Американац је, на питање зашто влада ништа не

предузима да заштити овако богато налазиште, добио лаконски

одговор да се општина не бави роњењем!

Екипа са Морског гњурца је успела да истражи већи део

заливског дна, након што је Фонтана прибавио све потребне

дозволе. Национална географија је о овоме, шездесетих година

прошлог века, донела серију чланака забележивши куриозитет

како је Фонтана био први човек у ХХ веку који је од

италијанских органа тражио издавање дозволе за истраживање

морског дна што, другим речима, говори о томе колико је

италијанска влада оног времена водила рачуна о заштити старина

важних за археологију, целокупну културу и цивилизацијско

наслеђе. Истраживачка екипа је, под водом, открила масивне

зидове и стражарске куле древне тврђаве, остатке степеница

различитог типа и мноштво других налаза. Покупљено је доста

новца, накита, античке и домаће кућанске опреме, а међу

налазима су се истицале етрурске урне са пепелом, што је

посведочило да је Бибион изграђен на рушевинама истоименог

етрурског града. И тако, Бибион је нађен, али већи део

Атилиног блага беше раније извучен и потрошен на разноврсне

потрепштине месних рибарских породица.

Рад професора Фонтане и екипе Едвина Линка привукао је

велику медијску пажњу те је, ускоро, заселак у близини ушћа

7

реке Талијаменто, постао права Мека ронилаца из читаве Европе.

Једни су намеравали да траже остатке блага хунског вође, друге

је привукла жеђ за авантурама, док су трећи тежили изузетним

научним достигнућима. Ни филмска индустрија није остала по

страни; Чинечита је на ушћу реке снимила шпагети вестерн у

коме каубоји проналазе Атилино благо; злато се, ко зна каквим

путевима, обрело чак у Америци. Но, све у свему, могуће је да

су романтичари и научници макар делимично задовољили своја

надања али су, ловци на благо, остали, у сваком случају,

празних шака.

Од 1964.г. па све до 1972.г. Едвин Линк је, у више

наврата, проучавао подводне остатке и надземне рушевине Нан

Мандола, знаног међу археолозима још од касног XIX века. О

томе, да се на далеким тихоокеанским просторима, тачније поред

њих, налазе остаци тајновитог града, Линк је дознао сасвим

случајно, прелиставајући списе холандског археолога Јана

Валвајка; истраживач их је први описао средином XIX века.

Подстакнут Валвајковим натписима, белгијски антрополог Шарл

Иверне је потврдио постојање мртвог града али, када се враћао

кући, претрпео је бродолом. Сви материјални докази потонули су

на дно а европска официјелна археологија је Валвајка5 и Ивернеа

прогласила за шарлатане и авантуристе бујне маште. Прерано!

Но, тако није мислио Паул Хамбрух, немачки научник,

етнолог, рођен у Бохуму. Он је, у периоду од 1902.г. до

1904.г. боравио на локалитетима Нан Мандола и у Хамбург се5 Непосредно пред Ивернеов долазак у домовину, Валвајк је преминуо.

8

вратио са детаљно урађеном топографијом древног града – њему

је пошло за руком да на мапу унесе укупно 92 (!) острва,

микрорејоне тихоокеанске Венеције, како ју је први пут назвао

један други етнолог, Чех Мирослав Штингл. Нан Мандол се налази

на вулканском острву Понапе и спада у групу Сењавинских

острва,6 откривених релативно касно, тек 1828.г. од стране

руског морепловца Ф.П. Литкеа.7 Име су добили у част Д.П.

Сењавина, познатог команданта руске морнарице; она је уништила

турску флоту у биткама код Дарданела и Афона 1807.г. „На

острвима Нан Мандола су непознати градитељи првог

микронезијског града, од огромних камених блокова, саградили

десетине велелепних здања: храмове, тврђаве, мале дворце,

вештачка језера и остало. Намена многих грађевина није ни до

данас утврђена у потпуности. Та загонетка само је једна од

многих тајни недокучивог архипелага, каменог града каквог нема

у целој Океанији“, писао је путописац Штинл 1938.г.

Тајанствене смрти

Доласком на локалитет Нан Мандола, Линк је упозорио

све чланове посаде и истраживачког тима да се, случајно, ноћу

не задржавају или можда преноће међу рушевинама на обали. При

томе је имао на уму низ необјашњивих догађаја; они су, у

прошлости, неколико пута узнемиравали локално становништво. О

првом је писао Паул Хамбрух у Берлинер цајтунгу, наишавши на

6 Сењавинска острва су део ширег архипелага Каролинских острва, смештених узападном делу Тихог океана.

7 Литке је пореклом био Прус.

9

велики одјек у Европи, посебно у Немачкој; Трећи Рајх је тада

владао Каролинским архипелагом.

Наиме, међу становницима овог острва кружила је

легенда да ће сваког оног ко се усуди да проведе ноћ у

рушевинама Нан Мандола неизоставно задесити брза смрт. Упркос

овој опомињујућој легенди, немачки гувернер острва Понапе је,

ваљда да би импресионирао етнолога Паула, преноћио у мртвом

граду. Он је следећег дана, на Хамбрухов ужас, преминуо, мада

се, пре тога, није жалио на своје здравље. О истом феномену је

писао и путописац Штингл. Две сличне смрти задесиле су и неке

Јапанце уочи Другог светског рата;8 припадали су некој од

група ловаца на бисере који су Чеху причали о кућама и

стубовима под водом. Њихова прича је тврдила да су јапански

гњурци у потопљеном граду нашли и изнели на површину неколико

платинских саркофага. Да ли је то стварно било тако, нико са

сигурношћу није могао потврдити Мирославу Штинглу. Линкове

опомене нису се придржала два члана посаде. Кладили су се и

један је тајно преноћио у мртвом граду. Сутрадан у подне га

је, на палуби, задесио фаталан срчани удар. Да је несрећни

морнар преноћио међу рушевинама, Едвин Линк је сазнао тек по

повратку у САД.

Линк је детаљно истражио једну од најдревнијих

насеобина наше планете, изграђена некад на чврстом каменитом

тлу, већ миленијумима под водом; град као да подсећа да је баш

океан прапостојбина свега живог. „Огромни стубови дизали су се8 У то време је на Нан Мандолу боравио археолог и путописац Штингл.

10

са дна лагуне, а из дубине су нам у сусрет пливале ајкуле,“

сећао се Линк на страницама Националне географије. Рониоци, често

се спуштавши на дубину од 30 м, премерили су дужину ових

стубова и она се кретала од 8 до 10 м. Осим тога, на базалтним

блоковима, положеним на дно, откривени су доста јасни цртежи,

текстови и различите геометријске фигуре. Приликом друге

Линкове експедиције,9 њему се придружила и група аустралијских

научника, на челу са Дејвидом Килдерсом. Пре свега, они су

пажљиво проучили историјске и фолклорне документе у вези

мртвог града. Како су гласила ондашња предања, а легенде и

митове су потврђивали цртежи снимљени Линковом камером, велики

камени блокови су овамо долетели ваздухом; град су изградили

овдашњи становници, уз помоћ двојице придошлица из свемира.

Легенда каже да су уфонаути допловили ваздушним бродом из

правца истока.

Осим овога, посебно питање, на кога је Килдерсова

експедиција нашла тачан одговор, односило се на старост

грађевина. Уз помоћ савремених научних метода и анализе

угљеником (C -14), утврђено је како је један део града

подигнут пре 2000 година; старост другог дела Нан Мандола је

датирана на десетак хиљада година! Тајанствене цртеже покушао

је да растумачи Ерих фон Даникен, тада на самим почецима своје

бурне и контроверзне каријере. Његова хипотеза, заснована на

кинеским и индијским легендама, гласи: “Некада давно, у

временима која се не памте, на месту многобројних

9 Експедиција је тада боравила на Нан Мандолу од јула до септембра 1967.г.

11

тихоокеанских архипелага, налазио се континент познат као Му

или Лемурија. Па нису ли онда острва и град у лагуни Нан

Мандола доспели до нас као зрнца тог континента као и древне

цивилизације на њему израсле али се, на жалост, до данашњих

дана није одржала?“

Линкова премеравања утврдила су да је у огромном

каменом граду живело око сто хиљада људи. Древни неимари су,

од базалтних блокова, на спруду као фундаменту, изградили

мноштво вештачких острва и подигли град испресецан широком

мрежом канала – улица. Линка, као и многе научнике,

узнемиравале су и копкају до дана данашњег многа питања на

која, за сада, нема одговора. Ко је саградио Нан Мандол? Шта

казују њихови записи и писмо?10 Одакле су, са ког континента,

из које земље и на који начин су овамо стигле на стотине

хиљада будућих Нанмандолаца? Шта их је натерало да напусте

своју земљу и где су древни градитељи исецали огромне камене

стубове и блокове за градњу? Којом техником су се користили?

Списак питања без одговора је веома дугачак. Едвин Линк, у

својим репортажама у Националној географији, указује и на

архитектуру Нан Мандола, толико својеврсну и специфичну да јој

се не може наћи ништа слично на читавој нашој планети. Линк на

Нан Мандолу није нашао никакво благо али су његова истраживања

подстакла низ држава да издејствују нови статус архипелага;

данас је Нан Мандол под заштитом ОУН, а испитивања потонулог

10 Писмо из Нан Мандола неупоредиво је са било којим словним системом, до сада створеним и познатим.

12

града су интензивирана, углавном од стране америчких

експедиција.

2. ЗЛАТО СА ОНОГА СВЕТА

Историчари су, царство Маја распрострто упретколумбовско доба, на мексичком полуострву Јукатан и у

областима што се, са овим пределом, граниче с југа, називали

Грчком Новог света. Нека светилишта, између 140 до сада

ископаних у овој области, заиста подсећају својом велелепношћу

на Акропољ у Атини. У доба Старог царства, од V века пре н.е.

до VI века наше ере, Маје су насељавале југ Средње Америке у

областима Табака, Чиапаза, Гватемале и Хондураса. Тада су

напустиле комплексе храмова са огромним терасама и грађевине у

облику пирамида, одселивши се даље, ка северу, у центар

полуострва Јукатан – данас се, са сигурношћу, може рећи да су

узрок сеобе били лоши хороскопи односно, предвиђања мајанских

свештеника о неминовној катастрофи.

Нови култни центар постала је Чичен Ица (Chichen

Itza), најлепши и најраскошнији град од Маја икад саграђен.

Други центри Новог царства били су Мајапан и Укасман. Када су

Шпанци коначно дошли, Чичен Ица је углавном била руина, напола

прекривена густим растињем џунгле. Туристи, обилазећи ово

култно средиште, неће пропустити да посете огромни свети бунар

око кога су сазидани бројни храмови и величанствене грађевине.

13

Бунар је служио у култне сврхе, да би се умилостивили богови;

у бездан су се бацале наменске жртве, оружје, тамјан, златни

накит и разноврсни украси. Жртвовало се богу кише; за Маје је

кишна сезона била од животне важности јер, кад нема кише, нема

кукуруза, нема живота, како пише на једној од бројних стела

Чичен Ице.

Едвард Херберт Томпсон био је најмлађи конзул САД у

Мексику. На дужност је ступио 1882.г. са непуних 25 година

старости. По занимању је био археолог. Са великом страшћу је

читао о древним цивилизацијама Латинске Америке и сам се

надајући да ће дати властити допринос њиховом даљем

истраживању. Томпсон је 1885.г. кренуо са истраживањима на

Јукатану, верујући да ће наћи древно култно средиште Чичен

Ицу; о овом граду- светилишту су кружиле легенде пуна три

века. Многи су га тражили но, бележени су само неуспеси. Млади

конзул се прво постарао за богате спонзоре. Овом виспреном

студенту, из познате сенаторске фамилије, у помоћ је прва

притекла компанија за увоз и извоз воћа: United Fruit Company,

претеча чувеног концерна Fruit Of The Loom.11 Научну потпору Едвард

Томпсон је добио од Карнеги института из Вашингтона и

института Смитсонијан. Обе ове установе имају високе новчане

своте резервисане за археолошка истраживања; окамаћен висок

новчани износ је оставио Енглез Џејмс Смитсон, односно његова

задужбина Смитсонијан. Данас само интерес на главницу доноси

11 Компанија ће, у другој половини ХХ века, постати продужена рука америчкеимперијалне политике у Латинској Америци. Између осталог, плаћеници ФОЛ суучествовали у довођењу на власт Пиночеовог режима.

14

овим институцијама више од шест милиона долара, на годишњем

нивоу. Конзулу Томпсону новац је одобрио Жил Гревил Хејли

(Giles Greville Healey). Гревил је до 1908.г. руководио

фондовима Смитсонове задужбине. Сам Хејли је био пасионирани

истраживач те је, у периоду 1873 – 1878.г. на Јукатану

пронашао једанаест богатих храмова Старог царства. За њих се

установило да су подигнути пре сеобе Маја.

Трагом мисионара Ланде

У свом првом чланку, објављеног 1879.г. на страницама

једног популарног америчког часописа, Херберт Томпсон је

смеоно заступао тезу о Мајама, потомцима народа или заједнице

племена, потонулих заједно са континентом Атлантида. За своје

необичне теорије, млађани конзул је налазио инспирацију у

Попол Вуху, светој књизи Маја,12 Чилам Баламу, митовима и

историјским хроникама Маја и књизи Дијега де Ланде: Relacion de

las cosas de Yucatan (Изештај о стварима на Јукатану), написану 1566.г.

У овој књизи Херберта је привукла прича о Чичен Ици и златном

бунару око кога је узграђен овај град. Де Ланда је тврдио да

се, са жртвама, у бунар бацало злато и богати дарови.13 „Ако у

тој земљи има злата“, писао је овај бискуп, „онда се његов

највећи део мора налазити у бунару Чичен Ице“. Томпсон је

дословно схватио оно, што се свима другима чинило као

уобичајена реторика древних хроничара; конзул је поверовао

свим својим бићем и одлучио да докаже како је његово уверење12 Попол Вух је преведен на енглески језик 1861.г.

13 Према легендама, у бунар су најчешће бацане младе девојке- девице.

15

тачно – у податке Дијега де Ланде никада, ни један једини

тренутак, није посумњао.

Дијего де Ланда рођен је 1524.г. као син племића у

Сифуентесу, шпанској провинцији Толеда. Са 16 година ступио је

у фрањевачки манастир у Сан Хуану де Лос Рејесу, одлучивши да

се посвети мисионарском раду. Тежио је да добије Орден

Јеванђеља. Године 1550. послат је на полуострво Јукатан,

између Мексичког залива и Карипског мора, са задатком да

учествује у преобраћењу у хришћанство 300.000 Индијанаца.

Интелигентан и амбициозан, Дијего је, за неколико месеци,

савладао језик домородаца те је, брзо по доласку, био

постављен за посредника између проповедника и посланства. Две

године касније постао је гвардијан, упарвник новог манастира у

Изамазалу, а 1556.г. и бискуп. Ланда се прво прочуо по наредби

да се, за градњу храмова, користи камен из грађевина Маја – од

храмова домородаца настале су хришћанске катедрале, од

пирамида, шпанске управне зграде. Љут што су Маје славиле

своје старе култове, дао је да се 12. јула 1576.г. спале

небројени мајански рукописи: научна и религиозна дела. Због

својих претераних акција и велике цивилизацијско- културолошке

штете произишле из њих, Ланда је деградиран. Разочаран,

приступио је братству домородних племићких породица Коком, Шуи

и Ица. Тад започиње његов грандиозни подухват на прикупљању

митова, легенди и проучавања древног календара Маја. Све што

данас знамо о Мајама, дугујемо овом необичном човеку. Поред

Извештаја, Ланда је написао обимну студију Јукатан пре и после

16

Шпанаца. Оба његова дела пронађена су у Краљевској библиотеци

града Мадрида, као рукописи. Пронашао их је духовник Шарл

Етјен Брасер 1863.г. када су први пут и угледали светло дана.

Иначе, Дијего де Ланда је пред смрт постао и мајански

свештеник но, због мисионарских заслуга, на овај инзулт му је

прогледано кроз прсте...

Након три године упорног трагања, Херберту Томпсону се

осмехнула срећа – пред њим и његовим пратиоцем, на светлу

пуног Месеца, изронио је древни град Чичен Ица. Томпсон се

успео уз једну високу грађевину, готово 30 метара изнад тла и,

погледао унаоколо. Из растиња блистало је, на сребрној

светлости, на десетине грађевина но, њега је занимала само

једна – златан бунар! Ујутро га је пронашао без проблема:

налазио се, како је Де Ланга записао, у средини насеља. Беше

то огромна вртача, озиданих крајева, промера готово 60 метара.

Спуштајући камен, везан о канап, Херберт је установио да се

вода налази на дубини од 25 метара. Како је уопште било шта

могуће тражити у толикој бари? Томпсонов одговор бејаше у духу

његових авантуристичких истраживања – ронити.

Вратио се у САД да о свом налазу извести свет и

организује ронилачку експедицију. Спонзори су му одмах

повећали суму новца за истраживања бунара, али је свако, коме

је причао о свом плану одмахивао главом: „Нико,“ рекоше они,

„не може у неистражене дубине тако велике рупе сићи и

очекивати да жив изађе. Ако желиш да извршиш самоубиство,

зашто то не би то урадио на мање неугодан начин?“ Али, млађани

17

конзул је отишао на курс из дубинског роњења, код познатог

рониоца капетана Ефраима Никерсона (Ephraim Nickerson), са

Лонг Варфа (Флорида). О савладавању ронилачких вештина Томпсон

је записао, у књизи Народ змија (People of the Serpent), следеће:

„Ефраим ме је упућивао стручно и стрпљиво, те сам за неко

време постао прилично добар, премда никако и савршен ронилац,

како сам то после установио...“

Кости јагуара

Након што је савладо финесе у роњењу, Томпсон је

набавио опрему и окупио екипу; дружина је требало напорно да

ради на истраживању златног бунара. Прво је набавио багер,

сличан онима које користе на рекама за вађење песка,

прилагођен раду крај бунара. Имао је ужад са мотовилом,

чекрком и полугу дужине 10 метара. Била је ту и најсавременија

опрема за рад под водом: гњурачка одела, сисаљке, рефлектори и

телефони за комуникацију између ронилаца и оних на површини.

Заједно са чамцима и понтонима, опрема је натоварена на брод;

након три месеца, истоварена је у центру Чичен Ице. Простор

древног града је, претходно, локално становништво рашчистило,

колико-толико, од бујног растиња. Са Томпсоном, бунар је

истраживало укупно 16 људи; од њих је пет било ангажовано на

багеру, а троје за рад под водом. Ронилачку тројку је

предводио Грк Јоргос Николас. Искусан истраживач је, пре овога

18

посла са Томпсоном, неколико година провео траћежи подводна

блага на Бахамима.14

Ево како Томпсон описује први дан свога истраживања:

„Сумњам да ико може предочити моју напетост када се дизалица,

под руководством искусних багериста, стојећи крај чекрка и

кочнице, издигла и кад јој је отворени захватач тренутак висио

над тамном јамом и онда дугим замахом ишчезнуо у дубокој води.

Неколико минута чекања, да би зубати хватач времена загризао у

дно, потом радници навале на чекрк и, под њиховом препланулом

кожом заиграју мишићи, када се челични каблови напеше од

терета кога почеше извлачити. Први покушаји донели су низ

неуспеха. На обалу је извлачено углавном блато, каша од старог

лишћа и трулог дрвета. Једном је дизализа извукла кости

јагуара и срне, као неме сведоке неке трагедије у шуми“.

Томпсон је марљиво водио дневник: „И, пролазише дани а да се

није догодило ништа нарочито. Дизалица се уздизала и спуштала,

а на обали се гомилало блато, глиб, смеће, камење, грање,

кости неке живине која би, за време суше, њушећи у дубини

воду, овде бедно скончала.“ Радило се дан за даном и конзул је

постајао све нестрпљивији – његову душу је обузела зебња; док

је ноћу патио од несанице, питао се: „Ма, је ли могуће да сам

навео своје пријатеље да потроше силан новац и да се сам

извргнем подсмеху, само како бих доказао, чиме су се већ многи

14 Грк и његова два асистента били су потпуни професионалци; они ће, заједно саконзулом- археологом, провести стотине сати у мрачној води златног бунара ЧиченИце.

19

задовољили, да су књиге де Ланде само старе легенде, без

икаквог стварног утемељења?“

И са истраживањем дна бунара било је много проблема.

Томпсон описује своје прво зарањање са Николасовом екипом:

„Кад стадох на прву пречагу лестви што, с руба бунара, сезаху

до воде, сваки поједини момак, запослен око сисаљке, сви моји

верни помоћници и урођеници, дођоше по реду, руковаше се

самном озбиљна лица и опет се вратише да чекају сигнал. Не

бејаше тешко прочитати њихове мисли. Рекоше ми последње

збогом, не надајући се да ће ме икада поново видети. Затим се

спустих са лествица и потонух као комад олова, остављајући иза

себе ланац сребрних мехурића. За време првих десет метара

светлосне зраке су мењале боје од жутог у зелено, а затим од

пурпурног у црвено и црно. Након тога, нађох се у дубокој

тмини“. Томпсон износи чињеницу да је вода бунара за жртвовање

тамна и мутна и да се, од часа до часа, мењала од смеђе ка

зеленкастој и, штавише, у црвену као крв. Конзул се уверио да

су тврдње урођеника из околине Чичен Ице истините, тј. да се

вода светога бунара покаткада претвори у нешто као крв!

Рефлектори, Топсоновој екипи, нису били од велике помоћи у

подводном раду јер, супстанца, где су морали истраживати, не

беше ни вода ни каљуга него смеса од тог двога – густа мешавина

налик на чорбу – кроз њу се светлост није могла пробити.

Упркос свим тешкоћама, настављено је испитивање овалног бунара

чије мере је Томпсон тачно израчунао. Најдужи промер био је 62

метра; размак између површине џунгле и површине воде беше

20

између 22 и 25м; дубина воде износила је 22,5м а, дубина муља,

око 10 метара.

Заветни дарови

Томпсону и екипи труд се, на крају, ипак исплатио. Да

је на добром трагу, указали су прво налази тамјана Маја,

димљиве смоле, паљене приликом обредних жртвовања. Те ноћи,

када је нашао грумење тамјана, Томпсон је први пут мирно

заспао: „Дуго и дубоко, како већ недеље и недеље нисам

спавао!“ И, заиста је имао право. Јер, од те ноћи, на

светлост дана почео је да излази разноврстан накит, везе и

вршци копаља, ножеви од опсидијана, шољице и вазе од жада. А

затим је нашао први девојачки костур. Хронике конроверзног

бискупа Дијега де Ланде имале су право! Што се тиче резултата

вађења глиба и роњења у светом бунару, најважније је било то

што се могло доказати да су све појединости легенде о светом

бунару биле тачне. Едвард Томпсон је нашао мноштво фигура,

резбарених од жада и искованих на златним и бакарним плочама.

Већина златних предмета биле су простије легуре – главна

вредност им је била у симболичним знаковима, гравираним или

наливеним. Били су то заветни дарови; њих би свештеници

разбијали приликом обреда, непосредно пре него што ће, заједно

са жртвованом девојком, завршити на дну бунара. Предмети су

разбијани да би се у њима убио дух и да би жртвованима служили

као украс на другом свету. Места прелома су увек таква да главе,

или црте лица, особа приказаних на жаду или златним колутима,

нису биле оштећене.

21

Златне вредности Чичен Ице надмашују и само благо

Тутанкамона. Но, фараонско злато бејаше уредно сложено око

почивајућег владара, док је злато Маја било разбацано око

костију младих жена, жртви страшног бога и ужасних свештеника.

Међу небројеним девојачким лобањама, нађена је и једна једина

мушка глава, лобања јаких очних удубљења, највероватније је

припадала неком старцу. Можда је он припадао свештеничкој

касти? Када је Едвард Херберт Томпсон умро 1935. у 79. години

живота, није имао разлога за кајање мада је, како сам пише,

потрошио своју супстанцу истражујући Маје. Био је 24 године

конзул САД, а 50 година је истраживао по џунглама, копајући

мотиком или гњурајући. Кроз џунглу је путовао са индијанским

водичима, потпуно се сродивши са домороцима. Ово треба схатити

дословно јер је јео њихова јела, спавао у њиховим колибама,

говорио је њихове језике и уважавао индијанске обичаје и

ритуале. Од тровања му је једна нога постала хрома, а од

роњења у свети бунар, хронично су га болеле уши. Његов рад

пратило је огромно одушевљење, поготово када је открио

последње почивалиште Кукулкана, легендарног праучитеља народа

Маја.

Поред Јукатана, истраживао је локалитете у Чијапасу и

Гватемали. Напокон, у својим путешествијама, користио је и

авион. Из ваздуха је фотографисао, потом картографисао многе

локалитете Маја, до тада непознате. Једно време, у овим

истраживањима, друштво му је правио и чувени пилот Чарлс

Линдберг. Данас се посетитељима Чичен Ице пружа потпуно

22

другачија слика него што ју је видео Томпсон, у оној

знаменитој ноћи пуној месечине. Рушевине у ослобођене од

џунгле; сачувани остаци стрше увис, у слободном простору, а

туристи долазе у аутобусу, путем којим се, у конзулово време,

могло проћи само са мачетом у руци.

3. ВЕЛИКА ПЉАЧКА СУНЧЕВОГ И МЕСЕЧЕВОГ КАМЕЊА

Почевши од 1499. године кренуле су шпанске ипортугалске експедиције ка Новом свету, подстакнуте Колумбовим

успесима. Пажња откривача све више се везивала за јужни део

Америке. Ђеновљанин Кристофер Колумбо (Colombo), морепловац у

португалској и шпанској служби, придобивши шпански Двор за

свој подухват, испловио је у лето 1492.г. са три брода и,

после 33 дана пловидбе, код Канарских острва, пристао је

изјутра 21. септембра 1492. године на острво знано од

домородаца као Гуанани; њега је Колумбо прекрстио у Сан

Салвадор. На Сан Домингу (Еспањола), оставио је посаду, што је

био први сигурно познат покушај колонизације Америке од стране

Европљана.

Херој открића Кренуо је, затим, назад у Шпанију, где су његова

открића изазвала незапамћен одјек да је, већ у јесен 1493.г.

испловила, под његовим вођством, друга експедиција са 1200

23

људи на 17 бродова; колонизација Америке је већ тада почела у

стварно снажним потезима. Године 1498. дошло је до треће

експедиције, изванредно опскрбљен и опремљен, Колумбо се, први

пут, дотакао обала Јужне Америке. При четвртој експедицији

(1502.г.), Колумбо је већ пловио дуж Панамског земљоуза. Херој

открића, непризнат, па затим опет рехабилитован, вратио се

1504. године у Шпанију где је, две године касније, умро.

Преминуо је у старости од 55 година, исцрпљен путовањима која

нису могла бити без телесних и душевних напора, без патњи и

разочарења због зависти људи, што нису слутили далекосежност

његовог дела. Умро је у уверењу да је открио западни пут у

Индију – јер, једном је чак претпостављао да се налази

недалеко од ушћа реке Ганг. Индија, жељена земља богатства,

нагнала је морепловце да се отисну на непознат океан западно

од Европе и да тако открију, сасвим случајно, нови континент –

Америку.

Године 1513. већ је утврђено како се иза Панамскогземљоуза простире још једно огромно море, Тихи океан; како

продрети у његове воде где, иза мора, сигурно лежи жељена

Индија, питали су се морепловци. Овај смео и опасан подухват

извео је Португалац Фернандо Магелан (Fernando de Magalhanes).

Испловио је 1519.г. ишавши дуж обала Јужне Америке, допловивши

у Тихи океан мореузом што данас носи његово име. Одатле га је

пут водио, око света, у Кину и Индију, а затим око Африке,

натраг у Европу, где се турнеја окончала 1522.г. Сад је положај

новог континента био сасвим јасан и нико више није могао

24

тврдити да је Земља четвртаста плоха на леђима гигантских

слонова. Али, ни Енглези ни Французи, нису били лењи. У служби

енглеског краља Хенрика VІІ, предузимали су научне пловидбе у

циљу географских открића. Италијани, отац и син Каботи,

пловили су од Лабрадора до Флориде. Португалци су зашли дубоко

на север и довезли, са Гренланда, неколико Ескима и белих

медведа; тада, на Гренланду, није било више викинга. Шпанци су

наставили да испитују Средњу и Јужну Америку: пристали су на

Јукатану, где су живеле Маје, Мексику (Астеци), на западној

обали Јужне Америке, испитали обале Перуа (Инке). Свуда, иза

колинизатора, су надирали бели досељеници дајући сасвим нов

правац развоју Новог света. Средњеамерички крајеви постали су

шпанске колоније претворивши се, у даљем развоју, у самосталне

шпанске државе. Источну обалу Јужне Америке (Бразил), населили

су Португалци – ту се одвијао сличан политички развој.

Енглези, Холанђани и Французи, оснивали су колоније у Северној

Америци; овде су, временом, власт преузели Енглези али им је,

најзад, остала само Канада, као члан Комонвелта док су, њени

јужнији крајеви, трудом насељеника, постале Сједињене Америчке

Државе.

Храмови – ризнице

Освајање Средње и Јужне Америке пратиле су приче, брзо

претворене у легенде, о огромним количинама злата, дијаманата

и сребра којим су ове територије обиловале. И, како ће време

показати, освајачки ратови, верно забележени у историјским

25

хроникама и документима, омогућиће пљачку великих размера:

благо Монтезуме, Атуалпе и других владара латиноамеричких

народа и драгоцености племена Астека, Инка и Маја, постаће

својина похлепних Европљана. Код древних становника Латинске

Америке, злато се сматрало светим металом, симболом бога

Сунца. Вође, врачи, шамани и њима слични великодостојници,

гомилали су огромне количине драгоцености. Својеврсна

складишта злата била су, у овим земљама, храмови: таваница

једног од њих била је посута златним звездама, вилиним

коњицима, лептирима и птицама што су лебдели над људима – биле

су тако велелепне да су, од њихове лепоте сви, који кроче у

храм, дрхтали од узбуђења, видевши такве красоте.

Међутим, почетком XVІ века, на обале америчког

континента ступили су Шпанци и Португалци, па кад су угледали

светлуцава златна ремек дела, уопште их није обузело било

какво дрхтање већ незајажљива жеља да их истог тренутка

поскидају и храмове опљачкају до последњег грама злата.

Освајачи, конквискадори, нису ни у најсмелијим сновима сањали

каква их баснословна блага чекају у овој прекоокеанској земљи.

Штавише, љубазни домороци су били спремни да им га дарују, да

са њима братски поделе све што имају. Пре доласка освајача и

пљачкаша, астечка држава распростирала је своју моћ над целом

Мексиканском висоравни. Бројни недостаци астечке државе

помогли су да она релативно лако буде освојена од шачице

освајача. Њом су управљала два савладара изабрана од

племенског савета: један, кога бисмо могли назвати начелником

26

цивилне управе и други, заповедник војне силе кога су Шпанци

сматрали краљем или царем. Међутим, то је био доживотно бирани

чиновник, одговоран племенском савету, а његова титула је

гласила тлакатекутли што значи поглавица храбрих. Он је био

представник државе у спољним питањима и, у очима Шпанаца,

његова власт је била краљевска.

Године 1519. на обале Мексика су приспели разбојници,

под вођством одважног освајача Фердинанда Кортеса. Вести о

великом и невероватно богатом граду Тенохтитлану, подстакле су

конквискадоре на велико дело: са шаком војника кренуо је

Кортес, одважно, у непознату земљу. Индијанци, не

подозревајући какву су им тужну судбину припремили белокошци –

придошлице, поднели су им на поклон велике количине накита и

два огромна диска величине точка на колима; симболизовали су

Сунце и Месец.15 Али, Кортесу и његовим потчињенима су се ови

дарови учинили скромним и кренули су да пљачкају све одреда,

испољавајући при томе подмуклост и суровост. Кортес је вешто

искориштавао суревњивост између поробљених општина где су

Астеци владали као најмоћније племе. Конквискадор је добио је

помоћ и од слободног града Тлакскале. Индијанска војска му је

помагала да извојује коначну победу над Монтезумом

(Мотекусома) и Куатемотсином, његовим наследником.

Сама појава Шпанаца снажно је деловала на домороде

Индијанце, племена Толтека и Отома; први пут су видели коње,

гвоздено и ватрено оружје. Астеци су, пак, у Кортесу гледали15 Један диск је био направљен од чистог злата а други од сребра.

27

изасланика сунчаног бога Кецалкоуатла; овај је, према легенди,

након дуготрајног избивања, требало да се врати са истока.

Када су Монтезуми постали јасни циљеви пријатељске посете

прекоокеанских гостију, пожурио је да што сигурније сакрије

преостало неопљачкано злато и сребро. Тада су се родиле

многобројне легенде о скривеном благу великог владара Астека.

Кортес је, у почетку, са Монтезумом, губио битке но, 1521.г.

када је из Шпаније стигла попуна у људству и оружју, кренуо је

у одлучан напад, са проширеним експедиционим телом и мноштвом

индијанских савезника. Али, Монтезума и његово благо као да су

пропали у земљу; Кортесова очајничка потрага је била

безуспешна. У Тенотхтитлану је пао последњи брањени дом и

последњи астечки владар Куатемотсин је отеран у заробљеништво.

Мучење Куатемотсина није Кортесу донело ништа – овај није

знао, или није хтео да каже, ни где је Монтезума, ни шта је

урадио са баснословним благом. Овим се и завршила историја

старог Мексика чија је култура, безобзирном пљачком и терором

Шпанаца, брзо хитала своме нестанку.

Чупао златне зубе

Перуански хроничар шпанског доба Гарсиљасо де ла Вега

оставио је неколико занимљивих записа о Кортесу и његовој

невероватној похлепи. Боравећи на територији Маја, Кортес се

упознао са дуваном и постао његов тежак овисник.16 Поред

16 Када су Шпанци приспели, велика мајанска насеља су била већ у развалинама, ависока култура староседелаца је припадала прошлости, па је Кортес релативнолако завладао целом њиховом територијом.

28

кукуруза, Маје су гајиле дуван и целом свету су дали своје име

за ситно насецкан дуван увијен у лист – цигару; zicar (cigaro)

је мајанска реч. Кортес је имао посилног задуженог за увијање

и сецкање дувана а он је уживао у њему, како пише Вега, чак

приликом јахања или борбе. Због ове неумерености, био је

критикован од једног високог свештеника, ангажованог на

покрштавању индијанских племена. Кортес му је одрубио главу,

уз речи да ужива дуван како би, што чешће, био са богом.

Кортес се прославио и по томе што је мајанским женама

вадио зубе. Ове индијанке су стругале зубе тако да су

постајали шиљати; затим су облагани плочицама од злата или

драгог камења. У питању су биле предње површине зуба, горње и

доње вилице. Да би ову пљачку брзо обављао, Кортес је из

Шпаније довео неколико зубара и ангажовао их искључиво на

пословима вађења зуба. Де ла Вега је забележио да су уста

мајанских жена за Кортеса била неисцрпан рудник дијаманата и

злата! Кортесов велики плен увећан је и пљачком једног великог

храма у Јаксаћилану. Ова грађевина имала је 200000 кубних

метара зидова и 110000 кубних метара просторија: из једне у

другу просторију су водили отвори а под је покривао слој

малтера. Низ се завршавао са неколико слепих ходника и одаја

са златним драгоценостима. Улаз у лавиринт је имао четвора

врата и степенице. Из њега је Кортес однео, према процени,

преко две тоне златних предмета: наруквица, чаша, судова и

пехара.

29

За име другог латиноамеричког владара у доба

конквискадора – вођу Инка, Атауалпеа, везано је, такође, много

легенди. Кад је, почетком тридесетих година XVІ века, један од

вођа шпанских освајача, Франческо Писаро, стигао у земљу Инка,

тамо су вођени међусобни ратови. Сама по себи, појава туђина,

у почетку, Индијанцима није предсказивала никакве невоље.

Напротив, њихов вођа, велики Инка Атауалпа, је помислио да су

се сами богови јавили у помоћ, да што брже победи претедента

на власт, свог брата Уаскара. Перуанско оружје је већином било

од тврдог дрвета:17мачеви, копља, лукови, мочуге, итд. Секире

су биле камене или бакарне; од истог материјала су прављене

булаве, буздовани са перима. Војници су се бранили од

непријатељаских стрела штитовима и огртачима, са дебелим

слојем памука. Оно је било добро у борби са околним племенима

али није значило ништа у борби против тешко наоружаних

Шпанаца, иако је ових бројчано било знатно мање.

Први велики шпански плен био је Сунчев храм у Куску

где су сахрањиване мумије поглавица Инка. Инкино мумификовано

тело полагано је у једно одељење пећинске гробнице, у друга су

затваране опијене Инкине жене, где би бедно скончавале. Пошто

би, потом, отворили гробницу, сахранили би њихова тела у истој

просторији, а Инкину мумију би пренели у храм у Куску где би

заузела место на златном престолу, крај раније владајућих

Инка. Мумије владара седеле су у полукругу, пред златним

сунчевим колутом. Лица су им покривала златне маске док је

17 Шпанци су домородачко оружје називали гвоздено дрво.

30

одело било богато окићено украсима и племенитим накитом. Храм

у Куску је био сав од камена, ограђен дебелим зидом. Изнад

олтара је стајао велики златан колут, тежак више десетина

килограма – Сунце са људским лицем: из њега су излазили зраци

и пламенови. Око бога Сунца су, како смо рекли седеле, на

тешким златним престолима, мумије владара. Мање зграде у

дворишту служиле су за провођење култа Месеца и звезда. Иза

храма се простирао златан врт где су биљке, животиње и људи,

били израђени од чистог злата. Ово злато, десетине и десетине

тона, годинама је претапано у полуге или новчиће и слато за

Шпанију. Свакако, велики део је завршио у рукама гусара или

пљачкаша – колико, о томе се може само претпостављати.

Баснословни откуп

Писаро је позвао Атуалпу на гозбу, наводно, приређенуу његову част. Ништа не сумњајући, Атуалпа је на свечаност

стигао у златној носиљци, украшеној разнобојним перјем. Ни он

ни његова свита нису били наоружани. На то је рачунао грамзиви

Писаро: на његов сигнал, војници су напали Инке, побили целу

пратњу и вођу заробили. Пошто је држао великог Инку неколико

дана под стражом, Писаро му обећава слободу уколико овај, у

току следећа два месеца, напуни златом велику собу, где ће

недељама чамити заточени поглавица, до висине подигнуте руке.

Димензије собе биле су 12 пута 10 пута 4 метра. Велики Инка је

пристао на овај фантастичан откуп. Порука је била разаслата

гласницима; племена су брзо сазнала детаље шпанске уцене и,

31

ускоро се, према месту његовог заточеништва, отегао ланац

носача, савијених под теретом златних посуда, статуа, судова и

других предмета. Гомила злата је расла а ипак, када је

назначени рок истекао, соба још није била попуњена до потребне

висине. Мада је вођа Инка молио Писара да још мало сачека,

овај је решио да га погуби пошто би, по мишљењу Шпанаца,

Атуалпа, када буде на слободи, могао постати велики противник.

У исто време, кад Атуалпа би погубљен, путевима су се

кретале хиљаде каравана лама натоварених златом. Инке су

журиле да откупе свог владара. Сазнавши да је погубљен,

сакрили су свој драгоцени терет негде високо у перуанским

брдима.18 Осим овог огромног блага, Писарова нестрпљивост да

погуби поглавицу, коштала га је огромног златног ланца,

израђеног по наруџби Атуалпиног оца, претпоследњег владара

Инка, Уајна Капака. Како вели предање, о коме пише хроничар Де

ла Вега, када му се родио дугоочекивани наследник, срећни отац

је наредио својим златарима да направе златан ланац; њиме би

се, са свих страна, могао опасати централни трг блиставе

престонице. Много је времена прошло пре него што је испуњена

необична владарева жеља но, гигантски ланац дуг 400 м био је

искован и предат као поклон новорођенчету.19 Да би се он

подигао, пише Вега, била је потребна снага 200 људи. Да ово

ремек дело и светско чудо не би пало у руке поквареног

18 Писаро је гиљотинирао поглавицу Инка.

19 Ланац је био тежак око 3 тоне најчистијег злата.

32

завојевача, Инке су га бациле у воду дубоког језера, у близини

села Уркос.

Ово језеро је настало од кратера древног вулкана;

његово дно је прекривено слојем муља високим више метара.

Овде, на великој дубини, под муљевитим преривачом, почива

средњевековна реликвија перуанског народа – ланац, тежак много

тона, од чистог злата. Вредност, не испод 250 милиона долара.

Но, чак ни савремена техничка средства не омогућавају да се

продре у мрачни, ћутљиви бездан језера. Ипак се, пред

тешкоћама, није стало. Амерички милионер Грахам Блејн

предложио је пројекат који предвиђа бушење дугачког подземног

тунела кроз који би се могла испустити сва вода из Уркоса, што

би омогућило ископавање златног ланца из муља. Међутим, цео

поступак има више мана: скуп је, отицање воде би пореметило

еколошки стистем и, многи научници што су приљежно проучавали

историју старих народа Латинске Америке, скептички се односе

према белешкама хроничара, па и према онима које је исписао Де

ла Вега. Због тога, што све може бити само легенда, нема оних

који би желели да финансирају овај необичан пројекат.

Истраживање дна специјалним подморницама и батискафима нису

дала никакве резултате. „Ипак, можда нове технологије понуде

нови начин па ће, Инкин ланац, поново угледати светлост дана“,

каже Блејн, надодајући како нема говора о томе да је хроничар

Вега преписивао само легенде Латинске Америке.

33

4. ГРАД БОЖИЈИХ ВРАТА

На самом заласку XІX века, тачније 1899.г. једна

немачка научна експедиција предвођена археологом Робертом

Колдвејем започела је ископавања древног града Вавилона,

недалеко од реке Еуфрат. Археолог и 250 његових сарадника ће,

на овом локалитету, копати све до 1917.г. Кад је задатак

окончан, испод дебелог наноса иловаче од 20м (!) помолио се

град божијих врата – Набукодоносоров Вавилон. Главне споменике

обасјало је дневно светло: бедеме, пут, храм бога Мардука и

зигурат – чувену вавилонску кулу. У делу који је Колдвеј

раскрчио, видео се зид од опеке дуг више од 11 километара,

рађен у три појаса: први, унутрашњи зид, био је широк 7

метара, други осам, а трећи три метра, заштићен јарком широким

око 100м. У првом појасу, на свака 44 метра, уздизале су се

снажне куле, бранитељице велелепног града. Захваљујући

немачком археологу, легендарни Вавилонски бедеми су ушли у

историјску стварност. Али, Семирамидини вртови, за којима је

Колдвеј у ствари трагао, још увек су чували своју тајну.

Од времена хроничара Тиодора, Семирамидина личност и

њени висећи вртови не престају да очаравају историчаре. Тешко

је ту жену и владарку лишити одоре саткане од легенди. Још до

пре неколико година, заведени својим истраживањима, археолози

и историчари су веровали да је загонетна царица пронађена у

34

Асирији, у личности намеснице Сами – Рамат, владарке Вавилона

око 830. године пре н.е. Данас, та сличност у именима, тек је

несавршена хомонимија – изгледа сувише лепо да би била

истинита. Нема никаквих доказа да се иза имена Сами–Рамат

крије блистава Семирамида. Легенде говоре да је Сами-Рамат

била нискога рода, до намесништва је дошла захваљујући својој

снази. Овој дивовској жени нико се није могао супротставити у

равноправном двобоју, а због храбрости и учињених подвига,

прозвали су је Херкулом у сукњи.20

Легенду о Семирамиди, најчувенијој од свих жена које познајемо,

оставио нам је антички историчар Диодор. Диодор је био Грк и

живео је у I веку пре н.е. Диодор пише да је Семирамида рођена

у Палестини, градићу Аксалону, као плод грешне љубави богиње

Десерто и једног смртника који ће, богињи, понудити жртву.

Обузета стидом, Десерто убија љубавника а девојчицу оставља

на пустом и стеновитом месту. Тада се, у причу, меша

провиђење. Захваљујући њему, напуштено дете, с љубављу,

прихвата неки пастир. Пролазе године и девојчица израста у

девојку; млада Семирамида лепотом премашује све своје

вршњакиње. О њеном божанском изгледу шири се глас и Семирамида

убрзо постаје жена асирског гувернера Омнеса. Но, сироти

гувернер ће морати да је уступи краљу Нинасу. Његово височанство

је у потпуности било опчињено Семирамидом. Када Нинас испусти

душу, она долази на чело државе и, на опште задовољство, влада

пуне 42 године.20 Претпоставља се, на основу пронађених описа, да је Семи- Рамат била висока око 2,20 м и тешка 130 кг.

35

Завидна на слави упокојеног мужа, Семирамида одлучује

да подигне град достојан њеног божанског порекла – Вавилон.

Према Херодоту, који је обишао Вавилон 460. године пре н.е.

градилиште је упослило на стотине архитеката и чак два милиона

радника! Они су подигли зид дугачак 64км (360 стадија), са 250

капија и небројено кула. Уз Еуфрат је озидан кеј дугачак 30

км, две палате, Зевсов храм и најзад, као круна свега,

богињина кћер је подигла, у античком свету, прослављене висеће

вртове.

После завршних радова Семирамида је, као намесница

Сами-Рамат, кренула у освајање света. Са својом војском

освојила је Медију,21 Лидију, Етиопију, Египат и Индију, која

је одбила да јој се покори. Боравећи у Египту, посетила је

Амоново пророчиште и упитала свештенике за тачан датум своје

смрти. Пре смрти, Семирамида се вратила у Вавилон и, како пише

Тиодор, препустила престо свом сину. Кад је умрла, преобразила

се у голубицу и ишчезла.

Семирамидини вртови

Ни данас, више од стотину година од ископавања

Вавилона, научницима није јасно како су заправо изгледали ти

чувени висећи вртови. Ископавања су настављена 1978. године да

би потпуно престала америчком интервенцијом у Заливу и

окупацијом Ирака. Последња ископавања је вршио археолог

Д.Ј.Вајзмен (Wiseman). Мудрац је открио канал за довођење воде

21 Медија је обухватала западни део територије данашњег Ирана.

36

из Еуфрата. Навикнути на паркове и вртове у пределима са

умереном климом, археолози полазе од претпоставки да је

дрвеће, у висећим вртовима, сађено на травнатим терасама; у

тим крајевима, изложена врелим сунчевим зрацима, толика

вегетација не би преживела дуже од једног поподнева. Ботаничар

Џон Ромер тврди да су креатори врта знали шта одговара том

месту и клими, па је дрвеће густо посађено, како би лишће

штитило цвеће у врту. Текст написан 877. године пре н.е. у

доба владавине краља Асхурасипала ІІ, даје Ромеру за право јер

из њега можемо сазнати какве су се биљке могле видети у

вавилонским вртовима чудесне Семирамиде: „У крајевима кроз

које сам пролазио видео сам: кедар, чемпрес, шимшир, мирту,

смреку, бадем, урму, абонос, маслину, темаринду, храст,

смрдљику, орах, јасен, асквицу, горкослад, врбу, шипак, шљиву,

крушку, дуњу, смокву, лозу...“ Сам Асхурасипал овако описује

свој врт: „Воде из канала преко се сливају низ вртове, стазе

су пуне мириса, шуме водопади попут звезда са неба, у врту

задовољства“.

Антички аутори градњу висећих вртова приписују владару

Набукодоносору. Пошто су неимари изградили три одбрамбена

појаса око унутрашњег и три око спољашњег дела града,

приступили су изградњи градских утврђења, украсивши градска

врата светим сликама. После је владар Вавилона подигао, у

рекордном року, палату за свог оца Набуполасара, прионувши

потом на конац што дело краси – висеће вртове. На јаким каменим

терасама, урађеним тако да изгледом подсећају на планину,

37

посађене су све врсте дрвећа. Прилаз врту имао је изглед

античког театра; по врху је нането довољно земље и за корење

највећег дрвећа. Тај део је обрађиван онако како се то чинило

на природном тлу.

На то, вештачки наненесено земљиште, прионули би

баштовани, заокупљени расађивањем и окопавањем разносврсног

биља. Риљало се изнад посетилаца у шетњи испод колонаде

потпорних стубова. Одозго се није могло видети шта се доле

догађа. Горе су инсталиране машине за наводњавање а водоводном

мрежом је распоређивана вода, довођена из Еуфрата: с једне

стране у правцу падине, а са друге – нагоре, помоћу пужа.22

Вода ја влажила корење биљки и орошавала лишће; једном речју,

све је подсећало на такозване рајске вртове. Можемо само

замислити Набукодоносора како непрекидно бере воће у врту и

једе га у сласт... Међутим, једно је легенда, а друго

стварност. Семирамида припада легенди а Набукодоносор повести.

Семирамиди припада слава а владару Вавилона грађевинско

прегнуће. Висећи вртови у Вавилону постали су део светских

чуда када су, Египат и Месопотамија, у IV веку пре н.е. ушли у

орбиту хеленистичког света.

Поред историчара Диодора и вавилонски свештеник

Берез,23 изградњу зидина и висећих вртова, приписује

Набукодоносору ІІ, владару вавилона од 605. до 562. године пре

22 Реч је о бескрајном вијку под акумулисаним притиском воде.

23 Берез, историчар Вавилона, је живео у трећем веку пре н.е. и писао је на грчком језику.

38

н.е. Њиховим ставовима придружују се географ Страбон24 и Јосиф

Флавије, јеврејски историчар из І века н.е. Сви се они слажу у

томе да су вртови изграђени у част владареве супруге Амитис.

Амитис је била Међанка а вртови су требали да је потсете на

пејзаже и планине њене родне земље. Иначе, владавина овог

великог краља обележена је изграњом бројних споменика. Вавилон

је, у то време, био огромно градилиште обухватајући површину

од 850 хектара. Град је имао преко 100000 становника; молили

су се у 1179 храмова и капела. Краљ није шкртарио на

грађевинском материјалу. Ево шта сам каже: „Сребро, злато,

драгоцено камење, бронза... Дарове планина, богатства мора,

скупоцене поклоне, допремао сам у свој град Вавилон и стављао

га под ноге Мардука.25 Обезбедио сам да зидови његовог храма

сијају као Сунце, обложио сам унутрашњост блиставим златом,

уместо малтером, лазурним каменом и алабастером...Наредио са

да се из Либана донесе најбољи кедар, одабрао сам га за кров

Есагиле.26 Кедрове греде покрио сам светлуцавим златом“.

Где се дело благо Вавилона и где су висећи вртови?!

Мада данас нико не оспорава њихово постојање, археолози још

нису начисто на ком месту да их траже. Још је Колдвеј трагао

за њима, по ретким откопаним здањима. Веровао је да ће

угледати трагове у једном од њих, где је нашао 14 засвођених

24 Страбон је живео у другој половини првог века пре н.е. и у првом веку нове ере.

25 Мардук је врховно божанство Вавилона.

26 Месни назив за Вавилонску кулу.

39

просторија са дебелим зидовима и три бунара. Сматрао је да су

сводови подупирали терасе вртова и хидрауличне машине. На

жалост, кварт у коме је Колдвеј ископавао, као и целокупна

грађевина, била је предалеко од Еуфрата. Сем тога, Ремерова

ископавања су показала да је ту, по свој прилици, био

административни центар са магацином за чување и одржавање

намирница. Ко зна, можда су се, попут Семирамиде, преображене

у голубицу, и вртови преобразили у нешто сасвим друго?!

5. КАКО ЈЕ ИШЧЕЗАО АЛЕКСАНДРИЈСКИ СВЕТИОНИК

Модерна египатска држава је 1957. године цеокомплекс луке у Александрији прогласила војном зоном,

територијом забрањеном за све цивилне активности. Ипак,

археолог Кемал Абу ел Садат,27 пионир подводног роњења у тој

земљи, некако је исходовао дозволу за истраживање морског дна

у луци. Њему је, 1961. Године, пошло за руком да открије

богато археолошко налазиште и убеди власти да се из воде

извади огромна статуа богиње Изиде. Након тога је, Садатовим

залагањем, 1968.г. египатска влада захтевала и експертизу

Унеска. У томе је учествовала Оноре Фрост (Honor), чувени

27 Рођак Анвара ел Садата, бившег председника Египта, страдалог у атентату 1979.г.

40

енглески археолог. 1957.g. објавила je опширан извештај са

описом налазишта и пописом нађених артефаката.

Међутим, у настојању да заштити Кетбејеву тврђаву,28

египатска влада је наредила да се изгради лукобран чиме су

покопани многи остаци светионика за којим је трагао Абу ел

Садат. Али, Кемал није мировао. Узнемирио је светско културно

мнење, покренувши кампању ради даљег претраживања морског дна.

Посао је био додатно отежан јер се радило у зони под

непопустљивом војном управом. Пионир египатског подводног

роњења је, на крају, тек 1994.г. добио сатисфакцију за свој

труд: на захтев Службе за египатске старине, Александријски

истраживачки центар (ЦЕА), финансиран углавном новцем

француског Института за орјенталну археологију, предузео је серију

истраживања. Потврђено је да се налазиште, покривено стотинама

преосталих предмета, ситуира на простору већем од два хектара

и на дубини од шест до осам метара. Прва велика ископавања

извршена су 1994. и 1995. године.

Археолошки парк

Данас, деценију и по од почетка истраживања,

египатске власти размишљају о сређивању тога простора. На

колоквијуму одржаном у Александрији, 2001. године, на

подстицај Унеска, указано је да ово археолошко налазиште треба

да се сачува. Релативно мала површина и дубина мора, омогућују

да се приступи изградњи поморског археолошког парка чије се28 Султан Кетбеј, владар Египта, је 1447.г. изградио огромно утврђење на местугде се налазио Александријски светионик.

41

туристичко коришћење још изучава. Необичан изглед, лепота

мноштва статуа и античких камених блокова, од којих је

светионик грађен и јата различитих врста риба, привлаче све

рониоце, археологе и љубитеље подводних пејсажа. Посете би се

могле организовати зароњавањем изнад видљивог дна.

Светионик је ишчезао, како нас обавештавају стари

аутори, између ІV и XIV века у разорном земљотресу. Прве

арапске династије су га обновиле и на његовом врху изградиле

џамије. Путописац Ибн Батута се 1326. године попео до врха

четвртасте куле, али, према изјави истог аутора, 1349.г. то

већ није било могуће. Тачку на и је ставио султан Кетбеј;

владар је на Александријском светионику изградио – тврђаву. У

јесен 1995. године су извађена 34 дела кипа и делови

грађевине, помоћу пловећих дизалица. Одмах је започела

рестаурација и прво поступно одстрањивање морске соли, продрле

у површински слој камена. Ти блокови су изложени у музеју под

ведрим небом Александрије, на месту Ком ел Дика, поред Одеона.

Идуће године је откривена глава велике статуе. Она је

придружена телу фараона у ел Дику. Цео кип је изложен у

Паризу, у оквиру манифестације Француско- египатска година,

организоване 1998.г. Кампања је настављена ангажовањем великог

броја стручњака и улагањем знатних финансијских средстава.

Шест месеци током 1996.г. тридесетак француских и египатских

ронилаца било је свакодневно на послу. У екипи су били

археолози, египтолози, топографи, архитекте, фотографи, цртачи

и рестауратори. Разноврсни подморски радови су захтевали

42

употребу уређаја за дизање са дна али и ГПС систем за

позиционирање,29 ради утврђивања положаја блокова. Током друге

половине 1996. године израђена је топографска карта са пописом

више од 2000 архитектонских делова и њихова графичка,

фотографска и видео документација.

Клеопатрине игле

Реч је о карти која, обједињујући коплетне податке,

омогућава изучавање блокова и идентификацију серија упоредивих

комада. На основу ње је предложена графичка рестаурација

потпунијих архитектонских целина. Разумљиво је да ти скупи

радови нису могли да се обаве без снажне финансијске подршке

две велике фондације и више спонзора. Захваљујући њима,

истраживања су се наставила током 1997. и 1998. године.

Временом је, светлост дана, угледало више стотина стубова

пречника између 0,6 и 2,4 м, постоља и капители, изграђени од

асуанског гранита. Неки делови су из фараонског доба и носе

ознаке Рамзеса ІІ. Остали комади су служили као декор.

Најчувенији су свакако обелисци, Клеопатрине игле; њих је у ІІІ

веку пре н.е. преносио Август да би њима обележио улаз у

Цезарион, храм што је, за Марка Антонија, започела да гради

краљица Клеопатра. Царско светилиште завршио је Август, себи у

част.

Те игле наставиле су свој пут и у савремено доба; једна

је постављена у Лондону, на обалу Темзе 1877.г. док се друга

29 ГПС систем обрађује сигнале примљене са 24 сателита.

43

обрела у Њујорку, испред Метрополитена, музеја уметности.

Многи антички аутори као Страбон, Плиније старији или Јосиф

Флавије, оставили су иза себе сведочанства, не идући сувише у

детаље, величајући Александријски светионик чији је градитељ

био архитекта Состратос. И арапски хроничари су оставили

приповести; зато може да се створи јаснија претстава о

архитектонском изгледу светионика мада, није увек лако

утврдити шта је изворно а шта накнадно додавање и претеривање.

Путописац и хроничар Ибн ал Сај је у XIІ веку, дошавши из

Малаге, обелоданио податак да је светионик био висок 120 м што

је у оно време изгледало импозантно. Године 1325. један

кинески путник записао је како је светионик највиша пагода коју

свет познаје. Захваљујући својој популарности, светионик је, у

античко доба, често био кориштен као мотив на новчићима,

мозаицима у јавним грађевинама30 и сувенирима. Тако је, на чаши

из Београда,31 приказан Александријски споменик, што нам

омогућава да допунимо представу о његовом изгледу. Осим тога,

педесетак километара западно од Александрије, радознали

туриста још увек може да види надгробни споменик из античког

времена; здање је, за четвртину или петину, умањена копија

Александријског светионика.

30 Слика Светионика је често приказивана на плочицама у римским јавим и приватним купатилима.

31 Не Београду из Србије, већ мање познатом – из Авганистана.

44

Према реконструкцији, коју је 1909.г. урадио немачки

архитекта Херман Тирш,32 Светионик је имао три спрата у

приземљу, четвртасту, затим осмоугаону кулу над којом је

стајала округла, са постављеном огромном статуом на врху.

Осветљење Светионика је функционисало захваљујући великом

ложишту изграђеном на врху четвртасте куле – храњено је

огромном количином чврстих и течних горива (дрво, угаљ,

нафта). Упркос дасадашњим истраживањима, уређај за

сигнализацију није пронађен нити је познат.33

Од античких времена до данас, природни се изгледАлександријске куле много изменио: острво Фарос било је некада

спојено са обалом уском траком земље; временом је нестала.

Многи блокови са Светионика, пронађени испод воде, говоре о

разарању градских споменика изазваних серијама

земљотреса,изузетно честих у овом подручју. Такође, пронађени

текстови нам саопштавају да су Мемлуци, у XVI веку, намерно,

ради заштите, срушили улаз у луку. Међу каменим блоковима

различитог порекла, може се запазити двадесетак њих изузетне

величине, појединачно тешких између 50 и 75 тона. Ти громадни

комади распоређени су линијом што од Кетбејове тврђаве иде ка

североистоку. Разбијени су на два или три дела што упућује да

су сурвани са велике висине, вероватно не у воду већ на чврсто

тле, пошто се зна да је ниво мора код Александрије порастао од

античког доба за 5,6 метара. Други блокови Светионика, од

32 Његова макета остаје најприближнија оригиналној грађевини.

33 Светионик је за сигнализацију користио систем сочива или огромно огледало.

45

мермера или кречњака, ишчезли су. Претпоставља се да су неки

од њих, или скоро сви, искориштени за градњу султанске тврђаве

и отоманског града. Део је нестао у кречним пећинама, како се

често догађало широм Средоземља за време турске деспотије.

Још од 1997.г. увелико се ради на карти изузетног

броја уочених остатака у близини александријске луке. Ипак,

подморска ископавања само су део задатка што га је египатска

влада поверила Александријском истраживачком центру; ископавања

обављена у граду последњих година омогућавају да се препознају

стамбене четврти хеленистичке или царске епохе и да се боље

упознају појединости путне мреже античког града. Савремена

Александрија наставља да се мења и све чешће се високе

грађевине и стамбене куле јављају на местима здања древних

насеља – њихови темељи потпуно растачу још постојеће слојеве

из Состратосовог доба; изузетно културно благо остало је само

у траговима. Време чини своје.

6. ГДЕ ЈЕ НЕСТАО КОЛОС СА РОДОСА

Данас многи, захваљујући америчким филмовима, статуу

Колоса са Родоса замишљају као каменог џина који је опкорачио

луку, ослањајући се једном ногом на леву а другом на десну

страну обале. Ова примамљива визија статуе, испод чијих

раскорачених ногу плове бродови, потиче из књиге Космографија

46

Леванта објављене 1556.г. од стране путописца Андре Тевеа, у

Лиону. Архитекта Жан Пјер Адам, у својој студији о Колосу,

доказује да ондашња техника није омогућавала да се изгради

огроман кип размакнутих ногу већ ће пре бити да је реч о

стубу- статуи што тек нејасно подсећа на људску фигуру, са

рукама спуштеним уз тело. Можда је имала уздигнуту десну руку

са буктињом, попут данашњег Кипа слободе у Њујорку, што је

било технички изводљиво у ІІІ веку пре наше ере, када је Колос

подигнут.

Кула од бронзе

Изградња статуе поверена је топионичару из градаЛиндоса, Шаресу, ученику славног скулптора Лисипа. Од тог

тренутка, антички неимари почели су да се питају да ли Колоса

треба поставити на дну луке или, напротив, испред ње. Без

сумње, испред, ако би се ишло више уназад, требало би порушити

део града Родоса. Најпосле, било је прихваћено да то буде на

улазу у луку, на месту где су, у XV веку, гостољубиви витезови

светог Јована Јерусалимског изградили тврђаву св. Николе.

Колос није био замишљен као врста светионика, била је то

џиновска копнена ознака уласка у луку свим морепловцима.

Шарес је нацртао планове једноставног моћног и мирног

колоса, врло мало размакнутих ногу, ако не и спојених, како би

се избегао сваки утисак надстрешнице. Његове димензије биле су

и за садашња мерила импресивне. Био је висок 32,2 м што

одговара висини данашње деветоспратнице, постављен на

47

степенасто постоље ширине 17 и висине 12м. Статуа је на себи

имала неку врсту одела, моћан огртач је појачавао структуру

док је, Колос, држао огромно копље у левој руци.34 Оно је

служило као потпора целој скаламерији међутим, остаје нејасно

како је то необично копље било изливено. Ко је био архитекта

Шарес и ко су уопште били ти што подигоше једно од светских

чуда на Родосу? Ако су се, међу разним народима, живећих у

Грчкој, Лакедемонци истицали својим војничким обичајима а

Атињани својим беседништвом, становници Родоса су се прочули

обдареношћу за трговачке послове. Прве становнике,35 пристиглих

на ово острво неутврђеног датума, протерали су отуда око 1100

г. пре н.е. страни, источњачки освајачи из средње Азије,

основавши потом три велика града: Индос, Камирос и Лалисос.

Судећи по гробним остацима (могиле, громиле) у питању су била

племена Скита, тачније један њихов део, од огромне масе што је

надирала, касније се населивши у делти Нила и Горњој Нубији,

претходно склопивши пакт о вечном пријатељству са египатским

фараоном Сезотрисом ІІ, иако Херодот, у Еутерпи, тврди да су

Скити прво покорени па им је тек онда одобрено насељавање?!

Једино што је сигурно у вези Сезотриса је да су, под његовим

утицајем, Скити почели да поштују бога Сунца Хелиоса јер је,

захваљујући њему, Сезотрисов слепи син Ферон прогледао.

34 Статуа је била изграђена од гвоздене арматуре са ливеном бронзом и оплатомсачињеном од глиненог калупа са каменим језгром.

35 Вероватно мешавина Крићана и континенталних Грка.

48

Споменути градови су доживели изузетан процват,36

тргујући широм Средоземља, свуда оснивајући напредне колоније.

У VІ веку пре н.е. Родосом управљају деспоти, прилично

просвећени тирани јер је, главни међу њима, Клеобул, сврстан у

седам грчких мудраца, заједно са Талесом из Милета, Мисоном,

Соломоном и још пар других. Догодило се да је руководиоцима та

три града пало на памет да оснују ново насеље, названо

једноставно Родос, с циљем да буде престоница острва, посвећен

свим становницима и њиховом прегалаштву. План изградње био је

поверен ученику славног архитекте и урбанисте Хоподамоса из

Милета, чувеног као изумитеља тзв. полеодомског система

градње.

Данас је тешко замислити шта би требало да буду

полеодомски градови. Зна се само да су свој праузор имали у

аријевским градовима подигнутим у долини Инда: Бели (Las Bela)

Цвети (Kveta), Лоралај и Зоби (Zhob). Изгледа да у односу на

нормалан систем (ортогонални), где се улице и авеније секу под

правим углом, као данас у америчким градовима, полеодомски

систем представља комбинацију једновремено концентричних и

спирално повезаних улица, лепезасто раширених око луке.

Занимљиво је да су палеодомским системом грађена и нека насеља

из винчанске културе на Дунаву 30, 40 векова пре н.е. Било

како било, Родос, град васколиког скитског рода, за неколико

година је доживео муњевит развој и постао један од великих

трговачких центара источног Средоземља. За кратко време је

36 Уосталом, као и други градови из делте Нила: Бута, Перузија и Бубастија.

49

сербер (серпер), новац са Родоса, постао антички евро и служио

је као еталон у трговинској размени медитеранског света.

Главни хроничар

Вратимо се Шересу из Линда (или Инда) који је почеоса изградњом Колоса, прво прионувши да заврши степенасто

постоље од камена на коме су се, можда накнадно (?), нашли и

стубови пречника 0,7м. Ево шта о томе каже главни хроничар ове

грађевине Филон са Бизанса: „Он је изградио мермерну белу

основу и учврстио најпре стопала Колоса, према пропорцијама по

којима ће бити изграђено божанство високо 70 лаката. Поврх

тога, ваљало је излити ножне чланке како би се, затим, цело

дело градило на лицу места“. И доиста, архитекта Шарес наложио

је да се подигну дрвене скеле, излије мешавина малтера и

камена у бронзану шупљину и стави преко тога нека врста калупа

од глине како би се, постепено, спајали различити делови

статуе. Свуда су се налазиле шипке од гвожђа, арматура,

уроњене у масу од камена и малтера, да би се њима обезбедила

чврстина целог објекта.

То је све што се могло извући из грчког текста, не баш

сасвим разговетног кад описује принцип градње Колоса. У сваком

случају, огромна кула од бронзе била је најзад завршена после

девет година, 280. или 281.г. пре н.е. Људи античког доба били

су задивљени и Колос је одмах сврстан међу светска чуда, а

ондашњи путописци и авантуристи (античка верзија туриста)

похрлили су са свих страна, на највећу радост месних трговаца.

50

Но, како је и зашто становницима Родоса уопште пало на памет

да изграде џиновску статуу на улазу у луку? Политика деспота

са Родоса састојала се у богаћењу: били су час на страни

великог цара, императора Персијанаца, час на страни грчких

градова. Родос је, тако, помогао Атињанима да победе Спарту

394.г. пре н.е. дистанциравши се од њих 356.г. како би следили

чувеног Маузола из династије Карија, чија је удовица и сестра

Артемиза наредила подизање чувеног надгробног споменика

названог маузолеј. Мало потом, поставши поново савезници

Персијанаца, становници Родоса допринели су одбрани града Тира

у Феникији. Увек прискачући у помоћ јачем, што је скоро увек

добитна комбинација, стали су на страну Птоломеја, једног од

Александрових генерала, у његовој борби против Антигона

једнооког.37 Мада ово изгледа безначајно, управо из тих односа

ће се родити чувени Колос, једно од седам светских чуда.

Ваља знати да је грађење Колоса обележавала већ

поменута наклоност према богу Хелиосу, односно Сунцу. Можда

зато што су се први досељеници називали небеским народом, а

можда и стога што су били трговци, а Сунце све види. Крићани су,

такође, угледавши се на Родошане, обожавали бога Сунца. У

сваком случају, од 2000 кипова кућних богова (лара) што

украшаваше град, најмање 200 их је било у славу Сунца.

Димитрије, син једнооког Антигона, прочуо се као полиоцет,

заузимач градова. Овај антички генерал је најзаслужнији за

израду статуе Колоса. Наиме, становници сваког града који је37 После Александрове смрти, његов генерал Птоломеј је освојио Египат, прогласивши се краљем, основавши наследну династију Птоломејевића.

51

Димитрије Полиоцет опседао, неизбежно су морали да положе

оружје. Овај сјајни стратег, напао је Родос са мора и копна.

Опсада са мора је била класична блокада ратним бродовима, а за

копнену инвазију је конструисао изузетну ратну машину хелепол.

Цео антички свет ју је упознао као машину за заузимање

градова. Хелепол је био џиновски дрвени торањ, постављен на

точкове. Према сведочењу Плутарха и Диодора, био је висок

најмање 40 и широк 20м. Основа му се незнатно сужавала при

врху, где се налазила платформа од метала, бивоље коже и

иловаче ради заштите од непријатељске ватре. Где год се

појавила, ова чудовишна ратна машина је незаустављиво

напредовала према градским зидинама, увелико их надвисујући.

Родошане је њена појава веома узнемирила. Како су,

међутим, били не само добри трговци већ и одлични инжењери,

досетили су се да ископају неку врсту рова где би могли

навести воду. Полиоцетов хелепол се безнадежно увалио у тај

вештачки створен глиб па је, годину дана касније, Димитрије

дигао руке од опсаде и вратио се у Грчку, остављајући иза себе

сав ратни материјал. А, шта су урадили радосни победници? Брже

боље су, по принципу ко да више, распродали изванредно ратно

оруђе, дрво, барут, бронзу, гвожђе и остало. Извукли су из

тога толику суму новца те су одклучили свом омиљеном богу

Сунца подићи колосалну статуу. Речено – учињено.

Али, авај, око 225.г. пре н.е. земљотрес је снажно

уздрмао Родос. Колос није успео да му одоли и преломио се, у

висини колена, сручивши се на трг, стварајући огромну мешавину

52

камена, малтера, гвожђа и бронзе. Египатски краљ Птоломеј је

понудио огромну суму новца ради обнављања Колоса али су

становници Родоса, позивајући се на нејасна пророчанства,

одбили његову дарежљиву понуду. После земљотреса је на Родосу

боравио танаиски пророк Будин из чувеног пророчког града

Кремна,38 рекавши да би се поновном изградњом Колоса на врат

Родошана навалила још већа несрећа него што је био земљотрес.

Како Херодот пише у Мелпомени област Танаиса (Тамнаве) је била

сауроматска.

Пуних девет векова стајали су на тргу остаци џиновске

статуе прецизније, до најезде Арапа. Године 653. пошто су

освојили Родос, муслимани су исправно закључили да се ту крије

добра зарада. Претресли су остатке Колоса и, како сведочи

путоиписац Масуди, послали бронзу у Сирију где су је, у Едеси,

продали неком Јеврејину, гвожђарском тврговцу. За транспорт је

требало натоварити чак 917 камила. Тако је ишчезло једно од

светских чуда и узалуд је данас трагати за њим.

7. ЗЛАТО КРИЈЕ БАКАРНИ СВИТАК

Свиткови Мртвог мора назив је за велики број древних

рукописа, углавном раних библијских записа, откривених у

38 Не градића крај Ужица, већ Кремни на ушћу Дона у Азовско море, ондашње Меотско језеро.

53

пећинама на западној обали Мртвог мора, близу Кумрана,39 између

1947. И 1956.г. Легенда каже да је прве свитке открио

бедуински дечак, пастир у потрази за изгубљеном овцом, у

брдима и кланцима дуж обале Мртвог мора. Храбро ушавши у једну

од пећина, дечак је пронашао хрпу напуклих и недирнутих

глинених посуда; неке су биле препуне древних докумената

написаних на папирусу и пергаменту.40 До 1958.г. неки од

свитака доспели су, преко разних сумњивих посредника, у руке

стручњака; они су, без размишљања, препознали њихов значај.

Било им је јасно да постоји читава гомила ових докумената и да

бедуински ловци на благо, схвативши колика им је вредност,

трагају за њима. Археолози, из још тада младе државе Израел,

уз подршку бројних институција широм света, започели су

сопствену потрагу, надајући се да ће, у трци за налазима од

највећег значаја, претећи пљачкаше и спречити пустош што

остаје иза њих.

Откриће

У забаченој пећини на брду удаљеном око 2 км од

Кумрана, 1952.г. дошло је до једног од најузбудљивијих

открића. На избочини при дну пећине, делимично заклоњеној

одроном стена, иза неколико посуда са уобичајеним античким

свицима, налазила се посуда са два свитка бакарних листова

прекривених земљом; касније се показало да су то две половине

истог древног свитка, иглом исписаног чудном мешавином39 Познати су и под именом Кумрански рукописи.

40 Запис на животињској кожи.

54

хебрејског и грчког. Био је то, сада већ чувени Бакарни свитак.

Када је откривен, није се могло прочитати шта тачно на њему

пише али, на полеђини свитка, назирали су се иглом направљени

урези и археолозима се чинило да препознају речи злато и

сребро.

Узбуђење изазвано овим открићем ипак је мало

спласнуло јер се показало да размотавање свитка неће бити тако

лак посао. После четири године премишљања, одлучено је да се

свици исеку у бакарне траке. Потом ће бити пажљиво очишћене и

анализиране. Већина научника, задужених за превод, оклевала је

да објави причу о Бакарном свитку из страха да ће покренути

златну грозницу неслућених размера. Но, младом и својеглавом

археологу Џону Алегру досадило је заташкавање па је објавио

властиту верзију експлозивног садржаја свитка. Укратко, свитак је

списак са 64 тачке. Прве 63 указују на скровишта блага,

заједно са упутствима како га наћи док, последња тачка, говори

о копији пописа са детаљним упутствима и, што је веома важно,

са објашњењем. Набројана блага имају разноврсне облике. Већи

део чине различите количине злата и сребра, али су ту и

украси, златне и сребрне посуде, ароматични мириси и амајлије.

Највише запањује, мада је и најпроблематичнија, количина

побројаног злата и сребра. На свитку се, чини се, као мера за

тежину користи античка јединица таленат. Данас нико није

сигуран колико тачно тежи таленат из бакарног свитка, будући

да то зависи од тачне старости пописа. По прихваћеном

академском тумачењу, тежина наведеног блага, заједно са разним

55

другим предметима, износи невероватних 26 тона злата и 65 тона

сребра што данас вреди око 3 милијарде долара, а бројеви се

односе само на вредност руде. Са овим тумачењем не слажу се

сви, доста је простора за нагађање будући да се реч таленат на

свитку заправо нигде не спомиње. Она је убачена од стране

преводиоца јер друге речи за објашњење количине блага није

било. Према томе, условно се ради о овој мери за тежину.

Примерице, тврди се како се бројке на свитку не односе на

таленте већ на неку мању меру, што би количину блага учинило

уверљивијом.

Преводи свитка

Због многих разлога, Бакарни свитак је управо оно што

би сваки ловац на благо жудео да пронађе. Код њега нема увода

ни тумачења, нема ни тајног кода или шифре. Свитак је сасвим

јасан попис са упутствима. Међутим, ту су проблеми са текстом,

језиком и самим информацијама из садржаја. Иако су упутства

прилично јасна, највећу препреку представља чињеница да се

очигледно ослањају на претходно знање без кога су, данашњим

истраживачима, упутства махом бескорисна. Пример са свитка

показује о каквој врсти текста је реч и где је главни

проблем.41 Односно, уколико вам локација на коју се свитак

41 Ево неколико упутстава: „У јами са сољу, под степеницама, 42 талента. Упећини одаје старе перионице, на трећој избочини, 65 златних полуга. Удворишном подруму стоји поклоњено дрво за огрев, усред њега су, у јами, посудеи 70 талената сребра. У резервоару, насупрот источним вратима, на раздаљини од19 лаката, у њему су посуде а, у каналу што до њега води, 10 талената. Уцистерини испод источног зида, у избочини на литици, 6 посуда сребра“.

56

позива није позната, упутства немају превише смисла. Иако се

помињу имена неких места, чак су и она вишезначна. Такође,

различити преводиоци дали су различита тумачења. Иако не

одступају превише и најмање варијације су кључне за утврђивање

коначне локације.

Превођење списка показало се захтевним јер је

хебрејски језик, на коме је писан, необично архаичан; целу

ствар компликује много празнина у тексту.42 Начин записивања

текста, притискањем игле на бакарну плочу, чудан је и тежак за

читање. Једна теорија тврди да је свитак исписао неписмени

писар једноставно копирајући облике са оригиналне верзије,

написане на папирусу или пергаменту. Ово би имало смисла у

случају да се ради о стварном попису блага обзиром да, аутор

или група аутора, сигурно није желела да особа ангажована на

изради копије буде упућена у тајне на њој записане. Још једна

чудна карактеристика свитка је присутност грчких дијаграма и

триграма43 на крају неких уноса што је, у преводу, назначено

паровима или триплетима великих слова. Чак је и материјал од

кога је свитак израђен мистериозан; у питању је 99 постотни

бакар, врло тешко и веома скупо набављан у античка времена.

Намера је очигледна, да свитак преживи векове, али се онда

поставља питање зашто су аутори толико персонизовали упутства?

Свици са Мртвог мора, као и Бакарни свитак, вероватно

су сакривени око 70.г. Највероватније су их похранили људи из42 Хебрејски је, највероватније, настао у првом веку наше ере.

43 Скупови од два, три, слова.

57

кумранске заједнице; рушевине њиховог насеља налазе се у

непосредној близини римских; Римљани су их, после неке побуне,

убрзо после скривања текстова, погубили. Тачан идентитет

кумранске заједнице предмет је жестоких расправа; најпре се

претпостављало да је реч о Есенима, јеврејској секти која је

живела на истом подручју, како тврде антички писци Плиније и

Јосиф. Међутим, бројни историчари оспоравају ово тумачење,

истичући да поједина обележја кумранске заједнице, као и самих

свитака, указују да ни становници, ни састављачи свитака нису

Есени. На пример, нека од теолошких уверења, карактеристична

за свитке, у супротности је са учењима приписаним Есенима.

Алтернативне теорије о томе ко су били становници Кумрана

помињу Садукеје44 или неку врсту ране прехришћанске заједнице.

Можда Кумран није био протоманастир, као што се обично

претпостљвља, већ нека врста тврђаве где су се окупљали

побуњеници супростављени Римљанима. Последња могућност да је

Бакарни списак заиста сакривен од Римљана али, у ранијем периоду,

у време јеврејског устанка под вођством Бар Кохбе, од 135.-

132 г. пре н.е.45 Бар једна група Свитака с Мртвог мора пронађена

у Пећини писама, готово сигурно потиче из тог времена јер се у

списима помиње овај устанак.

Припреме за Апокалипсу

44 Јеврејска секта повезана са високим свештеницима Јерусалимског храма.

45 Узрок устанка је покушај реализације римског плана за изградњу светилишта Јупитера на брду Храма.

58

Говори ли Бакарни свитак истину? Научници су га најпре

прогласили својеврсном античком преваром, пуком алегоријом.

Такав је став делимично заснован на почетној претпоставци да

су списак направили и сакрили Есени, аскетска заједница

ранохришћана одана једноставном животу и, тешко да је, због

таквог светоназора, могла поседовати икакво благо. Ту је било

и питање великих количина пописаног блага – њега, ниједна

заједница у краљевству Јудеје није поседовала. Могући изузетак

био је јеврејски Храм, центар јудаизма у духовном и световном

смислу. Храму је плаћан данак и порез; у његовој ризници су се

чувале велике количине украса, ритуалних посуда и разних

предмета од племенитих метала. Зато је Алегро, као многи

потоњи теоретичари, тврдио да је бакарни списак аутентичан,

указујући на богатство и ритуалне предмете склоњене из храма,

скривене, како не би Римљанима пале у руке. Зашто би се,

иначе, неко толико трудио да направи предмет прилично

необичан, као што је Бакарни свитак, само да би га сакрио у

некој дивљој пећини?! Међутим, древни Јевреји тог поднебља

важили су за посебно практичан и организован народ те је

сакривање рукописа сигурно имало неки циљ. Иначе, свитак, у

неколико наврата, помиње данак и порезе.46 Занимљиво, у тачки

број 32, помиње се 6 златних полуга закопаних крај куће

Хакоза. Чланови породице Хакоз, према неким библијским

наводима, били су ризничари Храма, одговорни за чување његовог

46 На пример: „У рушевинама Кохлита:посуде од данка господара нација и ритуалнаодећа. То припада данку и седмоме благу; друга десетина је упрљана. Улаз је сааквадукта са северне сране“.

59

богатства. Теорија о храмском благу тврди да Бакарни списак нису

сакрили Есени, становници Кумрана, већ људи повезани са

јерусалимским властима.47 Ово се надовезује на приче о тајним

тунелима подигнутим од подножја брда Храма па све до брежуљака

поред Мртвог мора.

Постоје две теорије о благу Храма. По једној, свитак

направљен током Бар Кохбиног устанка и његов садржај, односи

се на порез и данак прикупљен за Храм после 70.г. Римљани су

тада уништили Други Храм па, иако су порези и данак и даље

прикупљани, Јевреји нису имали где да сместе благо; наравно,

намеравали су да га сачувају од Римљана. Можа то објашњава

зашто је, како каже Свитак, благо било скривено на толико

много различитих локација, уместо у једном или два скровишта,

како би се очекивало. Друга верзија је потенцијално далеко

значајнија за судбину човечанства и света пошто је, по њој,

плен наведен у Бакарном свитку, заправо благо склоњено из храма

пре 70.г. Оно укључује и обредне украсе попут Ароновог грудног

оклопа и Заветног ковчега. Као замерка овој теорији стоји

чињеница да записи, из тог времена, јасно указују да су

Римљани запленили велике количине блага из Храма. По једном

исказу, Римљани су запалили храм а драгоцени метали истопили

су се и, попут воде, потекли жлебовима Храма. Али, могуће је и

да су свештеници за собом оставили таман толико блага да

задовоље похлепне освајаче. Ова друга верзија је значајна јер

посебно надахњује јеврејске вернике у жељи да се Храм поново47 Могуће је да су, притиснуте ратом, савез склопиле иначе супростављене групације.

60

изгради и објави се крај времена. Да би се ово догодило,

потребно је учинити много тога, између осталог повратити

обредне предмете неопходне за ритуале у Храму или за

прочишћење његове околине. Овим људима је лов на Бакарни

свитак, од једноставне археолошке потраге, постао део духовне

јер ће, како приповест каже, покренути Апокалипсу са свим

пратећим геополитичким последицама у стварном свету.

Историчарка Глорија Мос верује да је благо припадало

Есенима, под претпоставком да ипак нису били аскетски монаси

како их наука традиционално описује. Мосова тврди да су Есени

водили неку врсту античке бање, здравствене клинике, укључени

у посебно уносну трговину лековима, продајући тамјан, смирну и

мелеме, вредније, у то време, од човекове тежине у злату. То

би објаснило како су се Есени обогатили, појашњавајући

напомене из Свитка о ароматичним биљкама, сировинама за

производњу лекова.48 Међутим, заговорници теорије о благу Храма

тврде да су ароматичне биљке биле важне за ритуале у храму али

и као састојци за произвоњу миомириса. Ако претпоставимо да је

благо стварно, је ли могуће пронаћи било коју од поменутих

локација? Постоји неколико примамљивих наговештаја када су у

питању имена места. На пример, Свитак почиње тачком број 1: „У

тврђави која је у Ахорској долини, 40 лаката испод степеница

које воде према истоку; шкриња за новац са садржајем тежине 17

талената“. Верује се да се Ахорска долина налазила врло близу

48 На пример, тачка број 4. Свитка гласи: „На брду поред града Кохлита посуде са ароматичним биљкама, сандаловином и светом обредном одећом; све ароматичне биљке и благо...“

61

Кумрану, према западу и да је тамо постојала тврђава

Хирканија. Неколико пута помиње се и град Кохлит, можда

алузија на подручје иточно од Јордана уз реку Јармук?

Тачка бр.49 помиње Абсолмов споменик. Његова гробница

и дан данас стоји на путу између Јерусалима и Јерихона али је

вероватно млађа од Бакарног свитка. Односи ли се реч споменик

можда на нешто што је стајало на истом месту пре гробнице?

Овакве трагове следили су стварни ловци на благо какав је био

бунтовни Џон Алегро. Био је толико изнервиран ограниченошћу и

одуговлачењем научне бирократије да је покренуо сопствену

експедицију. Идентификовао је бројне локације из Свитка но, на

крају је ипак завршио празних шака. Затим се, огорчен, повукао

у академски егзил, на острво Вајт, посветивши се писању

погрдних текстова о религији, заснованим на радикалним

тумачењима свитака. Надовезујући се на Алегра, библијски

археолог Вендел Џонс тврђаше да је, 1988.г. приликом лоцирања

античког врча са уљем помазања, користио упутства из Бакарног

свитка. Године 1992. открио је наслаге нечега што је сматрао

древним тамјаном. Његова открића би можда требало посматрати у

светлу властитих есхатолошких уверења. Он, уље и тамјан,

доживљава као део опреме кориштене у припреми пута за Нови

Храм.

Академик Ричард Фројнд је убеђен да је Пећина писама,

место открића докумената из периода јеврејског устанка,

заправо Пећина стубова, поменута у тачки број 25 Бакарног

свитка. Кад је ископана, поред камених посуда и свитка,

62

пронађени су и бронзани обредни предмети. Фројнд тврди да је

то у сагласности са тачком 25 и да су археолози, не знајући,

открили једно од блага Бакарног свитка; обредни предмети су

можда управо предмети спасени приликом разарања Храма. Но,

филолог Едвард Кук истиче да је Фројнд био селективан при

тумачењу тачке 25 – она, као закопано благо, заправо наводи

сребро, не помињући никакве бронзане предмете.

На смртоносном тлу

Писац Роберт Федер има радикално алтернативну теорију

о томе где се благо налази и које је стварно значење Бакарног

свитка. Он тврди да су необично писмо и језик свитка слични

језичким облицима кориштеним у древном египту у XIV веку пре

н.е. дакле, у истом времену када су Хебреји тамо били у

заточеништву. Конкретно, мерни систем за тежину слаже се са

египатским нумеричким системом из тог времена, а мерна

јединица на коју писац мисли је кедет. Применимо ли је на

количине наведене у Свитку, доћи ћемо до много вероватније

суме од 26 кг злата и 13,6 кг сребра. Федерова теорија гласи

да су антички Јевреји свој монотеизам преузели од фараона

Ехнатона; фараон је око 1340.г. пре н.е. политеистичку

религију покушао да преведе у монотеизам а Бакарни свитак

говори о благу закопаном око Ел Амарне у Египту, на локацији

престонице Ехнатона. Писац тврди да бројни описи из Свитка

одговарају овом подручју те да су, неки познати налази из Ел

Амарне, заправо драгоцености поменуте у Свитку. Он нуди и

63

објашњење грчких диграма и триграма, тврдећи како спојени дају

грчку верзију имена Ехнатон. Даље, Федер развија своју теорију

у сложен приказ како су антички Јевреји, посебно Есени, били

чувари тајне традиције египатског знања.

Без обзира на ове теорије, уопштено се сматара да би

благо, уколико постоји, готово сигурно било скривено у околини

Јерусалима, Јерихона или Мртвог мора. После готово 2000 година

можда више уопште није тамо? Постоји неколико уверљивих

разлога; најочигледнији је да су, током последњих 20 векова,

благо могли пронаћи и запленити становници те области –

рецимо, бедуни, да не спомињемо Арапе, хришћане, крсташе,

Сарацене и Ромеје из ранијих епоха. Многа скровишта, где је

благо било похрањено, могла су се током протеклих векова

урушити, бити преграђена или разваљена. А, можда су благо

открили управо они од којих је скривено – Римљани. Ако су

мислили да им није предато сво благо, да је велики део остао

скривен, можда су читаву област претражили уздуж и попреко?

Историчар Јосиф пише како су Римљани мучили заробљене Есене,

можда управо због тога да открију где су сакрили благо из

Храма.

У тачкама са пописа на Свитку наведена су и скровишта

докумената. Филолог Ричар Гвин Сири истиче да постоје добро

проверени случајеви открића управо таквих скровишта. У време

владавине цара Каракале (211- 217.г.), у близини Јерихона,

пронађена је посуда са свитковима. У посуди су се налазили

рани записи, налик Свитковима са Мртвог мора; те записе је

64

користио црквени отац Ориген, као помоћ при састављању

библијског канона, и данас у употреби. Такође, патријарх

Тимотије из Селеукије, 800.г. описује нешто готово идентично

легенди о открићу Свитака с Мртвог мора.49 Гвин Сири тврди да

поседујемо записе о открићу материјалних блага поменутих у

Бакарном свитку. То су приче о Али Баби, Аладину и другим

јунацима Хиљаду и једне ноћи са заплетима око гомила скривеног

богатства. Он истиче да ова збирка прича потиче из првог века

и можда укључује фикционализоване верзије стварних прича из

арапског света и Блиског истока.

Ако су Свиткови с Мртвог мора остали неоткривени до

четресетих година прошлог века можда су, пажљивије скривена

блага, могла остати недодирнута све до данас. То је сан

бројних археолога и ловаца на благо; они чезну за

разоткривањем тајни Бакарног свитка и проналаском неког блага у

њему записаног. Поједини стручњаци нагађају да би кључ свега

могао бити други свитак, о коме се говори у последњој тачки и,

да једино поседовање оба свитка може довести до открића блага.

Можда је оригинал шифриран тако суптилно да то нико није ни

приметио? Потенцијалне ловце на благо ипак треба подсетити да

би тешко могли пронаћи опасније место за лов од овога, обзиром

да се циљ налази на територији сталних сукоба Арапа и

Израелаца. Ситуација је тако напета да би ископавања било

49 „Пас Арапина у лову...ушао је у пећину и није излазио. Његов господар пошаоје за њим, нашавши га како копа испод стене где су пронађене бројнекњиге...Јевреји су дошли у великим групама и нашли књиге Старог завета и јошнеке друге...!“

65

какве врсте врло вероватно изазвала љутите оптужбе припадника

свих вероисповести; политичка несигурност у регији таква да је

готово немогуће добити дозволу за истраживање забачених тајних

кутака. Истраживање без дозволе могло би бити кобно. У крајњој

линији, преузети тај ризик вероватно би било прилично глупо.

Мишљење стручњака још увек су крајње подељена у вези с тим да

ли је Бакарни свитак аутентичан, фантазија, алегорија још

нерастумачена или, ипак, прави попис блага. Чак и у случају

последњег, непријатно звучи сазнање да је све што је могло

бити пронађено вероватно већ – нађено.